Budući da se nalazimo unutar pauze ratnog sukoba Irana i Izraela (sukoba sa evidentno velikim duhovnim i političkim posledicama po solidan deo planete), treba iskoristiti ovo trenutno primirje za sumiranje utisaka kojih svakako ne manjka, otkad je ovaj višedecenijski „hladni rat“ preko raznih tačaka postao vreo kinetički rat – napadom Izraela na Iran u junu 2024. Sukob je onda privremeno obustavljen na zahtev Izraela nakon 12 dana, da bi se nastavio marta ove godine. Sukob iz marta ove godine uključio je i aero-snage SAD, pored izraelskih – dakle, kao što znamo, Iran je napadnut od avijacija dve države.
Ipak, tema teksta koji se nalazi pred vama je jedna zanimljiva stvar koja, čini se, nije dobila zasluženu pažnju javnosti. Naime, usred haotičnih spekulacija o kreiranim AI videima na kojima se nalazio premijer Izraela, Benjamin Netanjahu, kojima su u jednom momentu mediji bili preplavljeni, pojavila se jedna od konferencija datih na „green screen“ pozadini u martu ove godine. Njena sadržina imala je za cilj obraćanje svetskoj hrišćanskoj populaciji, pre svega američkog porekla (u pitanju je dispenzacionalizam, kao jedna specifična forma protestantske denominacije, osobena američkoj naciji i (ne)kulturi), ali ovaj put sa jako visokim teološkim ulogom.
Te provokativne, u najmanju ruku, izjave izraelskog premijera Netanjahua o odnosu dobra i zla izazvale su jednu od najdubljih i, teološki, najosetljivijih rasprava u poslednje vreme. Ako na to dodamo krajnje eksplozivan period u kome se nalazimo, sama izjava dobija poprilično dublju dimenziju. Naposletku, sa tim u vezi je još jedna stvar koju treba reći pre nego što pređemo na suštinu teksta: ovaj filozofski, politički i teološki događaj prvog reda za prirodu medijske propagandne i senzacionalističke prirode – maltene, nigde nije tematizovan. Mislim na masovne medije, teološke medije, izjave velikodostojnika. Mislim na ljude čija je uloga i poziv, navodno, da budu ljudi koji predvode čovečanstvo. Uzgred budi rečeno, na ovaj način odnošenja prema diplomatskim izjavama prvog reda (premijer važne države) pomalo se stiče utisak da se događaji – u zadnjih nekoliko godina – ređaju takvom brzinom da ne stižemo da ih obradimo adekvatno, niti da nam bude data mogućnost da takvu stvar stavimo u adekvatan civilizacijski okvir. Pokušaću da u tom smeru skrenem pažnju, ne samo na drskost te ideje i poduhvata, već i na sadržinu, kao i tumačenje pomenute izjave kroz optiku sadašnjeg ratnog konteksta. Ali, takođe, biće neizostavno izneta i istorija teoloških tumačenja, jer je u suštini ona centralna stvar koja je najsakrivenija.
Netanjahu je, naime, u tom spornom obraćanju tvrdio da Isus Hristos ne može ništa naspram Džingis-kana (!). Ta izjava je, nažalost, potpuno prošla ispod radara, kapilarno, bez reakcija širih crkvenih krugova svetskog hrišćanstva koji se prostire na svim kontinentima. To govori o jako tužnom i klimavom položaju svetskog hrišćanskog tela, ali i o duhovnom stanju nas hrišćana pred digitalizovanim Behemotom smrti, cionističkim Vavilonom pod patronatom banaka i ekonomskih interesa Vašingtona. Ruku na srce, u produžetku opšteg rata, osa Tel Aviv–Vašington sa ostatkom hrišćanskog sveta, Tramp i cionistički režim su krenuli direktno i na Vatikan, što je jako zanimljiv rasplet. Pomenimo i to, da se trenutno dešava regrupacija svetskog katoličanstva u odnosu na pitanje Izraela – no to sada nije tema ovog teksta, iako je neposredna posledica konstantnih napada i omalovažavanja Hrista i hrišćanstva od strane pomenute ose. Da ne pominjem i horore koje možemo gledati uživo nad autohtonim domicilnim stanovnicima Levanta hrišćanske provenijencije, to bi trebalo da bude elaborat za sebe. Ovde želim malo više da se bavim implikacijama Netanjahuove tvrdnje vezano za „jurisdikciju“ božijeg sina, Isusa Hrista, i njegove domete, makar na način na koji on to vidi i elaborira.
Izjava, sama po sebi, je potpuno data iz neke desete dimenzije gde su Hristos i neki vojni osvajač u istoj ravni. Niti imaju istu ulogu, niti bi je ikako mogli imati tako kako je predstavljena, a naposletku, ne bi mogli nikada imati ni isto „zanimanje“. Njih, u suštini, istini za volju, sem Netanjahua kao posrednika iznete ideje – ništa, apsolutno ništa, ne spaja. Ono što ih spaja, makar u glavi cionista i gospodina Netanjahua, jeste fiktivni sukob na nivou toga šta bi bilo kada bi se potukli Brus Li i boginja Šiva (ko je odrastao u devedesetim godinama, uz Mortal Kombat serijal, seća se da smo dokolicu često provodili u zamišljenim mečevima tog tipa imaginacije). Nažalost, ovo što se dešava na planeti Zemlji nije video igra i nije razgovor muških adolescenata o jačini nekih individua-entiteta, šta god. Ovo je izjava koja daje uvid u totalnost iskrivljene svesti, jedne hidre koja je, suštinski, objavila rat na Levantu svakome ko ne misli kao ona. Preko toga, ne samo da vidimo argumente brutalne sile godinama unazad, sada vidimo i pokušaje iskrivljenja same teološke osnove hrišćanstva, tj. osporavanja Hristosa kao Sina božijeg, koji je za hrišćane već dvadeset vekova unazad i bogočovek, i jedini i pravi Mesija.
Ličnost kojoj ovaj indikativan govor Netanjahua ipak nije promakao jeste ruski filozof Aleksandar Dugin, koji se na svom Telegram nalogu u tom periodu malo detaljnije osvrnuo na implikacije ove tvrdnje. Radi lakšeg pregleda iskoristiću neke od njegovih centralnih uvida zarad boljeg „rasklapanja“ slojeva onoga što cionistički režim poručuje.
Ruski filozof, koji se smatra centralnom ruskom teorijskom figurom (na nivou koji nadilazi standardne geopolitičke teme), analizira tvrdnje izraelskog premijera o svojevrsnoj superiornosti Zla nad Dobrim i njegov poziv da se Jevreji moraju slediti iz „straha i poštovanja“. Dugin tumači govor kao napuštanje arhetipa „Stradalnog Mesije“ (povezanog sa Hristosom i fenomenom samožrtve kao ključnog i kao distinktivnog određenja hrišćanske civilizacije koja je upravo zbog samožrtve kao ideje uspela da sruši ceo helenski svet kako bi se ono dalo u Božiji zaborav), kako bi se prihvatio Žabotinskijev, fašizmom inspirisan, „Trijumfalni Mesija“. Stoga, treba reći par reči o Žabotinskom i njegovom liku i delu. Radi se o Vladimiru Zeevu Žabotinskom, cionističkom autoru koji je tokom dvadesetih i tridesetih prošlog veka razvijao ideju o agresivnom nacionalnom cionističkom projektu, inspirisanom Musolinijevom Italijom. Više o tome biće malo kasnije u tekstu.
Aleksandar Dugin, koji se jako dugo bavi eshatološkim dimenzijama svetskih sukoba i koji se zasigurno jedini, kao mislilac i akademik, bavi tradicionalnom metafizikom, uporedo se bavljeći istorijom Zapadne ezoterije i okultizma kao filozof-istoričar ideja – u ovim vremenima u kojima obitavamo, tumačio je Netanjahuove reči u analizi koja otkriva radikalnu transformaciju arhetipa koji, prema Duginovim rečima, izraelski lider želi da otelotvori, da emanira.
Netanjahuova izjava glasi:
„Nije dovoljno biti moralan. Nije dovoljno biti pravedan. Isus Hrist nema prednost nad Džingis-kanom. Ako ste dovoljno jaki, nemilosrdni i moćni, zlo će pobediti dobro“ – tvrdio je Netanjahu, u izjavi koja je potresla temelje političkog i verskog diskursa i tako dovela u pitanje sam bivstveni status Zapadne hrišćanske civilizacije.
Duginov odgovor i njegovo tumačenje idu daleko izvan konvencionalne političke kritike. On počinje svoju analizu napominjući uticaj Netanjahuovih reči i šta one, u stvari, impliciraju u odnosu na svet i Izrael:
„Sada moramo podržati Jevreje ne iz saosećanja i empatije, već iz strahopoštovanja i pobožnosti“ – zaključuje Dugin, sa pravom. U suprotnom će nas jednostavno ubiti, svakako nekako ugroziti; na ovaj ili onaj način, ali definitivno iza toga stoji implikacija određene pretnje. Te pretnje smo svesni decenijama, a posebno od oktobra 2023. Izraelska propaganda, naravno, oduvek je igrala na kartu anonimne agresivnosti kada su u pitanju kritičari i neistomišljenici (svejedno da li jevrejskog ili bilo kog porekla), ali u zadnje četiri godine „propaganda terorom“ postala je njihovo najjače i strukturno najdoslednije centralno oružje.
Za Dugina, ono što Netanjahu proglašava nije samo politička deklaracija, već duboka promena u jevrejskom religijskom identitetu, kako je on percipiran vekovima. Ne samo to, taj „proglas“ evidentno zadire i u hristologiju hrišćanske ideje, jer proglašava Isusa Hrista, bogočoveka, nesposobnog da odgovori na vojne imperative, tj. nesposobnog da se suoči sa Zlom iza takvih pohoda. Ovde se pojavljuje par zabunjujućih i misaono-refleksivnih, zahtevnih nivoa:
- ko je u logici cionizma „Isus“, tj. Stradalnik, figura dobra – a ko je taj „Džingis-kan“, figura tiranije i zla?
- šta to „manjka“ Hristosu, i šta to cionistički ideolozi postuliraju kao slabost, što je zapravo direktna blasfemija i direktno guranje prsta u oko hrišćanima?
Nema sumnje da bi cionisti rekli da je savremeni šiitski islam, predvođen Iranom, taj „centar zla“, taj „Džingis-kan“, a da je savremena izraelska država taj Spasilac, koji svet još mora da pojmi i razume, a pogotovu cionistički ideolozi ciljaju i nas hrišćane – koji smo prirodom istorijskih procesa izvan izraelskog sveta – čime Izrael „ima blagoslov“ da priča stvari kako hoće i želi, bez obzira na prirodu, ciljeve i rezultate izraelskog fašističkog i surovog terorističkog nacionalnog frankenštajna.
Ona, dakle, savremena cionistička država, samu sebe razume kao spasioca civilizacije upravo jer izvrće na glavu paradigmu Mesije, oblikujući je onako kako ona vidi savremeni svet i ulogu u njemu: kao superiornu i objektivnu meru Dobra i Zla. Mesijanska figura, stoga, u toj vizuri mora čak biti i surova ako treba, i tu je ono gde ova postavka Netanjahua, javno izrečena u obraćanju svetu, gađa.
Stradalni Mesija naspram „trijumfalnog Mesije“
Prema ruskom filozofu, Netanjahu pokušava da izmeni istorijsku idejnu trajektoriju koja u jevrejskoj pripovesti kreće od arhetipa Patećeg Mesije (Ben Josef) do arhetipa „Trijumfalnog Mesije“ (Ben David).
U jevrejskoj eshatologiji, Mašijah ben Josef (Mesija, sin Josifov) je „stradalni sluga“ koji priprema put za konačno iskupljenje. On okuplja izgnanike, vodi preliminarne ratove i često gine u bici – njegova uloga je tragična, fizička i pripremna, po uzoru na biblijskog Josifa. Sa druge strane, Mašijah ben David (Mesija, sin Davidov) je pobedonosni ratnik-kralj koji dovršava iskupljenje. On uspostavlja univerzalni mir, vaskrsava mrtve i vlada večnim kraljevstvom. Dok ben Josif krči put koji prethodi (ali kroz patnju), ben David završava delo – čineći ben Davida konačnim, vrhunskim iskupiteljem. Ali, pogađate, činom rata, argumentom sile. Upravo ovaj trenutak opšteg rata na Bliskom istoku, epohu haosa i pokušaja krojenja granica – savremeni Izrael i njegov teokratski vrh pokušava da iskoristi i kruniše novog „Mesiju“ u Jerusalimu, ratnu figuru koja će osvetiti savremene patnje jevrejske zajednice i uspostaviti vekovnu vladavinu „mira kroz haos“.
Duginovo tumačenje je da bi Netanjahu, govoreći o stradanju Isusa Hrista kao metafori za žrtve Holokausta, rekao: „Prestanimo da budemo žrtve, od sada smo agresori.“ Ovo značenje je jasno, nema šta drugo da se izvede: „moramo biti lovci, a ne lovljeni.“ Na kraju krajeva, to čujemo i od mnogobrojnih cionističkih „analitičara“ i po domaćim medijima; par puta sam imao i priliku da to čujem i u uživo emisijama, kao sagovornik. Ono što je definitivno potencirano jeste to – „oni su u agresivnom okruženju, bespovratno zlom okruženju, moraju da reše to“.
Pobeda nad Zlom, nekim koje nam preti, stoga, ne ostvaruje se trijumfom Dobra kroz krotkost i žrtvu, pobedom mudrosti i načelom uspostavljanja razuma kroz uvažavanje svih strana u sukobu, što je i osnovna svrha postojanja političke diplomatije. Ovde se ponovo uvodi model „oka za oko“, i to na znatno jačem nivou od pukog starozavetnog – radi se o multiplikaciji zla. U prevodu, ako neku pretnju želite da uklonite ili ograničite, morate biti znatno veća pretnja od same pretnje. Iz opšte kulture znamo da je ovo u oštroj suprotstavljenosti sa novozavetnim naredbama i koncepcijama o milosti i ljubavi kao ultimativnom oružju, u čemu je i pobednička snaga koncepta Ljubavi nad konceptom Mržnje. Ontološki gledano, Mržnja je na etičkom polju emocija niža od Ljubavi, logično. Konstrukcija je znatno kompleksniji proces od destrukcije, stoga je mnogo teže graditi i voleti nego rušiti i mrziti – to je ključna poruka Novog zaveta u odnosu na zaplete i situacije koje su nam date kroz Toru.
Isus Hrist, u ovom tumačenju i po našem Sv. Pismu, predstavlja „patnog Jevrejina“, progonjenog, onog koji umire od ruke Imperije, istovremeno propovedajući oprost i krotkost, ali ne odstupajući od onoga što propoveda. Ono što Netanjahu predlaže, prema Duginu, jeste krajnje napuštanje tog arhetipa, sa dodatkom, ključnim, čini se, oduzimanja božijeg prerogativa. Samim tim, naravno, sluti se šta ide iza i čemu služi obesmišljavanje božanske uloge Hrista. Spuštanje i obesmišljavanje istorijske i teološke Hristove uloge jeste dovođenje svetskog hrišćanstva u položaj koji bi i teološki i politički zavisio od „mesijanstva Izraela“, novog svetskog policajca i regulatora odnosa. Još jednom naglasimo, dakle, novum kome svedočimo, i vidimo kako još prorok Isaija u St. Zavetu najavljuje konačnog mesiju, tj. Hrista (miropomazanika):
Ko verova propovedanju našem, i mišica Gospodnja kome se otkri? 2 Jer izniče pred Njim kao šibljika, i kao koren iz suve zemlje; ne bi obličja ni lepote u Njega; i videsmo Ga, i ne beše ništa na očima, čega radi bismo Ga poželeli. 3 Prezren beše i odbačen izmedju ljudi, bolnik i vičan bolestima, i kao jedan od koga svak zaklanja lice, prezren da Ga nizašta ne uzimasmo. 4 A On bolesti naše nosi i nemoći naše uze na se, a mi mišljasmo da je ranjen, da Ga Bog bije i muči. 5 Ali On bi ranjen za naše prestupe, izbijen za naša bezakonja; kar beše na Njemu našeg mira radi, i ranom Njegovom mi se iscelismo. 6 Svi mi kao ovce zadjosmo, svaki nas se okrenu svojim putem, i Gospod pusti na Nj bezakonje svih nas. 7 Mučen bi i zlostavljen, ali ne otvori usta svojih; kao jagnje na zaklanje vodjen bi i kao ovca nema pred onim koji je striže ne otvori usta svojih. 8 Od teskobe i od suda uze se, a rod Njegov ko će iskazati? Jer se istrže iz zemlje živih i za prestupe naroda mog bi ranjen. 9 Odrediše Mu grob sa zločincima, ali na smrti bi s bogatim, jer ne učini nepravdu, niti se nadje prevara u ustima Njegovim.
Ovo proročanstvo Isaije nagoveštava na koji način će finalni mesija biti prepoznat, i ne samo to; na koji način i kroz šta će potvrditi volju božiju na Zemlji. Patnja i pokajanje će biti istinski put vere, istinski put vrline, istinski put uspostavljanja pravde i vere u palom svetu, svetu patnje, laži i nepravde. Svetu koji, uostalom, već godinama gledamo u HD rezoluciji, u realnom vremenu – kako pokušava silom i tiranijom da prekroji populacione i etničke granice. Ali – i ne samo to, evidentno, iza svega stoji dublja teološka poruka koju rasvetljavamo sada.
Žabotinski stil
Dugin poentira svoju analizu referencom koja je ključna za razumevanje Netanjahuovog razmišljanja i naziva ga kovanicom „Žabotinski stil“. Zeev Žabotinski bio je osnivač revizionističkog cionizma, krajnje desničarske struje koja je raskinula sa „tradicionalnim judaizmom“ oličenim kroz figuru Ben Davida i predložila stvaranje jevrejske države silom, sa izraženim militarističkim i autoritarnim karakterom. Naravno, to je moralo pratiti i odgovarajuće rabinsko učenje koje izmešta figuru Patioca i mora da insistira na figuri „Pobednika“. Kao što smo gore naveli, ta dva modela su već prisutna kroz razliku Josefa i Davida, a u savremenom rabinskom cionizmu bivaju naglašeni do svojih logičkih i etičkih granica.
Žabotinski, koji se u mladosti divio Benitu Musoliniju i organizovao omladinske grupe u stilu fašističkih Crnih košulja, smatra se ideološkim ocem sadašnje stranke Likud, iste one koja vodi Netanjahua i čije je on najduži aktivni predsednik. Ono što mnogi ne znaju jeste da je Bencion Netanjahu, otac sadašnjeg premijera, bio Žabotinskijev lični sekretar i jedan od njegovih najvernijih pristalica, tako da oko političkog i biografskog kontinuiteta nema nikakve sumnje.
Netanjahu nije samo nasledio mesto premijera, već je odrastao u kući u kojoj su Žabotinskijeve ideje bile svakodnevni hleb. Njegov otac, Bencion, bio je istoričar koji je posvetio svoj život proučavanju i promociji nasleđa revizionista i koji je svojoj deci usadio viziju snažnog, ekspanzionističkog Izraela bez ustupaka. Ta potreba za „pobedničkim mesijom“, „mesijom rata“, „mesijom osvete“, naročito je postala izražena nakon onoga što je bio slučaj u Drugom svetskom ratu, tj. nakon holokausta. Ta dešavanja su samo dodatno ojačala ideju o „potrebi osvetnika“ u savremenom rabinskom učenju. Preovladala su mišljenja da upravo potenciranje „patnje i kajanja“ dovodi do konstantnih nedaća jevrejske zajednice i da upravo iz tih razloga Izraelci nemaju državu koja bi ih štitila, odnosno centralno religijsko mesto koje bi nastavilo davno prekinuti kontinuitet. Analitičar Tijeri Mejsan takođe povezuje Netanjahua sa Leom Štrausom, nemačkim filozofom koji je emigrirao u Sjedinjene Države i koji je tajno obučavao generaciju neokonzervativaca, takozvanih „hoplita“, učeći ih da su demokratije slabe i da bi se zaštitili, moraju uspostaviti diktature. Štraus je bio mentor ličnostima poput Ričarda Perla i Pola Volfovica, zanatlijama rata u Iraku, a u Njujorku ga je dočekao… Bencion Netanjahu, Bendžaminov otac. Prilično interesantno i indikativno, zar ne?
Netanjahuova „super Sparta“
Izjave koje analizira Dugin nisu izolovana činjenica. Poslednjih meseci, Netanjahu sve otvorenije otkriva svoje ideološke reference. U septembru 2025. godine, na jednoj konferenciji, pozvao je Izrael da postane „super Sparta“, autarhična zemlja posvećena razvoju svoje ratne industrije.
Pominjanje Sparte nije nevino. Kako ističe Mejsan, pominjanje Sparte kao modela bilo je lajtmotiv nacista i njihovih saveznika, koji su sebe videli kao Spartu protiv demokratske Atine. Izraelski opozicioni lider Jair Lapid reagovao je sa iznenađenjem i sumnjom na paralelu Izraela i Sparte: „Sparta je uništena. On je sin istoričara i bio sam iznenađen. Ne želimo da budemo zaraćena država, želimo da budemo prosperitetna zemlja.“
Duginova analiza se poklapa sa upozorenjima raznih analitičara o Netanjahuovom skretanju. Mejsan, u članku objavljenom u septembru 2025. godine, primetio je da je „Netanjahuov prelaz sa rabinskog konzervativizma na militaristički nacizam sve očigledniji“. Nije zgoreg podsetiti se da je sam Ben Gurion, otac savremene države Izrael, nazvao Žabotinskog „fašistom“ i „možda nacistom“. Čak i za njega, koji sam nije bio ništa naročito „manje radikalan“, ove ideje koje su potekle od Zeeva Žabotinskog bile su pre-ekstremne.
I teološki gledano, ovi stavovi nisu retkost u raznolikoj i burnoj istoriji judaističke misli. Jedna od bitnijih struja, naime (koja direktno oponira ovoj ideji o potrebi „ratničkog Mesije“), jeste i ta da narod Jevreja nikako ne sme da se upusti u projekat obnove „trećeg Davidovog hrama“ i pripadajuće mu starozavetne jevrejske države, onako kako savremeni cionizam vidi poruke St. Zaveta. Određene struje ortodoksnog judaizma smatraju – vidimo i zašto – da će takvi pokušaji dovesti do nesagledivih posledica za judaizam i jevrejski narod.
Ali izgleda da Netanjahu ima druge planove, one koje smo dotakli i pojasnili gore. Planove koji se zasnivaju na dugoj tradiciji ekstremističkog rabinskog učenja od doba Talmuda (koji je teološki izvor ne samo negiranja Hrista već i posve beslovesnih napada) – sve preko političko-religijskih mutacija cionističke državničke ideje sa onime što je dvadesetih i tridesetih bio standard u Evropi, a to su šovinističke, pa i rasističke ideje o isključivosti i dominaciji „izabranih populacija“.
Inverzija arhetipa
Ono što Dugin oštro ističe jeste da Netanjahu ne samo da menja politiku, već sprovodi simboličko preokretanje jevrejskog identiteta. Vekovima je slika Jevrejina u dijaspori bila slika progonjenog, žrtve, patnje, a judaistička teološka istorija bazirana je bila na figuri Stradalnika, iz koje izlazi i Hrist, uostalom, kao i Jovan Krstitelj. Holokaust je učvrstio taj arhetip u njegovom najtragičnijem obliku; međutim, kao što vidimo, pomenuti arhetip je odbačen i proglašen direktnim problemom.
Ono što Netanjahu predlaže, prema Duginu, jeste kraj toga. Izrael više neće biti žrtva koja zahteva saosećanje, već moć koja zahteva strah. On više neće biti progonjen, već lovac. Više neće biti stradalnički Mesija koji umire za grehe sveta, već trijumfalni Mesija koji nameće svoju vlast.
Netanjahuove izjave i Duginova analiza nisu akademska vežba. One imaju konkretne implikacije u svetu koji već trpi posledice nekontrolisanog rata na Bliskom istoku. Ako izraelski lider deluje po paradigmi „trijumfalnog Mesije“ koji opravdava sva sredstva za nametanje svoje vlasti, prateći logiku da „ako niste dovoljno jaki, nemilosrdni i moćni, zlo će trijumfovati nad dobrim“, onda izgledi za mir blede. Osveta i bes su opravdani, tj. „borba sa Zlom“ dozvoljava sve, uključujući i „veće zlo“. Stoga, ulazak u epohu perpetuiranog haosa izgleda kao potpuno realna priča, sve dok se pravda pozicijom „borbe protiv (većeg) zla“.
Poziv da se slede Jevreji „iz poštovanja i straha, a ne saosećanja i empatije“ jeste poziv da se napusti svaki trag čovečnosti u odnosu na Izrael, moment gde Izrael nije dužan da išta pravda ili da se usklađuje sa međunarodnim pravom – on ima pravo da ga ignoriše primatom Starog Zaveta i potrebom „ratničkog mesije“ koji će osvetiti jevrejske patnje. To je poziv i signal svetu da prihvati da je sila jedini zakon. I ne samo to, da izraelska država u tom ključu ima ekskluzivni mandat te sile, iznad međunarodnog prava i iznad drugih verskih knjiga.
„Trijumfalni Mesija je ovde“ – Dugin smatra da nam to poručuje savremeni jevrejski momentum, svojom agresivnom vojnom i teološkom politikom. I taj mesija ne traži saosećanje, patnju, oprost, ne pridaje značaja ikakvoj etici, naprotiv. Zahteva pokornost, zahteva poslušnost, neprikosnoveno priznanje primata.
„Arhetip je obrnut“, kaže dakle Dugin; ovakva izraelska država i politika jasno i nedvosmisleno to potencira. Ono što je pitanje na koje niko ne može da odgovori jeste da li će taj Mesija doneti iskupljenje ili samo još više uništenja. Da li je svet spreman da ga prati iz straha, što je put u duhovni kolaps, ili da mu se odupre iz čovečnosti?
U međuvremenu, u bunkerima Tel Aviva, u palatama Moskve, u džamijama Bejruta i na ulicama Gaze, milioni čekaju da vide šta će se desiti kada se arhetipovi sudare i poimanja mesijanske figure dobiju, kako vidimo, i svoju vojnu dimenziju.
Upravo je ovo epoha Antihrista u punom zamahu, o čemu nam govori i upozorava ne samo Otkrovenje Jovanovo, već i mnogi pravoslavni oci našeg vremena. Proglašavajući Isusa Hrista „nesposobnim“ da obavlja svoju duhovnu i istorijsku misiju, savremeni Izrael nam otvoreno saopštava ne samo teološki sud, već nagoveštava svoju viziju buduće epohe. Pitanje je šta savremeno hrišćanstvo planira sa time, a to ćemo saznati kroz epohu kojoj smo dodeljeni, nadamo se ne samo kao nemi posmatrači, slava Bogu.
4 Jer si slomio jaram u kome vucijaše, i štap kojim ga bijahu po plećima i palicu nasilnika njegovog kao u dan madijanski. 5 Jer će obuća svakog ratnika koji se bije u graji i odelo u krv uvaljano izgoreti i biti hrana ognju. 6 Jer nam se rodi Dete, Sin nam se dade, kome je vlast na ramenu, i ime će Mu biti: Divni, Savetnik, Bog silni, Otac večni, Knez mira.
