Како су желели рат: Дрскост аустроугарске империје у жељи за хегемонијом

Данас смо сведоци све већих покушаја ревизије историје, особито у српској историографији овај тренд доминира последњих сто година. Од покушаја да се јаничари представе као ,,универзитет за српске младиће“, до умањивања броја јасеновачких жртава, до ревизије историје Првог и Другог светског рата. Нажалост овај тренд није заобишао ни Отаџбинске ратове на крају 20. века. У ту сврху изузетно је важно познавати историју Великог рата, као увод за сва остала догађања, у које ће ући српски народ у 20. веку.

Антисловенска пропаганда

Не само да бисмо разумели почетак Великог рата, већ и касније злочине над српским становништвом од стране сила Осовине, али и злочине које је претрпело пре свега руско становништво у Галицији, неопходно је да разумемо антисловенски став који је владао јавним мњењем у Немачкој и Аустроугарској. У делу Модерна Германија, Мирка Косића, из 1912. године, можемо да приметимо нека занимљива опажања аутора. Косић хвали добре немачке особине, као што су радиност и марљивост¹. Међутим истиче и оне лоше, посебно немачку тежњу светској доминацији². У склопу тога посебо истиче Кајзерову изјаву из 1903. године: ,, Што се није дало Владиславу IV 1612. године, нити Карлу XII 1709. године, нити Наполеону 1812, то ће се 1912. дати мени да победим Русију!“³ Косић је 1912. године јасно видео да се Немачка спрема за рат, против Словена, ,,словенство се у школи представља деци као вечни непријатељ Германа… које треба уништити да би се мирољубиви немачки народ могао предати раду.“⁴ Косић пише шта му је рекао књижевник Александар Русвурм, ,,да је Немцу довољно једном да дође на Балкан па да поверује о теорију о расно инфериорно и супериорним расама“, тада Немац поверује ,,о моралној дужности немачког народа да гвозденом метлом почисти Балкан ту етнолошку старудијицу.“⁵ Навешћемо и пример речи професора Универзитета у Јени Ернеста Хекела: ,,Рад немачког народа око развоја културе и цивилизације, даје право немачком народу да заузме Балкан, Малу Азију, Сирију и Месопотамију и да из њих истисне данашње немоћне и неспособне расе.“⁶

Антисрпски листови: Срби европски варвари

Оно што је додатно долило уље на ватру била је новинска пропаганда, која је била у потпуности уперене против Срба и Србије. О обиму прљавих оптужба и описа Срба, сведочи и следећи натпис, које је у време Анексионе кризе написао лист Simplicissimus: ,,Срби живе у присној заједници са својим домаћим животињама. Крмача често подоји новорођенче. Српска мајка у знак захвалности доји малу прасад.“⁷

Истакнути аустријски историчар и новинар Хајнрих Фридјунг је 25. марта 1909. године у новинама ,,Ноје фраје пресе“ објашњавао неопходност рата против Србије ослањајући се на фалсификате израђене у аустроугарској амбасади од стране Јаноша Форгача, коју Србију приказује као завереничко легло где она игра улогу у покушајима да дигне устанак међу Словенима у Хабсбуршкој монархији. Ови груби фалсификати, како је касније испостављено (између осталог доказао и Томаш Масарик)⁸, коришћени су у Фридјунговом новинском тексту уз поверљива владина документа које говоре о неопходности рата са Србијом⁹, што је изазвало лавину у јавности, те у потреби Беча да се одбрани од паљбе оптужби, Масарик, први председник Чехословачке, јасно каже: ,,Чујте фалсификат! Доктор Фридјунг, је лично рекао у једном интервјуу да барон Ерентал (министар спољних послова) зна као и он да су документи аутентични. Можда је ту реченицу мало другачије формулисао али је битна чињеница да је Фридјунг добио информације из Министарства, као и налог шта да напише и објави у новинама.“¹⁰ 

Још један пример ратне хистерије која се ширила Бечом јесте чувена афера Прохаска. Наиме у тренутку  заузимања Призрена од стране српске војске, у њему је боравио као конзул Аустроугарске Оскар Прохаска. Занимљиво је да је он одбио да истакне српску заставу на аустријском конзулату, након што је наша војска заузела Призрен. Елем, Аустроугарска се и овде послужила прљавом игром и  оптужила српску војску да је кастрирала аустријског посланика у Призрену! Свесна озбиљности ситуације, српска влада омогућава бечком изасланику, да испита околности. Иако је бечки изасланик оповргао ове тврдње, то није сметало новинским редакцијама да нађу у томе casus belli са Србијом. У ту сврху навешћемо неколико примера ратне хистерије и ратнохушкачке политике која је владала штампом. ,,Нојес винер журнал“ каже са насловне стране: Напред сад или никад!Нећемо речи-већ дела!“, даље пишу: ,, Јасно је да Аустрогуарска не може да дозволи нови распоред снага на Балкану,… У случају да се Санџак-Нови Пазар отме контроли, Монархија би била приморана да се укључи у операције на Балкану и заштити своје јасно формулисане интересе.“¹¹ Тек после четири недеље хистерије је званично објављено да су наводи о кастрацији Прохаске измишљени.

Можда најбоље описан немачки став према тадашњој младој српској држави, је заправо изречен 1718. године: ,,Треба да вреди као принцип да се Срби сведу на што мањи број. То мора остати заувек непромењено.“¹² 

Бечка елита у жељи за ратом

,,О рату смо се договорили на самом почетку кризе“¹³, бележи у својим мемоарима Леон витез фон Белински, поглавар Босне и заједнички министар финансија Монархије. Министар спољних послова Леополд гроф Берхтолд, говори пред одлазак аустроугарском амбасадору Владимиру барон Гизлу у Београд, следеће речи: ,,Ма како Срби реаговали на ултиматум, ви морате прекинути преговоре и отпутовати… До рата мора доћи!“¹⁴ Гроф Берхтолд је на почетку седнице Заједничког министарског савета, 7. јула. објаснио суштину следећим речима: ,,Аустроугарска мора да покаже силу и да једном за сва времена онемогући малу краљевину да омете њене кругове“. На истој седници Леон фон Билински додаје: ,,Са Србином се може разговарати само уз употребу силе“. На седници су закључили да дипломатско решење не би имало смисла чак ни да се тиме нанесе понижење Србије, тако да је закључено да је Београду потребно поставити ултиматум који неће моћи прихватити, и који ће довести до војне интервенције.¹⁵ Колико су били спремни далеко да иду говори и следећа реченица Берхтолда у писму грофу Сапарију: ,,Зарад остварења наших интереса ићи ћемо до краја. Нећемо устукнути ни пред могућношћу европског сукоба“.¹⁶ О томе ко је започео рат не треба бити сумње када се има у виду изјава Леополда фон Андријан-Вербурга: ,,Ми смо започели овај рат, а не Немачка или Антанта“.¹⁷

Шта ако Србија прихвати ултиматум? Исто се питао и гроф Берхтолд, и то питање упутио Конраду фон Хецендорфу, Шефу генералштаба, на шта овај одговара: ,,Ипак умарширати и остати све док Србија, између осталог, не отплати трошкове рата и окупације!“¹⁸

Важно је напоменути да су силе Антанте желеле да избегну рат по сваку цену, тако долазимо до једног мање познатког предлога који долази из Лондона, а касније и уз подршку Париза, а то је понуда Бечу једне строго контролисане и ограничене војне интервенције против Србије, где би се заузео Београд или део српске територије. Беч је и то одбио!¹⁹

Гроф Берхтолд, одбио је да прихвати мировни предлог Лондона,²⁰ Беч је у последњим данима јула, требало да покаже да је спреман на неку врсту компромиса, од њега је све зависило, британски министар спољних послова Едвард Греј у разговору са аустроугарским амбасадором у Лондону Албертом грофом Менсдорфом каже: ,,Ако бисмо утицали на Русију да остане по страни у сукобу, то би значило да Вам дајемо одвезане руке, што Русија сигурно не би разумела. На Вама је да дате било какву понуду која би задовољила Санкт Петербург.“²¹ Менсдорф му на то само дрско одговара: ,,Ваши кораци можда нису пожељни у овом тренутку.“²²

О неспремности Аустроугарске да преговаре, говори и британски амбасадор сер Бензен у Бечу: ,,Бечки врх не одустаје од наума… гроф Берхтолд није оставио ни мало простора за евентуалну недоумицу о крајњим намерама Беча: Аустроугарска влада је одлучна да покрене инвазију на Србију!“ Према његовом извештају он је показао одлучност и у разговору са руским амбасадором у Бечу, Николајем Шебеком. Он је одбио Шебеков предлог по коме је решење требало наћи у директним преговорима Беча и Петрограда.²³

Руски министар спољних послова Сергеј Сазанов упозоравао је на недостатак спремности Двојне монархије да преговара, гроф Берхтолд му је одговорио тек након објаве рата Србији са: ,,Нисмо намеравали да одустанемо ни од једног од наших захтева у ултиматуму.“²⁴

Реакције на атентат

Бечлије вест о атентату није изненадила, није минула жеља за посетама винским и плеским локалима. Сва бечка позоришта радила су нормално изузев престижног Дворског театра. Драматург Артур Шницлер забележио је у свом дневнику да је цар био изненађен што дворски театар не ради уз речи: ,,Он није био царевић само надвојвода, желим да се то све што пре оконча.“²⁵

Како је Србија реаговала? Саопштење званичне српске влада пренео је ,,Арбајтер цајтунг“ 29. јуна 1914. године: ,,Под утиском трагичних догађаја у Сарајеву немамо довољно речи да осудимо трагичан атентат у којем су престолонаследник суседне монархије Франц Фердинад и њехова супруга изгубили живот.“²⁶ Штавише у Србији је била одложена свечаност поводом годишњице боја на Косову 1389. године и од десет сати ноћу затворене све кафане и јавни локали.²⁷ Српски министар унутрашњих послова прогласио је вишедневну жалост и издао наређење да се истраже евентуални трагови атнтатора на српској територији и забранио манифестације против Аустроугарске.

Штампи је било наређено да се суздржи од било каквих испада против Аустроугарске.²⁸

Срби прихватају све услове ултиматума

Као што је познато српска влада највише се противила, тачки у којој би се дозволило аустријским органима да воде истрагу на територији Србије, без учешћа српских органа. Тако морамо подсетити на један сличан пример у историји, који се одиграо 1868. када је Беч одобрио српским истражитељима да воде истрагу на територији аустроугарске поводом смрти кнеза Михаила, али само уз учешће аустријских органа. Ипак упркос томе било је понуђено да се осујети свака пропаганда против Двојне монархије, да се сузбију било какве активности које раде на подривању Монархије, и да се такви официри отпусте из службе.

Руски министар спољних послова Сергеј Сазонов следећим речима коментарисао је српски одговор на ултиматум: ,,Србија се показала толико попустљива према вашим захтевима да сам запањен да тај одговор сматрате незадовољавајућим.“²⁹ Министарство спољних послова у Паризу саопштило је аустроугарском амбасадору грофу Сечену да је Француска изненађена да Беч није прихватио одговор који је упоредив са капитулацијом.³⁰ Едвард Греј у разговору са аустроугарским амбасадором у Лондону Албертом грофом Менсдорфом, изјављује: ,,Србија је прихватила све захтеве у обиму који нисам сматрао могућим.“ Потом је упозорио Менсдорфа: ,,Уколико се Аустрија не задовољи тим одговором, постаће јасно да је само тражила повод да нападне Србију.“³¹

Замисао ултиматума била је јасна, њу је изрекао и мађарски премијер гроф Иштван Тиса: ,,Захтеви које би требало поставити Србији морају бити врло сурови, ипак такви да се не препозна наша намера да поставимо неприхватљив ултиматум. У супротном не би било правне основе за објаву рата.“³²

Лукава замисао грофа Тисе замало није пала у воду. Српска влада на дан објаве рата показује спремност да преговара о спорним тачкама ултиматума. Колико је Пашићу и српској влади било стало до мира показује следећа изјава Ласлоа Сечењија, аустроугарског амбасадора у Берлину: ,,Српска влада саопштила је не само у Риму, већ и у Лондону да је спремна да преговара о две спорне тачке ултиматума.“³³

Наравно, одговор српске владе и њена спремност да преговара о две спорне тачке ултиматума није ни битна, јер су се о рату договорили много пре самог атентата. И тако у светлу савремених догађања, Србију поново покушавају да оптуже за ратове, у бившој Југославији и на Косову и Метохији. Стварна кривица међутим није ни битна, по њима криви смо самим тим што смо Срби. Међутим уколико они не желе да чују истину, то не збацује одоговорност са нашег народа да је познаје, и шири. У супротном, сутрадан када неко буде желео да мења историју, лако ће моћи. Зашто? Јер смо је заборавили. Неукост је највећи народни непријатељ.

1. Мирко М. Косић, Модерна Германија, Књижара Ј.Радака, В.Кикинда, 1912, стр.55, према: Слободан Антонић, Два заветна народа: Руси и Срби, Београд: CATENA MUNDI: 2020, стр. 15. ↩︎
2. Исто, стр. 81-82, према: исто, стр. 16. ↩︎
3. Исто, стр. 83, према:стр. 16. ↩︎
4. Исто, стр. 164, према: исто, стр.16. ↩︎
5. Исто стр.125, према: исто, стр.16-17. ↩︎
6. Исто стр.246 , према: исто, стр.17 ↩︎
7. Simplicissimus, 09. 09. 1909. (Минхен), према: прир. Владимир Димитријевић, ,,Мали речник србофобије“, Вечерње новости, 10. 06.2024. стр.22 ↩︎
8. Tomas Garrigue Masaryk: ,,Der Agramer Hochverratsproyess und die Annexion von Bosnien und Herzegovina, Издавачка књижања Карла Конегена, Беч 1909, стр. 107. према: Милош Казимировић, Ханс Хаутман, Крвави траг великог рата: Злочини асутрогуарске и њених савезника 1914-1918 у светлу аустроугарских докумената, Нови Сад: Прометеј, 2015, стр.36-37. ↩︎
9. Heinrich Freidjung: ,, Österreich-Ungarn and Serbien“ (Аустроугарска и Србија), уводник на страни бр. 2 у ,,Ноје фраје пресе“ од 25.03. 1912. према: Милош Казимировић, Ханс Хаутман, Крвави траг великог рата: Злочини асутрогуарске и њених савезника 1914-1918 у светлу аустроугарских докумената, Нови Сад: Прометеј, 2015, стр.36. ↩︎
10. Tomas Garrigue Masaryk: ,,Der Agramer Hochverratsproyess und die Annexion von Bosnien und Herzegovina, Издавачка књижања Карла Конегена, Беч 1909, стр. 107. према: Милош Казимировић, Ханс Хаутман, Крвави траг великог рата: Злочини асутрогуарске и њених савезника 1914-1918 у светлу аустроугарских докумената, Нови Сад: Прометеј, 2015, стр.36-37. ↩︎
11. Neues Wiener Jornal ,,Europa  in Gefahr“ (Европа у опасности), уводник 29.10.1912, стр.1. према: : Милош Казимировић, Ханс Хаутман, Крвави траг великог рата: Злочини асутрогуарске и њених савезника 1914-1918 у светлу аустроугарских докумената, Нови Сад: Прометеј, 2015, стр. 40. ↩︎
12. Заповест аустријској команди у Београду 1718. године, према: прир. Владимир Димитријевић, ,,Мали речник србофобије“, Вечерње новости, 10. 06.2024. стр.23. ↩︎
13. Цитат по Манфриду Раухенштајнеру из Der Erste Weltkreig, стр. 95, према: Ханес Лајдингер, Верана Мориц и др., Прљави рат Хабзбурга: Истраживања о аустроугарском вођењу рата 1914-1918, Нови Сад:Прометеј, 2016, стр. 33. ↩︎
14. Цитат по Манфриду Раухенштајнеру из Der Erste Weltkreig, стр.104. и Kronenbitter Nur los lassen. Osterreich/ungarn und der Wille zum Kreig, стр.161.163, 167, према: : Ханес Лајдингер, Верана Мориц и др., Прљави рат Хабзбурга: Истраживања о аустроугарском вођењу рата 1914-1918, Нови Сад:Прометеј, 2016, стр. 34. ↩︎
15. Протоколи Заједничког министарског савета Аустроугарске монархије 1914-1918. стр. 142-148, према: : Ханес Лајдингер, Верана Мориц и др., Прљави рат Хабзбурга: Истраживања о аустроугарском вођењу рата 1914-1918, Нови Сад:Прометеј, 2016, стр. 38-40. ↩︎
16. DaVk, први део, стр. 100, према: Ханес Лајдингер, Верана Мориц и др., Прљави рат Хабзбурга: Истраживања о аустроугарском вођењу рата 1914-1918, Нови Сад:Прометеј, 2016, стр. 41. ↩︎
17. Hannes Leidinger, Verana Moritz Der Erste Weltkreig, стр.30, према: Ханес Лајдингер, Верана Мориц и др., Прљави рат Хабзбурга: Истраживања о аустроугарском вођењу рата 1914-1918, Нови Сад:Прометеј, 2016, стр. 41. ↩︎
18. Hannes Leidinger, Verana Moritz Der Erste Weltkreig, стр.30, према: Ханес Лајдингер, Верана Мориц и др., Прљави рат Хабзбурга: Истраживања о аустроугарском вођењу рата 1914-1918, Нови Сад:Прометеј, 2016, стр. 41. ↩︎
19. DaVk, други део, стр. 25, према: Ханес Лајдингер, Верана Мориц и др., Прљави рат Хабзбурга: Истраживања о аустроугарском вођењу рата 1914-1918, Нови Сад:Прометеј, 2016, стр. 41. ↩︎
20. TNA, Forrin Office 371/1900, Maurice de Bunsen to Sir Edward Grey, 1.9.1914., стр. 7 према:  Ханес Лајдингер, Верана Мориц и др., Прљави рат Хабзбурга: Истраживања о аустроугарском вођењу рата 1914-1918, Нови Сад:Прометеј, 2016, стр.36. ↩︎
21. DaVk, трећи део, стр. 11, према: Ханес Лајдингер, Верана Мориц и др., Прљави рат Хабзбурга: Истраживања о аустроугарском вођењу рата 1914-1918, Нови Сад:Прометеј, 2016, стр. 37.
      ↩︎
22. Исто. ↩︎
23. TNA, Forrin Office 371/1900, Maurice de Bunsen to Sir Edward Grey, 1.9.1914., стр. 7f, o Берхтолдовој одлучности да започне рат, према:  Ханес Лајдингер, Верана Мориц и др., Прљави рат Хабзбурга: Истраживања о аустроугарском вођењу рата 1914-1918, Нови Сад:Прометеј, 2016, стр 36. ↩︎
24. DaVk, трећи део, стр. 37, према: Ханес Лајдингер, Верана Мориц и др., Прљави рат Хабзбурга: Истраживања о аустроугарском вођењу рата 1914-1918, Нови Сад:Прометеј, 2016, стр. 38. ↩︎
25. Arthur Schnitzler: ,,Tagebuch“( Дневник Артура Шницлера 1879-1931), књига пета, 1913-1916, издавач:Аустријска академија наука, Беч 1999, према: Милош Казимировић, Ханс Хаутман, Крвави траг великог рата: Злочини асутрогуарске и њених савезника 1914-1918 у светлу аустроугарских докумената, Нови Сад: Прометеј, 2015, стр.84 ↩︎
26. Арбајтер цајтунг, бр.178 од 30.6.1914, стр.3 према: Ханес Лајдингер, Верана Мориц и др., Прљави рат Хабзбурга: Истраживања о аустроугарском вођењу рата 1914-1918, Нови Сад:Прометеј, 2016, стр. 43. ↩︎
27. Исто. ↩︎
28. Ноје фраје пресе, бр.17913 од 9.7.1914. стр.3 према: Ханес Лајдингер, Верана Мориц и др., Прљави рат Хабзбурга: Истраживања о аустроугарском вођењу рата 1914-1918, Нови Сад:Прометеј, 2016, стр. 50. ↩︎
29. DaVk, трећи део, стр. 11, према: Ханес Лајдингер, Верана Мориц и др., Прљави рат Хабзбурга: Истраживања о аустроугарском вођењу рата 1914-1918, Нови Сад:Прометеј, 2016, стр. 47. ↩︎
30. Исто, стр. 97, према: Исто, стр.48. ↩︎
31. Исто. ↩︎
32. Протоколи Заједничког министарског савета Аустроугарске монархије, стр.48 , према: Ханес Лајдингер, Верана Мориц и др., Прљави рат Хабзбурга: Истраживања о аустроугарском вођењу рата 1914-1918, Нови Сад:Прометеј, 2016, стр. 48. ↩︎
33. DaVk, трећи део, стр. 27, према: Ханес Лајдингер, Верана Мориц и др., Прљави рат Хабзбурга: Истраживања о аустроугарском вођењу рата 1914-1918, Нови Сад:Прометеј, 2016, стр. 49. ↩︎