Знајући да се овим текстом обраћам генерацијама (нажалост, макар “циљна група“ и била распона година са почетка Политикиног забавника) које су већином “накриво насађење“ по питању базичног односа према породици, односа који су многи од нас тек кроз живот градили, почећу примером са терена који је код многих био замена за оно што нису осећали у породици – од улице. Без заваравања да живимо у здравом друштву, где смо сви породицу осећали као своју најважнију заједницу и прибежиште; свако од нас је своју заједницу, којој човек као биће тежи да би се остварио као Личност – тражио на улици. Биле то локалне екипе по већим градовима, навијачке групе, (суб)културне групе, идеолошке или почитичке заједнице, на крају, нажалост, оно где заврши већина путева улице – ситне банде и криминалне организације; свуда влада једно исто, неписано правило, да оно што се дешава унутар групе, остаје у њој. Свака свађа, неслагање, али и сваки пад било које врсте других чланова, свако посрнуће, проблем који неко доживи или пак директни “грех“ против званичних постулата око којих се заједница окупила – све то не износи се ван оквира те заједнице. Макар се закрвили међусобно, дошло до тешких речи или физичких сукоба, макар проблеми озбиљно угрозили функционисање свих осталих у заједници, сви напори се улажу да се у оквиру заједнице то реши и да се то не осети “споља“, да нико ко није у том кругу не осети да се изнутра дешава проблем. То није ствар лицемерја, како би неко помислио, већ ствар кућног или, у нашем случају, уличног васпитања. Да то неписано правило левитира као духовни закон изнад свих, показало се и кроз небројана уметничка дела која говоре о субкултурним групама, па макар била и снимана са тенденцијом да их дискредитују (што је најчешћи случај) увек се јасно приказује лик оног ко издаје, ко мења страну не из кукавичлука већ из намера да реши неправду и проблем са неке друге позиције која се извлачи из круга групе, као најтрагичнијег лика (лично, увек се потресем кад се сетим плача Бовера из Green Street Hooligans у болници).
Навео сам, и мало опширније образложио пример, који је верујем свима познат, покушавајући и себи и другама да објасним или пак само поставим питање – да ли је модерно време убило ову врсту кућног/уличног васпитања; да ли је заиста победило “имати мишљење“ у односу на “имати лојалност“; да ли је заиста идеал бунтовниптва и насилне аутентичности постао усуд модерних генерација и хоће ли их та тенденција нео-либерализма хендикепирати да икад припадају ма којој заједници, која вам кроз давање себе гаси его а ствара Личност?
Не треба бити велики познавалац филозофије нити глобалне политике, да би схватио да је једна од најјачих брана духу времена који прождире све сегменте друштва, она над-друштвена, социјално необјашњива, условно речено “институција“ – Црква. Овде, јасно, мислим на Православну Цркву, јер опет, и они који се базично гаде “србовања“ кад остану насамо са собом и сопственим сазревањем признају да је заиста једино што се труди да се одупире духу времена и идаље остане Црква у апостолском духу и светоотачком предању – Православна Црква. Али, и ту Православну Цркву, тј онај њен део који у овом времену функционише на земљи, чине људи који нису реликвије средњег века, већ деца одрасла у духовној клими новог доба, такође задојена овим преовлађујућим духом “аутентичности“ и “бунтовништва“. Модерне генерације, баш као и ми, нису осећале хијерархију нити ауторитет породице, нити њу виде као своју заједницу. Али, модерне генерације није, као нас, васпитавала улица нити њена хијерархија, нису чекали на реду на терененчету, добијали шамаре по трибинама, одлазили по пиво старијима, већ је њих одрастање на интернету научило да самим постојањем они већ имају право на мишљење и нужност да га исказују. Из те генерације треба да се попуне редови Цркве, која треба да стоји као последњи браник пред оваквим духом!
Потреба за Православљем
“Хуманизам је уопште идолопоклонство најгоре врсте, јер је човекопоклонство. Заснован на начелу: човек је по природи добар и сам себи довољан, – он заступа најтрагичнију неисстину, која је толике трагедије изазвала у свету хуманистичке науке, просвете, културе. Јер их је то одвело до таквог гордог самохвалисања, и величања човека као таквог, да су одрекли и само постојање греха. „Нема греха“, – то је једна од основних етичких максима хуманистичких.“ Свети Јустин Ћелијски
Све се чешће и интензивније говори о појачаној заинтересованости младих људи за Православље у самим центрима Западне цивилизације. У водећим западним државама, темељ православног живота постављен је након Бољшевичке револуције, када по Европи стасава генерација образованих Руса, формираних културно на Западу али духовно везаних за руску традицију и Православље, али без оне “удобности“ која се за Православну Цркву створила током последњег века Царске Русије, када ће већина тих људи, припадника културне и духовне елите, било посвећено хедонизму на рачун другог, потлаченог дела народа. Сада, када су се на Западу и сами проживели материјалне оскудице, несигурности, када више нису били на позицијама моћи, искристалисао се однос према Цркви и Предању, које су Божијим Промислом они оживели на Западу. А онда, стасава генерација оних који уопште немају физичку блискост са источним цивилизацијама, деца западног света, која се формирају у религиозном бућкуришу и формализму, најчешће оличеног у протестантском релативизму или католичком традиционализму везаном за обичаје или националне традиције. Тако је генерација оних који су желели да се издигну изнад духовног муља који је нудио Запад оличена у лику и делу (баш је важно нагласити и једно и друго!) – Серафима Роуза. Овај светионик Православља на Западу, кога су неке помесне православне Цркве већ и канонизовале, а већина Православаца га доживљава као светитеља, постао је “глас вапијућег у пустињи“; вапај за Духом у пустињи западног света. Вапај свих генерација које су притиснуте капиталстичким верзијама среће која се купује, финоће уместо љубави, политичке коректности уместо искрености, и пре свега – индивидуе уместо Личности, друштва уместу Заједнице.
Неправедно би било рећи да је протестантизам узрок духовне раслабљености Запада. Протестантизам је више последица, последњи чин онога што је зачето на Западу много раније, чији су корени много дубљи. Сва догматска отпадања Западне Цркве, са прекратницама у виду папске примати, “филиокве-а“, откривањем Аристотела и схоластиком, све је то утабало пут за раслабљивање духа западног човека, за спуштање метафизике све више на земљу, за уклапање Цркве у друштвене токове. Западна Црква све више прилагођава своје догмате духу времена, све више их управља према политичким циљевима Ватикана, расте овоземаљска моћ ове организације али она на крају и остаје само – организација. Трагичне судбине оних хероја духа који су покушали да се издигну изнад каљуге у коју се погрузила Западна Црква и обе њене “фракције“, најбоље су оличене у речима једног од најаутентичнијих боготражитеља западне цивилизације који, на жалост, није спознао Православље, данског филозофа Сорена Кјеркегора – “Шта то значи да се све ове хиљаде и хиљаде људи тако олако називају Хришћанима! – Ове многе и многе људе, од којих претежни број, судећи по свему, имају свој живот у сасвим другим областима, што се голим оком може видети! – Људи који никад у цркву не иду, никада на Бога не мисле, никада његово име не спомињу, сем кад псују, – Људи којима никад није постало јасно да би њихов живот могао имати извесну обавезу према Богу! – Па ипак сви ови људи, па чак и они који тврде да нема Бога, називају се Хришћанима, држава их сматра за Хришћане, црква их као Хришћане сахрањује, као Хришћани се у вечност одашиљу…“
Протестанска “духовност“ у последњем веку преузела је примат, и макар и неки номинално остали у оквирима Ватикана, духовно су на позицији протестантизма. Постоје католички оријентисане нације код којих је конзервативни отпор и даље јак (Пољска, Ирска…) али доминантни наратив од стране врха Ватикана је све чешће нагињање либерализму, оличено у појави папе Фрање, који је у томе ишао до екстрема. Много “тактичнији“ од њега, његов наследник папа Лав, није циркуска тачка већ озбиљна фигура која дубоко разуме политичку ситуацију и потпуно се уклапа у њу. Управо зато, много је опаснији такав приступ; јер либерализам је, кроз екстреме “воук“ покрета, последњих деценија сам себи пуцао у ногу током свог деловања у Западној цивилизацији. Одлазак у екстрем оголио је “слаткоречиви“ либерализам и показао га агресивним, какав уистину и јесте; па је тако по речима псалма – “Злоба ради сама против себе“, почео сам себе да побеђује. Окретање конзервативним струјама од стране млађих људи у западном свету, које се у културно и религиозно и даље неразвијеном и историјски неутемељеном САД-у оличио у МАГА идеологији, а у неким Европским земљама све већим интересовањем за Православље, управо је објашњиво деценијском тиранијом либералног духа. Младом човеку, који осећа призив духовности, макар га и не уочио из неискуства на тај начин, потребно је нешто што излази из зачараног круга комформизма, материјалног и допаминског задовољства. Таквог човека неће задовољити ласкави и слаткоречиви протестантизам, нити празни формализам Католичке цркве. Млади човек осећа жељу за оним што је Западна Црква скрајнула у свом учењу – подвиг!
Једина “сигурна кућа“ за истинску духовност, апостолско и светоотачко учење и Предање, за аскетизам и подвижништво, остала је Православна Црква. На нама, који јој припадамо, данас је важан задатак да је као такву очувамо. Неоспорно је да смо и ми, као деца овог времена, лично јако раслабљени, неоспорно је да ће се данас тешко наћи неко ко ће поновити подвиге “обичних“ монаха из средњег века, а да не говоримо о житијима из првих векова, али оно што нас као Цркву чини заједничарима овог предања је духовно одређење, тежња ка томе да то постанемо, не одступање од идеје светости зарад љубазног алтруизма, не одустајање од подвижништва зарад идеала телесног здравља, од молитве зарад празнословља, од послушања зарад личног мишљења и аутентичности, од угађања Богу зарад – човекоугодништва!
На овом фронту имамо непријатеља са две стране. Оба су изникла унутар Цркве и зато добро познају територију борбе, али садашње позиције су им различите. Ако се надовежемо на пример са почетка – једна страна је она која је изнела “прљав веш“ ван граница заједнице, а друга она која у оквиру заједнице не одустаје од свог штетног деловања. И једној и другој је заједничко да се представљају као једини “легитимни“ представници Цркве.
“Нећу да ћутим!“
Прва група људи из примера данас је у нашој, српској Цркви, јако добро искристалисана. Томе је помогла кулминација друштвене кризе и протести који трају претходних годину дана, на које, по њима, врх СПЦ није одреаговао на адекватан начин, па су они узели за сходно да се у име правде окрену против Цркве! Нажалост, волео бих да ову формулацију неко од њих може да оспори, јер би то значило да за њих као чланове Цркве постоји нада, али уверен сам да добар део људи који припада овој струји нема духовну зрелост да уочи сву проблематику таквог курса, и да би, зарад световних циљева (а “праведно друштво“ је, колико год узвишено звучало, ипак и даље – световни циљ!) жртвовали свој живот у Цркви. Шта је са онима, који предводе ову струју, а који неоспорно имају теолошко образовање и искуство сусрета и живота за озбиљним духовницима – боље да не претпостављам, јер може да оде у осуђивање.
Тако је претходна година, у оквирима српске Цркве искристалисала струју која се позива на припадност Цркви, али само под својим условима. Изјашњавају се о питањима Цркве – што уопште не би требало да се тиче нецрквених људи! – али сами процењују кога из црквене јерархије, коју више од два миленијума бира Свети Дух, желе да признају. Тако смо дошли до, за православну традицију потпуно парадоксалних ставова, од “Није мој Патријарх“ до “Није Хришћански ћутати“. И једно и друго, верују ови, изражава њихову припадност и штавише забринутост за судбину Цркве и њен положај у друштву. Ипак, Предање нам каже да је и један и други став – одрицање од црквеног живота!
Нећу се много задржавати на духовном плићаку ових ставова, јер верујем да свако ко има искуство живота у Цркви и без много удубљивања у светоотачку литературу може да увиди колико су овакви ставови проблематични. Бирати јерархију на основу политичких ставова, па чак и моралних (на које у нашем случају често подижу став по питању протеста), потпуно је одрицање од прихватања Божије воља или пак Божијих допуштења која су за наш спасавајуће уколико их поднесемо са смирењем. Једино по чему су свети оци у претходним вековима, и разним кризним периодима, одрицали послушност некоме из јерархије јесу искључиво питања црквених догмата – а што овде није случај (плашим се да би неки од самозваних теолога покушали да и на овај ниво подигну њима значајна политичка питања!). “Нећу да ћутим“ – може да буде став незрелог петнаестогодишњака чија ширина ни световних, а тек духовних погледа се није ни зачела. Ипак, трагично је што је ова флоскула постала јако доминантна међу овом струјом нових црквених реформатора. Овакав наслов привукао ми је пажњу на снимку извесне монахиње из руске Цркве, која је на једној западној телевизији представљала “прогон“ који је над њом извршио патријарх Кирил. Заинтересовало ме је, управо јер сам осетио духовну сличност између ње и овин наших “бунџија“; сличност је фрапантна! Критика “агресије“ у Украјини, неосуде патријарха Кирила за руске злочине и слични, нама овде јако добро познати наративи… Водила је ова монахиња неку радио станицу, па су јој (замислите!) из Цркве забранили да на црквеном радију критикује црквену јерархију – што је она доживела као прогон! Онда је, тако непожељна, себи пронашла прибежиште на Западу, где сада у изгнанству подвизава себе испијањем еспреса по европским кафићима, гостовањима по телевизијама и теолошким скуповима, лаганим тренинзима и шетњама поред реке… На исти овај начин прогон трпе и наше бунџије – прогоњени од стране Патријарха морају да се подвизавају непрекидним гостовањима на страним телевизијама, објављивањем својих књига и разних текстова, разговорима по подкастима… Заједничко за све оне који “неће да ћуте“ на “неправде“ у Цркви је увек то што им је управо Црква (која данас, у доминантно православним народима, неоспорно има друштвену моћ и позицију!) дала друштвени идентитет, позицију и материјалну егзистенцију и да су са управо те позиције након “промене дреса“ исту позицију у тој “хоризонтали“ моћи добили на другој страни – дакле, заједничко је да нико од њих, ни у једном моменту није прогоњен и не страда! Својство прогонства је страдање, а не прелазак на другу страну, која ће вам као прелетачу и извору корисних информација дати још боље погодности. Да би разумели шта значи бити прогнан у Цркви, потребно је само погледати житије неких од највећих исповедника у Цркви – светог Јована Златоустог или Максима Исповедника. Не треба бити много духовно уздигнут па осетити колика је разлика у овим страдањима и “страдањима“.
Оно што је велики проблем код ове струје људи је што они кроз ту своју борбу против врха Цркве, коју започну од најчешће моралистичких аргумената, заврше скретањем са духовног курса и на крају удаљивањем од догмата и Предања. Тако неки од тих теолога дођу у ситуације да из политичких разлога одлазе код верски острашћених људи у емисије, и да на тенденциозно постављене теме дају срамне одговоре, где се долази до тога да дискредитују неке од канонизованих светитеља наше Цркве (парадокс је да их сви ти портали или телевизије представљају као теологе, а да су такве стaвове говорили током студија, сигурно да не би добили такво звање!). Најризичнији је ту силазак са духовног курса наше Цркве, и западни модел подређивања црквеног учења тренутној политичкој ситуацији, уз увек слаткоречиве поруке “мира, љубави, толеранције“ и наравно осуде оне, друге стране, за подржавање диктатура, конзервативизма итд. Последице духовног немара и окретања ка политичким циљевима дођу саме од себе, па се уместо стицања Светог Духа овакви људи баве стицањем људских симпатија, писањем књига, држањем говора или – сада најмодерније – интернет проповедима, које за циљ увек имају самопромоцију, што осети свако са макар мало духовног искуства. Ипак, циљна група ових људи и нису они који духовно искуство већ имају, већ они којима је оно “неправедно ускраћено“ од стране задртих црквених конзервативаца. Ову верзију, раслабљене, слаткоречиве духовности, они ипак, на крају, највише пласирају људима којима духовни живот уопште и није у првом плану и који су у себи затрпали жеђ за Богом.
Ваха, Шећо, Обло, Коцко, Ћошко…
Једна од култних сцена из серије “Сложна браћа“, у којој екипа људи седи око стола у кафићу, а један од њих у недоглед набраја ликове који сачињавају његову беспоентну причу – то је слика која може да прикаже тренутно стање у овом, другом “табору“ који својим деловањем нагриза СПЦ изнутра. Препуњеност стола као приказ тренутног материјалног изобиља, раскошних ручкова и прослава, и на њима – сајам безидејности. Црквена елита измешана са друштвеном елитом, већ презасићени свим могућим јелима и пићима, без икакве идеје за здравим разговорима, своди се на навођење познанстава и титула, као и препричавање беспоентних анегдота које имају за циљ самопромоцију а људи наведени у њима нису личности, већ титуле и позиције које подижу цену приче.
Тешко је признати, али духовна елита наше Цркве данас живи у једном потпуно затвореном свету, популарно речено – “у балону“ који им обезбеђују разни црквени званични и незванични функционери. чија је једина функција да направе план и програм свих ручкова, прослава, пријема. Манастири постају гостионице, трепезаријске сале све веће и прилагођеније ономе што постаје главна функција наших манастира. Није тековина нашег времена да се “контроверзни бизнисмени“ увлаче међу црквене редове – то се дешавало сваки пут кад су држава и Црква били у блиским односима. Али, став оних које Црква у својој есхатолошкој димензији препознаје као Јерархе – био је врло јасно негативан према оваквој појави (овде опет најбоље консултовати беседе светог Јована Златоустог). Наравно да нико не прижељкује нови рат између државе и Цркве, али спуштање Цркве на ниво стриктно државног апарата и слуге неке идеологије или идеје – увек се завршавало несрећно.
Црква јесте место отворено за сваког човека који се каје! Али, некако је симптоматично да су од свих “покајника“ најдобродошлији и најуваженији они којима бизнис цвета, који имају шеме, комбинације, који дају донације, граде конаке, организују ручкове… Притом, огромна већина њих номиналним придруживањем Цркви уопште не показује тежњу ка промени животног курса. У Царство Небеско први је ушао разбојник – али покајани! Он је био претеча многих наредних разбојника који су Цркви приложили не зграде и новац већ – покајање (нпр. прочитати житије светог Мојсија Мурина). Од јеврејских пророка који су разобличавали идолопоклонство и курварлук својих царева и лажних пророка, преко последњег старозаветног пророка и првог новозаветног мученика, светог Јована Крститеља, па апостола Јакова и његових посланица о односу према сиромасима и богаташима; па до свих мученика, исповедника и монаха-отшелника; сви су они јасно одбили “чешкање по ушима“ људи од овог света зарад “користи за Цркву“. Једина права корист за Цркву је лично покајање и рад на спасењу, јер када “стекнеш Светог Духа хиљаде око тебе ће се спасити“ како је сведочио руски подвижник свети Серафим Саровски. Све друго може да буде корист за Цркву само из перспективе овог света, и неоспорно је да људи срцем везани за свет заиста мисле да својим донацијама и ручковима доприносе Цркви, али је страшна помисао да им велики број људи из Цркве потврђује ту заблуду.
Ова екипа људи сматра да младе људе који прилазе Цркви може да придобије привилегијама, комфором нових конака и трпезарија, велелепношћу грађевина, значајним познанствима… Ипак, тако остају у истом кругу људи, који су жеђ за Богом угасили и које једино занимају позиције и провилегије, па из те позиције гледају и себе у оквиру Цркве.
Останак у Цркви може да повуче телесно ропство, али отпадање од Цркве увек на крају повуче духовно ропство. Телесног ропства је много лакше ослободити се него духовног. Не стоји аргумент да се и хедонизмом човек одриче Цркве јер „нема никога да живи а да не греши“, телесни падови су својствени човеку и њима се не одричеш догмата Цркве. Бунт против Цркве повлачи у духовно ропство јер се онда нужно подређујеш некој другој духовној струји. Бунт монаштва протув хедонизма када су кренули да се повлаче у пустиње није повукао отпадање од Цркве.
Нико није одлучен од Цркве јер је пао у неки грех (епитимија је средство којим се одрађује казна у оквиру Цркве), макар то били и смртни греси. И након убиства, или прељубе, или крађе – човек и даље има прилику за покајање. Одлучен је од Цркве онај ко из политичких разлога или пак (што је данас чешћи случај) из гордости и осећаја неправедности према личном положају покрије те мотиве неким видом борбе против лошег моралног стања у Цркви, одступи од догматског учења Цркве. Црква даје јасан рецепт – лично покајање као покретач покајања ближњих, уколико некога боли морални пад у Цркви – то је рецепт којим се борило монаштво од свог настанка, а и нашој историји имамо и пример Богомољачког покрета; свако друго облачење „туђег дреса“ ускраћује за могућност покајања јер покајања нема ван Цркве, а они који су себе одредили као релевантно мерило духовног стања других чланова Цркве, самим тим чином ускратили су себе за могућност осећаја личног покајања.
Не спасавамо се моралним напредовањем, већ благодаћу Исуса Христа и вером у Његово Васкресење, сведоченом животом у Цркви, животом пуним амплитуда моралних успона и падова, али равном линијом по питању држања вере у Господње речи посведочене делима Његових ученика и Духом Светим надахнутих Светих Отаца.
И једна и друга страна на свој начин повлађују овосветском духу. Суштинске разлике међу њима нема, иако су површно гледано њихове позиције тако удаљене. Оно што ни једни ни други не виде, јесте да је Православна Црква једина алтернатива овом свету, да је отпор “кнезу овог света“ њен иднтитет и начин постојања у овом свету и да свако приклањање привилегијама које овај свет носи није никаква корист за Цркву, већ осипање снага. Млади људи иду ка Православљу управо због тога што не могу да нађу у раслабљеним и посветовљеним религијама западног света, због аскезе и подвига. Генерације људи који данас воде Цркву као да не могу да схвате, јер гледају из перспективе свог одрастања и поменутог пробијања кроз овај свет који им је омогућио живот у Цркви, да млади људи нису фасцинирани позицијама, нити гладни провода, познанстава, ручкова, пића, путовања; јер све то они већ имају! Мање или више, модерне генерације живе у изобиљу – доживљаја, информација, сензација, материјалних ствари… Душа младог човека вапи за аксезом, а свака друга религија одавно више нема шта да понуди на том пољу, а да није одевено у световно рухо; једино је Црква остала чувар Предања. Младом човеку данас је доста лутања, он жели прибежиште; мука му је од слободног мишљења – он жели чврст ослонац.
Црква и компромис
„Може ли се постојати нешто средње између истине и лажи, негирања и тврђења, светлости и мрака? И мада између светлости и мрака може да се нађе нешто средње, што се назива сумраком, ипак између истине и лажи не може да се нађе ништа средње… Али можда ћеш рећи да се учињена промена није претворила у супротност, него да тражимо нешто средње и сагласност. Никада се, човече, оно што се односи на Цркву не решава компромисом.“ Свети Марко Ефески
Историји Цркве већ су познати покушаји да се политичке околности прогласе важнијим од црквених догмата. По Господњем обећању, Црква је опстала кроз сва та искушења, а носиоци идеологија, држава, духа времена остали су запамћени као најтрагичнији отпадници од Цркве. Непронађени у овом свету, а одсечени од Предања Цркве. Тако се завршила свака тежња за постизањем компромиса зарад апстрактних циљева – мира у свету, смиривања сукоба, борба за људска права… Све ове поруке могли смо да чујемо недавно (или баш и нисмо кад су у питању домаћи, нарочито црквени медији!?) на заједничкој служби и сусрету папе Лава и патријарха Вартоломеја. Дакле, тежња је јасна, стварање јединствене “цркве“ која би у себе апсорбовале све осредње религиозне правце, раслабљене и сведене на ниво формалних разлика зарад – световних циљева!
Управо такав покушај стварања Уније бацио је сенку на достојанство Византије, када је свети Марко Ефески остао једини борац против Уније, која је на силу гушила и релативизовала питања догмата а која је била потписивана из стриктно политичког циља – у том случају помоћи хришћанских народа Запада Византији у најезди Османлија. Данас, циљеви су исто политички, а противник много апстрактнији од хорде Османлија која долази са циљем да покори Царство.
Хришћнанин на личном плану може и мора да прави компромисе, смирава себе пред другима и трпи неправде, али по питању Цркве, свети оци својим деловањем у кризним тренуцима дали су нам јасне оријентире. Сваки компромис са духом овог света зарад ма каквог “узвишеног“ циља, једнак је потезу Јевреја који разапињу Христа јер се није уклопио у њихово виђење како Месија треба да политички делује.
“Зашто екуменисти који су тако љубазно расположени према јеретицима игноришу ово у духовном смислу веома опасно стање своје црквене деце, за коју ће као пастири пре свега морати да одговарају пред Богом? А колико је много заиста православних људи који не налазећи излаз у компромису у тако апсурдном стању у Цркви одлазе од нас и престају да живе црквено! Данас у Православље долази велики број одлучних људи који теже чистоти вероисповести, који не трпе фалш. Они су се већ довољно нагледали глуме у свету и сада траже поштење, искреност – међу православнима. Они никако не могу да споје строго учење Цркве о догмама, правила Апостола и Отаца и савремено, тако колебљиво, тако лицемерно понашање многих наших пастира и мирјана. Знамо велики број случајева кад су верници саблазнивши се управо екуменизмом изашли из Цркве. Да, они се могу оптужити за гордост, за „нееластичност“, али зашто су екуменисти спремни да тако брижљиво и с толико пуно љубави трпе, подносе и покривају сваку нееластичност јеретика, да показују у односу на њих сваку „еластичност“, свако бескичмењаштво – укључујући чак и све основне појмове своје вере, а за оне који желе да се строго придржавају православног учења налазе само презриве подсмехе, оптужбе за тупост, за несхватање „елементарних ствари“, за фанатизам, заосталост у односу на дух времена и тако даље? Али, нека нам екуменисти покажу списак оних које су својом „еластичном дипломатијом“ довели у Православље, а ми ћемо им показати списак оних који су саблазнивши се њиховом лицемерном делатношћу отишли из Цркве!“ – Лазар Абашидзе
