У овом тексту покушаћемо да разумемо факторе који утичу на различито поимање Карађорђа Петровића и Милоша Обреновића на плану вишевековног континуитета српске политичке и духовне историје. То ћемо учинити кроз подлежући покушај да се упознамо са основним поставкама српске политичке духовности – појма чија унутрашња напетост долази до нарочитог изражаја у моменту преломног догађаја српске историје који укључује обе ове историјске личности – убиства Вожда Карађорђа.
,,Да, витеза сустопице трагически конац прати: твојој глави би суђено за в’јенац се свој продати!“ (П. П. Његош, Горски вијенац)
Петар II Петровић Његош посветио је Вожду Карађорђу једно од својих највећих дела, Горски вијенац, концентришући се на значај његовог херојства за реализацију идеје политичког и духовног ослобођења Србије. Стога, било би узалудно тражити бољи темељ за покретање ове теме, у тренутку када она, чини се, стидљиво поново постаје актуелна. Због тога ћемо кренути у теоријско разматрање питања српске слободе са исте полазне тачке – праха оца Србије, али овог пута из оквира промишљања о (српској) политичкој духовности, појму који тихо прожима историјски континуитет српског народа и који би тек у временима која долазе могао да заживи у нашем политичком, академском и јавном простору.1
Карађорђева смрт је тема о којој се у прошлости много писало, aли никада (експлицитно) у контексту разматрања српске политичке духовности. Како бисмо свој критички апарат довели на ниво потребан за разумевање овакве теме, биће потребно најпре објаснити како се тај ниво разликује од нивоа са ког полазимо када се уобичајено бавимо темом Карађорђеве смрти. Дилема око потребе за убиством Ђорђа Петровића Карађорђа, која се често отвара међу интерпретаторима мотива Милошевог наводног налога да то буде учињено обично се у расправама своди на Милошеву личну дилему: да ли дозволити Карађорђу активности по Србији и тиме довести у питање удобност коју ми пружа положај вође окупираних Срба? Спор Милоша и Карађорђа на овај начин често се своди на питање личне добити, чиме се тривијализује преломни тренутак у историји борбе за ослобођење српских земаља, али и у духовно-историјском искуству српског народа. Препричавајући занимљив догађај и разговор који се одвио током снимања филма Карађорђева смрт ( 1978), са Марком Николићем (који је утом филму играо Карађорђа) редитељ Ђорђе Кадијевић пружа један од најјезгровитијих увида о разлици историјске слике коју српски народ гаји о Карађорђу Петровићу и Милошу Обреновићу. Ми ћемо тај увид даље анализирати како бисмо се припремили за дубље, метафизичко разматрање значења Карађорђеве смрти:
„У колима седим поред њега и кажем му: ,,Само немој да се плашиш. Не само ти, сви смо ми помало Вожд. Тога се сети, сети се да играш самог себе.” А Марко, онако у костиму и са шминком, изиђе из Мерцедеса и појави се међу тим људима. И шта се деси? Деси се један од најлепших тренутака које сам икад доживео на филму, па чак и у животу. Сељаци га овако гледају, приђу и почну да му љубе руку! Толика љубав за Вожда још живи у том народу! Да је био Милош нико му не би љубио руку, али Вожду – да, јер он је дао живот за то што се зове Србија.“ (извор: РТС)
Господин Кадијевић овим речима прецизно сецира питање односа српског народа према двојици вођа његових устанака против колонијалиста. У одговору на питање: ,,зашто Милошу нико не би љубио руку” лежи крајње исходиште овог текста и отварање теме српске политичке духовности. Наиме, управо познати Кадијевићев филм Карађорђева смрт представља једну од најзначајнијих апологија Милоша Обреновића у популарној култури, пред страшном оптужбом за убиство оца Србије и свог венчаног кума.
Милош је у овом филму приказан као вођа који је првенствено забринут за добробит народа и оптерећен жељом да се сачува мир (пропратно, он је такође приказан и као славољубив и забринут за очување сопственог друштвеног статуса). Очувањем мира, тачно је, он чува и своју позицију ,,господара” Срба и сарадника Османске империје. Ипак, овде нећемо залазити у питање моралне исправности мотивације за Милошево политичко деловање и конкретно поступање у овом случају – што због тога што је немогуће бавити се овим питањем апсолутно исцрпно и конклузивно, што због тога што је значај овог питања неупоредиво мањи у односу на значај питања на која у овом тексту покушавамо да одговоримо.
Претпоставимо да је Милош заиста убио Карађорђа и да је то учинио из доминантно општих и племенитих побуда – да би ослобођење Србије учинио што безболнијим за српски народ који је већ довољно пропатио од Османлија. Поставити ствар на овај начин значи увидети да се Милош могао наћи у ситуацији која је тражила дистанцирање од склоности ка свом венчаном куму, тј. емотивних, али и рационалних стега које га везују за личну добробит Вожда Карађорђа, (потенцијално) зарад опште добробити српског народа. Милош сâм подноси страшну иманентну жртву зарад, претпоставили смо, иманентне добити у виду слободне Србије. Међутим, ово не значи да је Милошев лични биланс позитиван, чак и уколико остварује и личну иманентну добит у виду очувања сопствене позиције моћи.
Материјализовање идеје слободне Србије праћено је не само Карађорђевим губитком живота, већ и Милошевим личним поразом: он проживљава не само губитак кума као значајне личности присутне у сфери иманентног, већ и метафизички губитак моралне исправности која до тада (макар споља гледано) карактерише његову борбу, као вође оних који су тлачени, мрцварени, колонизовани и желе коначно ослобођење. Милош, приношењем Карађорђеве главе турском паши на истој тацни приноси и сопствено ја, сопствену принципијелност, сопствену душу. Из те перспективе, Милошева жртва делује далеко већа од Карађорђеве, али она није само Милошева, већ и жртва све Србије. Његов грех је страхотан – утолико што се њиме уводи тензија не само у политички живот једног народа, већ и у његово духовно ткање. Милош, увећавајући шансе српског народа за спасење од Османлија, смањује шансе за спасење од зла, угрожавајући тиме духовни разлог његове саборности присутан вековима, све до данас.
Увидели смо да на мета-нивоу расправа о Карађорђевој смрти дотиче најважнија питања српског историјског, али и духовног искуства. Према својој природи, ова расправа фигурира у дилеми о одабиру интереса, односно нивоа на ком се питање (тадашњих) народних интереса уопште сагледава – да ли ће се интереси сагледавати на нивоу трансцендентног или иманентног, небеског или земаљског. Милош и Ђорђе налазе се насупротним странама ове линије разграничења, која је политичка само на нивоу феномена – испод површине, она је духовна и веома дубока. Ради се о граници која је више пута у нашој историји морала да буде повучена -увек у бурним историјским временима, а најчешће пред велика страдања српског народа.2
Како је подношење сопствене душе на жртву, без обзира на то да ли је приносимо на олтару иманенције или трансценденције, по својој природи, нужно резервисано за унутрашњи живот индивидуе, те се може разумети једино унутар корпуса личног искуства (и то оног најинтимнијег) – величина те жртве не може да се преприча, али ни да се у потпуности разуме споља. Политички актери који подносе духовну жртву су, стога, осуђени на историјски презир и сумњу српског народа. Код Карађорђа ово није случај – његова жртва је иманентна, несумњива и недвосмислена. Његова трагична смрт представља улазницу за ред историјских личности чија се величина и значај не смеју доводити у питање. То што Милош Обреновић није на овој листи раме уз раме са Карађорђем и Лазаром указује на две карактеристике српског културног обрасца које ће нам бити важне за даље посматрање појма политичке духовности кроз оптику нашег духовно-историјског искуства:
- Присуство не-рационалног, регулаторног принципа у дугом трајању народног духа
Веома је тешко наћи Србина који не зна ко је био Вожд Карађорђе, а много лакше наћи Србина који не зна ко је био Милош Обреновић. Вожд је, најпре на основу свог трагичног краја, у српској култури задобио место у-доброти-искреног оца нације и у таквој карактеризацији снажно окоштао до данашњих дана. Очараност прераном смрти јунака, борца на страни слободе у оквирима српске политичке духовности представља извесни одбрамбени механизам. Упадљиво слављење оних који су страдали на страни добра најпре штити народно предање од слављења оних који то (можда) не заслужују, суптилно усмеравајући тиме континуитет колективног осећаја духовности искључиво ка неспорним примерима духовних идеала политичког деловања. Треба напоменути и то да Карађорђе није био безгрешан. Његов карактер остао је упамћен и као прек, оштар и груб. Но, народно предање му је то опростило, а са тим и многе страшније грехе попут братоубиства и вероватног оце убиства. Са друге стране, Милошева издаја није заборављена, већ је трајно жигосала сећање на вођу другог и коначног устанка. Ово показује да духовно-одбрамбени механизам народа није до краја разумљив, већ функционише на не-рационалном нивоу, попут каквог интуитивног духовног регулатора присутног у културном обрасцу – медијуму и гаранцији његовог присуства у дугом трајању времена.
2. Доминантна духовно-политичка струја у српском народу
Шире гледано, сукоб Милоша и Карађорђа није само сукоб двојице вођа, два појединца у борби за превласт – то је сукоб два схватања политике који потиче из фундаментално различитих поимања света и живота уопште. У таквом сукобу, Карађорђе је представник бескомпромисног, фаталистичког, манихејског погледа на живот, који дозвољава тихи уплив мистике у динамику друштвено-политичких односа и спреман је да то мистично постави на највиши ниво – приносећи му иманентну жртву зарад трансцендентне добити. Са друге стране, Милош је представник строго рационалног, прагматичног, рачунџијског и трговачког начина размишљања, који даје вредносну предност иманентном у односу на трансцендентно. Било је више покушаја да се читави народи грубо класификују према овим паралелним категоријама (нпр. Германи и Англосаксонци, Римљани и Картагињани, Британци и Американци, или Срби и Хрвати). То су, дакле, разлике које одвајају читаве цивилизације, али се, као што можемо видети, могу пронаћи и унутар српског историјског искуства, узрокујући, кроз историју, честе поделе и унутрашња трвења.
Милош није изоловани пример трговачког ума у историји српске политике – кнез Павле је још један сјајан пример, у историјском тренутку који је изнео на површину управо ову природу његовог духа. Постојање таквих личности дозволило је повремену историјску нијансираност у присту пуполитици, као што је то случај са борбом за слободу и под Милошевим вођством. Ипак, поред тога што се овакво разумевање стварности често није успешно материјализовало у политичкој реалности, још важнија је чињеница да се на личности које су препознате као заговарачи оваквог гледишта у српском народу никада није гледало благонаклоно. У најбољем случају, народно око ће овакве потезе разумети, али ће их ипак у свом сећању и усменом предању, а тиме и у очима своје деце – осудити.
Али због чега је то тако?
Два су фактора обликовања народног духа кључна како би се одговорило на ово питање. Први фактор је Косовски завет. Небески избор кнеза Лазара, који води иманентном страдању, aли и трансцендентном спасењу – и то у опсегу читавог колектива који у спровођењу тог избора учествује. Косовски завет, као централна оса српског културног обрасца и замајац српске политичке духовности до данашњих дана нужно утиче и на перцепцију једног тако важног догађаја као што је Карађорђева смрт. Вождова смрт била је не само слојевит догађај у контексту српске историјеи борбе за слободу, већ и догађај испуњен значењима у контексту духовног искуства. За почетак, она у себи садржи два од три централна мотива Косовског завета: историјска, а затим и митска фигура Вожда Карађорђа представља оличење митске фигуре кнеза Лазара, као артикулације политичке воље усмерене на борбу против веће, тлачитељске силе упркос малим изгледима за победу, док је Милош Обреновић фигура-носилац мотива издаје Вука Бранковића. На тај начин, овај историјски догађај позиционира се тако да након више од 400 година понавља духовно-политичку дилему постављену пре Косовске битке, а формираном и прецизно одређеном у дугом трајању времена српске културне историје – дилему о одабиру царства небеског или царства земаљског. Српска револуција има и трећи мотив Косовског завета – Обилићев подвиг у виду подвига Стевана Синђелића који је, узгред, за разлику од Обилићевог, неспорна историјска чињеница. Овако комплексан и прожет значењима, Карађорђе представља новог Лазара, али и једну од централних фигура модерне српске историје, у којој ће народна традиција видети оног оца нације ког је много раније угледао и највећи српски ум – Петар II Петровић Његош.
Поред Косовског завета као једног од фактора негативне перцепције Милоша Обреновића, пресудан је утицај и фактора који му хронолошки и онтолошки претходи – православног хришћанства. Значај православног поимања страдања извориште је и самог Косовског завета, који страдање додатно услојава додајући му политичку компоненту. Духовно-политичка димензија српске народне традиције, обликована под пресудним утицајем Косовског завета, aли и православног хришћанства, очигледно одбацује трговање главама, а посебно главама мученика – бораца за слободу. Иако често политички ефикасне, политичке трансакције (или њихови покушаји) које укључују приношење јунака на жртву од стране другог у народном памћењу остају препознате као неаутентична пракса, некомпатибилна са духом народа. За разлику од народа у којима предњачи калкулантски дух, српски народ овакво схватање политике углавном не прихвата.
Православни дух српског народа огледа се управо у томе на који начин Срби памте Карађорђа, а на који Милоша. Иако делује да у баналним, свакодневним изборима предњачи земаљски начин резоновања међу припадницима српског народа, који материјално и тренутно стављају на листу приоритета пре над материјалног и вечног, пут на великим историјским раскрсницама до сада је, у највећој мери, одређивао пркосни, принципијелни и страдалнички карађорђевски дух, на моменте бљеснувши у колективној историји српског народа. Он се, како делује, испољава у тренуцима опште саборности, обједињавајући сферу политичког са литургијском природом православног елемента српске духовне супстанције.
Заговорници земаљског приступа политици, којих и данас има у српском народу, верују да својим приступом бирају опстанак српског народа по сваку цену, макар и по цену праведности. Идући низ длаку историјским процесима, препуштајући се њиховој снази и бивајући објектом историје, они се припремају, калкулишу и чекају своју прилику да од историје уграбе онолико колико им буде дозвољено, уз најмању могућу жртву и страдање. Они други, ближи Карађорђу, надахнути неопипљивим вредностима, залећу се у сусрет историји као њени субјекти, узимајући од ње онолико колико могу сами, трпећи при том ужасну и ненадокнадиву штету. Ових других данас нема много, а када на њих и наиђемо – оптужујемо их да комплексне политичке процесе схватају на исувише површан начин. Ипак, у временима великих духовно-политичких изазова, колективне народне тежње ће се у већој мери поклопити са карађорђевићевским, него са обреновићевским принципом, јер, као што господин Кадијевић каже: ,,Свисмо ми помало Вожд.”
И заиста, да у нашем духу има мало више Милоша, а мало мање Карађорђа, шанса да као народ преживимо била би далеко већа, али би, у том случају, то било и много мање важно.
- Сам појам политичке духовности (фр. spiritualité politique) везује се за Мишела Фукоа (Michel Foucault) и његово тумачење политичких превирања у Ирану 1978. и 1979. године, познатих као Иранска исламска револуција. Иако је Фукоово тумачење тадашњих збивања у Ирану послужило као инспирација, разматрање појма политичке духовности у овом тексту није интерпретација Фукоовог становишта, већ аутентично гледиште аутора. ↩︎
- Упечатљиви су примери Косовског бојa 1389, одбијања Јулског ултиматума 1914, Мартовског пуча 1941, као и Референдума о учешћу страних представника у решавању проблема на Косову и Метохији 1998. године. ↩︎
