Новинар Кит Кларенберг тврди да атентат на Али Хамнеија није ослабио ни Иран ни шири покрет Отпора, већ је, напротив, појачао регионалне сукобе и оснажио антиамеричке и антиизраелске снаге. Позивајући се на ранију процјену CIA, он истиче да циљана убиства често производе супротан ефекат — повећавају подршку и отпорност.
Израелско-амерички рат против Ирана био је замишљен као краткотрајан, муњевит удар из ваздуха, који би трајао свега неколико дана. Умјесто тога, Сједињене Америчке Државе и њихов савезник Израел увучени су у вишефронтални сукоб ширих размјера, који потенцијално угрожава саме темеље њихове моћи. Кључни моменат почетног америчког бомбардовања било је убиство иранског лидера 28. фебруара — чин који су западни медији у први мах назвали „атентатом вијека“, али који се убрзо показао као катастрофалан за његове извршиоце.
Ирански одговор није изостао. Напади на цивилну и војну инфраструктуру Израела, као и на америчке базе у западној Азији, настављени су несмањеним интензитетом. Огромне масе људи изашле су на улице Техерана у знаку жалости и осветничког расположења, а талас огорчења проширио се широм арапског и муслиманског свијета. У више великих градова Пакистана избили су насилни сукоби демонстраната и безбједносних снага, док се Бахреин нашао на ивици опште побуне. У међувремену, на чело Ирана ступио је Моџтаба Хамнеи, син убијеног лидера.
Грађани различитих етничких и вјерских припадности, упркос ваздушним ударима, обиљежили су његов долазак на власт. Широко је присутно мишљење да ће нови вођа заузети чвршћи и мање компромисан курс од свог оца. Поједини западни извори наводе да би могао преиспитати дугогодишњу фетву против развоја нуклеарног оружја и покренути Иран ка његовом стицању, како би се спријечили будући напади.
Предсједник САД Доналд Трамп изразио је незадовољство овим развојем догађаја, што дијеле и израелски политички кругови. Ипак, овакав исход био је готово неминован након атентата — без реалног основа да ће он довести до колапса Ирана или његове војне капитулације. Напротив, поставља се питање зашто су Вашингтон и Тел Авив допринијели доласку још одлучнијег лидера.
Слично томе, интензивни напади Хезболаха након атентата показују да ова организација није уништена, упркос ранијим тврдњама. Подсјетимо, током 2024. године дошло је до низа операција, укључујући саботажу комуникационих уређаја и убиство лидера Хасана Насралаха.
Све ово потврђује тезу да се Отпор не може уништити ликвидацијом његових лидера. Напротив, такве акције често га додатно учвршћују — што је CIA утврдила још 2009. године у својој интерној анализи. Та студија је указала да циљана убиства могу повећати подршку побуњеничким групама, радикализовати њихово руководство и довести до ескалације сукоба.
Историјски примјери, укључујући акције против Хамаса и Хезболаха, показују да су такве стратегије често имале супротан ефекат — јачање солидарности и подршке тврдолинијашким струјама. Упркос бројним ликвидацијама лидера, ове организације су захваљујући својој структури, друштвеним мрежама и дубоким везама са становништвом успјеле да се брзо реорганизују.
Чак су и западни аналитички кругови признали да стратегија Израела у Гази није дала очекиване резултате. Часопис Foreign Affairs у једном извјештају закључује да је Хамас, упркос огромним губицима, постао снажнији и способнији за регрутовање нових бораца.
Укупно гледано, рат и разарања нису ослабили Отпор, већ су проширили његову базу и повећали одлучност његових актера. Са новим иранским руководством, Иран и његови савезници дјелују спремније него икад да наставе борбу за своје циљеве, користећи сва расположива средства.
