Možda i najviralniji komentar o asimetričnoj prirodi agresorskog rata epstinovske koalicije Sjedinjenih Država i Izraela protiv Irana je objava libanskog umetnika Mišela Elefterijadesa na X-u. Ovde je navodim u nešto skraćenom obliku:
„Svi se slažemo da je ovaj rat asimetričan. Kako i ne bi bio? Na jednoj strani imate ljude kao što su: dr Ali Laridžani, sekretar Vrhovnog saveta za nacionalnu bezbednost Irana, autor tri eseja o Imanuelu Kantu, čiji se radovi proučavaju na zapadnim univerzitetima… Dr Abas Arakči, ministar spoljnih poslova Irana, doktorirao na Univerzitetu Kent. Naslov njegove doktorske disertacije: „Razvoj pojma političkog učešća u islamskoj političkoj misli dvadesetog veka.“
A na drugoj strani? Donald Tramp. Čovek čiji rečnik jedva prelazi 200 reči. Njegova najpoznatija izjava: Grab ’em by the pussy.“
Naglašenu razliku u obrazovanju između američkog i iranskog državnog rukovodstva pre nekoliko dana dodatno je zaoštrio rednekovski šef Pentagona, Pit Hegset, svojom gotovo nadrealnom izjavom: „Jedino što sprečava prolaz kroz Ormuz jeste to što Iran puca na brodove. Osim toga, moreuz je otvoren za saobraćaj.“
Na ovu montipajtonovsku lakrdiju od izjave odgovorio je Alireza Tangsiri, komandant mornarice Revolucionarne garde, prefinjenom ironijom dostojnom jednog Fransoa Rablea: „Garantujemo bezbednost svakog naftnog tankera, pod bilo kojom zastavom, koji uspe da nagovori američki razarač da ga prati kroz Ormuski moreuz.“
Ove anegdotalne paralele u intelektualnom kapacitetu najviših funkcionera dve države same po sebi nisu presudne da Sjedinjene Države proglasimo idiokratijom, grotesknom distopijom iz istoimenog kultnog filma Majka Džadža iz 2006. godine u kome se čitava država degenerisala u civilizaciju gluposti.
Ali kada se takve stvari ponavljaju sa najvišeg nivoa, iz mandata u mandat američkih predsednika (Reganov potpredsednik Den Kvejl ušao je u legendu po svojim lapsusima i glupostima, Džordž V. Buš, Donald Tramp…), onda nije nerazumno da antiintelektualizam sagledamo kao dublju društvenu pojavu u američkom javnom životu.
O tome je pisao Isak Asimov u svom eseju „Kult neznanja“ („A Cult of Ignorance“) iz 1980. godine: „U Sjedinjenim Državama postoji kult neznanja, i oduvek je postojao. Struja antiintelektualizma bila je stalna nit koja se provlači kroz naš politički i kulturni život, pothranjivana pogrešnom predstavom da demokratija znači kako je moje neznanje jednako vredno kao tvoje znanje.“
S druge strane je Islamska Republika Iran. Originalnost Islamske revolucije u velikoj meri leži u savezu između klera i islamske inteligencije. Šiitske mule su nesumnjivo otvorenije prema neislamskom korpusu nego sunitske arapske uleme. Ajatolasi su veliki čitaoci, uključujući Platona, Aristotela, Marksa, Hegela, a po svojoj ogromnoj disciplini i širokom znanju imaju mnogo toga zajedničkog sa jezuitima i dominikancima.
Dvostruka kultura šiitskog klera, koja je veoma tradicionalistička, a istovremeno vrlo otvorena prema klasičnom humanističkom znanju, predstavlja ideološki temelj izuzetnog obrazovanja iranskih zvaničnika i jednog od najimpresivnijih porasta pismenosti na svetu u poslednjih nekoliko decenija. Pismenost mladih i žena u Iranu u dobi od 15 do 24 godine je gotovo stoprocentna, što je nepojmljiva statistika za period vladavine kompradorskog šaha Pahlavija.
Revolucionarni Iran predstavlja moćnu ekstenziju sofisticiranih i intelektualno stimulativnih tradicija persijske prošlosti. Agresija epstinovske koalicije na Iran je u civilizacijskom smislu sudar miša i slona u kome su epstinovci prezasićeni miševi iz čuvenog eksperimenta Džona Kalhuna „Svemir 25“, modela civilizacije izobilja koja dovodi do dekadencije i autodestrukcije, a Iran dugovečni slon sa memorijom vekova i kontinuitetom milenijumskog trajanja.
Ne možete pobediti „ideju Irana“. Njeno kulturno i intelektualno nasleđe nedostižno je za dvesta pedeset godina pomorskog i tehnokratskog carstva „Nove Kartagine“, koje sada srlja da se svojom plutokratskom flotom razbije o tvrđavu Safavida.
Iranski sveprožimajući uticaj u istoriji nećete primetiti samo ako proučavate geološku prošlost Marsa. Helenizam se suštinski sastoji od helenskog i nehelenskog elementa. Sadržaj onoga što je u helenizmu bilo nehelensko ne može se objasniti uopštenim terminima poput „azijsko“ ili „istočno“, već sasvim konkretnim pojmom, iransko.
Uticaj Irana na mediteransku kulturu u periodu helenizma, pa i ranije, još od doba Ahemenidske imperije, pokazao se toliko snažnim i neodoljivim da smo prinuđeni da upravo u Iranu vidimo drugi, ako ne i prvi, po značaju intelektualni izvor čitavog helenističkog istorijala.
Iranizam je možda još dublji uticaj ostavio na sam judaizam. Temeljnost uticaja iranske tradicije na postvavilonski judaizam navodi nas da jevrejsku tradiciju sagledamo ne samo kao semitsku pojavu, već i kao proizvod duboke iranizacije Jevreja, koja se odigrala u vreme persijske vlasti nad Judejom (6–4. vek p.n.e.) i nastavila dugo nakon toga, sve do pojave hrišćanstva.
Istorijski judaizam od 6. veka pre Hrista i povratka Jevreja iz Vavilonskog ropstva u širem smislu predstavlja jednu od verzija iranizma, pod presudnim uticajem izvorno zoroastrijanskih ideja: razvijene eshatologije, vaskrsenja mrtvih, kosmičke borbe dobra i zla, kulture iščekivanja… Svega toga nema u judaizmu pre obnove Drugog hrama 516. godine p.n.e. koju su Persijanci dopustili.
Najizrazitiji primer iranske jeresi u Rimskom carstvu bio je mitraizam, kult Mitre, koji se uobličio u poslednjim vekovima pre Hrista u telu helenizma i koji je postao izuzetno rasprostranjen među rimskim legijama. U određenom smislu, mitraizam je bio iranska alternativa hrišćanstvu unutar Rimskog carstva.
Sličnosti ovog kulta sa hrišćanstvom bile su toliko upečatljive (krštenje, pričest, pokajanje, pomazanje…) da su Justin Mučenik i Tertulijan u njemu videli satanski plagijarizam.
Ernest Renan u sedmom tomu „Istorije porekla hrišćanstva“, naslovljene „Marko Aurelije“, iznosi jednu od svojih najsmelijih pretpostavki: „Možemo reći da je hrišćanstvo bilo zaustavljeno u svom razvoju nekom smrtonosnom bolešću, svet bi postao mitraistički“, toliko je bio rasprostranjen uticaj ovog religijsko-misterijskog pravca koji nesumnjivo ima iranske korene.
Arnold Tojnbi u „Istraživanju istorije“ postavlja drugu izazovnu hipotezu: „Da Timur (Tamerlan) nije okrenuo leđa Evroaziji i svoje oružje protiv Irana 1381, sadašnji odnosi između Transoksijane i Rusije možda bi bili sasvim drugačiji nego što jesu. U takvim hipotetičkim okolnostima Rusija bi se svakako našla u sklopu jedne carevine velike gotovo kao današnji Sovjetski Savez, ali sa sasvim drugim centrom moći: bila bi to Iranska carevina u kojoj bi Samarkand vladao Moskvom a ne Moskva Samarkandom“. I tako dalje.
Gusti slojevi pisane i alternativne istorije, koja je posredstvom razgranatih iranskih uticaja u Mediteranu lako mogla da postane jedina i zvanična, stoje na plećima savremene Islamske Republike Iran. S druge strane imamo rastrojenog Kaligulu, ukorenjenog jedino u predatorskoj logici kapitala i ucenjenog od strane okultne pedofilske oligarhije, kome treba nešto veliko za obeležavanje celih dvesta pedeset godina Amerike i za midterm izbore na jesen.
Karter je izgubio izbore zbog promene režima u Iranu pre 45 godina, Tramp i razvaljena MAGA drhte pred iranskim teokratskim režimom da im ne presudi na isti način na izborima za Kongres u novembru. Zato će sa svojim cionističkim mentorima biti sve krvoločniji i sve agresivniji u nameri da svrgnu vladu šiitskih mula u Teheranu i isporuče nešto izneverenim pristalicama naivne MAGA iluzije.
U toj računici od nekoliko meseci i jednog jubileja od dva i po veka, Iran se pojavljuje kao protivnik čija politička i kulturna gravitacija traje već više od dva i po milenijuma. Takav protivnik, do zuba naoružan i sa gotovo idealnom geografijom za odbranu, pokazaće se kao preveliki zalogaj za koaliciju anglo-cionističkih imperijalista.
Nama ostaje da se molimo za odlučnost i hrabrost novog ajatolaha Modžtabe Hamneia i velike Revolucionarne garde da izdrže pred zločinačkim napadima epstinovaca i nateraju ih na političko samouništenje autofagijom.
