Uoči američko-cionističke agresije na Iran i početka operacije „Epski bes“, vrlo tačno prekrštene u operaciju „Epstinov bes“, nedeljama se radilo na pripremi javnosti za najdramatičniji scenario, prema kome je napad na Iran bio neizbežan.
Američka simulacija pregovora u Ženevi o iranskom nuklearnom programu, koji su neodoljivo podsećali na zamku pripremljenu za rukovodstvo SRJ u Rambujeu u februaru 1999. godine (čak se i mesec podudara), od početka je sa američke strane vođena u lošoj veri, zaoštravana je nemogućim ultimatumima i bez stvarne namere da se postigne kompromis sa Iranom.
Fingirani pregovori u Ženevi vođeni su samo da bi Epstinova koalicija fabrikovala casus belli za napad na Iran i stvorila pretekst za unapred planiranu agresiju.
Državni sekretar SAD, Marko Rubio, u dva navrata je ovu podmuklu pregovaračku strategiju pokušao da kamuflira navodnim eshatološkim radikalizmom iranskog državnog rukovodstva, predstavljajući iransku stranu kao iracionalnog aktera, čija navodna apokaliptička ideologija onemogućava svaki razuman dogovor.
Prilikom posete Mađarskoj, sredinom februara 2026. godine, Rubio je na zajedničkoj konferenciji sa Orbanom u Budimpešti izjavio: „Biće teško. Već je bilo veoma teško da bilo ko postigne stvarne sporazume sa Iranom, jer imamo posla sa radikalnim šiitskim klericima koji donose teološke, a ne geopolitičke odluke.“
Skoro istovetne reči Rubio je ponovio na konferenciji za štampu 2. marta u Vašingtonu kada je počela američko-cionistička kampanja protiv Irana:
„Ajatolah je radikal, bio je radikalni klerik. Čitav taj režim predvode radikalni klerici koji ne donose geopolitičke odluke; oni odluke donose na osnovu teologije, svog tumačenja teologije, koje je apokaliptično. I to takođe mora biti shvaćeno veoma ozbiljno.“
Rubio je potpuno u pravu da je jedna strana u simuliranim pregovorima između Sjedinjenih Država i Irana u Ženevi prošlog meseca bila vođena jakim teološkim motivima koji su blokirali bilo kakav racionalan dijalog, samo što ta strana nije bila Iran.
Američki strateški odnos prema takozvanom Bliskom istoku ne može se razumeti bez ideologije hrišćanskog cionizma, religijsko-političkog pokreta koji okuplja na desetine miliona evangelističkih vernika i koji postojanje, jačanje i teritorijalno širenje države Izrael tumači kao ispunjenje biblijskog proročanstva i nužnu etapu eshatološke istorije.
Jedna uža definicija hrišćanskog cionizma kaže da je to „pokret unutar protestantskog fundamentalizma koji savremenu državu Izrael vidi kao ispunjenje biblijskog proročanstva i stoga je smatra vrednom političke, finansijske i religijske podrške“.
Hrišćanski cionizam ne predstavlja sasvim čvrst ideološko-verski monolit bez svojih nijansi i frakcija, ali ubedljivo najuticajnija teološka struja unutar hrišćanskog cionizma nosi pomalo nezgrapan naziv: premilenijalni dispenzacionalizam. Premilenijalni dispenzacionalizam osmislio je i razvio sredinom 19. veka Džon Nelson Darbi (1800-1882.), nekadašnji anglikanski sveštenik u Crkvi Irske.
Čitajući biblijske narative i proročanstva kao doslovno istinite, Darbi je istoriju spasenja, po uzoru na Joakima od Fiore, podelio na epohe, odnosno „dispenzacije“. Njegova teološka šema naziva se premilenijalnom zato što iz Svetog pisma izvodi predviđanja o katastrofalnim i čudesnim događajima u finalu istorije, koji će se dogoditi pre Hristove hiljadugodišnje vladavine na zemlji, opisane u Otkrovenju.
Darbi je propovedao da će se pre toga Jevreji vratiti u svoju drevnu domovinu i da će se u savremenoj jevrejskoj državi ispuniti svako biblijsko proročanstvo koje nije bilo ostvareno do rimskog razaranja Hrama 70. godine nove ere. Pojava Antihrista, izgradnja Trećeg hrama, „Vreme nevolja“, bitka kod Armagedona, Drugi dolazak, ukratko, sve je zavisilo od Jevreja.
Ovo verovanje zasniva se na odbacivanju ukorenjene tvrdnje da je Bog završio sa jevrejskim narodom i da su sva njegova obećanja Izraelu preneta na crkvu. Hrišćanski cionisti to tumačenje nazivaju „teologijom zamene“ i smatraju ga duboko pogrešnim, jer veruju da je Božji plan za jevrejski narod večan, da je savez sa Izabranim narodom neraskidiv i tvrditi suprotno znači reći da Bog krši svoja obećanja.
Darbijev fokus na povratak Jevreja u Palestinu i njihovu centralnu ulogu u odvijanju Božjeg plana ostavili su dubok trag na generacije pobožnih protestanata u Sjedinjenim Državama. Ove ideje širile su se najviše zahvaljujući Skofildovom izdanju Biblije iz 1909. godine, jer je urednik tog izdanja, čuveni Sajrus Skofild, u svoj komentar Biblije kralja Džejmsa uvrstio Darbijevu dispenzacionalističku doktrinu i štampao je uz biblijski tekst.
Neki od vodećih hrišćanskih cionista danas, uključujući savetnike američkih predsednika, državne sekretare, senatore, kongresmene, pa i same predsednike, kakav je bio Džordž V. Buš, tvrde da Sjedinjene Države uživaju Božji blagoslov jer podržavaju Izrael, dok bi okretanje protiv Izraela moglo doneti Božju kaznu.
Centralni teološki razlog njihove podrške Izraelu nalazi se u stihovima iz Postanja 12:3: „Blagosloviću one koji tebe uzblagosiljaju, i prokleću one koji tebe usproklinju; i u tebi će biti blagoslovena sva plemena na zemlji“.
Prilikom posete Zidu plača sa Benjaminom Netanjahuom u martu 2019. godine, bivši Državni sekretar, Majk Pompeo, na pitanje da li misli da je „predsednik Tramp na neki način odgajan za ovakvo vreme, baš kao i biblijska kraljica Jestira, da pomogne u spasavanju jevrejskog naroda od iranske pretnje“, odgovorio je: „Kao hrišćanin, svakako verujem da je to moguće“.
„Moja podrška Izraelu uglavnom proističe iz moje lične vere. Bog obećava Avramu: One koji te blagosiljaju, ja ću blagosloviti, a one koji te proklinju, ja ću prokleti“, reči su Majkla Pensa, potpredsednika SAD iz Trampovog prvog mandata. I tako dalje.
Ovi ljudi iskreno veruju da je uvećanje američkog prosperiteta i poboljšanje bezbednosti direktno povezano sa odnosom koji zemlja ima prema Izraelu. Pored političkih i materijalnih motiva, mnogi hrišćanski cionisti ističu duhovnu i moralnu dimenziju podrške Jevrejima, videći u tome čin poslušnosti Božjoj volji.
U projekcijama hrišćanskih cionista, Iran se od Islamske revolucije 1979. smatra glavnom pretnjom Izraelu.
Hrišćanski cionisti potvrdu za to pronalaze u stihu Jezekilj 38:5 u kome se konkretno pominje Persija kao saveznik Goga, neprijatelja Izraela. Skofildova Biblija navodi da je Gogovo carstvo Rusija, koja će zajedno sa Persijom i drugim saveznicima izvršiti poslednji pokušaj uništenja Izraela.
Ovo tumačenje, ma koliko delovalo teološki spekulativno, ima jasne političke posledice. Ono sukob sa Iranom ne predstavlja samo kao spor između država i geopolitički rivalitet, već kao istorijski neizbežan sudar dobra i zla.
Ovih dana pljušte žalbe američkih vojnika kojima komandanti govore „da je rat u Iranu deo Božjeg plana … posebno pominjući brojne citate iz Knjige Otkrivenja o Armagedonu i skorom povratku Isusa Hrista“. Zbog kritika za vođenje procionističke politike, Tramp izbacuje Takera Karlsona iz MAGA pokreta, a njegovi saradnici označavaju ga kao izdajnika koji radi u korist iranskog režima.
Društvenim mrežama kruži snimak koji ima sve odlike AI slopa, ali je potpuno autentičan: Grupa evangelističkih pastora u Ovalnom kabinetu u kolektivnom transu, sa rukama na Trampovim ramenima, ritualno se moli za američke vojnike koji u Iranu ubijaju devojčice u školskim klupama.
Jezivo, nedostaje još samo Baalov prvosveštenik Epstin da zaključi molitvu i regrutuje preživele učenice za svoj pedofilski kult na svom paklenom ostrvu.
Rubiove optužbe na račun Teherana za teološki ekstremizam zaista izgledaju kao retorička inverzija stvarnosti. Apokaliptička imaginacija hrišćanskih cionista koji predstavljaju najorganizovaniji religijski pokret u Sjedinjenim Državama (oko 30 miliona pristalica) i zauzimaju najviše ešalone državne uprave u praksi pokazuje daleko veću spremnost da geopolitiku čita kroz prizmu apokalipse nego iranski klerikalni establišment.
Najmilitantnija apokaliptička retorika danas dolazi iz Vašingtona, ne iz Teherana, Mašhada ili Koma.
Poseban paradoks predstavlja to što je sam pojam linearnog vremena, prema kome istorija ima svoje dramatično finale, učenje o kraju sveta, o konačnoj bici, o poslednjem Spasitelju i o obnovi sveta čisto iranska ideja, koja je posle Kirovog oslobađanja Jevreja iz Vavilonskog ropstva, pod uticajem persijske vlasti u Judeji, prihvaćena u judaizmu, a iz judaizma je migrirala u hrišćanstvo.
Eshatološko shvatanje vremena nije proizvod ni judaističke, ni helenske, ni hrišćanske civilizacije, već iranske, jer je metafizička eshatologija najranije i najtemeljnije razrađena u persijskom zoroastrizmu.
U šiitskom islamu Mahdi je sin jedanaestog imama, koga je Bog 939. godine povukao u „skrivenost“, okultaciju, i koji će se vratiti na kraju vremena da uspostavi pravdu i Božiji poredak. Ova doktrina je centralni deo šiitske eshatologije jer povezuje očekivanje njegovog povratka sa krajem istorije i preoblikovanjem sveta.
Međutim, razlog zbog koga se iranska kultura naziva i „kulturom očekivanja“ je taj što je ovaj pojam širi, obuhvatniji i određuje iransku kulturu još od drevnih, preislamskih vremena, u svim etapama njene istorije. Očekivanje predstavlja osnovu iranskog razumevanja vremena, od zoroastrejske figure Saošjanta do šiitskog Mahdija.
U svetlu iranske tradicije, gde je pojam vremena oblikovan hiljadama godina refleksije o kraju istorije i obnovi sveta, Rubiove optužbe za „apokaliptički radikalizam“ zvuče kao grteskna karikatura i predstavljaju smešan pokušaj da se milenijumska kosmička filozofija prikaže kao ekstremizam. Dok je stvarni radikalizam institucionalizovana američko-cionistička opsesija Velikim Izraelom, izgradnjom Trećeg hrama i krajem sveta.
