Napomena: zašto je preciznost oružje, a ne predaja
Ovaj tekst je optužba. Ne akademska rasprava, ne uravnoteženi pregled literature, već optužba. Tužba protiv modernosti koja je ubila Čoveka i zamenila ga automatonom. Tužba protiv mehanicizma koji je sveo kosmos na mašinu, a dušu na kognitivni motor. Tužba protiv Koloseuma koji se pretvara da je sloboda.
Razlika između deskriptivnog i normativnog u ovom tekstu ne služi da oslabi tužbu, već, služi da je učini neospornom. Jer, najopasniji oblik pobijanja jeste onaj koji kaže: ‘to je tvoja interpretacija, to je tvoj vrednosni sud.’ Kada se ta primedba unapred predvidi i kada se pokaže da ne važi — kada se pokaže da je čovekoubistvo i opis i sud koji iz opisa sledi nužno — tada tužba postaje presuda.
I. Jabuka: diјalektika koja se ponavlja jednom previše
Prva jabuka: pad koji je bio plan
U biblijskom narativu, jabuka nije slučajnost. Ona je kosmološka stvar koju Bog postavlja svesno — jer Bog koji je Sve i Svja, Alfa i Omega, Svetlost koja osvetljava svet a koju oko ne može da vidi iako zbog nje vidi svet — taj Bog nosi usamljenost apsolutne sveprisutnosti. Da bi spasao svoju decu, mora stvoriti dualitet. Mora postojati Raj i Zemlja, Bоg i Čovek, Večno i Temporalno. Prva jabuka je, dakle, kosmološki preduslov za Hrista.
Evo precizne logike: Adam i Eva biraju znanje umesto poslušnosti, pojedinačnost umesto jedinstva, temporalno umesto večnog. Bog ih kažnjava, ali ta kazna nije bes tiraninskog božanstva. Ona je nužan i dovoljan uslov za događaj koji dolazi eonima kasnije. Bez pada nema Hrista. Bez dualiteta nema mogućnosti za ljubav koja prevazilazi razliku. Bez jabuke nema Vaskrsenja. Ovo je deskriptivan opis unutrašnje logike hrišćanskog narativa — i kao deskriptivan opis on je tačan. Normativni sud koji iz njega sledi je: ovaj narativ opisuje stvarnu strukturu stvarnosti. Mi koji ga prihvatamo ne prihvatamo mit — prihvatamo ontologiju.
Jabuka je, dakle, dijalektički označiteljni čvor: pad je predznак spasenja, dualitet je preduslov za Hrista. Mi smo hrišćani (pravoslavni) upravo zato što je bila jabuka, zato što je bio pad i zato što je bila kazna. Bez jabuke nema Hrista. Bez dualiteta nema mogućnosti za ljubav koja prevazilazi razliku. Zato Eva i Adam nisu prosta grešnost — oni su dijalektički momenat božanskog plana.
Druga jabuka: pad koji nije plan
Njutnova jabuka pada sa krošnje drveta i na glavu velikog naučnika donosi otkrovenje. Ne otkrovenje božansko — nego otkrovenje mehanicističko: zakon gravitacije. Ova jabuka više nije simbol pada u dualitet koji omogućava spasenje. Ona je simbol pada u mehanički svet u kome Bog postaje nepotreban, u kome kosmološki poredak postaje zbir matematičkih zakona, u kome je čovek redukovan na posmatrača koji nema nikakvu ulogu osim da svojim razumom meri, analizira i razlaže.
Evo precizne logike razlike: Biblijska jabuka je donela znanje koje je odvojilo čoveka od Boga kako bi ga Bog mogao spasiti. Njutnova jabuka je donela znanje koje je odvojilo čoveka od Boga kako bi čovek postao sopstveni bog. Prva jabuka stvara prostor za Hrista, druga jabuka stvara prostor za Dekarta, Galileja, Bekona, Njutna — arhitekte modernosti koji neće ubiti Boga, nego Čoveka.
Razlika između ova dva dualiteta nije interpretativna — ona je ontološka. Prvi dualitet je kosmološki i spasonosni: razdvajanje koje vodi ka ponovnom sjedinjenju kroz ljubav i žrtvu. Drugi dualitet je epistemološki i čovekoubilački: razdvajanje koje vodi ka autonomnom razumu koji vlada pasivnom prirodom i koji nema nikakvu kosmološku svrhu osim vlastite ekspanzije. Ovo nije vrednosni sud koji lebdi u vazduhu, ovo je opis dve radikalno različite ontologije. A kada opišemo obe, normativni sud koji sledi nije opcija – jedna od njih dopušta Čoveka, druga ga uništava.
II. Mehanika: anatomija jednog zločina
Dekart: maskiran, ali prepoznatljiv
Kada Dekart kaže Cogito, ergo sum, on ne otkriva samo novu izvesnost. On postavlja, paradoksalno njegovom katoličkom uverenju, epistemološku bombu koja će razneti hrišćanski kosmološki poredak i zameniti ga svetom u kome je jedina izvesnost moje-Ja. Larvatus prodeo — ‘maskiran napredujem’ — nije samo istorijska anegdota o opreznom čoveku u doba inkvizicije. To je program. To je opis načina na koji mehancistička epistemologija napreduje: podzemno, nevidljivo, postepeno gravirajući u strukturu svesti dok jednog dana ne postane ‘zdrav razum’, common sense, ono što se ne može dovesti u pitanje jer je preduslov svakog postavljanja pitanja.
Dekartov dualizam — podela na res extensa i res cogitans — nije filozofska teza koja čeka na pobijanje. To je ontološka operacija kojom se razbija celoviti čovek. Čovek koji je u renesansnoj filozofiji — kod Agripe, Pika dela Mirandole, Fićina — bio mikrokozmа, biće u harmoniji sa božanskim poretkom, živi simbol makrokosmosa u malom, taj čovek biva rasečen i uništen. Telo postaje res extensa, komad mesa koji se kreće po zakonima mehanike. Um postaje res cogitans, izolovani razum koji samouvereno veruje da može da spozna svet jer je jedino u sebe siguran. Između ova dva dela — jaz koji Dekart pokušava da premosti kroz epifizu, jer za Dekarta je u toj žlezdi glavno sedište duše i mesto gde se odvija interakcija između tela i uma. To je klasičan apsurd koji postaje temelj modernosti. Naučnom metodu sumnje, potkrada se biološki spekulativizam, čime se opet pokazuje Čovekovo prokletstvo i ne-dovoljnosti – odnosno, čovekove nemogućnosti apsolutnog znanja čija ideja počiva na ideji celovitosti čoveka (na ovom stavu psihoanalitičar Žak Lakan gradi celokupno svoju teoriju).
I ovde je ključna deskriptivna tačnost: Dekartov sistem nije propao, on je pobedio. Biološka spekulacija se zaboravila, ali dualizam je ostao. Ostalo je misleće Ja koje ne treba Boga da bi bilo sigurno u sebe. Ostala je priroda kao res extensa, pasivna materija dostupna za merenje i eksploataciju putem razuma. Ostao je metod: sumnjaj u sve, razloži na delove, sagledaj odnose, rekonstruiši. Taj metod je danas transcedentalni uslov mogućnosti svakog znanja koje se smatra znanjem u zapadnoj civilizaciji. Ovo je deskriptivan opis — i iz njega sledi normativna presuda: Dekart nije pogrešio u sitnome, partikularnom. Dekart je inaugurisao poredak koji je čoveka pretočio u aparat, u automaton.
Galileo, Bekon, Njutn: Trojica apostola mehanizma
Galileo baca kuglu sa tornja u Pizi i otkriva zakone kretanja. Ovo je fizikalni eksperiment — to je deskriptivna činjenica. Ali ono što nije deskriptivna činjenica nego normativni događaj prvog reda jeste ono što se desilo posle, eksperiment postaje epistemološki standard i četiri veka kasnije, filozof nauke Karl Poper, postavlja metod falsifikacije kao jedini merodavan naučni metod provere – čime se ubija svaka spekulativnost i svaki pokušaj bavljenje nevidljivim i neopipljivim fenomenima i objektima uma. Ono što se može izmeriti, ponoviti i matematički opisati — jedino to postaje legitimno znanje. Sve ostalo, poput: duhovnog iskustva, liturgijskog znanja, kosmološke intuicije (intellectus), mystikos postaje privid, sujeverje, prednaučna zaostalost koja negativno utiče na progres. Tako, Galilejev toranj u Pizi nije samo fizički eksperiment. On je proglašen merilom civilizacijske vrednosti. Ко ima viši toranj, ko ima bolju nauku, ko ima mehanicističku epistemologiju, ko ima napredne tehnološke instrumente — taj je viša civilizacija. Onaj ko nema — primitivan je, zaostao, niži. Iz toga sledi direktna linija do opijumskih ratova u Kini: ne kao filozofska apstrakcija, nego kao konkretna institucionalizacija epistemološke supremacije u vojnu i ekonomsku silu, koja se ogledala u britanskom imperijalizmu i njihovoj Istočnoindijskoj kompaniji.
Bekon piše Novi organon i glorifikuje prirodu kao pasivnu silu koju razum može da pokori. Natura enim non nisi parendo vincitur — prirodi se pokoravamo samo tako što je pokoravamo. Ovo je rečenica koja opisuje osvajački odnos prema kosmosu. Ovo nije metafora, ovo je program. Program koji je izvršen do kraja: priroda je danas eksploatisana do tačke planetarne krize, a sistem koji je generiše — taj isti mehanicistički kapitalizam (libertarijanski ekonomisti posmatraju kapitalistički sistem kao organski mehanizam) — nije u stanju da se zaustavi jer je logika pobede nad prirodom utkana u njegov temeljni kod.
Njutn zaokružuje projekat: kosmos je veliki sat, Bog je možda napravio taj sat ali više nije potreban da ga održava, a čovek je posmatrač koji može da razume mehanizam. Ova slika sveta je, u trenutku svog nastanka, bila nova i revolucionarna. I sam Njutn je bio veoma religiozan i izučavao je bibliju i ezoterične tradicije abrahamovskih religija. Tu ništa nije sporno, tragedija upravo leži u tome da niko nije želeo da načini zlo; jer ne zaboravimo put do pakla je popločan dobrim namerama! Međutim, ova slika sveta stvaralaca moderne je toliko duboko usađena da se čini kao jedina moguća slika sveta. A to je tačno ono što se dešava sa ideologijama koje pobede, one postaju nevidljive, normalne, samorazumljive, uzrok i posledica. Mehanicistički svetonazor, tako nije više teorija on je postao struktura percepcije. I upravo zato što je nevidljiv, njegovi efekti su maksimalni i nažalost, razorni.
Postoji još jedna tačka koju treba jasno izložiti. Zašto je ovo čovekoubistvo a ne samo promena paradigme. Promena paradigme, u Kunovom smislu, je epistemloški neutralna, jedna naučna matrica zamenjuje drugu, nova bolje opisuje fenomene, stara odlazi u istorijsku beležnicu. Ali ono što je mehanicistička revolucija učinila nije samo promenila teoriju, ona je promenila ontologiju. Promenila je ono što čovek za sebe razume da jeste. A kada čovek prestane da razume sebe kao mikrokozmu, kao biće u odnosu sa Bogom, kao sliku Božju sposobnu za spasenje — i počne da razume sebe kao kognitivni mehanizam i automatona, kao res cogitans zarobljenu u res extensa — tada se nešto ontološki menja. Ne u opisu, nego u stvarnosti. Jer čovek koji misli da je mašina — ponašaće se kao mašina. Čovek koji misli da nema dušu i da duša ne postoji — živеće kao da je nema i kao da ne postoji. Ideje imaju posledice. A ideja da je čovek mehanizam ima posledice koje gradimo oko sebe hiljadu godina i koje zovemo modernost.
III. Koloseum: tišina koja ubija glasnije od dreke
Anatomija Koloseuma bez krvi
U rimskom Koloseumu, gladijatori su se borili na život i smrt. Pravila su bila jasna: ili preživiš ili umreš. Nema iluzije izbora, nema lažnog obećanja slobode i nema prikrivanja nasilja. Publika zna šta gleda — krv, borbu, pobedu i smrt. Glas gladijatora zna gde stoji — u areni, protiv protivnika, pred očima gomile. Odnosi su eksplicitni i nasilje je javno. Nepravda je, prosto, neposredna. I upravo zato je Koloseum bio pošteniji od savremenog društva.
Jer u savremenom društvu, sve je Koloseum, ali se pravi da nije. Sve je borba, takmičenje, merenje — ali pod maskom slobode, autonomije i izbora. Sve je gladijatorska arena, ali bez krvi, bez mača i bez direktnog ubistva. Ubistvo je postalo tiho ali svojim posredovanjem, smrtonosnije. Ubistvo je postalo strukturalno i sistematsko. Paradoksalno, nevidljivom postojanju duše koje se ne priznaje, dolazi nevidljivi Koloseum koji se ćutanjem priznaje. Međutim, ovaj simbolički savremeni Koloseum, odnosi mnogo više života nego što je odnosio onaj rimski.
Evo kako to funkcioniše konkretno, dakle, papirni novac je alhemijska transmutacija Nečega što je čulno Ništa ali umno Sve (u Lakanovoj teoriji, novac pripada simboličkom poretku, jer je novac označitelj koji nema intrističku vrednost – njegova vrednost i njegova moć dolazi iz društvenog ugovora i zakona; novac zamenjuje samu stvar (robu) simbolom (dolar, evro, dinar) koji omogućava razmenu unutar sistema koji Lakan naziva Veliko Drugo) — i to Sve, koje paradoksalno određuje ko živi a ko umire (u imaginarnom poretku, novac funkcioniše kao sredstvo fascinacije i moći – on hrani ego i stvara iluziju o celovitosti i/ili superiornosti subjekta). Novac je apstrakcija, ali apstrakcija koja vlada svetom. Novac je broj, ali broj koji određuje pristup hrani, lečenju, obrazovanju, stambenom pitanju, užitku i dostojanstvu. U sistemu u kome je sve svodivo na novac (jer je njena nominalna izvesnost nedvojbena), čovek nije vrednost po sebi — on je vrednost po produktivnosti. Nije ličnost, on je depersonalizovan broj sistema (matični broj) i radna snaga (ljudski resursi i tržište rada). Nije duša jer je duša naučno neizvesna ali zato on jeste metrika jer se matematički može podvesti pod izvesnost. I ovaj sistem ne funkcioniše kroz direktnu prisilu koja bi bila vidljiva i osporiva, on funkcioniše subverzivno kroz internalizaciju (molio bih čitaoca kako bi razumeo ovaj stav koji se vrti kroz moje tekstove, da pogleda teoriju Ideologije u delima Ideologija i državni ideološki aparati Luja Altisera i Theories of Ideology: The Powers of Alienation and Subjction Jana Remana). Čovek sam sebe meri i sam sebi postavlja ciljeve koje sistem nameće. Sam sebe kažnjava kada zaostaje i kada nije produktivan-koristan. Nesvesni zatvorenici koji sami sebi (i drugima) grade zatvor pod idejom slobode— to je savremeni Koloseum.
Common sense: ideologija koja se zaboravila da je ideologija
U postosmanskim društvima kao što je srpsko, kolonizacija svesti je imala poseban oblik. Osmansko carstvo je ostavilo prazninu u strukturi nužnih preduslova koji strukturiraju mogućnost saznjanja i znanja u kolektivnoj svesti. I to prazno mesto je popunio Zapad. Zapadnoidolopokloničarskе elite 19. veka su uvezle zapadne kategorije, zapadne vrednosti, zapadnu estetiku, zapadnu kulturu i manire — ne kao jednu od mogućnosti, nego kao jedinu civilizovanu mogućnost. Otuda je srpska svest ugravirana naopako. Time su transcedenalni preduslovi srpske svesti zakačeni za sudbinu Evrope i Zapada, zauvek.
Ono što je ovde važno razumeti jeste razlika između opisa i dijagnoze. Opis kaže: srpska elitа 19. veka je uvezla zapadne epistemološke kategorije, vrednosti, estetiku, ideje, kulturu i manire. Ovo je istorijska činjenica. Dijagnoza kaže, tim uvozom je izvršena ontološka dezorijentacija srpske kolektivne svesti i istorijskog sećanja (anamneza) čime je srpska kultura izgubila sopstveni kosmološki centar gravitacije i počela da se vrti oko tuđeg. Ova dijagnoza nije manje tačna zbog toga što je normativna, nemojte mi zameriti. Ona je naizgled kategorička kako bi se probudili duhovi koji čitaju ovaj tekst. Jer, dijagnoza koja nema normativni naboj — koja samo opisuje a ništa ne sudi — nije dijagnoza nego popis. Medicina nije opis bolesti (u širem pojmu, ne samo savremena pozitivna medicina). Ona je razumevanje čime se zdravlje remeti i kako se vraća.
I ovde je tačka u kojoj common sense odigrava svoju ulogu najsuptilnije jer kada pitamo ‘šta je bio srpski kosmološki centar gravitacije pre kolonizacije svesti’, odgovor koji nudi common sense je: ‘to je bilo predmodreno, zaostalo, religiozno i iracionalno.’ Takve argumente ćete najčešće ogoljeno čuti kod proponenata liberalizma i Zapadne civilizacije u srpskom javnom i političkom diskursu. Sam pojam ‘zaostalo’ je zapadna kategorija mehanicističke epistemologije koji podrazumeva i imanentno u sebi sadržava, svetu kravu modernizma – ideju progresa (koji je uvek evolucionističke prirode). Sam pojam ‘iracionalno’ pretpostavlja da postoji jedan oblik racionalnosti — mehanicistički, koji u svojoj kritici Prosvetiteljstva, marksistički mislilac Horkhajmer naziva instrumentalnim razumom— koji je standard. Ova cikličnost, nije puka kontigencija, nije slučajnost. To je upravo ono što čini common sense efektnivnim i najjačim subverzivnim oružjem liberalne ideologije (koja je postavila modernu i mehanicističku paradigmu nauke): on postavljanjem pitanja već ograničava moguće odgovore (o ovome govori Fukoov pojam episteme, koji u njegovoj teoriji Diskursa – diskurs proizvodi subjektivnost i pojedince kao subjekte – ograničava misaoni horizont čime omogućava reprodukciju moći i socijalnih odnosa).
IV. Gordost: Luciferov imanentni princip
Gordost je ta koja čoveku kaže „ja sam razum, ja sam autonoman, ja sam dovoljan sam sebi“, uprkos jasnim uvidima da je čovek nedovoljan sam sebi i ne-potpun (kao što smo videli kod Dekartovog biološkog spekulativizma, uprkos njegovoj naučnoj rigoroznosti radi izvesnosti, čovek ne može spoznati ultimativnu istinu razumom – u toj tvrdnji slažu se Lakan i apofaktički filozofi-teolozi). Gordost je ta koja tera čoveka da se igra prvog među prvima, čistog od najčistijeg, savršenog u svetu koji je stvoren sa idejom difuznosti, sa idejom uvažavanja različitosti.
Ali gordost nije spolja nametnuta iluzija. To je imanentni princip koji deluje kroz sopstvenu logiku sistema. Lucifer nije neko spolja ko nas napada, Lucifer je imanentni princip koji deluje kroz gordost – ako dozvolite da se držimo strogo simbola. On uzima supstancu čoveka pod svoje okrilje i tako, korak po korak, delom po delom, slavom i slašću mog-Ja (mislećeg Ja kod Dekarta, ideal Ja kod Lakana) koje vrednuju drugi oko mene, vodi nas do samobožavanja. Do autonomije koja je privid, do slobode koja je ropstvo. Paradoksalno, nepotpune i neznajuće, dovodi nas do usamljenosti i odsustva ljubavi – a to je kobno za svakog čoveka, kobno za njegovu dušu.
Precizna deskriptivna rekonstrukcija ovog procesa izgleda ovako, mehanicistički razum, koji je inaugurisan Dekartovim cogito-m, vidi svet kao resurs i kao zbir pojedinačnih delova. Prirodu vidi kao materijal i kao brojiv fenomen. Druge ljude vidi kao konkurente ili saradnike u funkciji sopstvenog cilja (ne zaboravimo zanimljiv sukob Dekarta i Paskala, koji su bili savremenici i obdarene polimate). Boga kao nepotrebnu hipotezu u ovom našem svetu izvesnosti. U takvom svetu, nužno postaje svaki odnos instrumentalan, jer ljudi delaju kao mašine – automatoni. Svaka ljubav je investicija a svako darivanje je kreditiranje. Nema odnosa koji nije merljiv, nema vrednosti koja nije upоrediva, nema čoveka koji nije zamenljiv – jer ono što je po našem rođenju prvo izvesno, to je da smo prolazni da ćemo umreti. I taj sistem — koji je opis, to je opis realnog funkcionisanja savremenog kapitalizma — taj sistem je Luciferov program realizovan u institucionalnom obliku.
Normativni sud koji iz toga sledi nije posebno komplikovan, sistem koji svodi sve odnose na instrumentalnost, koji eliminiše nesvodive dimenzije čovekovog bića, koji zamenjuje osobu individuom i individuu metrikom – taj sistem je ontološko nasilje. Nije pogrešan u sitnome, nije neistinit u detaljima – zato nam se čini normalnim i samorazumljivim takav sistem. Takav sistem je — i ovo je ključna reč ovog teksta — čovekoubilački u svojoj suštini.
V. Pas i mačka: vera bez kartezijanske neuroze
Pas i mačka za razliku od nas ljudi veruju u Boga time što ne postoji sumnja za postojanje Boga. Sumnje nema zato što je ona produkt svojstva razuma kao analitičkog oruđa kojim homo mathematicus jedino u sebe ne sumnja. Pas i mačka su savršeno u harmoniji sa Bogom. Oni ne analiziraju. Oni ne mere. Oni se ne takmiče. Oni ne akumuliraju. Oni ne grade moje Ja koje se odvaja od sveta. Oni žive. Oni postoje. Oni veruju bez sumnje.
Ovo nije poziv da budemo kao životinje. To bi bila regresija, a ne preobražaj. Razlika je ovde precizna i važna: u pravoslavnoj antropologiji, čovekova vera je vrlina upravo zato što uključuje slobodu i mogućnost odbijanja, što životinje nemaju. Njihova harmonija je nužnost a naša bi bila izbor. I upravo zato što bi bila izbor, ona je viša. Vera čoveka koji je mogao da kaže ‘ne’ a rekao je ‘da’ — ta vera je dragocenija od samoevidentne harmonije bića koja nikad nisu stajala pred tim izborom.
Ali, i to je suštinska poenta metafore — mi smo zaboravili da smo stajali pred tim izborom. Mehanicistički (instrumentalni) razum nam je rekao da taj izbor nije pravi izbor, da je religija ‘iracionalаna’, da je vera infantilna projekcija (kod Frojda je religija neurotična, jer je organizovana kroz prakse ponavljanja), da je zreo čovek onaj koji se oslanja isključivo na sopstveni razum i sud. I mi smo u to poverovali, jer je progres doneo bolji životni standard, lekove, duži životni vek, higijenu, bezvremensku vremensku ontologiju (internet i društvene mreže kao prostori tokova kod sociologa Manuela Kastelsa jesu primer gde vreme nije više sekvencijalno i linearno u našem doživljaju; internet i društvene mreže nam omogućavaju da budemo na više mesta nepovezanih u vremenu – u isto vreme). Ne svesno, ne u trenutku jasnog odlučivanja — nego postupno, kroz ugraviranje, kroz common sense koji je Bekonov, Dekartov i Njutnov (pogotovu se common sense ustoličava sa anglosaksonskim prosvetiteljstvom, ali nedvojbeno su ova tri teoretičara udarila temelje), a prezentovan nam je kao ‘normalno i samorazumljivo mišljenje’. Pas i mačka su metafora za ono što smo izgubili a ne za ono što treba imitirati. I ta razlika se zaboravlja na sopstvenu štetu.
VI. Razbi-iluzija: smrt kao preobražaj
Sve gore opisano — mehanizam, Koloseum, gordost, imanentizacija Lucifera kroz sistem — sve to ostaje apstraktno sve dok se ne desi razbi-iluzija. Taj trenutak u kome se videti da si ceo život živeo u lažnoj slici sebe i sveta. Taj trenutak koji dolazi kao ubistvo — jer kada vidiš da si se igrao boga dok si bio rob, kada vidiš da si gajio iluziju autonomije dok si bio točkić u mašini, kada vidiš da su drugi oko tebe bili ne Drugi u punom smislu već pokretne slike koje su te stimulisale da nastaviš da se vrtiš — to je pravo ubistvo. Ne fizičko, ubistvo volje, vere, ljubavi, punoće, vrednosti, simbola, značenja.
Ovaj momenat ima svoju psihološku fenomenologiju jer on ne dolazi postepeno. On dolazi odjednom, celovito, sa gustinom ravnom fizičkom udaru. Zato je nazvati ga ‘razbi-iluzija’ tačno jer to nije ‘rasvetljenje’, nije ‘uviđanje’, nije ’sazrevanje’. To je razbijanje najveće iluzije. Nešto se lomi i raspada u paramparčad, ne zaboravimo da je simboličko ubistvo mnogo gore od fizičkog ubistva – jer tada ostaje ljudska ljuštura bez duha sa izgubljenom dušom. I u tom trenutku lomljenja, stari Ja — onaj koji je bio automatоn, koji je bio točkić u Koloseumu, koji je bio nosilac gordosti — to Ja umire. I tek tada je moguće novo rođenje. Ove pouke mogu se naći u svim religijskim tradicijama i u svim predmodernim filozofskim tradicijama, pa čak i kod Hegela u njegovoj Fenomenologiji duha.
Analogija sa zavisnošću nije slučajna i nije dekorativna. Proces imanentizacije — pretvaranja čoveka u automatona kroz postepeno ugraviranje mehanicističkih vrednosti — identičan je po svojoj strukturi procesu razvijanja zavisnosti. Zavisnik ne vidi kada je prešao granicu. Misli da kontroliše. Misli da je slobodan. U svakom trenutku mogao je da stane — ali u svakom trenutku razlog da nastavi bio je jači. I tek kada doðe do dna — tek tada počinje „oporavak“, to jest, novo rođenje . Ili, kako to kaže psiholog Karl Gustav Jung „kažu da nijedno drvo ne može da poraste do neba ako mu korenje ne doseže do samog pakla“ (Aion: Researches into the Phenomenology of the Self, 1951). Savremeni čovek u Koloseumu je zavisnik koji nije dospeo do dna. Koji misli da je sistem koji ga drži zarobljenima zapravo njegov izbor i koji zove ropstvo slobodom jer pravo značenje oba pojma nikada nije saznao.
Razbi-iluzija je dno. I kao dno, ona je nužan uslov za izlaz. U mističkoj filozofiji Jakoba Bemea (koga Hegel naziva prvim nemačkim filozofom), svetlo se ne može roditi bez mraka, u principu suprotnosti saznanje dolazi kroz kontrast. Jer, ko sme da ’mre za pre — taj će i da se rodi pre za sve. Ovo nije samo aforizаm, ovo je ontološki zakon preobražaja: smrt ega, gordosti, iluzije autonomije, odbacivanja mehanicizma i instrumentalnosti — kao uslov novog rođenja u Hristu, pre svih ostalih za sve ostale. Ako ne umremo za ovaj svet, za ovo moje Ja, za ovu iluziju autonomije — nećemo se roditi za istinski život. Nećemo se vratiti Čoveku i nećemo videti očima duše.
I upravo tu — u tom prostoru posle razbi-iluzije a pre novog rađanja — nalazi se najtamnija tačka. Jer kada se moje Ja sruši, kada se vidi da je ceo Koloseum bio simbolički i realan zatvor, kada gordost konačno bude razorena — tada čovek zaista stoji sam ali sa Bogom. Bez sistema koji mu je davao identitet. Bez metrika koje su mu govorile ko je. Bez takmičara u odnosu na koje se definisao. I u toj tišini, sistem se vraća sa najmoćnijim oruđem, nudeći novi identitet kao nagradu za povratak. ‘Sada kad si prošao kroz krizu, sada kad si ‘svestan’, sad možeš da budeš uspešniji, autentičniji i bolje brendiran automatоn.’ Toga se treba paziti, to je ono što Jung naziva lažnom transcedencijom i neuspešnom individuacijom. Ta razbi-iluzija je danas kooptirana u self-help industriju i u tržišnu mrežu psihoterapeuta, psihologa i psihijatara — to je savremeni oblik uskrsnuća bez Hrista. Preobražaj bez prave transcendencije, ponavljanje imanentizacije. Smrt ega kao lifestyle choice u duhu njuejdž ideologije i pseudoreligioznosti, a ne kao ontološki čin. I ovo je najtananiji oblik čovekoubistva, verovatno i poslednji pokušaj da se hermetički obuhvati celovita struktura sveta, onaj oblik koji koristi jezik spasenja a nudi samo novi Koloseum sa boljim pojavnim dekorom, ali jednako odsutnom supstancom.
VII. Volja: između razuma i vere
Sve što je gore opisano vodi ka jednoj tački: Volji. Ne volji moći u Ničeovom smislu — jer Niče je i sam simptom iste bolesti, samo brutalniji i iskreniji u svom metaindividualizmu bez transcendensa od liberala koji ga skrivaju u pristojnu frazu tolerancije i ljudskih prava (oba vode u relativizam i u krajnjoj u nihilizam – iako Niče filozofski nije pripadao nihilizmu!). Ne volji kao pukoj autonomnoj snazi koja se razmeće sopstvenim kapacitetom. Nego Volji kao mostu između razuma i vere, onom potencijalu u čoveku koji može da kaže ‘da’ transcendenciji uprkos sistemu koji ga uverava da transcendencija ne postoji.
Ova odluka ne zahteva filozofski dokaz transcendencije, ona je sama po sebi ontološki čin kojim se čovek vraća sebi. Jer čovek koji odbija da bude automatоn — time što volju stavlja ispred smrti — prestaje da bude automatоn. Sloboda nikada nije data, ona se aktualizuje kroz čin odbijanja onoga što ju ubija.
Ostaje pitanje na koje ovaj tekst odgovara samo implicitno, ali koje zaslužuje da bude eksplicitno postavljeno: da li je izlaz iz Koloseuma moguć dok se ostaje u njemu? Jer razbi-iluzija dolazi iznutra, ali preobražaj zahteva zajednicu. Pravoslavna tradicija ne poznaje individualno spasenje u zapadnom protestantskom smislu — spasenje je eklezijalno, zajedničarsko, liturgijsko. To znači da nema izlaza iz Koloseuma koji je samo lični, samo unutrašnji, samo meditativni. Izlaz zahteva drugog — Drugog u punom smislu, ne kao ‘istovetnog kao moje-Ja’ nego kao radikalno različitog bića koje poseduje osobenu ličnost i talente duha. Zajednicu koja nije networking. Odnos koji nije investicija. Ljubav koja je u dvoje. I ovde je normativni imperativ konkretan: ne samo ‘probudi se’ nego ‘nađi s kim ćeš da budeš budan.’
I ovde dolazi do tačke na kojoj se ovaj esej mora zaustaviti — ne iz nesposobnosti, nego iz iskrenosti. O putu koji sledi posle odluke, o zajednici, o praksi, o oblicima življenja koji omogućavaju da odluka ne bude izolovani gest nego trajni preobražaj — o tome neka bude reč drugom prilikom. Jer tema je dovoljno velika da zasluži sopstveni tekst. Zaslužuje, i dobiće ga.
Do tada, čitalac ovog teksta treba imati samo jedno na umu, kao što to kažu stari Latini:
Ubi voluntas, ibi via. — Gde je volja, tu je i put.
