Posle objavljivanja poslednjeg i najvećeg dela Epstinovih dokumenata, teško je ostati ravnodušan pred intelektualnim i moralnim raspadom zapadnih liberalnih elita i njihove prozapadne klijentele u zemljama periferije.
Štaviše, grešna nam duša, ne osećati izvestan užitak zbog njihovih ponižavajućih alibija za posvedočeni razvrat „vavilonske bludnice“ bilo bi neprirodno i neiskreno.
Oni koji su teoriju zavere do juče koristili kao retoričko sredstvo isključivanja političkih protivnika, etiketu za diskvalifikovanje nepoželjna gledišta, sada pribegavaju najbanalnijim konspiracijama zbog raskrinkavanje okultne pedofilske oligarhije na vrhu plutokratske piramide.
Objavljivanje Epstinove arhive ne razotkriva samo biblijsku dekadenciju unutar zapadnog establišmenta, već i slabost prema konspirativnom načinu mišljenja, koje je bilo rezervisano kao etiketa za disidente, autsajdere i druge otpadnike od sistema.
U viralnom tekstu „Epstinov šok: Prodavali su bebe“ („Epstein Shocker: They Were Selling Babies“) autor koji se potpisuje kao Mudri vuk primećuje:
„Ono što se nalazi u ovim fajlovima je ritualno silovanje dece, žrtvovanje dece i crna magija praktikovana na najvišim nivoima globalne moći, tačno onako kako se praktikovala u drevnom Vavilonu, tačno onako kako to Biblija opisuje, i tačno onako kako svaki takozvani teoretičar zavere vrišti decenijama dok ih je ostatak sveta nazivao ludima“.
Nema sumnje da se u ovaj prosvećeni „ostatak sveta“ svrstavao i naš Sloba Georgiev. Različita istraživanja su pokazala da podložnost konspirativnom načinu mišljenja nije povezana sa polom, nivoom obrazovanja ili zanimanjem. Ali u slučaju Georgieva njegov više nego skromni intelekt i propagandni profesionalni angažaman su sasvim validna objašnjenja za ovu relativizaciju Epstinovog transnacionalnog pedofilskog kartela.
Bestidni tvit Georgieva je samo eho zapadnih rusofobnih medija koji su plasirali teoriju zavere o Epsitnovom pedofilskom lancu kao o ruskoj obaveštajnoj operaciji.
Na potpuno istoj liniji je i agentura iz Nedeljnika, Željko Pantelić, koji svoj tekst „Kompromat, najjače rusko tajno oružje“ otvara konspirativnom sugestijom o Epstinu kao ruskom špijunu: „Novi Epstinovi fajlovi ponovo otvaraju pitanje kakav je to materijal ovaj pedofil predao Kremlju“.
Iako potpuno različitog intelektualnog nivoa, obojica propagandista su megafoni britanskih rusofobnih medija, koji agresivno navode na zaključak da je Epstin bio ruski operativac.
Članak iz Dejli mejla nosi naslov: „Epstinovo seksualno carstvo bilo je ‘zamka KGB-a’: Pedofilski finansijer je imao više razgovora sa Putinom nakon osude – sa ruskim devojkama koje su doletele avionima da bi izvukle ‘kompromat’ od svetski poznatih ličnosti“. Dejli mejl je u vlasništvu i pod kontrolom britanskog milijardera i aristokrate Džonatana Harmsvorta.
Naslov u Telegrafu glasi: „Epstionove veze sa Putinom i kremaljskim špijunima izazivaju strah da je bio ruski agent“. Telegraf je u vlasništvu britanskog milijardera ser Frederika Barklija. Naslov u britanskom tabloidu „The Sun“ Ruperta Merdoka se pita: „Dok FBI dosijei otkrivaju lažni pasoš, tajne snimke i veze sa KGB-om i Putinom – da li je Džefri Epstin bio ruski špijun? “ I tako dalje.
U svakodnevnom diskursu, pristalice objašnjenja zasnovanih na teorijama zavere, bilo da se radi o ubistvu JFK-a, Bilderberg grupi ili napadu 9/11, često se označavaju poremećenim, ekscentričnim ili paranoičnim osobama. Oni se percipiraju kao osobe sa suštinskom karakternom slabošću koja ih predodređuje za paranoju i lakovernost, a sile kojima su pokrenuti nisu samo izvan njihove kontrole, već i van njihove moći razumevanja.
Ali kada treba upumpati novu krv u imperijalističko srce tame ili relativizovati moralno posrnuće zapadnih pedofilskih elita, teorija zavere postaje legitimno retoričko sredstvo, potpuno prihvatljiv instrument za objašnjenje najsloženijih procesa i najekstremnijih devijacija na vrhu piramide moći. Liberalne teorije zavere postale su toliko medijski naturalizovane da se retko i doživljavaju kao teorije zavere.
Istaknuti primer iz novije istorije jeste paranoična tvrdnja vlada SAD i Velike Britanije iz 2002–2003. godine da Sadam Husein poseduje oružje za masovno uništenje, koje može biti upotrebljeno protiv zapadnih saveznika u roku od 45 minuta. Zaverenički narativ o „45 minuta“ odigrao je ključnu ulogu u pridobijanju javne podrške za invaziju na Irak 2003. godine, koju je Noam Čomski svojevremeno nazvao „najgorim zločinom 21. veka“.
Dokazano lažna teorija zavere o Sadamovom oružju za masovno uništenje imala je razorne praktične posledice, ostavljajući za sobom stotine hiljada mrtvih, razorene institucije i dugotrajnu geopolitičku nestabilnost čije se posledice osećaju i danas.
Svežiji primer u kome je teorija zavere odigrala presudnu ulogu u opravdavanju jedne kriminalne akcije je razbojnička otmica Nikolasa Madura. Predsednik Venecuele je kidnapovan pod konspirativnim izgovorom da je vođa izmišljenog narko-kartela, poznatog kao Cartel de los Soles, koji je navodno planirao da „preplavi SAD kokainom“, kako bi koristio trgovinu drogom kao “oružje protiv Amerike”.
Pošto je kriminalni čin Madurove otmice, potpomognut izdajom vojnih i političkih elita u Karakasu, besprekorno izveden, američko Ministarstvo pravde odustalo je od ključne tvrdnje da je Maduro bio vođa narko zavere i revidiralo optužnicu protiv njega.
To nije navelo britanskog premijera Kira Starmera da akciju Madurovog kidnapovanja nazove nelegitimnom, nego je samog Nikolasa Madura proglasio „nelegitimnim predsednikom“ i naglasio da „ni suzu nisu prolili zbog kraja njegovog režima“.
Time ne samo da je filmska teorija zavere o „Kartelu sunca“ naknadno konvalidirana, nego je i dala na snazi vlažnim snovima britanskog ministra odbrane, Džona Hilija, koji je izjavio: „Kad bih imao priliku da kidnapujem bilo kog svetskog lidera, izabrao bih Putina“.
To sve vam kažu predstavnici bivše imperije koja je upravljala najvećim i najuspešnijim narko-kartelom u svetskoj istoriji. Tokom 19. veka, Britanija je po sopstvenom izboru vodila dva ratа protiv Kine kako bi je primorala da uvozi opijum.
Opijum koji se gajio u Indiji i prevozio u Kinu, prvo preko Britanske istočnoindijske kompanije, a nakon 1857. godine preko Vlade Indije, pomogao je Britaniji da finansira veliki deo svojih vojnih i kolonijalnih budžeta u Južnoj i Jugoistočnoj Aziji.
Američki istoričar Karl Trocki primetio je da, s obzirom na ogromnu dobit od prodaje opijuma, „bez droge verovatno ne bi bilo ni Britanske imperije“.
Najnovija teorija zavere britanskih medija o Džefriju Epstinu kao ruskom špijunu verovatno je najpatetičniji pokušaj skretanja pažnje sa elagabalovskog propadanja zapadnih elita i zataškavanja najvećeg pedofilskog skandala u istoriji.
Upravo onako kako je zapisao jedan nemački istoričar, Elagabal, rimski car razvratnik, nazvan po semitskom božanstvu Baalu, „nije imao apsolutno ništa da nadoknadi svoje poroke, koji su bili takve vrste da je previše odvratno čak i pominjati ih“.
Pokušaj da se ista presuda zapadnim globalnim elitama relativizuje rusofobnim teorijama zavere, u kojima je pedofil Epstin bio samo marioneta u rukama KGB-a, spala je na paramedijske kompradore najnižeg raga, poput Slobe Georgieva, koji se trude da očuvaju iluziju moralnog integriteta svojih nalogodavaca, potkopanog „zlim Rusima“.
Sve je to toliko neuverljivo i farsično da je i veseli Sloba Georgiev na drugo paljenje obrisao svoj bizarni tvit o Epstinovim fajlovima kao o ruskoj osveti Zapadu za pad Berlinskog zida.
Problem je u tome što ovaj put teorija zavera nije u službi legitimacije agresivnog atlantističkog imperijalizma, već očajnički pokušaj izlaska iz moralnog i političkog ćorsokaka u kome ih je sve zajedno uhvatio jedan satanski izopačeni i harizmatični Mosadov agent.
