Ima jedan stari, potpuno apokrifni citat Slobodana Miloševića koji godinama mrežom cirkuliše bez navođenja bilo kakvog izvora o njegovom poreklu. On otprilike glasi ovako:
„Postoji neko veće zlo iza Amerike sa kojim se borim, postoji nešto satansko u tom lažnom osmehu Amerikanaca. To njihovo zlo nije sa ovoga sveta. Video sam. Ovo više nije borba slobodoljubivog naroda protiv imperijalista. Ovo je borba protiv neprijatelja ljudskog roda. Drevne priče su istinite. On će zauzimati jednu po jednu naciju. Ja sam usamljen u ovoj borbi. Po prvi put se bojim za svoj narod i za sebe.“
Po svemu sudeći, Slobodan Milošević nikada nije izgovorio ove reči, niti postoji verodostojan izvor koji bi potvrdio njihovu autentičnost. Ali otpornost apokrifa na stroge kriterijume istorijske metodologije najčešće se krije u posthumnom, kolektivnom razumevanju njihovog navodnog autora, koje nadmašuje istorijsku preciznost.
Slobodan Milošević je pao kao žrtva zapadne unipolarne hegemonije, koja je devеdesetih godina, u posthladnoratovskom trijumfalizmu, propagandno demonizovala ceo srpski narod. Nije nikakvo čudo što se jedan ovakav apokrif raširio baš među Srbima.
Problem je u tome što posle obelodanjivanja Epstinovih fajlova, ove reči nisu više samo izraz srpske kolektivne traume iz sukoba sa atlantističkim hibrisom; one globalno odjekuju kao proročanstvo jurodivog gubavca koga su se svi bili odrekli da bi se ispostavilo kako je on sve vreme bio u pravu.
Razmere bestilajnosti i izopačenosti koje su za javnost samo zagrebane objavljivanjem Epstinovih fajlova jasno nam otkrivaju da se iza fasade zapadnog liberalizma, posthrišćanskog humanizma i ideologije ljudskih prava krije mračni, zatvoreni svet moći u kome se transnacionalne elite doslovno klanjaju kultu Mamona i prinose žrtve na oltar krvožednom Vaalu.
Od mefistofelovske pojave mosadovca Džefrija Epstina mnogo je zanimljivija istorijska putanja koju je zapadni svet prešao: od rimskog zatiranja Vaalovih svetilišta u Kartagini, preko dve hiljade godina hrišćanstva do zavere plutokratskih elita sa Zapada, koje oživljavaju scene poslednji put zabeležene kod Diodora Sicilijanca kada je opisivao punsko žrtvovanje dece bronzanom kipu Vaala Hamona.
Ova paralela sa Kartaginom je mnogo više od obične stilske analogije. Talasokratska logika američke globalne hegemonije, nasleđena od Britanske imperije, a teorijski formulisana u radovima Alfreda Tajera Mehena, izražava duh iste one pomorske civilizacije koja se u Punskim ratovima borila protiv Rimske republike.
Ovu sličnost primetio je još Arnold Tojnbi kada je u drugom tomu svog magnum opusa „Istraživanje istorije“ zapisao:
„U međuvremenu se na zapadu pojavila feničanska kolonija koja je bogatstvom i moći nadmašila sirijski grad iz kojeg je potekla, baš kao što je, u dvadesetom veku nove ere, glavna transatlantska „kolonija“ Modernog Zapada nadmašila evropske države iz kojih su njeni građani emigrirali“.
Nakon što su u Ratu za nezavisnost porazili Britansko carstvo, američki pobednici su pristupili izgradnji sopstvene države. Južnjački plantažeri i severnjački trgovci u velikoj meri su preuzeli kulturne oblike upravljanja koji su im bili poznati. Rana Američka republika bila je oligarhija oblikovana po uzoru na Ujedinjeno Kraljevstvo, doduše bez monarha, koji je u to vreme i u Britanskom Carstvu bio na putu da postane ceremonijalna figura.
Kao posledica toga, Sjedinjene Države su nasledile plutokratiju kao deo svog „kulturnog genotipa“, a slomom Pax Britannica u 20. veku preuzele su i globalnu ulogu, transformišući britanski imperijalni model u američku globalnu hegemoniju.
Oslanjajući se na radove klasika geopolitike, Aleksandar Dugin navodi da je Pax Britannica, sistem svetskog poretka u čijem središtu je stajalo Britansko Carstvo, najprikladnije uporediti sa Kartaginskom Imperijom. Osnovne civilizacijske crte se podudaraju: oslonac na kolonizaciju priobalnih teritorija, plutokratija, dominacija trgovačke flote itd.
Teza da je borba Rima i Kartagine bila sukob dva civilizacijska tipa, romanskog (indoevropskog, herojskog, mediteranskog) i feničanskog (semitskog, trgovačkog, materijalnog) leži u osnovi klasične geopolitike. Rim se u geopolitici smatra tipičnim primerom „civilizacije Kopna“, Kartagina „civilizacije Mora“.
Kako je tekla britanska preorijentacija s kopna na more i kakve je sve dalekosežne posledice taj zaokret imao na budućnost celog sveta, preporučujem svima da pročitaju u jednom od najpametnijih tekstova ikada napisanih, „Planetarna napetost između Istoka i Zapada i sučeljavanje Zemlje i Mora“, Karla Šmita.
Isti civilizacijski dualizam između „civilizacije Kopna“ i „civilizacije Mora“ u kulturno-religijskom smislu naglašavao je konzervativni engleski pisac Gilbert Česterton (1874 – 1936.). On je punske ratove između Rima i Kartagine nazivao „obračunom bogova i demona“. Kroz mešavinu sebi svojstvene sarkastične oštrine i tragičnih uvida, Česterton povlači oštroumnu paralelu između Kartagine i njemu savremene Engleske:
„Duboko praktični, nimalo poetični ljudi, voleli su da se oslanjaju na strah i odvratnost. Kao i uvek u takvim slučajevima, činilo im se da će mračne sile same obaviti svoj posao. Ali u psihologiji punskih naroda ta čudna pesimistička praktičnost narasla je do neverovatnih razmera. U Novom gradu, koji su Rimljani zvali Kartagina, kao i u drevnim gradovima Feničana, božanstvo koje je „radilo bez šale“ zvalo se Moloh; po svemu sudeći, ono se nije razlikovalo od božanstva poznatog pod imenom Vaal.
Rimljani u početku nisu znali šta s njim da rade niti kako da ga nazovu; morali su da se oslone na najprimitivnije antičke mitove kako bi pronašli njegovu slabu analogiju – Saturna koji proždire. Ali poštovaoce Moloha nikako ne možemo nazvati primitivnima. Živeli su u razvijenom i zrelom društvu i nisu sebi uskraćivali ni raskoš, ni prefinjenost. Verovatno su bili mnogo civilizovaniji od Rimljana.
I Moloh nije bio mit; u svakom slučaju, on se sasvim stvarno hranio. Ti civilizovani ljudi umirivali su mračne sile bacajući stotine dece u užarenu peć. Da biste to razumeli, pokušajte da zamislite kako mančesterski trgovci, s brkovima i cilindrima, nedeljom odlaze da se naslađuju pečenjem odojčadi.
Čestertonova namerno prenaglašena slika u kojoj viktorijanski trgovci posle nedeljne mise prisustvuju pedo-kanibalističkim ritualima, posle objavljivanja Epstinovih fajlova, više nije samo stilska hiperbola. Ona je postala uznemirujuće proročanstvo naše sadašnjosti.
Afera Epstinovih fajlova pokazala je da je ono što je kod Čestertona bilo zamišljeno kao šok-terapija za savest viktorijanskih čitalaca, u savremenoj Americi poprimilo oblik zatvorenog, elitnog rituala demonopoklonstva.
Privatna ostrva, diskretni čarter letovi, fondacije, trgovina decom, humanitarni paravani i mreže „nedodirljivih“ ličnosti iz sveta politike, finansija, medija i zabave čine krvotok nove atlantističke Kartagine, u kojoj se ljudska tela, a posebno tela dece, konzumiraju kao potrošna roba u opticaju plutokratskog kulta.
Figura Džefrija Epstina u toj dijaboličnoj mreži iščašenih sociopata i seksualnih manijaka odgovara ulozi sveštenika Vaalovog kulta u poznoj Kartagini. On deluje kao posrednik između bogatih i proždrljivog božanstva, logističar greha koji omogućava da se satanski rituali odvijaju daleko od očiju javnosti, ali uz prećutni pristanak elita.
To je svet u kome se, kako bi rekao Česterton, Moloh i dalje „hrani sasvim stvarno“, samo što se peći više ne nalaze na gradskim trgovima, već iza vrata luksuznih vila, jahti i okultnih klubova, poput onog iz Kjubrikovog remek-dela „Eyes Wide Shut“ ili „Širom zatvorenih očiju“. Amerika, kao naslednica Pax Britannica, ne predstavlja samo produžetak talasokratske dominacije, već i njenu krajnju, degenerisanu fazu.
Možda i prvi koji je uočio istorijsku sličnost između Kartagine i moderne Amerike bio je ruski religiozni mislilac Konstantin Leontjev, u svom najpoznatijem spisu „Vizantizam i slovenstvo“ iz 1876. godine. On u američkoj civilizaciji ne prepoznaje nikakvu civilizacijsku novinu. Naprotiv, za Leontjeva „Sjedinjene Države su savremena Kartagina. Civilizacija vrlo stara, haldejska, u uprošćenom republikanskom vidu, na novoj, čistoj zemlji.“
Što je bilo, opet će biti, što se činilo, opet će se činiti, nema ništa novo pod suncem, rekao је Propovednik. Kartagina je nekada poražena jer je prešla granicu posle koje ni bogatstvo, ni moć više nisu mogli da prikriju njen moralni raspad. Epstinovi fajlovi sugerišu da se savremena Imperija nalazi pred istim ogledalom istorije. Ne kao žrtva spoljnog neprijatelja, već kao civilizacija koja je neutaživom težnjom za profitom i moći doslovno otvorila vrata pakla i oslobodila njegove demone.
Svakome ko ima stomak da češlja Epstinovu đavolju arhivu i da u sablazni razmišlja o metaistorijskom poreklu ovog sabranog zla ne mogu da ne padnu na um besmrtne reči Katona Starijeg: „Ceterum censeo Carthaginem esse delendam“.
