Његош и литургијске анагнозе

Поглавље из дела „Његош и литургијске анагнозе“ историософа Жарка Видовића.

Најзначајније Његошево дело – истовремено кључ и за разумевање Небеског царства (Косовског завета) и за разумевање заветног карактера осталих Његошевих дела јест Луча Микрокозма. Тема тога спева је људски ПАД. Сам ,,смјели случај” (тј. догађај дрске побуне Сатанине и човековог учешћа у тој побуни) опеван је у ЛМ, III, IV и V (у трећем, четвртом и петом певању), дакле, у три од укупно шест певања Луча Микрокозма. Прво и друго певање (ЛМ, I и II) описују само уздизање Луче у Небеско царство, затим Небеску Литургију којом се ствара битије и истовремено слави то стварање. Дакле, у та два певања се приказује Небеско царство као Небеска Литургија. По томе би Луча Микрокозма могла да се назове и литургијском поемом, изузетном у можда читавој лаичкој поезији и књижевности света. (Изузетна је та литургијска усмереност поеме: не ни епска, ни лирска, ни трагедијска или драмска, него баш литургијска!). Тако бива јасно и то против чега се Сатана побунио и у чему је Небеско царство то Добро којем је Сатана, својом побуном, супротставио Зло. Поред тих шест певања (ЛМ I-VI) има Луча и седмо певање, које је заправо закључно певање (ЛМ, П.), мада га је Његош ставио на уводно место, као Посвету Г. Сими Милутиновићу (на Цетињу, првог маја 1845, односно 13. маја, по новом календару). Сам тај ,,смјели случај” (ЛМ, П, 8) побуне и пада може бити адекватно расматран само на литургијски начин, мада је било покушаја да се расмотри и другачије, како су чиниле теологија и философија Запада: ослањајући се искључиво на библијске старозаветне текстове, почев од оног познатог текста о ,,забрањеном плоду” у гл. 3. (или трећој песми) Књиге Постања (Прве Књиге Мојсијеве).

Библијски (или ,,библистички”) прилаз није исто што и литургијски, јер му недостаје пуноћа (пуноћа саме Библије, самог Логоса) достигнута тек у Литургији (тј. тек у Уму Литургије). Без литургијског прилаза теми људског пада вулгаризација је неизбежна, па је нису избегли ни најистакнутији теолози и философи сфере западног (теолошко-философског, ,,библистичког”) хришћанства. Наиме, пад је тајна која је могла бити откривена и решена тек доласком Христовим. Пад претходи Спасењу, те је тек Спасењем (тј. Христом) откривено и то да је човек пао, и како је пао, и како се спасава. Поменути библијски текст (старозаветни) је само слутња Тајне Пада и Спасења. Да није Христа, човеку никад не би било јасно ни да је пао ни у чему би био тај Пад! Старозаветни текст (,,Евина јабука”, Земаљски Рај, Змија итд.) може бити схватив само као слутња и пророчанство да се ту ради о Тајни коју ће открити Логос, и то тек кад се човек причести Логосом (Христом), те на тај начин коначно отклони погубне последице побуне (и човековог причешћа Сатаном, тј. учешћа у Сатаниној побуни). То спасоносно (и уједно освешћујуће) Причешће Христом је Литургија! Јер Пад се збио, а човек је – и у Лучи Микрокозма – осуђен на ЗАБОРАВ, тако да није (нити пре Христа и без Христа може да буде) свестан пада! Тако и Бог каже, у Својој пресуди Адамовом легиону, да ће Сатана бити свестан и Пада и Небеског царства из којег је пао, а да човек (Адам, Адамов легион) неће бити свестан, него је осуђен на заборав (ЛМ, VI, 1-40). Додуше, то Сатанино сећање, (,,спомен живи”) ће бити највећа могућа мука Сатанина: он и јест злоба зато што се сећа Неба (,,блаженог жилишта”), а не може га више постићи! а човек се не сећа, па се зато ни не мучи! (Али је зато и бесловесан!). Дакле, ни сама Библија (Стари Завет) није права свест о Небу, те се библијски текст не може ни узети као основа за тумачење Пада (Тајне Пада и Спасења).

Небеско царство се, наиме, пред човеком и његовом свешћу (словесношћу) јавља тек у лицу самог Христа (Слова, Логоса). Кад Јован Претеча каже: ,,Покајте се, јер се приближило Царство небеско” (Матеј, 3, 2), онда говори о самом Христу, јер Царство небеско је Христос. Тек са Литургијом се јавља и свест о Небеском царству, са Тајном Пада и Спасења. Пре тога су биле само слутње пророка, и то ,,Под влијањем Тајнога Промисла” (тј. под утицајем Светог Духа, ЛМ, П, 10) човек може да се сећа те првобитне славе своје. И то само сећање је поезија, чак свештена поезија! Јер само поети пророку Бог саопштава тајну, ,,свету тајну” Пада и Спасења (ЛМ, П, 161-170). Тиме није речено да је Библија (Стари завет, па и Нови) нешто недовољно или неаутентично, него да Библија може бити схваћена само у Литургији, као саставни део Литургије, кад је слављена у Литургији истовремено кад је слављен сам Бог, Логос, Богочовек и сама човекова суштина. Наиме, Библија је аутентична само уколико је она указивање на Литургију (Небеску), тј. ми Библију стварно разумемо – не на начин философије (метафизичке) или теологије (опет философске, метафизичке), него – само ако у њој препознајемо Литургију наслућену и откривену Библијом. Само ако је Библија схваћена као препознавање Литургије. То препознавање је АНАГНОСТИЧКО. (На грчком анагноза је ,,препознавање”).

,,Анагноза” значи читање (чтеније) само зато што ми, при читању, препознајемо у написаним словима реч. И читање је препознавање: препознавање речи у словима. Кад се данас каже за неког да је ,,прочитан”, онда се тиме враћамо и старом значењу те речи: човек је препознат, схваћен! Па ипак се у нашем црквенословенском језику задржала реч чтеније (читање) као превод за ,,анагнозу”, или тачније: за ,,литургијску анагнозу”, тј. за библијски текст у коме је препозната Литургија, те је зато тај текст узет и пренет у Литургију одговарајућег празника, као чтеније (или паримија). У црквенословенском се задржала и грчка реч ,,паримија” (παροιμία) која значи: пословица, тј. слово по неком другом Слову, овде библијском; узречица. Паримија је наиме, библијско Слово (текст) достојан да буде ,,наведен” и поновљен у Литургији, јер је већ у Библији тај текст био слутња Литургије!

Мада је библијско схватање аутентично управо зато што је у њему препознавање Литургије – те зато Литургија и њене химне јесу саткане од самих анагноза (паримија) текстова (навода) из Библије! – ипак је у западној сфери хришћанства преовладало уверење и навика да се у тајну Пада (и Спасења) залази мимо Литургије, мишљењем које коментарише (и разлаже, тумачи) саму Библију. У ,,византијској” (тј. медитеранској) сфери хришћанства није обичај да се Библија ,,проучава” и усваја коментарисањем, мишљењем, тумачењем, него слављењем: читање Библије није студија, него богослужење које, заједно са часовима и већим службама, чини литургијски дан. Као што поезија може бити тумачена само глумом (глума је аутентична херменеутика поезије, драме, трагедије), тако и Библија може бити схваћена само слављењем, чинодејствовањем и сабраношћу молитве, Божанском Литургијом: дух је услов схватања.

Тај дух је уздизање: управо онако као у Лучи Микрокозма (или, ако је већ реч о философији, онда онако како уздизање тумаче Платон и Плотин, како то Сократ говори у Симосиону). Слављење Библије је уистину и могуће само као Божански Симпосион који се збива у литургијској Евхаристији, Причешћу. Причестивши се Сатаном (учествујући с њим у богохуљењу, ма и нехотично), Прародитељи су сами себи затворили пут схватању Библије, Божије речи. Тек са Причешћем Христом (Литургијом, Евхаристијом) стиче се поново ум (дух) способан да схвати Библију, Божију Реч. Зато је читава Библија у Православљу подељена на ,,паримије”, по литургијама (богослужењима, часовима монашким и сл.), и бива схватива само као препознавање Литургије (као анагноза) током литургијског циклуса. А што се тиче саме критичке мисли – која је одлучујућа за теолошки (философски) метод тумачења у западној сфери хришћанства – она ни онако није могућа пре него што се јави духовно литургијско искуство (као сећање на доживљај Библије у Литургији), јер мишљење може да мисли само о искуству (сопственом искуству, сећању оног ко мисли). Тај анагностички (тј. литургијски) карактер православног приступа Библији (тумачење Библије посредовано Литургијом и доживљајем литургијског Симпосиона, Причешћа Христом) одлучује не само о тумачењу Библије – разликујући га од сваког другог (и римокатоличког и протестантског) – него о свему што се збива, види, чује и доживљава на Литургији: тако и о архитектури храма, и о живопису (фрескама) и иконама, о појању (певању).

Иконе и фреске у православним храмовима нису ,,илустрација Библије” (као нека ,,Библија за неписмене” ), него начин како ту сцену – наведену, иначе, у некој од литургијских (празничних) анагноза – види Онај који у Небеском царству служи Литургију заједно са херувимима и са самим Христом. Икона је, дакле, сцена (библијска сцена, означена као посебна ,,епизода”, анагноза литургијска), виђена очима Христа, херувима и свих оних који се, служећи Литургију, поистовећују са херувимима и причешћују се Христом! Икона је библијска анагностичка (литургијска) сцена виђена из Небеског царства, виђена ,,рајским очима”! Зато за икону није потребно знање о свету (ренесансно), него причешћеност иконописца Христом! По нелитургијском схватању (које се на Западу назива ,,библијским”, па ћемо, под тим условом, и ми овде прихватити тај термин), Пад није никаква тајна, него догађај (,,случај”) који се одиграо једнократно временски, онако како је описан у Књизи Посања и пошто се то одиграло тек кад се поред Адама јавила и Ева, тумачи су најчешће склони да пад тумаче као некакав Грех полне природе (као скандал секса), као некакво родоскрвнуће, обележено у потомству Едиповим комплексом и сл. итд. Па и без тих вулгаризација, само ,,библијско” (нелитургијско) тумачење је тешко одвојити од ма које паганске (световне) митологије, па онда и философије, јер нелитургијски приступ не може да сагледа основну истину Пада: настанак света и Човека као пуке световности (,,битија-у-свету”, In-der-Welt-sein, како би рекао Хајдегер). Не ради се о настанку секса, него о настанку световности: самим Грехом Човека! Сви наши критичари који су до сада писали о Лучи Микрокозма и покушали да тај спев тумаче, приметили су да се сам приказ Сатанине побуне и човековог учешћа (причешћа Сатаном) у Његоша никако не слаже са ,,библијским”. Из тога су – пренагљено и веома спремно! – закључили да Његошева визија човекова пада није хришћанска, јер су, наравно, уверени да се хришћанство подудара и исцрпљује самим ,,библизмом”. Тако је Његош, по нашим тумачима, испао ,,епископ јеретик”, чак јеретик који ,,симпатише са Побуњеником” (Сатаном)! Код Његоша се, при томе, јасно види да он говори о два пада, о два ,,прародитељска греха”: о првом, кад је (до покајања и одступања од Сатане) заједно са Сатаном учествовао у побуни против Творца Оца, и о другом, кад је Сатана, ,,претворен у преварну Змију”, завео праматеру да узме отровни дар и тако наруши ЗАВЕТ. После првог Пада, стварног Паденија које се збило у самом Небу (ЛМ, III, IV и V певање), Сатана је прогнан на црни шар (сферу, куглу), тј. у Ад (ЛМ, I, 281-320 и ЛМ, V, 461-510), а човек – само зато што се покајао! – прогнан је из Небеског царства у Еден! у Еденске вртове! у Земаљски рај, где ће поред њега бити и ,,дивна сапутница”, Ева (ЛМ, VI, 201-210). Ту у Рају ће он чак, у земном плођењу, чувати у себи бар једну искру Небеске љубави коју ће му удахнути Творац (ЛМ, VI, 81-90), али ће бити смртан, подложан Смрти, Злу које је настало Првим Грехом, због којег је изгнан из Неба у Рај земаљски. (Али Рај је ипак земаљски, дакле, световност!). Очигледно је реч о Греху који је Тајна (јер је надвремен, настао у надсветовности) и о Греху који већ није тајна. У Библији, додуше, имамо две варијанте стварања човека (у једној је Адам без Еве!), али се Тајна Пада не назире пре појаве Христа. Зато не треба да нас чуди кад наши критичари и тумачи – не разликујући литургијско (анагностичко, тајно) тумачење Пада од ,,библијског” (философског, коментаторског), и мислећи да је ово друго хришћанско – показали онакву спремност да Његоша сврстају у ,,јеретике” или ,,у слободне мислиоце, либерале” типа интелектуалца XIX столећа! (сам Иво Андрић сматра недопустивим такав однос наших тумача према Његошу и каже да је у Његоша ,,Све свето и честито било, и миломе Богу приступачно”, у есеју Његош као трагични јунак Косовске мисли). Међутим, сам Христос говори о паду Сатане. Кад Му се апостоли (шири круг, њих седамдесет и два) обраћају да му радосно саопште како су са Христом јачи и од демона, сатанске војске, Христос им (апостолима) одговара:

,,Гледао сам Сатану како је пао с Неба, као муња!” (Лука, 10, 18), ово је анагностички текст, литургијско Зачало 51., иначе анагноза за литургијски дан на Аранђеловдан, Лука, 10, 16-21.1 Важно је то напоменути и зато да бисмо схватили зашто је Архангел Михаило (Аранђел) најзначајнија личност у небеској драми Сатанине побуне у Лучи Микрокозма.“

Христос ту каже да је далеко значајније да име човеково буде записано на Небесима, него да буде јачи од сатанских демона (Лука, 10, 20) што значи да за човека има два уздизања, као и два пада! То је Тајна, откривена само безазленима, а скривена разуму (Лука, 10, 21). Једно је победити Сатану – одолети искушењу – а друго је уздићи се у велико Небеско царство.

И Његош одолева Сатани, покајањем, жртвом (ЛМ, I, 30), али то још није уздигнутост Луче у Небеско царство. И Његош говори о ,,Опширном Љетопису Вјечности” (ЛМ, П, 16), где је на Небесима записано човеково име. А о томе не може ништа да се зна ни самом победом над Сатаном, ни у Земаљском рају (Едену). Тако са гледишта литургијског – тј. кад се Библији прилази као литургијској анагнози (а не ,,светој историји”)! – људски Пад, Грех, Сатана, Спасење итд. изгледају сасвим другачије него у западном (,,библистичко”, коментаторском, теолошко-философском) схватању. Његош, дакле, одступа од ,,библизма” (нелитургијског) управо зато што је хришћанин, православни! Он целој српској култури даје пример како треба приступити тим питањима.