O prirodi kineskog ekonomskog sistema

Remi Ereira (Rémy Herrera), Toni Andreani (Tony Andréani) i Džiming Long (Zhiming Long). Monthly Review Vol. 70 (2018–2019), Br. 05 (Oktobar 2018).Preveo David Novaković

Marksističke debate o Kini

Vladujuća klasa Kine priznaje da kapitalistički privatni sektor igra veoma važnu ulogu u privredi zemlje. Međutim, ona tvrdi da je taj sektor samo jedna od mnogih komponenti mešovite ekonomije, u kojoj javni sektor i moć države moraju biti ojačani. Na osnovu njihovih govora, čini se da mnogi kineski lideri zastupaju stav da se Kina trenutno nalazi u „prvoj fazi socijalizma“, neophodnom koraku ka razvijanju potrebnih proizvodnih snaga za potpuno ostvareni socijalizam. Da li su takve tvrdnje tačne? Da li zaslužuju da budu shvaćene ozbiljno? Drugim rečima: da li je kineski socijalizam okončan? Mi smatramo da nije.

Ipak, u debatama među marksističkim misliocima, većina njih tvrdi da je kineska ekonomija danas kapitalistička. Dejvid Harvi, na primer, smatra da je od reformi 1978. godine nastao „neoliberalizam sa kineskim karakteristikama“, u kojem je poseban tip tržišne ekonomije sve više inkorporisao neoliberalne elemente, ali pod strogom autoritarnom centralizovanom kontrolom. U međuvremenu, Đovani Arigi koristi progresivno novo čitanje Adama Smita, tvrdeći da kineska elita koristi „tržište kao alat vlasti“ kako bi objasnila ekonomski uspeh Kine. Leo Panitč i Sem Gindin razumeju integraciju Kine u tokove svetske privrede manje kao priliku za preusmeravanje globalnog kapitalizma, a više kao to da Kina igra komplementarnu ulogu — koju je ranije imala Japan — obezbeđujući Sjedinjenim Američkim Državama tok kapitala potreban za održavanje njihove globalne hegemonije. Otuda, tvrde Panitč i Gindin, postoji trend ka liberalizaciji finansijskih tržišta u Kini, slabljenju kontrola kapitala i potkopavanju bazâ moći Komunističke partije Kine.¹

Postoje, međutim, i drugi marksisti — retki, ali ništa manje važni — koji i dalje brane ideju da, iako bi se sistem koji trenutno funkcioniše u Kini mogao uklopiti u oblik državnog kapitalizma, postoji i širok spektar drugih mogućih puteva kojima bi mogao krenuti.² U ovom članku dodatno ćemo razviti tu ideju, tvrdeći da kineski sistem danas i dalje sadrži neke ključne komponente socijalizma i da je kompatibilan sa tržišnim, odnosno na tržištu zasnovanim socijalizmom, koji je jasno različit od kapitalizma.

Karakteristike kineskog tržišnog socijalizma

Za Marksa, kapitalizam podrazumeva izraženo razdvajanje između proizvodnje vrednosti kroz rad i vlasništva nad sredstvima za proizvodnju. U toj shemi, vlasnici kapitala ne rade u proizvodnji. Ovo je slučaj u savremenom zapadnom finansijskom kapitalizmu, gde je upravljanje delegirano menadžerima, a korporativni profit poprima oblik vrednosti za akcionare. Međutim, prema ovom kriterijumu, mala kineska preduzeća — kojih ima mnogo — više liče na porodičnu ili zanatsku proizvodnju nego na kapitalistički način proizvodnje u najstrožem smislu. Pored toga, maksimizacija profita za vlasnike — fundamentalna logika kapitalizma — ne primećuje se u velikim kineskim državnim preduzećima (State owned enterprises – SOEs), što potvrđuje slabost, ako ne i nepostojanje, dividendi isplaćenih državi, koje su bliže porezu na kapital. Razdvojenost kapitala i rada često je veoma relativna: ona je ograničena u javnim preduzećima, što sprečava da se ona strogo smatraju oblikom državnog kapitalizma, a još više u takozvanoj kolektivnoj ekonomiji, gde radnici učestvuju u vlasništvu kapitala, pa čak i imaju puno vlasništvo nad svojim radnim mestom, kao u zadrugama i narodnim komunama. Naravno, čak i u tim kolektivnim proizvodnim jedinicama, radnici ostaju manje-više odvojeni od upravljanja, ali čitava ova nedržavna ekonomija ne može se zaboraviti niti jednostavno svrstati pod etiketu „kapitalizma“.

Naše razumevanje kineskog sistema kao tržišnog socijalizma, odnosno socijalizma sa tržištem, zasniva se na sledećih deset stubova, u velikoj meri stranih kapitalizmu:

Postojanje snažnog i modernizovanog planiranja, koje poprima različite modalitete i koristi različite instrumente u zavisnosti od sektora.
Oblik političke demokratije koji omogućava kolektivne izbore na kojima počiva ovo planiranje.
Veoma razvijene javne službe, koje uslovljavaju političko, socijalno i ekonomsko građanstvo i, kao takve, nalaze se izvan tržišta ili su slabo tržišno vrednovane.
Javno vlasništvo nad zemljom i prirodnim resursima — državno na nacionalnom nivou i kolektivno na lokalnom — čime se poljoprivrednicima garantuje pristup zemlji.
Raznovrsni oblici svojine prilagođeni podruštvljavanju proizvodnih snaga: (1) državna preduzeća, pod uslovom da se razlikuju od kapitalističkih firmi, naročito u pogledu učešća radnika u upravljanju; (2) mala individualna privatna svojina; i (3) društvena svojina. Pored toga, postoji i kapitalistička svojina, koja je održavana, a ponekad i podsticana tokom duge socijalističke tranzicije kako bi se potakla privredna aktivnost i učinili delotvornim drugi oblici svojine.
Opšta politika koja se sastoji u povećanju dohotka od rada u odnosu na druge izvore dohotka.
Promovisanje socijalne pravde iz egalitarnije perspektive.
Očuvanje prirode, koja se smatra nerazdvojivom od društvenog napretka, kao cilj razvoja radi maksimizacije bogatstva.
Ekonomski odnosi između država zasnovani na principu dobitka za obe strane (win-win), odnosno na sistematskom traženju obostranih koristi.
Politički odnosi između država zasnovani na težnji ka miru i pravednijim odnosima.

Ove tačke predmet su žestokih debata, kako u Kini, tako i u inostranstvu, čija analiza mora biti produbljena bez predrasuda ili unapred donetih zaključaka. Uprkos kritikama, ovih deset stubova daju nam okvir za bolje razumevanje kineskog ekonomskog sistema kao tržišnog socijalizma.³

Javna preduzeća, javne službe i planiranje

U Kini je opravdanje za javna preduzeća trojako: ona mogu više da raspodeljuju svojim zaposlenima; država je slobodna da definiše metod upravljanja, naročito u pogledu plata; i takva preduzeća mogu se lako staviti u službu državnih projekata. Na prilično socijalistički način, država raspodeljuje dividende iz posebnog fonda za podršku državnim preduzećima, koja takođe imaju koristi od povoljnih kredita i kamatnih stopa.

Deo snage ovih državnih preduzeća proizlazi iz činjenice da nisu upravljana kao zapadne privatne kompanije koje su kotirane na berzi i usmerene na maksimizaciju vrednosti za akcionare preko isplate dividendi, rasta cene akcija i visokih prinosa na ulaganja vršenjem pritiska na podizvođače. Da kineske javne institucije posluju na takav način, bilo bi to na štetu lokalne industrijske strukture — što očigledno nije slučaj. U tom bismo slučaju imali posla sa surovim oblikom „državnog kapitalizma“, kako se često tvrdi, i ne bi moglo biti dinamičnog privrednog rasta. Većina kineskih državnih preduzeća jeste ili je postala profitabilna zato što ih ne vodi princip obogaćivanja akcionara, već produktivno investiranje i pružanje usluga potrošačima. Nije važno ako im je profit manji od profita zapadnih konkurenata; ona delimično služe kao podsticaj ostatku ekonomije.

Jedna od specifičnosti ovih javnih kompanija jeste da isplaćuju relativno malo — oko 10 procenata — dividendi državnom akcionaru. Danas mnogi strani stručnjaci zagovaraju povećanje tih dividendi, a Regulatorna komisija za hartije od vrednosti (Securities Regulatory Commission) ponekad izgleda kao da naginje u tom pravcu. Nadahnuta zapadnim kapitalističkim praksama, ova orijentacija nije dobra za kineska javna preduzeća, koja bi time bila lišena sopstvenih prednosti i — iako bi ostala pod državnom kontrolom — sve više bi se prilagođavala privatnim akcionarima, kao što je slučaj sa zapadnim firmama koje najčešće zavise od portfeljskih strategija vodećih svetskih finansijskih oligopola. Umesto toga, bilo bi bolje da kineska država uvede porez na kapital u obliku rente za korišćenje imovine, a profitabilnim kompanijama dozvoli da zadrže veći deo profita za ulaganja, kao i za istraživanje i razvoj.

Kineska državna preduzeća ne bi trebalo upravljati kao privatnim kompanijama. „Tržišni socijalizam kineskog tipa“ zasniva se na održavanju snažnog javnog sektora koji ima stratešku ulogu u privredi. Postoje veoma jaki razlozi da se veruje da je to jedan od ključnih faktora uspešnosti kineske ekonomije. To je verovatno povezano i sa veličinom državnih preduzeća: gigantima koji imaju koristi od ekonomije obima koja smanjuje troškove na svim nivoima i pruža bezbroj malih i srednjih proizvodnih jedinica jeftinim inputima koji obezbeđuju konkurentne uslove proizvodnje na tržištima.

Hvale vredna karakteristika kineskih javnih preduzeća jeste ograničeno, ali stvarno učešće zaposlenih u upravljanju jedinicama putem predstavnika u nadzornom odboru i radničkom kongresu. Logika akcionara bila bi u suprotnosti sa takvim učešćem — učešćem koje treba ojačati. Još jedna prednost jeste da ova državna preduzeća mogu lakše da ispunjavaju ciljeve planiranja. Ne radi se o nametanju političkih zadataka koji bi smanjili njihovu autonomiju i opteretili rezultate, već o tome da, kontrolišući imenovanje i upravljanje rukovodstva, javne vlasti od kojih mnoga preduzeća zavise imaju sredstva da obezbede da ona deluju odgovarajuće u javnim službama, kao i u tržišnim sektorima koje planiranje može usmeravati, na primer putem subvencija i oporezivanja.

U Kini su socijalne službe, poput obrazovanja, zdravstvene zaštite i penzija, u potpunosti ili pretežno pod kontrolom države, odnosno centralne vlade ili, češće, lokalnih vlada. Takve službe ne pružaju dobra koja se prodaju na privatnom tržištu, već društvena dobra neophodna da bi pojedinci bili uspešni politički, društveni i ekonomski subjekti — da budu dobrog zdravlja, imaju pristup zaposlenju, uživaju javni prevoz, budu obrazovani itd. Međutim, javne službe smatraju se strateškim dobrima jer obezbeđuju ključne inpute za ostatak ekonomije: energiju, infrastrukturu, osnovne materijale, pa čak i bankarstvo i istraživanje. Dok se privatni sektor smatra komplementarnim ili podsticajnim, država favorizuje javni sektor u uslovima konkurencije. Široko shvatanje ovih „strateških“ javnih službi jedna je od najvećih snaga kineske ekonomije. Otuda je usvajanje ove koherentne razvojne strategije, usredsređene na velike javne službe, ujedno i pitanje odbrane nacionalnog suvereniteta.

Izuzetna odlika političkog i ekonomskog sistema Kine jeste snažno planiranje, koje se nastavlja do danas uprkos promenama ciljeva i instrumenata tokom proteklih decenija. Govori održani pred Nacionalnim narodnim kongresom svake godine pokazuju da li su kvantifikovani ciljevi postavljeni Petogodišnjim planom postignuti — što je često slučaj — i koji se ciljevi moraju dostići u narednoj godini. Ovo planiranje, koje je usmereno ka budućnosti u svetu obeleženom neizvesnošću, izraz je kolektivnih izbora i opšte volje. Ono predstavlja kristalizaciju zajedničke nacionalne sudbine i način da narod postane gospodar te sudbine u svim sferama života, od potrošnje do stanovanja. Ove izbore donosi Komunistička partija Kine umesto građana, pri čemu se princip konsultacija sve više postavlja kao neophodan. Ovo snažno strateško planiranje, sa modernizovanim tehnikama prilagođenim savremenim potrebama — poput subvencionisanih cena, kontrola cena i javnih narudžbina — jedno je od prepoznatljivih obeležja socijalističkog sistema.

Ipak, danas smo očigledno daleko od egalitarnog ideala socijalizma. Kina ostaje zemlja golemih društvenih nejednakosti. Linija jednakosti bila je privremeno suspendovana radi ubrzanja rasta (otuda parola „obogatite se“), da bi bila ponovo preuzeta u vidu nove promocije tema socijalne pravde. Veličanje „socijalističkog morala“ od strane rukovodilaca Komunističke partije Kine može izazvati skepticizam kada znamo za konzumerizam, težnju ka luksuzu, pa čak i korupciju u Kini. Međutim, ne treba olako shvatiti da se kineska država dosledno protivi tom moralnom kvarenju. Postoji kontinuitet ideala socijalizma — ne samo socijalne pravde ograničene na redistribuciju dohotka, koja koristi pojmove pravičnosti da opravda nejednakost ili instrumentalizuje predstavničku demokratiju kako bi suzbila stvarno učešće naroda. Upravo u javnom sektoru država ima sredstva da smanji ove nejednakosti putem učešća radnika u upravljanju i uloge javnih preduzeća kao „socijalnih motora“. To je još jedan argument u prilog jačanju javnog sektora.

Kontrola bankarskog sistema i finansijskih tržišta

Mnogi ekonomisti smatraju da je sadašnji kineski finansijski sistem zastareo i pozivaju na njegovu modernizaciju, odnosno na njegovo uključivanje u proširena finansijska tržišta za koja veruju da su neophodna za rast.⁴ Reforme finansijskog sektora ubrzavaju se od 2005. godine i poprimile su oblik otvaranja kapitala državnih banaka i stvaranja novih berzi. Ove reforme sledile su prethodne reforme državnih preduzeća, koja su osnažena i dobila sve veću autonomiju u praćenju Petogodišnjeg plana; pretvorena u akcionarska društva; i ohrabrena da usvoje tržišne kriterijume upravljanja, da se oslone na metode tržišnih finansija i da razvijaju partnerstva sa stranim investitorima. Tako su inicijalne javne ponude najvećih banaka — Banke Kine (Bank of China), Industrijske i komercijalne banke Kine (Industrial and Commercial Bank of China) i Kineske građevinske banke (China Construction Bank) — bile prethodene ulaskom stranih institucija u njihove vlasničke strukture, kao što su Goldman Saks (Goldman Sachs), UBS i Banka Amerike (Bank of America), da bi se olakšalo učenje korporativnog upravljanja. Ipak, finansijski sistem kineske privrede i dalje je zasnovan na bankarskom posredovanju, iako se od njega prilično brzo udaljava, pod obrazloženjem političkih vlasti da mora postojati ravnoteža između finansijskih tržišta i bankarskih kredita.

Moramo paziti da ne pomešamo modernizaciju u ovoj sferi sa usvajanjem kapitalističkih metoda. Daleko je od izvesnog da je načinjen izbor u korist tržišnih finansija, budući da su intervencije monetarnih vlasti u finansijski sistem i dalje masovne, a pragmatizam njihovog pristupa lako uočljiv. Kineske javne vlasti doživljavaju i pomake i nazadovanja u kontekstu dublje, ali kontradiktorne integracije zemlje u globalizaciju. Ovo je naročito važilo za svaku fazu privrednog usporavanja nakon 2008. godine, obeleženu stimulisanjem bankarskih kredita radi ispravljanja poremećaja finansija. Krajem devedesetih godina, nakon krize 1990–91, bankama koje su se upuštale u rizične operacije, poput osiguranja i nekretnina, već je bilo zabranjeno da to čine između 1992. i 1995. godine, iako im je kasnije ponovo dozvoljeno da kombinuju bankarske kredite i finansijska tržišta. U skorije vreme, nakon 2008, kako je već primećeno, kineske vlasti morale su odlučno da ograniče destabilizujući društveni uticaj svetske krize menjanjem postojećeg institucionalnog okvira, uspostavljanjem snažnih instrumenata kontrole i učvršćivanjem razvojne strategije.

Kineski politički lideri dobro poznaju prednosti bankarskog posredovanja i svesni su ozbiljnih poremećaja na finansijskim tržištima, često pozivajući na reformu svetskog monetarnog i finansijskog poretka. Oni radije zadržavaju veći deo bankarskog sistema pod državnom kontrolom trudeći se da unaprede njegovo funkcionisanje, nerado napuštaju model „univerzalnog bankarstva“ i kreću se ka mešovitim operacijama, ali obavljanim u specijalizovanim filijalama, odvojenim od ostatka javnog holdinga i pod budnim okom Regulatorne komisije za bankarstvo (Banking Regulatory Commission).

Štaviše, uprkos reformama, kamatne stope su i dalje pretežno administrirane. Za kamatne stope koje su liberalizovane, ponuda kredita snažno je kontrolisana od strane centralne banke, naročito preko obaveznih rezervi. Ublažavanje nekih ograničenja koja su nametnuta bankama da bi određivale kamate na depozite ne bi trebalo da nas navede da zaboravimo da su monetarne vlasti istorijski svesno smanjivale naknade na depozite na minimum (ispod stope inflacije) i da to nije uticalo na nacionalnu stopu štednje, koja je i dalje veoma visoka.

Jedna od specifičnosti i snaga kineske ekonomije jeste voluntaristički zaokret u određivanju cena faktora. Vlada je bila u pravu što nije dozvolila da tržište „slobodno“ određuje cenu, kako bi kontrolisala ponudu kredita, koja je teško upravljiva, ali vitalna za ekonomiju. Državne vlasti, sa makroskopskim uvidom u rizike, jedine su u stanju da vode ekonomiju u skladu sa planom. Kako administrirane kamatne stope ne omogućavaju blagovremena prilagođavanja između štednje domaćinstava i potreba finansiranja privrede, preferirani režim kamatnih stopa jeste poluadministrirani, sa gornjim granicama za ponudu kredita i donjim granicama za naknade na štednju. Stoga se u debati o kamatnim stopama priklanjamo stavu da treba zadržati određeni stepen kontrole.

Širenje privatne sfere logično podrazumeva rast berze. Ipak, ovaj rast treba da ostane ograničen. Dok berza može biti korisna za privatni sektor, javna preduzeća, naprotiv, treba sve manje da se oslanjaju na nju kako im rastu kapaciteti samofinansiranja i kako obezbeđuju sredstva dostupna državi za povećanje kapitala. Za sada je otvaranje tržišta akcija međunarodnim investitorima ograničeno na navodno kvalifikovane aktere. Vlasti, koje su s pravom sumnjičave prema spekulativnim kretanjima, do sada su zabranile stranim firmama da emituju akcije u juanima na domaćem tržištu. Otklanjanje ovih ograničenja, posebno u cilju napredovanja ka punoj konvertibilnosti juana i njegovim navodnim prednostima, značilo bi pokoriti se moćnim finansijskim oligopolima, naročito američkim. Korišćenje berze treba da ostane što je moguće ograničenije i ne sme dovesti do usklađivanja sa modelom vrednosti za akcionare. Kineska štednja dovoljno je obilna da se može mobilisati preko domaćih institucionalnih investitora, koji se mogu podvrgnuti ograničenjima profitabilnosti.

Koherentna strategija domaćeg razvoja

Karakteristika koja se često ističe u opisima uspeha kineske privrede jeste procvat njenog izvoza robe i usluga još od ranih 1990-ih, posebno oko 2000. godine. Prebrzo se zaključuje da je upravo izvoz pokretač rasta zemlje. Pri tom se zaboravlja da je razvojna strategija — jedan od „tajni“ kineskih performansi na svetskom tržištu — osmišljena i primenjivana postojano i pragmatično od strane kineskih lidera. Ta strategija usredsređena je na model snažnije domaće orijentacije i na održavanje veoma snažnih državnih sektora poput energetike, saobraćaja, telekomunikacija, sirovina, poluproizvoda, građevinarstva i bankarskog sistema.

Ogromna većina preduzetnika u kineskom proizvodnom sektoru prvenstveno je zainteresovana za domaće tržište kao izlaz za svoje proizvode. Upravo rast unutrašnje tražnje, podstaknut naglim povećanjem potrošnje domaćinstava i vrlo aktivnom državnom kapitalnom potrošnjom — posebno infrastrukturnom — određuje njihove optimistične investicione programe. Zahvaljujući napretku sve bolje kontrolisanih nacionalnih tehnoloških inovacija u svim oblastima, uključujući svemirsku tehnologiju, robotiku i telekomunikacije, proizvodna šema zemlje razvila se od „made in China“ ka „made by China“.

Ubrzano povećanje produktivnosti rada podržava brzi rast realnih industrijskih nadnica, dok rast kineskih troškova rada u odnosu na druge konkurentske zemlje Globalnog Juga ne šteti konkurentnosti. Izvoz ima pomoćnu ulogu, kao i strane direktne investicije, budući da više od polovine izvoza potiče iz stranih firmi sa sedištem u Kini. To omogućava da se razume zbog čega, na primer, 2011. godine negativan neto doprinos izvoza rastu BDP-a (-5,8%) nije ometao njegovu dinamiku (blizu +10,0%), niti je usporio rast profitnih stopa. Prognoza rasta BDP-a za 2018. iznosi 6,7% (naspram stope inflacije od 1,5%), uz procenjene doprinose od 4,5% za potrošnju, 2,0% za investicije i svega 0,2% za izvoz.

Često se tvrdi da je uspeh kineskog izvoza posledica vrlo niske cene rada. Ovo je pretežno neodrživa ocena: troškovi rada čine samo mali udeo u prodajnoj ceni (5 do 10% u proseku), i ne nadomešćuju transportne troškove prema zemljama uvoznicama, iako kineske nadnice imaju tendenciju bržeg rasta od nadnica konkurenata sa globalnog juga. Uspeh kineskog izvoza pre svega proističe iz nižih ulaznih troškova, poput energije i osnovnih materijala koje obezbeđuju državna preduzeća. Istina, kineske zarade su znatno niže nego u Globalnom Severu, ali mnogo više od navodno „bednih“ nadnica.

Kao odgovor na krizu iz 2008. godine, čiji su se efekti osetili nekoliko godina kasnije u Kini, antikrizne politike države imale su za cilj ispravljanje neravnoteža u ekonomiji, posebno kroz masovnu ekspanziju javne infrastrukture, uključujući i ruralna područja; promociju novih srednje velikih urbanih centara u unutrašnjosti zemlje; i usvajanje mera povoljnih za poljoprivredno stanovništvo.⁵ Neto prihod ruralnih domaćinstava tako je rastao, realno po glavi stanovnika, znatno brže nego u urbanim područjima. Tako u nacionalnom dohotku udeo potrošnje raste u odnosu na udeo investicija. Ulaganja u usluge za domaćinstva i preduzeća takođe napreduju. Pored toga, finansiranje nekretnina, uključujući i kreditni sistem, pod većom je kontrolom.

Sudbina juana

Rast kineskog izvoza robe i usluga, zajedno sa izvozom kapitala — poput refinansiranja američkog Trezora i restrukturiranja evropskih državnih dugova — kristališe još jednu tačku napetosti.⁶ Na Zapadu se često može pročitati da je potcenjena vrednost kineske valute, renminbija, čija je osnovna jedinica juan, polazna tačka za bilateralne trgovinske deficite sa većinom zapadnih zemalja, počevši od Sjedinjenih Američkih Država.⁷ Pritisak Vašingtona za aprecijaciju renminbija u odnosu na dolar nailazi na otpor u Pekingu, ali je doveo do više reevaluacija, poslednjih u julu 2005. i aprilu 2012. Između leta 2005 — kada je Kina odlučila da prekine vezivanje svoje valute za dolar — i proleća 2012, vrednost renminbija je realno aprecirala za 32% u odnosu na dolar.⁸ Ipak, ostala je raširena ideja da bi već jeftini proizvodi koje Kina izvozi bili još konkurentniji zbog veštački potcenjene valute.

„Prava vrednost“ valuta, artikulisana kroz trgovinske politike, izuzetno je sporno pitanje. Međutim, među dostupnim kriterijumima, odnos tekućeg računa prema BDP-u najčešće koristi američka administracija. Time se merilo za definisanje „ravnotežnog“ deviznog kursa određuje kao odnos suficita ili deficita tekućeg računa prema BDP-u od +/– 3 ili 4%. Primena ovog merila na Kinu, obeleženu velikom težinom bilateralne razmene sa Sjedinjenim Državama, pokazuje da je kineski odnos opao sa 10,6% u 2007. na 2,8% u 2011. godine. Potcenjenost renminbija prema tome nije očigledna kada se referiše na standard koji najčešće koriste Sjedinjene Države. To, međutim, ne sprečava Sjedinjene Države, uprkos teškim neravnotežama koje karakterišu njihovu ekonomiju, da nastave „valutni rat“, depresiranjem dolara na deviznom tržištu kako bi nametnule uslove kapitulacije Pekingu. Jedan od efekata toga jeste devalvacija kineskih deviznih rezervi, dobrim delom držanih u dolarima denominovanim sredstvima.⁹

Internacionalizacija renminbija, posebno njegova transformacija u globalnu rezervnu valutu, zahtevala bi usvajanje veoma strogih uslova: otvaranje kapitalnog računa i veću fleksibilnost deviznog kursa; integraciju kineskih finansijskih tržišta u kapitalistički svetski sistem; primenu makroekonomskih politika za borbu protiv inflacije i ograničavanje javnog duga radi sticanja poverenja finansijskih tržišta; i posedovanje ekonomije kritične veličine koja opravdava ambiciju internacionalizacije valute. Prva dva uslova su neophodna, dok poslednja dva nisu, jer nisu uvek bila ispunjena ni od strane zapadnih zemalja čije su valute korišćene kao međunarodne rezerve.

Kritična veličina je očigledno postignuta: ekonomska težina Kine po BDP-u druga je u svetu, iza SAD, a po izvozu se nalazi između SAD i evrozone. Kriterijum makro politika takođe izgleda ispunjen, jer su usvajanje antiinflacionih mera, kontrola javnih računa i kontrola cena renminbija dali povoljne rezultate poslednjih godina. Ako inflacioni pritisci ostaju opasnost, indeks stabilnosti cena povoljniji je u Kini nego u ostalim zemljama BRIKS. Javni dug zadržan je na nižim nivoima nego u većini zapadnih zemalja. Indeksi varijabilnosti nacionalne valute takođe pokazuju da je renminbi manje volatilna valuta od reala, rupije, rublje i randa. Ipak, kada je reč o otvaranju kapitalnog računa i daljoj integraciji kineskih finansijskih tržišta u globalni sistem, mora se priznati da kineske monetarne vlasti, uprkos usvajanju tržišnih mehanizama monetarne politike, ublažavanju nekih propisa vezanih za kapitalni račun i određivanje renminbija, i dalje poseduju snažne instrumente kontrole. Slično tome, renminbi se u ograničenoj meri koristi na tržištu OTC derivata i uglavnom je koncentrisan na konvencionalnim hedžing-instrumentima, poput terminskih ugovora.¹⁰

Internacionalizacija valute donela bi kineskoj državi određene koristi, počevši od prava na emisijsku dobit, što je jasno u slučaju Sjedinjenih Država. Ipak, takva orijentacija značila bi štetnu potčinjenost globalno dominantnim visoko-finansijskim krugovima i relativan gubitak kontrole nad monetarnom politikom. Kako bi Kina mogla iskoristiti prednosti internacionalizovanog renminbija bez visokih troškova, i da li bi to podrazumevalo odricanje od punog vršenja nacionalnog suvereniteta i smanjenje autonomije razvojne strategije? Danas domaći pritisci snažno favorizuju liberalizaciju finansijskih tržišta, ali ih i dalje ublažavaju uverljive, prilično kredibilne, zvanične izjave o kontroli reformskog procesa. Ti pritisci posebno su zabrinjavajući u sadejstvu sa preporukama eksperata Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) i zapadnih lidera da Kina krene putem neoliberalizma. Kineski lideri, uglavnom nijansirani i oprezni, savršeno su svesni opasnosti koje internacionalizovani renminbi nosi za budućnost tržišnog socijalizma. Nadajmo se da će biti u stanju da odole neoliberalizmu. U međuvremenu, oni jačaju brojne partnerstva sa zemljama na jugu i istoku, naročito unutar Šangajske organizacije, i ponovo otvaraju novi „put svile“ kako bi olabavili pritisak agresivnog američkog okruživanja.

Zaključak

Evolutivni odnosi između, s jedne strane, vladajuće KP Kine i društvenog bloka na koji se oslanja — pripadnika srednje klase koji imaju koristi od rasta, ali i privatnih preduzetnika — i, s druge strane, masa radnika i seljaka, otvaraju mogućnosti za sukobe velikih razmera, kao i divergentne putanje i ekonomske strukture.¹¹ Ipak, jedno pitanje ostaje: kako vladajuće elite, čiji legitimitet dodatno jača pozitivan učinak rasta, mogu uspeti da obnove uslove kineskog „uspeha“ bez oslanjanja na unutrašnju promenu u korist narodnih klasa — radnika i seljaka — i na preusmeravanje nacionalnog projekta ka socijalnim politikama? Ne bi li izbor elita za jasan kapitalistički put — što bi dovelo do narušavanja unutrašnje i spoljne ravnoteže zemlje i gubitka kontrole pred rastućim kontradikcijama — garantovao neuspeh dosad usvojene strategije? Kakav će biti geoekonomski stav i geopolitička vojna perspektiva Sjedinjenih Država suočenih sa kontinuiranim usponom Kine? Budućnost Kine ostaje u velikoj meri neodređena ne samo zbog sopstvene dinamike, već i zbog toga što finansijski oligopoli Globalnog Severa sve češće pokazuju tendenciju ka sukobu, uprkos bliskoj međuzavisnosti. Čak i suočena sa hegemonijom SAD, kineski privredni sistem i dalje sadrži elemente socijalizma, kao i potencijal za njegovu reaktivaciju. Pored toga, on sadrži i mogućnosti transformisanja globalnog ekonomskog i političkog poretka u multipolarni svet.

Fusnote:

David Harvey, A Brief History of Neoliberalism (New York: Oxford University Press, 2005). Giovanni Arrighi, Adam Smith in Beijing (London: Verso, 2009) (izdanje na srpskom: Dejvid Harvi, Kratka istorija neoliberalizma, Mediterran publishing, Novi Sad, 2012. – prim. prev.) Leo Panitch i Sam Gindin, “The Integration of China into Global Capitalism,” International Critical Thought 3, br. 2 (2013): 146–58.
Neki primeri takvih marksista i njihovih radova: Wen Tiejun, “Centenary reflections on the ‘three dimensional problem’ of rural China,” Inter-Asia Cultural Studies 2, br. 2 (2001): 287–95. Samir Amin, “China 2013,” Monthly Review 64, br. 10 (mart 2013): 14–33.
Tony Andréani i Rémy Herrera, “Which Economic Model for China?” International Critical Thought 5, br. 1 (2015): 111–25.
Frederic Mishkin, Economics of Money, Banking, and Financial Markets, 9. izd. (Boston: Pearson, 2010).
Erebus Wong i Jade Tsui Sit, “Rethinking ‘Rural China’, Unthinking Modernisation,” u: Rémy Herrera i Kin Chi Lau, ur., The Struggle for Food Sovereignty (London: Pluto, 2015), 83–108.
Alexandra Stevenson, “More UK Equities for China…?” Financial Times, 3. jun 2011.
Vidi izveštaje U.S. Congressional Research Service, dostupne na http://fas.org
Vidi Annual Economic Reports koje objavljuje Bank for International Settlements, http://bis.org
Martin Wolf, “Why America is Going to Win the Global Currency Battle,” Financial Times, 12. oktobar 2010.
Rémy Herrera, “A Marxist Interpretation of the Current Crisis,” World Review of Political Economy 5, br. 2 (2014): 128–48.
Samir Amin, predgovor u: Rémy Herrera, Avances revolucionarios en América Latina (Quito: FEDAEPS, 2012).