Садржина овог рада се не ограничава на тему конференције. Намера је заправо да се актуални процеси у политичкој и јавној сфери размотре са становишта које би нудили историјски обрасци православне вере. Реч је пре свега о апокалиптици која се огледа у миленијалистичким слутњама и покретима, што неретко дословно поприма неслућене размере. Можда најупечатљивији ако не најбољи пример је Митинг на Газиместану 1989. године, укључујући пропратна збивања која су потом наступила.
Миленијалистички покрети се односе на обрасце дугог трајања које судбински опредељују токове повесне збиље. Они се према томе тичу кризних жаришта којима не само да управљају, већ их обнављају и распирују својим дејством у циљу апокалиптичне изградње Новог света или бар новог обрасца какав је био нпр. комунизам. Настојања миленијализма су заправо обавијена велом тајне, будући да се ради о изразито мистичној и мистагошкој појави. Прокламовани циљеви неретко нису у складу ни са путевима деловања, нити са коначним исходима и дометима. Али се без сумње ради о креативним енергијама недогледног потенцијала који сам по себи рађа проблеме артикулације у појмовима повесне динамике. У основи недокучива суштина би упућивала на божанствено порекло, чинећи да се о њима зна тек утолико што је збиља разоткривено њихово дејство.
Бављење овом појавом је пре више од пола века отпочео Трајан Стојановић (1969), да би му Сима Ћирковић (1996) и Ђорђе Сп. Радојичић (1953) такође дали лични печат. Неке моменте су упоредо разматрали Андреј Зелински (1978) и остали аутори. Зоран Ћирјаковић је при том установио евидентну везу са актуалним збивањима у погледу студентских блокада (https://www.politika.rs/scc/clanak/660025/napred-u-meritokratski-feudalizam-od-osnivanja-do-strasti-za-ljudokoljem). Његов наратив су усвојили Чедомир Антић и Дејан Вук Станковић, премда без битне разраде у детаље. Михаило Братић запажа како је дух миленијализма до те мере определио карактер српског народа да је тешко одупрети се учесталом понављању истог у разним видовима: „О његовом историјском циклизму у нашем народу понешто говори једна занимљива анегдота са снимања култног Кадијевићевог филма Карађорђева смрт, када су сељаци у Радовањском лугу ничице падали пред глумцем Марком Николићем обученим у вождове одоре, плакали и љубили му руке као да је прави Карађорђе опет дошао међу Србе (https://www.blic.rs/kultura/vesti/bio-je-isti-vozd-karadjordje-seljaci-su-mu-celivali-ruke-kako-je-marko-nikolic-dobio/rw22k1z). Био је то наговештај доласка оног правог вожда, који се истом том народу обратио са Газиместана коју годину након тога 1989.“ (https://standard.rs/2025/04/09/studentska-pobuna-i-mesijanski-sindrom/)
Намера рада је да ова збивања контекстуализује упућујући на релевантан језик повесне збиље, што би било примерено обрасцима дугог трајања. Појам повести се јавља у значају који му придаје пре свега Мартин Хајдегер, при чему је превод на српски језик установио Милан Кангрга (1977). Парадигму повесне динамике у том погледу чини војни пуч 27. марта 1941. године (https://www.danas.rs/kolumna/zlatko-pakovic/povest-i-istorija/). Аутор је такође дао лични допринос расветљавању овог појма који би се односио на неповратна и иновативна збивања, чиме раскринкава историјску матрицу линеарног времена (Миловановић 2024). Дилема је од значаја за успостављање постмодерне епохе, што спада међу битне закључке овог рада.
Трајан Стојановић (1969, стр. 28) с пуним правом истиче како миленијализам Срба и њима блиских народа обухвата знатно више древних чинилаца у поређењу са грчким или пак јеврејским који су превасходно књижевног карактера. Шта би се из тога закључило није баш очевидно ако не континуитет повесног субјекта, чиме је предање о најстаријем народу посве примерено и утемељено. Овај моменат је у делатном облику био запажен од многих, премда му многи нису придавали нарочиту вредност. Обично је тумачен у светлости квазиисторијске и чак психопатолошке мегаломаније која само ствара несугласице и проблеме. Иако таква тумачења нису без основа, сам их приступ чини другоразредним утолико што нису у стању прозрети тајну која се помаља с ону страну пројективне психопатологије. У разговору са Фрањом Туђманом, Јован Рашковић је олако поставио колоквијалну дијагнозу: „Срби су луд народ“ чија је дубина међутим углавном остала непрепозната. Апостол Павле (1. посланица Коринћанима) је истицао лудило Христа ради које у аналитичкој психологији Карла Густава Јунга неретко поприма иницијациони призвук (Јакоби 2000, стр. 165). Метода коју је у појмовима езотеричне астрологије установила Лиза Грин се чини нарочито целисходна разматрању миленијалистичких покрета, с обзиром да су редовно пропраћени астросимболиком како би се повесна динамика истакла у први план. Без намере да расветли недогледан однос који аналитичка психологија гаји према астрологији чему је дело Лизе Грин (2004) несумњиво допринело, овај рад ипак даје повода и материјала будућим истраживањима.
Самим се тим отвара питање субјекта који у континуитету баштини повесну збиљу, што би представљало дефиницију народа насупрот модернистичком појму нације посве непримереном разматраној теми. Уколико та запитаност успе, одговор ће без сумње дати обрасци дугог трајања на које се разматрања превасходно односе.
Шта је карактер?
Дамир Смиљанић (2011, стр. 181) је дефинисао карактер као психичку диспозицију која је постојана у разним стањима, чиме доприноси распознавању извесне личности. Појам означава пре свега засек у камену (на грчком χᾰρᾰκτήρ – утисак), или пак бору која се урезала у носиоца и тиме му одредила карактер. У том погледу, говоримо о карактерним цртама подразумевајући судбоносна опредељења која расветљавају лик. Реч је дакле о утиску који се преноси на бића, ствари и појаве, како би слици света придао сопствени печат чија је одлика стваралачки чин. Када кажемо „То је Моцарт“ или пак „То је Рембрант“ у питању је личност којој ниуколико нема пандана (Лоски 2003, стр. 49).
Основно обележје личности је према томе постојаност, што би значило да не зависи од појединачних стања (Лоски 2003, стр.95). Она се као таква утврђује путем одрицања од самовоље, представљајући супротност идентитету индивидуе или пак колективу ког би чинила скупина индивидуа. Личност се напротив заснива на појму заједнице, што је основ повесне збиље у виду бројних народа који се међусобно боре или сарађују (Познановић 1999, стр. 5). Карактерне црте се самим тим односе на записе у камену који су определили судбину народа. Ради се о обрасцима дугог трајања у повесној динамици етногенезе о којој је реч.
Континуитет обрасца се превасходно огледа у његовом развоју и надоградњи. Делатна начела предака, путеви њиховог страдања и вредности које су брањене животом у свом стремљењу да се разреше по трансгенерацијској вертикали чинили би карактерологију народа. Она се не тиче само историје, географије и генетике, већ пре свега митологије и повесне динамике. На тај начин је установљена структура опхода, личне жртве и заједништва у виду исцељујућег преображаја (Тодоровић 2023).
Шта је студент?
Реч студент (на латинском studēre – стремити) означава личност која је вредна, посвећена и нечему стреми, па би се могла превести као трагалац. Исто значење има персијска реч талиб (на паштунском طالبان – ученик) коришћена да означи посвећенике и боготражитеље, а током последњих деценија војно-политички покрет који се назива Исламски Емират Авганистана.
Појам би пре свега значио полазника високошколске установе зване универзитет (на латинском universitas – свеучилиште) у потрази за професијом коју ће стећи преданошћу и марљивим радом. Премда је таквих установа било још у антици од којих најчувеније у Атини и Александрији, првим се ипак сматра Универзитет у Болоњи где је овај термин најпре скројен (Ridder-Symoens 1992, стр. 47—55). Самим је тим по страни остао Цариградски универзитет који није без значаја за разматрану тему. Његовим представницима се сматрају Свети Ћирило и Методије познати по мисији која је установила словенску писменост и богослужење (Милаш 2024). Свети Сава је издејствовао аутокефалност Цркве српских и поморских земаља позивајући се управо на панонску архиепископију која је још тада основана у Блатнограду. У позамашној титули будимског митрополита изричито стоји да је наследник града Светог Методија, мислећи притом на Блатноград.
Студентске шале и подвале су редовни пратилац универзитетског живота од његовог настанка. Оне играју до те мере битну улогу да су по том питању објављене бројне књиге (Peterson 2003). У то се такође убраја ситни криминал као што је крађа саобраћајних чуњева, од чега нису далеко блокаде саобраћајница које се последњих месеци збивају из дана у дан. Није редак случај ни да полазници једне школе украду или унаказе маскоту супарничке (https://en.wikipedia.org/wiki/Student). Докле год младалачки несташлуци тог вида задовољавају прохтеве студената, организована побуна неће наступити будући да се улога ситних изгреда састоји у очишћењу (Стојановић 1969, стр. 23). Држава је у доброј мери свесна ове чињенице што чини студентски стандард значајном ставком буџета, а аутономију универзитета подразумеваним чиниоцем њиховог суживота. Упркос недозрелим наканама да се она ограничи или пак укине попут Закона о универзитету од 28. маја 1998. године, ствари би по свој прилици стајале тако да се у Србији разазнају три аутономне покрајине: Војводина, Космет и Универзитет. Томе би требало придодати Српску академију наука и уметности и Српску православну цркву чију аутономију више нико не доводи у питање.
Побуне на Београдском универзитету следе устаљену динамику са периодом од 28 година: 1940, 1968, 1996, 2024, што би указивало да је посреди образац дугог трајања. Парадигматичном се по том питању сматра 1968. година када су се збили бројни немири широм Европе и Америке. Друг Тито је тим поводом изјавио: „Неки кажу, ово је одраз онога шта се догађало у Фрнацуској, шта се догађало у Немачкој, шта се догађало у Чешкој и тако… Није то тачно. Није то одраз тога. То је одраз оне наше слабости које су се нагомилале, које ми данас морамо решавати. А не кривити шта ја знам неке утицаје извана и тако даље.“ (https://www.youtube.com/watch?v=Nne2feNUEu8&t=10s)
Премда му се већ легендарно приписује изрека како су студенти по много чему у праву, то није спречило органе гоњења да полицијски ислеђују коловође студентског протеста све до слова Т по азбучном редоследу. Универзитет се у том погледу пореди са атомском бомбом, што би значило несагледив потенцијал који је потребно држати под контролом.
Шта је блокада?
Реч блок (на енглеском block – клада) је пре свега значила балван, при чему се такође среће у глаголском облику који означава зачепљење (на енглеском to block – запушити). Блокада је према томе извесна препрека начињена да обустави кретање, што би било сагласно појму устава који је 1835. године скројио Димитрије Давидовић да означи епохалну конституцију државе. Мирча Елијаде (?) је у том погледу говорио о ритуалу нечињења који се спроводи с времена на време како би се наново установила епоха (на грчком ἐποχή – обустава).
Реч барикада (на француском barrique – буре) се најпре односила на бурад пуњену земљом што је очигледно подражавање балвана. Премда као такве настају у Паризу 1358. године, препреке овог вида су биле коришћене још од антике у Спарти и Картагини. Посебан значај добијају у револуцијама које су се низале од Француске до Шпанске (Војна енциклопедија 1970, стр. 492—493). У распаду Југославије су одиграле битну улогу, о чему пева Ђорђе Балашевић у Реквијему (на латинском requiem – упокојења):
На барикадама су опет заставе
Све иде ко на празнике
И децу изводе с јутарње наставе
Да виде гладне раднике
Ратови за југословенско наслеђе убрзо попримају револуционарне обрисе што су неки с правом звали Трећи српски устанак. На тај начин је установљена синтагма о грађанском рату, иако је посреди био превасходно верски сукоб (Познановић 1999, стр. 108). Почетна етапа ратног сукоба је названа балван револуција по бројним барикадама од обореног дрвећа којима су Срби блокирали путеве широм Далмације 17. августа 1990. године како би спречили полицију да омете референдум о њиховој аутономији унутар Хрватске. Тако је образована Српска аутономна област Крајина која у виду републике траје до 1995. године када су Срби отуд изгнани.
Лебдећи балвани доминирају у сликарству Милића од Мачве, ког су због његових ставова сматрали контраверзним уметником јер је заговарао тезу да су Срби најстарији народ чија територија представља пупак Европе. Међу највећа дела му свакако спада живопис у Храму Светог цара Константина и царице Јелене на Вождовцу. Ово предграђе Београда је 1904. године добило име по вожду Карађорђу, будући да представља место одакле су његови устаници пошли у освајање београдске тврђаве (https://www.blic.rs/vesti/beograd/tajne-vozdovca-kako-je-ovo-naselje-dobilo-ime/04k5b9c). Милић је негирао класични иконопис сматрајући га уводом у ренесансу, па насупрот томе на зидовима Вождовачке цркве такође лете блавани.
(https://stil.kurir.rs/lifestyle/226917/zivotna-prica-kontraverznog-slikara-milica-od-macve)
Шта је миленијализам?
Владимир Лоски (2003, стр. 88) истиче да чак и на путевима који су се највише удаљили од богослужбеног предања, мисао хришћанског истока а нарочито руска одражава стремљење да се космос разматра у еклисиолошком маниру: „Ти се мотиви могу наћи у религиозној филозофији Владимира Соловјева, у којој се космичка мистика Јакоба Бемеа, Парацелзуса и Кабале преплићу са социолошким идејама Фуријеа и Огиста Конта. Они са налазе и у есхатолошком утопизму Фјодорова, у хилијастичким очекивањима социјалног хришћанства и најзад у софиологији оца Сергија Булгакова као неуспелој еклисиологији.“
Они што је међутим руска мисао последњих векова тек мукотрпно откривала, српски народ је у виду повесне збиље одувек живео (Познановић 1999, стр. 73). Миленијалистички покрети су код балканских народа присутни од давнина, премда се од 12. века мање-више успешно прате њихови расплети и исходишта. Ова чињеница упућује на континуитет обрасца који се из генерације у генерацију развија и надограђује да би неретко дословно попримио неслућене размере. Структрне основе миленијализма Трајан Стојановић (1969, стр. 21—23) налази у обнављању природе и обредима који се веују за календаристику а пре свега пасхалију црквеног календара. Обредно убијање владара не представља само облик бунта, већ неминовну динамику којом се старо и ново смењују током времена. На тај начин се јављају обрасци дугог трајања који су нарочито присутни у системима далеко од равнотеже, што је Филип Вишњић исказао стихом: „Србија се умирит не може“. Целокупна епикa би у том погледу попримила космолошки призвук, што подвиг хероја преплиће са наговештајима револуције која ће обновити златно доба (Јацановић 2000).
Српски народ је вековима ишчекивао долазак Марка Краљевића у виду легенди које су добиле свој облик крајем 18. века, али је сва прилика да сежу из давних времена (Стојановић 1969, стр. 27—28). У њима се наводи како је Марко задремао у тајној пећини која је симбол Мајке Земље, али ће повести Србе кад куцне час обнове. Он ће се пробудити кад земљу прекрије седам стотина седамдесет седам слојева лишћа, што је миленијалистички образац богослужбеног предања (Матеј 18.22). Његово име упућује на мрког принца који би одговарао скривеном имаму Персијанаца, незнаном краљу Ираца и осталим примерцима истог архетипа. Трајан Стојановић истиче битну сродност са божанством подземља, ноћи и ватре, рудног блага и богатства, плодности и изобиља, које је код разних народа попримало различита имена. Почев од тридесетих година 19. века, овај образац узмиче пред налетом модернизације и Радоје Домановић га у сатиричној причи „Марко Краљевић поново међу Србима“ из 1902. године сматра отеловљењем преживелих навика и обичаја. Миленијалистички покрети међутим ниуколико нису ишчезли, чему у прилог говори управо 20. век који је с краја на крај прогресија Косовског мита (Миловановић 2021, стр. 33—42).
Парадигмом миленијализма се сматра окончање седамхиљадите године од постања по византинској ери, што је био покрет нарочито снажан управо међу Словенима о чему пише Карамзин (1842, ст. 8—9): „Осим спољашњих опасности и непријатеља млади Иван био је принуђен да унутар државе надвлада општу клонулост духа, некакво слабљење и дремеж душевних сила. Истицала је седма хиљада година од стварања света према грчким хронолозима: сујеверје је са њеним крајем очекивало и крај света.” Византијска ера је у том погледу била симболизам миленијалистичког типа, где сваком дану постања одговара историјски период у трајању од по хиљаду година. Седамхиљадита година према томе представља окончање ере и наступ Осмог дана. Миленијалистички покрети налазе упориште у богослужбеном предању од Псалама Давидових (90.4), 2. посланице апостола Петра (3.8) и Јеванђеља (Матеј 24.29—30) које је најавило кончину света када ће се сунце и месец помрачити, до апокалиптике било канона или апокрифа. Цео низ небеских прилика које их редовно прате није изостао ни овим поводом (Святский 1962, стр. 73).
Исходи су били сложени и вишезначни, а покрет беспоседника који су предводили старци источно од Волге на челу са Нилом Сорским настао у то доба није најбитнији међу њима (Зелинский 1978, стр. 30—34). Исте године је у Москви одржан сабор како би означио почетак осмог миленијума, у чијим закључцима стоји да је Иван III Васиљевич „гопсодар и самодржац целе Русије, нови Цар Константин у новом граду Цара Констанина Москви“ (Карамзин 1842, бел. 618). На тај начин је установљено Руско Царство које је наследило Византију и Рим у историјском трајању од по хиљаду година. Поврх тога, седамхиљадите године од постања је откривена Америка што историографија сматра модерном епохом која међутим поприма пуни значај тек у контексту поменутих збивања (Радојичић 1953). Византинска ера се задржала у Русији до краја 17. века када је укинута указом цара Петра Великог, чиме је смењује линеарна хронологија новог стила (Миловановић 2024).
Ђорђе Сп. Радојичић (1953) налази корене миленијалистичких слутњи у богумилству чија је Тајна књига (Interrogatio Johannis) тврдила седмомиленијумски период сатанске власти: „Мој Отац му је допустио да влада седам дана што је седам векова.“ Али је, како примећује Сима Ћирковић (1996, стр. 14), ово веровање било подједнако раширено међу православнима и не своди се на извесну јерес од које је по свој прилици старије. Битно је у том погледу појмити значај ере коју смо назвали византинска, иако постаје доминантна хронологија Источне Европе током 9. века што се подударило са покрштавањем Словена (Радић 2015, стр. 234). Имало би према томе смисла њено порекло тражити у миленијализму овог простора и народа на који је имала непосредног утицаја (Јацановић 2000, стр. 13—15).
Драгољуб Драгојловић (1980) истиче непобитну везу између богумилства и исихазма што је био највећи покрет обнове у православљу који наглашава премоћ аскезе над црквеним обредима. Он указује на сродност не само по обрацу Исусове молитве, већ пре свега по есхатологији боговиђења без које је немогуће разрешити загонетку исихастичких спорова у позној Византији. Исихасти су наиме током аскезе сазирали светлост божанственог дејства које је предукус васкрсења. Драгојловић (1980, стр. 22) признаје да му је тешко дати задовољавајући одговор шта је на Светој гори током 14. и 15. века „условило праву ерупцију већ раније у цркви осуђене оријенталне мистике“. Али из свега наведеног постаје очевидно да је посреди миленијалистички покрет којим се окончала византинска ера. Исихазам у том погледу упоредо изискује више одређења, међу којима је кључно управо поимање времена што би одговарало пасхалном правилу црквеног календара (Миловановић 2019).
У прилог значају њене кончине говори документ који Сима Ћирковић (1996, стр. 14) није умео да објасни. Пре више од сто година је објављен Синодик руских старообредника који иде до прве половине 17. века. У њему се, након уобичајених помена јерарсима и владарима, монасима и монахињама, мученицима и онима који су пали у биткама, налази одељак под насловом Синодик скончалима у осмом миленијуму. Зашто су упокојени после седамхиљадите године издвојени би се наслутило из молитве: „Помени господе покојне слуге Твоје и слушкиње, како у право време тако и скончалих у осмој хиљади.“ Модерна епоха је у том погледу суштински мањкава, будући је да линеарна хронологија новог стила елиминисала време (Миловановић 2024). Ако су од Христовог распећа настала последња времена, модерна би представљала „најпоследње“ чије је обележје перманентна криза која наступа падом Цариграда (Ronchey 1453). Ова реч (на грчком κρίσις – суд) значи просејавање које одваја жито од кукоља, што би представљало рачвање у систему далеко од равнотеже (Велимировић 2024, писмо 8). Неизрециво важан нарочито у 15. веку појам судбине се управо односи на уредовање Бога који суди по правди (Стојановић 1969, стр. 27). Царство према томе не представља пуку власти индивидуе, већ епоху која је способна установити трајање (Ћирковић 1996, стр. 19).
Легендарни вожд у миленијалистичким слутњама обично носи име Сава, Јован, Марко или Стефан што је владарско име Немањића (Стојановић 1969, стр. 28). Ова појединост расветљава појаву Јована Ненада који је предводио Србе непуних годину дана. Отворено је говорио о божанственом пореклу своје мисије и у једином документу који је иза њега остао наводи да је „Јован од Бога послани цар“. Сматра се идејним творцем Српске Војводине и на његовом споменику у Суботици пише: „Твоја је мисао победила.“ Овај би случај потврдио да се миленијализам односи на обрасце дугог трајања, који су по природи ствари урачунати у повесну збиљу. Оно што повезује Јована Ненада и кончину византинске ере није само близина његове појаве, већ управо препознатљивост вожда. Са гледишта миленијалистичког покрета, већи значај има одзив и занос српског наорда после Мохачке битке него деловање самог владара. У том погледу би се вредело запитати о расположењу из ког су никли слични покрети на Западу у истој или следећој деценији: што би значило да миленијализам није условњен извесном хронологијом, већ да њу напротив условљава повесна динамика. Ово се пре свега односи на простор све до Минстера и доње Рајне где византинска ера није уопште била у оптицају (Ћирковић 1996, стр. 22—24).
Трајан Стојановић (1969, стр. 23) истиче раздобље од 16. до почетка 19. века по интензивном миленијализму балканских народа. Бројне слутње о пропасти Осамнског Царства од хришћанског мача везивале су се превасходно за крај 16. века. Царевина је управо тада доспела у поприличне тешкоће услед миленијалистичког покрета. Устанак Срба у Банату је знатно допринео савезу Угарске, Влашке и Модлавије, чему су султанови везири придали толики значај да су прогласили опасност по ислам и пророкову заставу из Дамаска послали војсци у Београд (Мијатовић 1877, стране 77—85). На заповест Синан-паше, Ахмет-аги Оћузи је пренео Савине мошти из Милешеве и ритуално их спалио на Врачару. Велики везир српског порекла је у том погледу изравно препознао где лежи узрок проблема. Владика Николај (Велимировић 2002, стр. 47, бел. 1) наиме тврди да је Свети Сава био исихаста и да је спас од учесталих прогона исихазам нашао у српском народу где је одувек поштован. Он одређује светосавље као православље српског стила и искуства (Поповић 2016), што је циклична дефиниција која би имала смисла тек уколико се односи на исихастички покрет.
Небеске прилике које су редовни пратилац миленијализма играју битну улогу у песми „Почетак буне на дахије“. По тумачењу Ненада Јанковића (1951), прва се тиче сунчевог помрачења на Трипундан 1804. године или месечевог које му је две недеље претходило. Друга се односи на комете 1781, 1797. или 1807. године које су се несумњиво виделе изнад Србије. Трећа прилика је значила грмљавину на Савиндан 1801. године, а четврта се везује за већ поменута помрачења или помрачења уопште небитне године на коју би се односила. Песма међутим не следи линеарну хронологију ових збивања, већ календарски поредак како би миленијалистичке слутње истакла у први план (Стојановић 1969, стр. 32). Вишњићеве формулације „од Трипуна до Светога Ђурђа“, „Од Ђурђева до Дмитрова дана“ итд. успостављају редослед који би одговарао годинама: 1) 1804, 2)1781, 1797. или 1807, 3) 1801. и 4) 1804, или пак било којој када је виђена нека од прилика. У том поретку лежи истина коју је историографија новог стила посве занемарила. Спевана током поменутих збивања, она је попримила обрисе миленијалистичког обрасца чиме српску револуцију датује у годину 1804, 1781, 1791, 1801, или пак било коју годину линеарне хронологије. Потпуно исти случај наступа на Христовом распећу када су се у исти мах помрачили сунце и месец иако је разлика међу овим збивањима пуне две седмице. Месец се наиме помрачује кад је пун, а сунце кад је млад месец (Миловановић 2019).
Наратив и поред тога наглашава свест о наступу Судњег дана:
Јер је крвца из земље проврела
Земан дошо ваља војевати
За крст часни крвцу прољевати
Сваки своје да покаје старе
Реч је о обичају да се крв мора намирити осветом тако што би се најпре сакупила у земљани ћуп, а потом се чекало да проври и испуни цео суд. То би значило да је починилац убиства у близини и да ће стати пред лице правде (Казимировић 1940, стр. 346—350). Веродостојност миленијалистичких слутњи потврђује Громовник што је апокрифна књига у којој дословно стоји: „Месеца јануара ако загрми растуће луне, све има да се на зло поведе многим народима; ако ли опадајуће луне, да буде користан плод; ако се земља тресе, да буде рата.“ (Новаковић 2000, стр. 613) Не треба нарочито истицати да је на Савиндан 1801. године месец био у расту, чему песма додаје: „Потресе се земља од истока“.
На тај начин се стиже до српске револуције трагом миленијалистичких слутњи, што би значило да је Карађорђе превасходно био легендарни вожд. Од бројних битака које су вођене током Првог српског устанка, он не губи ниједну у којој је био непосредно присутан. Али у намери да постане легитимни владар Србије, Милош Обреновић одустаје од харизматског вођства чија моћ искључиво зависи од непоколебљиве вере следбеника. На заседању Велике народне скупштине 1830. године, он вешто предлаже да се повуче са власти не би ли ућуткао незадовољне старешине и одбацио жалбе да поступа као тиранин. Тада се зачуше повици оданости: „Оче! Спасиоче отечества! Ослободиоче! Божији изабраниче!“ Затим га скупштина прогласи га за наследног кнеза (Стојановић 1969, стр. 32—33).
Обесхарбрујући деловање пророка још од двадесетих година 19. века, Милош се после 1830. све више супротстављао миленијализму. Увиђао је да ће се народ отуђити од својих старешина у корист харизматских коловођа ако се предсказања буду неспутано ширила. Да ли је и уколико у томе успео представља питање које је до данас остало отворено. У прилог супротној тврдњи говори цео 20. век који је отпочео Мајским превратом када су се Карађорђевићи вратили на престо. Овај је догађај предсказан Креманским пророчанством Милоша и Митра Трабића који су најавили нестанак династије Обреновић током само једне ноћи (Казимировић 1940, стр. 488; 503—504; 510): „Уопште, о Креманском пророчанству се за време Обреновића није смело ништа писнути, јер је полицијска власт строго гонила оне који би покушали да истину изнесу. Тада се Креманско пророчанство само шапатом преносило у ужичком крају и то од стране најистакнутијих Карађорђевићеваца. Шапутало се да је дошло време да ће се последњи Обреновић несрећно оженити и да ће Обреновића за једну ноћ нестати као да их је гром побио, а затим ће народ поново довести Карађорђевића. Ове су се речи шапатом шириле међу најистакнутијим Карађорђевићевцима давно пре убиства краља Александра и краљице Драге (Ђукановић 1935, стр. 331).“
Поучно је у том погледу приметити да су кнез Михаило и краљ Алесандар Обреновић убијени на исти дан црквеног календара који самим тим поприма својство миленијалистичког обрасца. Значај календарског питања чему је Српска црква дала неизмеран допринос се у том погледу односи на исихастичко поимање времена (Миловановић 2019). Креманско пророчанство се такође тицало Првог светског рата, о чему пише Радован Казимировић (1940, стр. 511—517) пошто су се ови догађаји већ увелико збили. Он је притом навео предсказање непознатог звездара на Светој гори о избијању Првог балканског рата, које је архивирано у Министарству иностраних дела (Казимировић 1940, стр. 300—302). Непосредни повод Првог светског рата представља Сарејевски атентат 1914. године на Видовдан који је попримио обрисе Косовског мита што је миленијалистички образац чија се прогресија прати с краја на крај 20. века (Миловановић 2021, стр. 33—42). Ово је очевидно по бројним збивањима, међу којима су: Устав Краљевине СХС на Видовдан 1921, Резолуција информбироа на Видовдан 1948, Газиместански митинг на Видовдан 1989 итд.
Александар Лома (2002) истиче да је Косовски мит знатно старији од историјских збивања на која се непосредно односи и да је као такав определио повесну збиљу. Он би према томе представљао миленијалистички образац који се назива светосавље и поистовећује са исихазмом. Исихастички појам времена је присутан у виду личности зване Југ-Богдан којој по старештву цар Лазар упућује прву здравицу на вечери. Он од свих ратника на Косову једини припада претходном поколењу које је баштиник предања о наступу последњег времена (Лома 2023, стр. 379—385). Његово име одговара оси север-југ Месечевих чворова који су у Косовском хороскопу установили време (Миловановић 2021, стр. 33—42). На Северном чвору који би у том погледу означавао будућност се нашао Плутон у квадрату са Сатурном (Слика 1), што су управо апокаплиптичне слутње миленијализма (Милекић 2002, стр. 95). Милорад Екмечић (1989, стр. 15—17) је с тим у вези говорио о национализмима Судњег дана, који би се пре свега односили на ирски и српски. Тај појам је употребио у есеју из 1984 године, упућујући на изјаву Винстона Черчила да се ирско питање услед изразито верског набоја може разрешити тек на Судњи дан (Екмечић 1984). Он запажа да су се крајем 18. века балкански народи „запутили у Западну Европу и за век и по су у томе мање-више успели. Али уместо да се зауставе у Лондону докле им је Доситеј Обрадовић купио возну карту, обрели су се у северноирском Лондондерију где их је кочијаш историје оставио.“
Слика 1. Косовски хороскоп који представља битку на Газиместану
Мит о Небеском Царству који се пре свега односи на Србе је установио асценденталну осу Косовског хороскопа (Миловановић 2021, стр. 33—42). Асцендент на основном степену Лава који је у власти Сунца означава Османско Царство. Насупрот Лаву стоји Водолија којом влада Уран што би у том погледу предстаљвало Небеско Царство српског народа. Лав и Водолија успсостављају осу владарстава чији значај у астрологији није подробно расветљен. Примерено тумачење даје црквени календар, где она представља границу покретних и непокретних празника. Од Водолије наиме почиње пасхалија у виду Васкршњег поста и празника који му следе. Она се окончава Петровим постом и почев од Лава покретни празници више нису доминантни. Небеско Царство би се према томе односило на исихатичко поимање времена које успоставља пасхално правило (Миловановић 2022).
Миленијалистички покрети су играли улогу у образовању не само прве већ и друге, па и треће Југославије. Ово би се пре свега тицало комунизма што је миленијализам импозантних размера, који је харизматско вођство пренео на радничку класу. Октобарска револуција је у Руском Царству наступила током Првог светског рата чије отпочињање представља прогресију Косовског мита. Тада су упоредо образовани Југославија и Совјетски Савез који ће се такође упоредо распасти у урушавању Берлинског зида. Југославију је надуго потом захватио револуционарни рат, чији је миленијалистички образац Милован Ђилас (1990, стр. 296) безмало наслутио: „А онда су ми се јавила ненаметљиво, али и неотклоњиво размишљања о Немцима и партизанима – о идеологији… Зашто доктори из Берлина и професори из Хајделберга у тим гудурама истребљују балканске сељаке и студенте? Мржња против комунизма и нацистичке доктрине нису довољне за то. Нека друга, страшна и неумољива сила их гони у ту сулуду смрт и срамоту. И нас такође да им се одуприемо и светимо. Јер Русија, Совјетски Савез и комунизам можда могу то донекле да објасне и правдају. Човек може за њих и да умре. Али ова острашћеност, ово истрајавање без обзира на патње и смрт, ово отимање за своју људскост и народност мимо властите смрти, својом смрћу као зовом и надахнућем – то нису ни идеологија ни Маркс ни Лењин…“
Екмечић (1989) наиме тврди да уколико је стварање Југославије зависило само од балканских народа, то се никада не би догодило. Чини се да улога судбинског чиниоца није безначајна, ни у образовању заједничке државе нити у њеном распаду који одиграо током Великог поравнања како се назива период од 1980. до 2016. године (Слика 2). Тада је наступило сравњење краткоднева са галактичким екватором, што је епохално збивање на које се односе миленијалистичке слутње бројних народа (Jenkins 2002). Оно такође налази упориште у црквеном календару раскринкавајући линеарну хронологију новог стила, чиме је установило постмодерну епоху (Миловановић 2024). Енрико Јосиф (1992) је у том погледу сматрао да се целокупна апокалиптика дословно обистињује у свим видовима.
Слика 2. Велико поравнање које представља сравњење краткоднева са галактичким екватором од 1980. до 2016. године
Почетак овог периода се везује за успон Слободана Милошевића и Газиместански митинг који се збио на шестоту годишњицу Косовске битке када је такође подигнута купола Светосавског храма (Јанковић 2005, стране 89—130). Милошевићев пад 5. октобра 2000. године и његово предавање Међународном суду за ратне злочине у Хагу су означили глобални тријумф миленијалног капитализма и неолибералне демократије (Comaroff 2001). Ова збивања прати квдрат Сатурна и Урана, насупрот њиховој конјунцији која је обележила Митинг на Газиместану. Наредни искорак у том погледу представља долазак Српске напредне странке чију је идеологију модернизације Александар Вучић изразио речима: „Учинићемо све да Србија нестане.“ Напредњаци су ступили на власт 2012. године што је кончина мајанске ере коју чини историјски период од тринаест бактуна (Jenkins 2002). Он представља прогресију космогонијске матрице од шест дана и седам ноћи, по чему би наликовао византинској ери (Миловановић 2021, стр. 137—139). Збивање је пропраћено квадратом Урана и Плутона који је трајао до 2016. године када истиче Велико поравнање. Реч је у том погледу о миленијалистичком обрасцу који је установио преломну тачку, чиме је епоха постмодерне увелико наступила.
Протести против Напредњака су се низали из године у годину, али уласком Плутона у Водолију 2023. и 2024. постају нарочито бројни. Дејан Вук Станковић је убрзо приметио да систем поприма стање нестабилности као пред 5. октобар 2000. године. Посреди је покрет од нарочитог значаја с обзиром да Водолија и Лав успостављају асценденталну осу Косовског хороскопа. Транзит Плутона у том погледу гради квадрат са Ураном који се у Косовском хороскопу нашао на основном степену Шкорпиона (Слика 1). Уран је у Шкорпиону егзалтиран, па будући да влада Водолијом представља изузетног јунака међу Србима – што би се пре свега односило на Милоша Обилића (Миловановић 2021, стр. 33—42). Непосредну потврду овог увида даје Уранов квадрат са Марсом што би се управо тицало Муратовог убиства (Милекић 2002, стр. 297). Квадрат Урана и Плутона када су Напредњаци дошли на власт је према томе прерастао у квадрат транзитног Плутона у Водолији и егзалтираног Урана који у Косовском хороскопу влада овим знаком.
Плутонов ексцентрицитет је толики да сече Нептунову орбиту и да два пута дужи период проводи крећући се у пасхалној области од Водолије до Лава него од Лава до Водолије. Преко пет месеци годишње притом проводи у ретроградном кретању што је безмало полугође. Чим је Плутон у Водолији 2023. године кренуо ретроградно, збили су се велики покољи у београдској школи Владислав Рибникар и у селима Дубона и Мало Орашје. Убрзо су отпочели протести Србија против насиља који су досегли врхунац и пад пошто је Плутон зашао за асценденталну осу. Наредне 2024. године је поново улазио у два наврата са периодом ретроградности од маја до октобра. Влада Милоша Вучевића је образована када је Плутон изнова кренуо ретроградно и пала на истом степену директног хода у Водолији.
Плутон коначно улази у Водолију новембра 2024. године када је пала надстрешница на Железничкој станици у Новом Саду. Убрзо су наступили протести великих размера који су надмашили дотадашње. Најзначајнији допринос су му дале високошколске установе својим блокадама и ниже школе које су им се придружиле током 2025. године. Побуне на Универзитету у Београду следе устаљену динамику са периодом од 28 године: 1940, 1968, 1996, 2024. Иза три од ове четири године се препознаје миленијалистички образац: Плутон је наиме 1940. ушао у Лава, 1996. у Стрелца, а 2024. у Водолију. 1968. година пак одговара конјункцији Урана и Плутона која је у том погледу имала приоритет, мада протести нижег интензитета у Европи и Америци трају од средине шездесетих до средине седамдесетих када је Плутон већ увелико у Ваги.
Студентске блокаде су временом прерасле у народни покрет миленијалистичког типа, што се испољило у поворкама широм Србије које су ишле пут великих градова. Увиђа се према томе структура опхода, што би умногоме подсећало на литије које су се збивале у Црној Гори током 2020. године (Тодоровић 2023). Ови обрасци изразито верског карактера нису обележје модерне епохе на европском тлу, већ су примерене Блиском истоку и то пре свега иранској револуцији или пак талибанској која се збила у Авганистану. Апокалиптичне слутње миленијализма обелодањује песма која је хорски изведена на протесту у Крагујевцу 15. фебруара 2025. године (https://www.youtube.com/watch?v=GIC6RAUafz4):
Долази дан последњи у низу
Долази долази обећани дан
Долази дан истина је близу
Долази долази: добардан!
Аутор: Милош Миловановић, Математички институт САНУ, Београд
