Danas se navršava četrdeset i jedna godina od smrti francuskog filozofa i istoričara Mišela Fukoa. Fuko je nesumnjivo polarizujuća figura, kako kada je reč o njegovom akademskom radu, tako i u pogledu njegovog uticaja na političku i kulturnu sferu. Inspiraciju u njegovom naučno-filozofskom opusu nalaze brojni autori različitih teorijskih i političkih orijentacija – od liberalno usmerene Džudit Batler, preko radikalnog levičara Tonija Negrija, do zagovornika evroazijatstva Aleksandra Dugina.
Kontroverze nisu zaobišle ni pitanja vanakademskog uticaja njegovog rada: često se u medijima mogu sresti tvrdnje koje i sam poststrukturalizam, ali i Fukoa lično, predstavljaju kao začetnike različitih savremenih fenomena, poput političke korektnosti, identitetskih politika, pa čak i fenomena post-istine.
Nasleđe Fukoovog istraživačkog i filozofskog rada je, stoga, nesumnjivo kontroverzno i polarizujuće. Njegove minuciozne i kritičke analize društvenih fenomena – poput seksualnosti ili mentalnih oboljenja – ne ostavljaju čitaoce ravnodušnim, upravo zato što dovode u pitanje brojna zdravorazumska shvatanja koja u savremenosti uzimamo zdravo za gotovo.
Pred vama je prevod eseja „Mračna genijalnost Mišela Fukoa“, koji predstavlja savremen osvrt na Fukoov rad, iz pera autora Sohraba Ahmarija koji se s njim susreo u svojoj mladosti i koji, u svetlu uticaja koji je Fuko izvršio na njega, preispituje nasleđe i značaj koji ovaj mislilac ima za nas danas. Esej je prvobitno objavljen na portalu Compactmag.com, a mi ga prenosimo iz dva dela. U nastavku čitajte prvi deo eseja.
Mračna genijalnost Mišela Fukoa
Više od četiri decenije nakon što su komplikacije izazvane sidom prerano okončale njegovu karijeru, ovaj francuski filozof (uloga koju je istovremeno i prihvatao i odbacivao) i dalje je jedan od najviše citiranih naučnika u oblasti društvenih nauka. Ovo je na žalost konzervativnih kritičara visokog obrazovanja, za koje je njegov uticaj sinonim za „izopačenje akademije i savremenog života”.
Njegov ogroman autoritet takođe izaziva negodovanje kod mnogih ortodoksnih marksista, koji ga smatraju odgovornim za pomeranje fokusa sa klase, kao osnovne jedinice društvene organizacije i pravog mesta radikalnog aktivizma — ka takozvanim „trendi“ identitetskim pitanjima i oslobađanju sopstva od normativnih struktura svih vrsta.
Danas, na sam pomen Fukoa, čovek se zapliće u unakrsne lavine kritika. Sve je teže i sagledati njegovo delo samo po sebi, nezavisno od institucionalnih struktura koje nose otisak njegovih ideja — mada često u izvitoperenom i pojednostavljenom obliku. Od trećerazrednih kurseva na fakultetima gde studenti, koji jedva da umeju da pročitaju roman, uče kako da „problematizuju“ i „propituju“ klasike; preko radionica o seksualnoj bezbednosti u studentskim domovima koje odbacuju „normativnosti“ i veličaju „subalterne seksualnosti“ (uvek uz te smešne množine); pa sve do raznih korporativnih, dosadnih HR treninga, kao i prajd poruka koje promovišu još uprošćenije verzije iste retorike i pojmovnog okvira — čitav institucionalni pejzaž danas često deluje kao da ga je upravo Fuko osmislio.
Ako je zaista tako, onda je to razlog više da ove diskurse sagledamo u svetlu Fukoovih sopstvenih uvida u funkcionisanje diskurzivne moći. U njegovim spisima i predavanjima, nailazimo na njegovu neospornu genijalnost.
Mišel Fuko je najbliži idealu “mislioca koji je sve pročitao”. Filozofirao je s dozom zdravog i hrabrog nepoštovanja prema granicama među disciplinama poput: istorije, teologije, klasičnih nauka, književnosti, prava, političke ekonomije, antropologije, medicine i psihijatrije — i mnogih drugih oblasti.
Za razliku od većine svojih akademskih, samozvanih naslednika, Fuko je umeo da piše i sa dozom duboke ironije („moja namera je da ispitam slučaj društva… koje naširoko govori o sopstvenoj tišini“).
Čak je i Rodžer Skruton, od svih ljudi, bio obožavalac njegovog stila.
Pravedno je i opravdano što je Fuko posthumno krunisan kao kralj citiranosti u humanistici: na kraju krajeva, upravo je on uspostavio sistematičnu i originalnu nauku o modernoj moći, koja je neminovno podstakla stvaranje novih oblasti istraživanja — čak i ako mnogi koji su ih preuzeli nisu bili dorasli zadatku. Ova nauka mnogo je stekla zahvaljujući Fukoovom odbijanju da se zatvori u filozofsku apstrakciju, kao i njegovoj neiscrpnoj radoznalosti o moći u njenim najkonkretnijim i najsuptilnijim oblicima.
Ipak, bila je to mračna genijalnost. Normativna i metafizička praznina u središtu njegove nauke o moći stvorila je uslove za izopačenje njegovih ideja. Danas, neke od najmoćnijih institucija u našem društvu koriste njegove pojmove i jezik kako bi se same reprodukovale i to na način koji je, zapravo, u potpunosti fukoovski.
Drugim rečima, Fukove genijalne metode za analizu moći danas su postale još jedna strategija za održanje i širenje postojeće institucionalne moći.
I sve to dok te iste institucije i dalje ostaju ranjive na njegovu kritiku onoga što je nazivao „lukavim i gipkim mehanizmima moći“.
Kad sam prvi put naišao na Fukoa, bio sam trockistički nastrojen student koji je tek počinjao da se umara od uličnog aktivizma (ratna mašina Džordža Buša se kotrljala dalje, bez obzira na to koliko smo primeraka našeg lista prodavali na univerzitetskom platou). Dosadivši se formulama ortodoksnog marksizma o društveno neophodnom radu i višku vrednosti, prirodno sam se okrenuo uobičajenim imenima s polica univerzitetske knjižare posvećenih „teoriji“: Frojd i Lakan, Delez i Gatar, Virilio, Bodrijar, Liotar i – Fuko. Od svih njih, Fuko je tada na mene ostavio najslablji utisak, a Lakan najjači, do te mere da sam ozbiljno razmišljao o psihoanalitičkoj edukaciji. Iako Lakan nije bio filozof, njegova metoda obećavala je opšte znanje o uzrocima stvari — znanje koje proističe iz kliničke prakse isceljivanja uznemirenih umova.
Nasuprot tome, Fuko je, iako formalno filozof, delovao kao da se bavi istorijom, ili nečim sličnim. Kao istoričar, nije pričao tradicionalne priče o velikim ljudima, naravno. Ali se nije bavio ni, bar ne prvenstveno, obrascima potčinjavanja i otpora utemeljenim na klasama, koji, prema mom marksističkom obrazovanju – određuju u šta akteri veruju, ograničavaju spektar njihovih postupaka u datom istorijskom trenutku i na kraju, pokreću društvene promene. Umesto toga, Fuko je bio opsednut mikroistorijama institucija koje se bave grešnim i devijantnim: ispovedaonicom, duševnom bolnicom, zatvorom, sudom, kaznenom sobom u školi i slično. Nisu ga zanimale velike teme istorije, već ono što se činilo sporednim u ljudskim poslovima. Nije ga toliko okupirala dinamika moći unutar proizvodnih odnosa, koliko način na koji se moć proizvodi u skrivenim i neprijatnim uglovima svakodnevice — u igri između, na primer, dečaka ili devojčice koji tek otkrivaju masturbaciju i viktorijanske guvernante kojoj je poveren zadatak da takvo ponašanje suzbije.
Još neobičnije od svega bilo je to što je Fuko ostajao neuhvatljiv kada je trebalo jasno definisati predmete svojih istraživanja. Nikada ga niste mogli „pritisnuti“ da precizno objasni šta je, recimo, ludilo ili perverzija kao pojava za sebe. Nije se upuštao ni u identifikaciju imanentnih izvora tih pojava — da li se nalaze u psihi, u vladajućim društvenim uslovima, ili u nekoj njihovoj sprezi, kako bi istoricizam to tvrdio. Zapravo, Fuko se nije ni bavio historicističkim projektom — onim koji polazi od nečeg univerzalnog (poput „pravde“, „lepote“, „prava i dužnosti“) i zatim prati kako se ta ideja menja i oblikuje pod uticajem konkretnih istorijskih okolnosti.
Fukoova metoda bila je daleko radikalnija i više uznemirujuća od toga. Kako je objasnio u predavanjima Rođenje biopolitike (1978–1979) na College de France – u jednom od retkih trenutaka kada je, da tako kažemo, podigao zavesu sa sopstvene metodologije — Fuko je istoriji postavljao zadatak da ispriča priču o nekom univerzalnom pojmu kao da taj univerzalni pojam uopšte ne postoji. Fukoovska istoriografija bi pratila „spajanja” institucionalnih struktura i diskurzivnih praksi koje okružuju određeno polje ljudske kulture— bilo da je reč o seksualnosti, psihi, porodici ili nečemu drugom — razvijajući „znanja“ o tom polju, projektujući na njega svoje mreže, prodirući u njega i na kraju generišući, raspoređujući i preraspoređujući moć među različitim čvorištima društvenog poretka.
Da uzmemo jedan primer: Šta je to monstruoznost? ili – Ko je društveno čudovište?
U svojim predavanjima iz 1974–1975. godine pod nazivom “Nenormalni”, u kojima je najavio mnoge ključne teme iz svog monumentalnog dela “Istorija seksualnosti”, Fuko je pratio kako se pojam čudovišta formirao kroz razmenu između već uspostavljene sudske moći i psihijatrijske moći u usponu.
Suočen s optuženima koji su ubijali nevine bez ikakvog vidljivog motiva, očajni pravosudni sistem ranonovovekovnog doba obratio se apostolima novih nauka o umu, tražeći pomoć u dijalogu među disciplinama koji je Fuko pažljivo inscenirao:
- „Suočen sam s delom bez motiva. Molim vas — ili mi pronađite razlog tog dela, kako bih mogao da primenim svoju kaznenu moć, ili, ako razloga nema, onda je delo ludilo. Dajte mi dokaz demencije i ja neću primeniti svoje pravo da kaznim.“
Na ovaj vapaj, psihijatrija je s ponosom odgovorila:
- „Vidite koliko je moja nauka neophodna, jer mogu da prepoznam opasnost i tamo gde motiv nije vidljiv. Pokažite mi svoje zločine, a ja ću vam pokazati da za mnoge od njih motiva nema. Drugim rečima, mogu vam dokazati da u svakom ludilu postoji potencijal za zločin — i tako opravdati sopstvenu moć.“
Fuko time pokazuje kako se koncept društvenog čudovišta nije pojavio iz „prirode“ stvari, već kao rezultat pregovora i nadmetanja među oblicima institucionalne moći — konkretno između suda i psihijatrije — koje su redefinisale granice između normalnog i nenormalnog, odgovornog i neuračunljivog.
Zločin bez motiva star je koliko i samo čovečanstvo. Ali diskurzivna figura „zločinačkog čudovišta“ — koje je opasno prisutno u društvenom telu svuda gde se pronađe ludilo, a to znači praktično svuda — mogla je biti definisana tek u terminima te razmene moći između prava i medicine (pri čemu je potonja strana mahom odnela prevagu).
Jedna ključna implikacija ovog uvida jeste da moć nije nešto što se spolja nameće na inače „neutralnu“, „objektivnu“ potragu za znanjem. Moć se iz tih oblasti ne može izgnati, jer su upravo one oblasti moći.
„Odnosi moći,“ kako je Fuko zapisao u prvom tomu Istorije seksualnosti (1976), „nisu u poziciji spoljašnjosti u odnosu na druge tipove odnosa (ekonomske procese, odnose znanja, seksualne odnose), već su imanentni u njima.“
Budući da akteri tog „znanja-moći“ — sveštenici i duhovnici, učitelji i disciplinske figure, naučnici, lekari, psihoanalitičari, sudije, socijalni radnici, neminovno ispituju i kategorizuju svoje subjekte u odnosu na često moralističke norme vlastite ekspertize, „normalno“ i “nenormalno” se moraju razumeti kao produkti te iste moći, kao njeni legitimizujući stubovi.
Sledeći svog akademskog mentora Žorža Kangijema, koji ga je nadživeo za čitavu deceniju, Fuko je izgradio snažnu kritiku celokupnog aparata društvene normalizacije. Terminima „normalno“ i „nenormalno“, obasjanim pseudonaučnim prestižom, u ranom modernom dobu počela se sprovoditi dosad nezapamćena disciplina nad ljudima sa marginalnim seksualnim navikama, rasnim manjinama, mentalno obolelima, osobama s invaliditetom i svima koji su, iz bilo kog razloga, „odudarali“.
Normalizacija je za Fukua bila težak prestup — možda i jedini koji je eksplicitno prepoznavao i osuđivao, koliko god da je bio sposoban da bilo šta osuđuje.
Danas, verzija ovog skupa teza — o znanju kao samom po sebi ispoljavanju moći, i „normalnosti“ kao jednom od najopresivnijih njenih oblika — prožima veliki deo američkog visokog obrazovanja, ali i elitnih institucija uopšte. Ona navodi prosečnog kustosa muzeja da preispituje da li vizuelni jezik i terminologija korišćeni u predstavljanju domorodačkih zajednica održavaju kolonijalnu dominaciju; ili pak prestižnu medicinsku asocijaciju da neprekidno kritikuje sopstvenu istorijsku ulogu u održavanju rasizma i patrijarhata, i tako u nedogled.
Koliko god prostora dali banalizaciji u praksi, jasno je da ove tendencije imaju izvesnu vezu sa samim Fukoom — sa njegovim stalnim upozorenjem da budemo oprezni prema znanju koje je prožeto moći, sa njegovim napadom na normalizaciju u „poretku znanja“.
Paradoksalno, kao što slučajevi današnjih „fukoovskih“ muzeja i medicinskih tela pokazuju, Fukoova sumnja u normalnost danas sama funkcioniše kao instrument normalizacije i izvor samolegitimizacije moći: Moramo ostati dominantni u ovom polju — jer ko bi mogao ponuditi oštriju kritiku našeg učestvovanja u represiji, nego mi sami?
Ono što je važno jeste da imenujemo dublju filozofsku operaciju u središtu Fukoove metode — nominalizam: uverenje koje potiče iz srednjovekovne misli – da su stvari koje opažamo u svetu suviše različite da bi se mogle suštinski klasifikovati. Fuko nije skrivao svoje opredeljenje za nominalizam. „Treba biti nominalistički nastrojen“, izjavio je još na početku “Istorije seksualnosti”.
Australijska teoretičarka Kerol Baki opisala je to kao Fukoov „kritički nominalizam“: hajde da se pretvaramo da suština ili univerzalno ne postoji i da vidimo šta možemo da naučimo o funkcionisanju moći koje tretiraju to navodno univerzalno. Pre kao eksperimentalna pretpostavka, nego kao duboko metafizičko uverenje. Prema Baki, Fukoov nominalizam pomera naš fokus sa toga šta stvari „jesu“ ili se konvencionalno uzimaju da „jesu“, ka tome kako one „postaju“ kroz institucionalne prakse i odnose moći koji ih čine postojanim i potčinjavaju u poretku znanja, pri čemu istovremeno uvećavaju sopstvenu moć.
(Ovo, međutim, nije značilo potpuno odricanje od realizma, jer su za Fukoa te prakse i odnosi moći — iako su se vrteli oko nepostojećih univerzalija — bili su i te kako stvarni.)
Na taj način, kako je sam Fuko napisao u drugom tomu “Istorije seksualnosti”, objavljenom u Francuskoj 1984. godine, iste godine kada je preminuo, možemo „nastojati da saznamo kako i u kojoj meri je moguće misliti drugačije, umesto da opravdavamo ono što je već poznato.“ A odgovor, mora se priznati četrdeset godina kasnije, jeste da možemo mnogo naučiti na taj način. Fukoov kritički nominalizam dao je brojne kontraintuitivne uvide koji su neophodni za razumevanje naše savremene situacije. Upravo je to bila osnova njegove mračne genijalnosti, koja mu je donela ogroman uticaj tokom života i posle smrti.
