Danas je Ašura za Šia muslimane, predstavlja deseti dan meseca Muharama u islamskom kalendaru; dan ima izuzetno značenje za Šiite koji tada obeležavaju mučeničku smrt Huseina ibn Alija u bici kod Karbale. Dan Ašure je u pojedinim islamskim zemljama sa značajnom Šitskom populacijom – Afganistan, Iran, Irak, Liban, Pakistan i Bahrein – te Indiji, ustanovljen kao državni praznik.
Bitka kod Karbale je jedan od centralnih događaja šia muslimana, i verovatno jedan od izvora snage i potrebe preuzimanja uloge zaštitnika muslimanskog sveta, održavanja mita i svega onoga što Šia islam predstavlja.
Hteo bih ovim tekstom da se osvrnem na jednu istorijsku paralelu, na dešavanja koja su jako slična a razdvaja ih hiljadu trista i četrdeset pet godina istorije.
U svetu gde vlada nepravda, gde jači i bogatiji mogu da sprovode genocid pod iskonstruisanim, rasističkim, nemoralnim i istorijski netačnim objašnjenjima, razlozima i uzrocima genocida nad drugim narodom koji smatraju inferiornim, pojavio se jedan širi front otpora genocidnom entitetu čiji je glavni ideološki, vojni i finansijski stožer Islamska Republika Iran, na čelu sa vrhovnim vođom Alijem Hameneijem. Ovaj tekst se neće fokusirati na vojni i geopolitički aspekt suprostavljanja Izraelu, već će pokušati da pronađe istorijsku, moralnu
i duhovnu nit koja povezuje samu srž koja bi objasnila kako je najveći deo osovine otpora Izraelu manji deo islama koji čine oko 13% muslimana,
tj. nekih dvesta miliona u svetu.
Upravo nam ova paralela daje objašnjenje koja je to pokretačka snaga kod Šia muslimana, koja ih svrstava na stranu ugnjetenih, na stranu potčinjenih, da se stave u zaštitu slabijih i onih koji ne mogu da se brane, kao i koji su moralni okviri delanja ka tom cilju.
Silu osovine čine Iran, Hezbolah iz Libana, Ansaralah iz Jemena (popularni Huti), irački PMF koji se sastoji od nekih sedamdesetak milicija od kojih su najpoznatije: Badr Organization, Asa’ib Ahl al-Haq, Kata’ib Hezbollah, Kata’ib al-Imam Ali, Saraya Khorasani, itd.
Pored nabrojanih Šia snaga saveznici su naravno palestinske frakcije Hamas, Islamski Džihad, Narodni front za oslobođenje Palestine itd. Sve ove frakcije pripadaju drugoj, mnogo brojnijoj grani islama-sunitima.
Kada je počela ova poslednja iteracija izraelsko-palestinskog sukoba 7. oktobra 2023. godine insurgencijom Hamasa na teritoriju Izraela, sukobljavanjem sa izraelskom vojskom i uzimanjem talaca, svet je bio negativno iznenađen nedostatkom podrške muslimana ugnjetenim Palestincima u Gazi, nekih dva miliona ljudi koji žive na malom prostoru opasanih žicom, u katastrofalnim uslovima, ugnjetenim i potlačenim konstantnim hapšenjima bez ikakvih dokaza, uskraćivanja osnovnih ljudskih sloboda, suđenja, teritorija predviđena da bude neka vrsta koncentracionog logora.
Tokom istorije suni-šia odnosi nisu bili sjajni, pogotovo zbog čestih sukoba salafi muslimana sa šiitima u savremeno doba (Iran je porazio Islamsku državu koja je pretila da proguta dobar deo Bliskog Istoka i stvori kalifat koji se temelji na najdevijantnijim tumačenjima islama ali sukob ima svoje korene u samim počecima islama u 6. veku).
Zato je za one koji ne prate toliko struje i odnose u muslimanskom svetu bilo iznenađenje da su skoro pa jedino Šia muslimani stali u odbranu palestinskog naroda a da su se Suni muslimani ili „pravili mrtvi“ – i tako indirektno podržavali Izrael, ili su upućivali protestna pisma koja su ostala mrtva slova na papiru.
Pozivajući se na Šia učenja i istorijske primere, Šia teologiju i moral, pokušaću da pokažem kako je došlo to toga da samo Šia muslimani brane Palestince, iako se donekle može reći da su rivalska sekta islama, ako ne za sve onda za solidan procenat Suni muslimana.
Sukob u Gazi je uzročno-posledično doveo do poslednje etape u bliskoističnim sukobima, a to je iznenadni izraelski napad na Iran u stilu japanskog napada na Perl Harbor u Drugom svetskom ratu, koji je imao za cilj da unazadi iranski nuklearni program, da ga obezglavi vršeći precizne atentate na glavne nuklearne naučnike kao i cilj u vidu nasilne promene režima ubijajući generale iranske vojske, uz procenu da bi iranski režim mogao da se uruši pod ovim varvarskim iznenadnim napadima.
Na svu sreću to se nije dogodilo. Ono na šta treba obratiti pažnju kao poentu ovog teksta je da je taj napad izvršen od strane cionističkog režima dva dana pre nove runde pregovora izmedju Amerike i Irana, u pitanju su pregovori oko nuklearnog programa Irana.
Sada se pouzdano zna da su pregovori bili farsa koja je za cilj imala da zamajava i uljuljka Iran u osećaj lažne sigurnosti (jer niko ko vodi računa o međunarodnom pravu ne napada iznenada usred pregovora). Ono što je posebno strašno i što pokazuje pravo lice zločinačkog režima je da je pobijen dobar deo pregovaračkog tima, koji je samo dva dana kasnije trebalo da se pojavi na pregovorima.
Zašto je opis ove situacije bitna poenta?
Da bi shvatili način razmišljanja i funkcionisanja Šia muslimana moramo se vratiti preko hiljadu i trista godina u prošlost, da sagledamo događaje koji su utisnuli neizbrisiv trag u srce svakog Šiita.
U svakom sukobu imamo uvek dve strane, jednu slabiju koja je ugnjetena i jednu jaču, arogantniju i moćniju, koja nameće nepravdu.
Ako bi treća strana gledala to sa strane kao posmatrač, što su bliskoistočne države radile godinama, imala bi dve opcije: ili da se ne obazire na dešavanja, da bude „neutralna“, da se ne meša u tuđe sukobe zauzimajući stranu slabijeg, put koji je lakši, mirniji i profitabilniji. I drugu opciju, da digne svoj glas bar, da se svrsta na stranu slabijeg i ugnjetenog, pa čak i da pokuša fizički da se suprotstavi tiraninu. Drugi put je teži, mučniji, opasniji, ali uzimajući u obzir da život nije samo na ovom svetu već se prostire u večnost, njega će izabrati oni koji znaju da se ne živi samo jednom, već da će doći Strašni sud, kada će biti upitani svi šta su uradili i preduzeli da stanu u odbranu slabijih i ugnjetenih dok su trpili progon i nepravdu. Većina onih koji nisu Šije, ubijaju i potiskuju svoju savest dok većina Šija zna gde leži njihova odgovornost. Kristališe se jasno pitanje, kako je ovaj osećaj za pravdu i odgovornost za odbranu slabijeg deo bića svakog Šija muslimana, kako je ovaj osećaj za pravdu i odgovornost postao deo njihovog koda, njihove duše, pa da braneći slabijeg žrtvuju svoje ljude, ulažući ogroman novac, razvijajući taktike i spremajući logistiku, dok većina Suni muslimana ostaje po strani i pravi se da sukob nema veze sa njima.
Koja je tajna ovog unutrašnjeg glasa medju Šijama poslednjih hiljadu i četristo godina i kako ona omogućava da se Šije opiru i u 2025. godini, kao i koji je temelj ovog sentimenta?
Odgovor nije nimalo jednostavan, sastoji se od više slojeva i da bi dali odgovore na njih moramo se pozabaviti istorijom Šia islama, učenjima i citatima njihovih svetih knjiga.
Kada bi neko postavio pitanje da li je uzrok otpora u svetim knjigama, odgovor bi verovatno bio ne, otkrovenje u Kuranu je samo deo mozaika a da je drugi deo slagalice unutrašnji moralni kompas koji je deo strukture bića, koji je Bog svima podario, nezavisno da li i kojoj religiji pripada. Sposobnost razlikovanja dobra i zla ali ne samo distinkcije nego i delanja na osnovu tog kompasa. Kod jednog dela muslimana dobro je dobro ako Alah kaže, a zlo je ono kako ga Alah definiše. U Šia islamu veliki akcenat se stavlja upravo na taj moralni kompas koji je inspirisan od strane Boga a koji dobrim delom odredjuje pravac ponašanja. Kuran dopunjava unutrašnji kompas, daje mu strukturu i određuje pravac delanja, postavlja granice i pruža smernice toj strukturi.
Allah daje smernice kako treba postupati, Sura 3, ajet 110, u Kur’anu, glasi: „Vi ste najbolji narod koji se ikada pojavio među ljudima: tražite da se čini dobro, zabranjujete zlo i vjerujete u Allaha.“
Kuran upućuje vernike da su najbolji narod, da im je dužnost da čine dobro i da se suprostavljaju zlu, kao direktivu od strane Alaha. Dakle, može se neko klanjati, moliti, postiti, ispunjavajući sve religiozne obaveze i rituale ali šta mu to znači ako žmuri na stradanja potlačenih. Ovo nije lako, čak je i prorok Muhamed na pitanje kako da se neko suprotstavlja zlu odgovorio da je osnovni nivo ovoga da mu srce ne bude indiferentno na ljudsku patnju i da oseća bol u srcu zbog onoga što se dešava oko njega. Naredni nivo suprostavljanja zlu je upotreba jezika da bi se digao glas protiv nepravde. Treći nivo bi bio fizička odbrana slabijih, uzimanje mača i stajanje u odbranu onih koji ne mogu sami da se odbrane od tirana. Jedina sigurnost je smrt i ako neko treba da pogine braneći one koji to sami ne mogu, boreći se protiv nepravde, onda, neka tako i bude.
Šije poštuju dvanaest imama, svi su umrli nasilnom smrću osim Mahdija koji je u okultaciji, upravo iz razloga što se nisu libili da stanu na put nepravdi i zlu. U Šia teologiji imami su nepogrešivi, svi su umrli nasilnom smrću jer su znali da moraju da dignu glas protiv zla, a zna se koja je cena toga. I zato u ranom islamu, muslimani su znali da moraju ili da se se bune protiv zla ili da bukvalno odu u borbu protiv istog.
U ajetima 39 i 40 sure 22 piše :
„Dozvoljava se odbrana onima koji se bore, jer su napadnuti, i Allah je, doista, kadar da im pomogne.“
„(To su) oni koji su nepravedno iz svojih domova istjerani, samo zato što su govorili: „Gospodar naš je Allah!““
Dakle, Kuran uči da treba živeti u miru, bez obzira kojoj religiji pripadate, kojoj grani islama, ne sme se činiti nepravda na uštrb drugih. Ovo je jako bitna ideja u šia misli, imali ste prilike da često vidite citate u saopštenjima najviše Hesbolaha i Huta.
Ako te neko potiskuje, tlači, gazi, data ti je dozvola da se braniš i to je tvoja dužnost.
Dakle Kuran nam daje lekcije da je dužnost činiti dobro, suprostavljati se zlu i da je data dozvola uzvratiti na nepravdu.
Sura Hud, ajet 113 (11:113) glasi: „I ne naginjite nepravednima, pa da vas vatra ne dotakne; vi nemate drugih zaštitnika osim Allaha, i nećete biti pomognuti.“
Ovo je zanimljiva poruka, pogotovo za recimo zalivske monarhije i Jordan, jer se ne sme svrstavati na stranu onog ko je nepravedan, tako kaže Kuran.
Ove poruke su nešto zajedničko za sve muslimane, Šije pored Kurana prate prorokovu porodicu, sukcesiju imama, njihova učenja i poruke za razliku od ostalih muslimana. Iz Šija vizure i svi proroci su bili oličenje pravde i borbe protiv potlačenih. Kralj David je bio glas otpora dok nije uzeo mač protiv Golijata. Mojsije, pobunio se protiv ropstva, Hristos protiv trgovaca itd. Muhamed koji je video devojčicu zakopanu živu digao je glas protiv Arabije. Kao i kada je video ljude finansijski prevarene u Meki.
Imami su jedan po jedan bili glasovi protiv nepravde. Fatima az-Zehra, prvi sledbenik i supruga Imama Alija, ćerka proroka Muhameda, majka Imama Hasana I Huseina, simbol ogromne ljubavi u muslimamskom svetu, mada kod Sunita ona je samo ćerka proroka. Fatimu su strašno pogađale ružne stvari koje su nevernici činili njenom ocu. Bila je skromna i stidljiva. Zbog siromaštva ona i njen suprug Ali često su gladovali. Jednom prilikom tri dana za redom u mesecu ramazanu je svoju hranu dala prosjacima koji su joj došli na vrata i sama tako ostala bez obroka. Za Šije, Fatima nije samo poštovana jer je ćerka proroka već zato što je bila taj glas otpora, jedna od najboljih među ženama. U različitim verzijama Kurana, Fatimino ime se pominje u nekoliko konteksta. Ono što je zajedničko za sve verzije jeste da je Prorok najplemenitijim ženama u istoriji čovečanstva smatrao Mariju, majku Isusa Hrista, Asju bint Muzahim, faraonovu ženu koja je usvojila Musu (Mojsija), egipatskog princa, svoju prvu suprugu Hatidže i najmlađu ćerku Fatimu. Boreći se protiv nepravde, a za prorokov posed suprostavila se prvom kalifi, Abu Bakaru.
Rekla je da su nebitne posledice, da neće ćutati i da nezavisno od epiloga uvek će njene Šije pamtiti njen stav i poziciju.
Dakle, možemo videti kroz Kuran, kao i kroz prorokovu porodicu konstantno suprostavljanje zlu i nepravdi, nešto što je za Šije postalo deo identiteta.
Imam Ali, Fatimin muž kaže:
„Najbolje djelo je preporučivanje i naređivanje dobra, a sprječavanje i odvraćanje od zla i preziranje griješnika. Ko naređuje dobro ojačao je snagu vjernika, a ko sprječava zlo oslabio je licemjera i ponizio ga.“ (Upozorenje-nemarnima-Ebu-Lejs-Es-Semerkandi str. 56)“.
Čuveni citat koji mu se pripisuje, „Suprotstavite se ugnjetavaču i podržite ugnjetavane“, sažima njegovu posvećenost pravdi i borbi protiv tiranije.
Fatima je odgajila svoje sinove Imame Hasana I Huseina, od kojih će Husein postati svetionik Šia otpora zlu, ostati zauvek urezan u identitet svakog Šia muslimana mučeništvom na dan Ašure u bitci kod Karbale, ekvivalentu kosovske bitke i mita kod Šia.
Imam Hasan na pitanje koja je razdaljina izmedju neba i zemlje odgovara: „Plač onih kojima je učinjena nepravda“.
I dolazimo do Imama Huseina, i događaja koji ima određene sličnosti sa sadašnjim događajima.
Netanjahu (premijer Izraela) je moderni ’Yazid’, ubica Huseina.
Ostalo je zabeleženo da nema većeg zla među ljudima od ’Yazida’ i da nema čistije duše od Huseina. Netanjahu ima određene karakteristike ’Yazida’, jedna od njih je da se sve mora prihvatiti apsolutno pod njegovim uslovima. ’Yazid’ je rekao upravniku Medine da će mu se Husein zakleti na vernost ili da će ga ubiti. Husein mu je poručio da neće to uraditi i da je svet dovoljno velik za sve. Ako se ’Yazidu’ živi u Šamu neka tako i uradi, Husein će biti u Medini. Sukob Huseina sa ’Yazidom’ je počeo šest meseci pre toga, dao je ultimatum Huseinu (paralela sa nuklearnim programom Irana i ultimatum Izraela). Bitka kod Karbale se odigrala na dan Ašure, u sred pregovora Huseina sa tiranima koji su trajali osam dana, gde je stavljen pred svršen čin i iskasapljen u borbi sa svojih sedamdeset vojnika na četiri hiljade protivničkih boraca. Huseinu je ponuđeno: ili će se zakleti ’Yazidu’ i praktikovati veru kao on ili će biti ubijen.
Nije želeo da izbegne bitku, zbog dalekosežnih posledica koje bi to imalo na njegove pratioce. Znao je da smrću kupuje višnji život i večnost i da će mit Karbale da provejava kroz Šia osećanja vekovima, usmeravajući da uvek daju sve od sebe protiv tirana, ma u kakvim uslovima bili.
Husein je poginuo jezivom smrću, iskasapljen, žedan, na suncu koje ga je pržilo, gledajući kako mu ubijaju skoro celu porodicu.
Ostao je zauvek u legendi kao čovek koji se suprostavio zlu bez obzira na okolnosti.
Šia muslimani kroz celu svoju istoriju imaju tendenciju da se suprostavljaju nepravdi, da brane slabije, ne obazirući se koja je cena borbe sve dok je cilj plemenit.
Kao što se može primetiti, da onda ne čudi zašto su se sve Šia frakcije (izuzev sekularnih Azera, koji su sekularne Šie) odazvale i stale u zaštitu Palestinaca. Suprostavljajući se tako, kako ih oni zovu Velikom i Malom Satani – Americi i Izraelu, za plemenit cilj. Na kraju su izašli kao pobednici iz sukoba, i dalje stoje ponosno na braniku Palestine dok zalivske monarhije, Turska, Egipat i ostale Suni države nemo posmatraju i cinično ignorišu genocid u Gazi.
Nadam se da je ovaj tekst malo približio način razmišljanja Šia muslimana i da je tako na taj način, potpomogao da razumemo koji je taj šraf koji drži sledbenike Ehli Bejta na okupu na pobedničkom postolju uvek već, iako su uvek već u manjini.
Autor: Miloš Purić
