У разовору с пријатељицом, у ком смо дискутовале о нашим доживљаjима књиге „Нечовек“ Осаму Дазаија, пре свега освртањем на сам ток радње, у којој главни лик, Обу Јозоа, малтене цео свој живот проводи у тешком стању депресије без икакве катарзе или врхунца, помислила сам како се ова слика често може наћи у овом постмодерном добу.
Његов живот се током књиге непрестано мења, али постоји једна константа: депресија, толико јака, да упорно покушава да стави тачку на своје муке, без успеха. Наставља да живи у сличном маниру, прожет меланхолијом, срамом и осећајем отуђености, чак и од себе самог. Током приче, Обу доживљава да је препуштен себи, не осећа емотивну потпору своје породице и пријатеља, а његово деструктивно понашање не само да шкоди њему, већ и одводи његову девојку у смрт ( „Ја сам човек који заборави и име жене са којом се убио“). Оно што је, верујем, највећи разлог Обуовог духовног клонућа (илити духоклонућа) јесте филозофија коју је сам смислио – „није ли свет заправо само појединац“. Можда је управо ово схватање друштва оно што је нашег лика држало у непомичном стању песимизма.
Заправо, Обо Јозоа уопште није једини пример овога, већ сви ми. Ми смо сведоци савременог обесмишљавања колектива. Чини се да смо упали у замку индивидуализма, МИ више не постоји. Ја, ја, па ја постало је начин живота. Константно јаукање, не обраћање пажње на нас, већ на себе искључиво, необазривост на туђе муке, већ „свакоме је своја мука највећа“, зар не? Можда је ово узрок свеопште депресије. „Страх да је моје поимање среће супротно поимању среће свих осталих на свету – због тог страха ја сам ноћима уздисао, превртао се, чак скоро подлегао лудилу. Јесам ли ја срећан? Још од детињства, колико су ми само пута говорили да сам срећан! Али ја сам увек био на пакленим мукама; и управо ти људи који су ме називали срећником мени су се чинили много, много – толико много да се не може ни поредити – срећнијим“. – „Нечовек“ страна 17. Заиста, моје отелотворење среће неће нужно бити и твоје, али зар не би било лепо поделити своју срећу с туђом? Не би ли било дивно добити увид у туђе благостање и мир?
Оно што одврће популистичке масе од давања и размењивања нежности је страх. Страх да, таквом експлоатацијом себе, отварамо врата болу и осакаћењу. Истина је да особа која је волела и доцније изгубила не може тек тако остати читава, но проблем настаје у дисбалансу виђења овог проблема. Да ли је заиста исправно жалити за исказаном љубављу коју сте дали у оном моменту у ком сте се осећали да тако треба бити? На крају дана, није ли то сама лепота вољења или уопштено живота? Приметила сам да се у мојим, млађим и можда чак неискуснијим генерацијама, људи воде мотом „једи или буди поједен“.
Управо то је само један од примера очувавања себе и симултаног науђивања колективу. Уместо пружања есенције свог бивствовања другоме, бирамо бег од потенцијалног бола, не схватајући да је он неизбежан, без обзира на то како окренули ситуацију. „Синуло ми је да је то сама срж проблема! Ако, као што је то случај у нашем капиталистичком поретку друштва, постоји уверење да све треба радити с циљем да самом себи буде боље и угодније, особа ће се отуђити од акције давања толико да ће почети халапљиво и непромишљено да краде и отима, губећи обзир на колектив који је окружује!
Људска природа, као таква, није нужно зла, односно бар на почетку није била, већ ју је систем изопачио и деградирао! А зашто је то тако? Јер нам није била пружена љубав! А зашто нам није била пружена љубав? Јер је сваком своја битка била преча! Јер, уместо освртању туђим проблематикама и помагању, ми смо се гушили у својим и одмагали, не само себи, већ околини, а одмагањем околини одмогли смо себи!
„Да би појединцу било „боље“ и „угодније“ он је морао прво поћи од других, како би се вратио себи. Срж проблема је, дакле, људска непромишљеност и пак социјална неписменост и игнорантност према сопственом себичлуку. Срж проблема је мањак љубави и мањак храбрости“ – написала сам у једном краћем тексту почетком марта.
Како је све ово повезано? Изузетно је јасно. Обу Јозоа представља све нас, његов живот осликава болест савременог друштва и овог стадијума позног капитализма у ком смо се нашли. Нашем лику није била пружена нежност, те је он сам остварио апатију према њој. Потпуну. Да су околности биле ишта другачије, да наше друштво није стерилисано од сваке трунке емоције, да ли би уистину поклекли стању депресије?
Данас смо охрабрени да сопствене емоције скривамо, да чувамо себе, да бринемо о себи, да смо НОН СТОП на одређеној дистанци с људима. Реците ми, једном Човеку, кога пре свега осталог чини емотивно бивствовање, шта је већа казна од живота проведеног у недореченом кавезу? Постоји ли, пак, ишта горе од силовања емотивног бића Човека? Наравно, и даље постоји питање; шта заправо дугујемо једни другима? Исто оно што дугујемо и себи. Дугујемо онолико колико можемо да дамо. Дугујем ти искреност, љубав, подршку. Дугујем ти опроштај.
Дугујем ти покајање. Нека моје речи буду схваћене као молба. Молба за лишење ланаца који нас окружују и спречавају од исказивања наше истине. У речима Џејмса Балдвина: „Љубав никада није била популаран покрет, и нико заиста није желео да буде слободан. Свет одржава, заиста, љубав и страст веома мало људи. Прошетајте улицом било ког града, било ког поподнева, и погледајте око себе. Оно чега морате бити свесни, јесте да сте оно у шта гледате такође Ви.
„Сви у које гледате су такође Ви”. Када сте последњи пут били искрени према својим вољенима? Када ћете то исправити? Није ли крајњи чин слободе поседовање довољно храбрости да волимо, не очекивајући ишта заузврат? Није ли највећа демонстрација одважности дати, упркос потенцијалног губитка?
