Светиљке свога рода

У вечни спомен жртвама НАТО бомбардовања, Царство им Небеско

Да не мислим на тугу мога рода
Узимам у руке к’о дечица бојице
Вичем гласно, њена је слобода
И цртам фреску Новомученице Милице

Ноћ се и дан претворише у сутон,
Док над нама беше агресорска беда,
Да врати светлост узлете наш авион
Златно срце српску децу не да

Крвљу натопљен је месец март
Прво бомбе, онда гладни вук
Хтеде да нас пошаље у смрт
Да зачује се српски мученички звук

Но, знају они што доследни су вери
Да смрти нема. Да нема ни бола
Онде где се отварају рајске двери
Хероји стоје, са ликом Христова апостола

Вичи гласно, Српски роде!
Јер овоме се мора рећи доста.
Да избегнемо страшне незгоде
За време Васкршњега поста.

Ко би икада и могао хероји,
Да опева ваш подвиг бајно
Вашу жртву у небеској боји
Кажите нам, зашто светлите тако сјајно?

Зашто су вам очи као светиљке?
А руке као крило орлово
Ваша страдања наше су бољке
Но и нада у васкресење ново

Зашто вам је тело као облак бели
А срце као тајне звездане,
Знам да сте покрај Христа сели
Зар је вечност тако лепа без иједне мане?

Као симбол српског страдања
Ево цвета, наше Милице
Ево нашег блага непропадљивог
Казаћу јој опет, реч срца свог:

Да не мислим на тугу мога рода
Узимам у руке к’о дечица бојице
Вичем гласно, њена је слобода
И цртам фреску Новомученице Милице