Остаје нам свега недељу дана пре него што почне кукање на врућине. Нека велико одбројавање почне. Нема више пролећа, директно идемо у лето из зиме – наратив је стар колико и мерење климе у Срба, које нам све супротно доказује, али нема везе. Лично много волим лето јер волим сунце и знојење и могућност да носим мало одеће. Опције су најшире за акције, имамо и рајчицу на пијачним тезгама, а такође уживма да слушам неосновано кукање. С обзиром да сам велики поборник лета, покушаћу овај феномен да проценим што је објективније могуће – Зашто толико кукамо на врућину?
Песма >>> DEATH IN JUNE | Daedalus Rising [ft. David Tibet ]
Навешћу три мотива, па ћу их разрадити:
- Жутаћство
- Туризам
- Мекани смо
Обожавам лето јер је то месец према коме жутаћи гаје огромну амбивалентност, а поуздано знамо да је поред промаје амбивалентност један од највећих непријатеља Срба. Било да су на овој или оној страни спектра, та двојакост нас генерално збуњује. С једне стране, лето је, смијеши нам се хрватска обала Хвар, Брач, радујемо се одласку на пра-море. Иксере ово поготово радује јер је хрватска обала једно од последњих уточишта њиховог измаштаног југословенства, сигурно и топло место – чиста пранација, а не ова прљава и недефинисана српска. Али авај! Летњег одмора је свега пар недеља и то дође само као трејлер за оно што људи сматрају да заслужују – перманетно море и уживање. Сплетом животних прилика живео сам на неколико мора и то бих пожелео само најгорем непријатељу.
Песма >>> ĐORĐE BALAŠEVIĆ – Cekajuci Montenegro Express – (Audio 1988) HD
„Странци тегле караване, далек им је пут до гране. Скрцкали су следовање лета“ – лепо је говорио Ђ.Балашевић у песми „Чекајући Монтенегро експрес“ на врхунском албуму „Панта реи“ (1988.) Следовање лета се лако потроши и онда се треба вратити у прљаву колотечину града пуног АСФАЛТА. Ту наступа онај други, тежи крај амбивалентности – трпљење лета. Речи великог (највећег) песника лепо нам говоре „смијешано најлакше се пију“ али то је лекција коју ћемо учити изнова и изнова. Треба га преживети у граду који је избетониран, а наравно да је избетониран јер у градовима живе стотине хиљада људи и до сваког треба да дође цев са чистом водом, од сваког треба да оде цев са фекалном водом, кабел за ово или оно, довољно широка улица да се приђе аутомобилом, паркинг место итд. Не можемо очекивати бенефинити села у граду, гомиле зеленила и бунар (фонтану) испред сваке куће, јер просто то није могуће изузев у Минску, али то је сасвим друга тема. Урбани српски човек осећа стеге града и осећа како температура расте, а он остаје заробљен у слици хрватског приморја и мириса дивних четинара које су некад држали Млеци (Santa Maria della Salute), а данас их држе Њемци.
Врућина само пренагласи осећај Србина да је тамо негде боље, оптималније, хладније, нема овог топљења. То се намеће као један од разлога зашто све више људи има фантазију да посети Исланд, као неку архетипску контру сређености, среће, роботизованости и хладноће. Фасцинацију Исландом увео је делимично и лик Анђеле у серији „Јутро ће променити све“ која управо тамо одлази да побегне од стега пашалука. Одлична серија о београдкој ниши друштва tho (што би се рекло). Ту фасцинацију Исландом експлоатисали су вешто почетком године Девито и Освајачи када су снимили свој DEVITO X OSVAJAČI – PLAVA KRV | Iceland Session. Топло, хоћу рећи ХЛАДНО препоручујем ово освежење.
Песма >>> DEVITO X OSVAJAČI – PLAVA KRV | Iceland Session
Лажу нас
Губи се поверење у институције и све мање људи спремно је да верује и било шта званично саопштено. Питање је само дана када ћемо чути да је ТОПЛИЈЕ НЕГО ШТО МЕРЕ. Они то мере у шуми на +2 метра од земље нека дође овде на овом усијаном асфалту да мери. Можеш јаје да испржиш овде. Завера иде даље, не сме да пређе +40 званично јер онда мора да се уведе вандредно стање. Да ипак то неповерење у институције није само српски спецификум, издвојићу једну анегдоту из једне нафтне монархије.
Сваког дана возио сам се на посао аутопутем број 5 који повезује Салмију и Ал Џахру са 5 трака у једном и 5 у другом смеру, трошећи јефтину пустињску нафту. Ту одмах до емирове палате на велелепном торњу Министарства електродистрибуције и вода налази се велики дигитални сат који је немогуће невидети. Сат показује тачно време и ТЕМПЕРАТУРУ у Целзијусима. Типично је унутар 6 топлијих месеци да ту свакодневно пише 54 – 55 – 56°C. Возећи се једном са једним локалцем, рекао ми је да је ту само једном писало 62 да он памти. Погађате, додао је и: ТОПЛИЈЕ НЕГО ШТО МЕРЕ. Они то мере у негде на +2 метра од земље нека дође овде на овом усијаном асфалту да мери. Можеш јаје да испржиш овде (заправо можеш). Не сме да пређе +60°C јер би онда морали да уведу вандредно стање, а то се ником не исплати.
Закључићу само да сам јако захвалан на овој умерено континенталној клими, на кишним мајевима и ужареним јуловима. Само да преживимо ову СМРТ У ЈУНУ.
