Поводом India AI Impact Expo 2026

Драги Свати,

Тражио си моје мишљење о тренутном месту Индије спрам појаве вештачке интелигенције. То је сада актуелно питање због петодневног самита India AI Impact Expo 2026, одржаног у Њу Делхију од 16. до 20. фебруара 2026. Ово је први скуп о вештачкој интелигенцији на високом нивоу који се одржава на глобалном југу, што је најмногољуднијој земљи света пружило прилику да се покаже као битан  играч у области вештачке интелигенције.

Догађај је организовао премијер Нарендра Моди, а присуствовало је преко 250.000 регистрованих учесника, око 20 шефова држава и влада, заједно са руководиоцима технолошких компанија, укључујући Google, OpenAI, Anthropic и Microsoft. Штавише, током самита, 20. фебруара, Индија се придружила иницијативи PAX Silica коју предводе САД како би се обезбедили глобални ланци снабдевања хардвером за вештачку интелигенцију у оквиру индијских инвестиција од 210 милијарди долара у индустрију вештачке интелигенције, и више од 630 милијарди долара које ће амерички технолошки гиганти потрошити ове године.

Тешко је остати равнодушан према оваквом току и задржати присебност пред таквим цунамијем који се ваља силином која као да носи све пред собом. А још је теже, попут Леониде у Термопилима пред Персијанацима, стајати сам са критичким ставом пред инвазијом вештачке интелигенције. Али остати усправан и не плутати низводно ослобађа моралну енергију која је једино чврсто тло за поуздану визију будућности. Пред таквим искушењем човек се мора запитати ко сам ја да преиспитујем и говорим о ономе око чега су се сви већ сложили? Да ли имам право на критички став када се сви заклињу у будуће благодати ове технологије? Одговор на ову дилему је веома једноставан: ко је било ко, ко покушава да било шта разуме? Нажалост (или срећом), кроз историју већина никада није била у праву. Због свега тога право начелно увек припада пре свега слободној личности која се отргла диктату моћи да би могла да ствари гледа својим очима. Осећам и позив као члан Међународне онлајн опсерваторије за постхуманизам и вештачку интелигенцију да издвојим свој глас и да у том циљу у овом писму дам кратку белешку о овој теми.

Као грађанин Хонг Конга индијског порекла, који је радио и у Европи, имаш довољно широк хоризонт и можеш да видиш да главни проблем лежи у чињеници да нико не зна шта је заправо вештачка интелигенција и шта она заиста значи за овај свет. И што се мање зна, то је више гласина о будућности. У потрошачком друштву људи верују у нове производе без обзира на последице које они доносе. Али док су жреци напретка у трансу призивања будућности, стара Андерсенова бајка о царевом новом оделу помаже да трезвеније сагледамо загонетку пред којом се налазимо. У свом земаљском хокус-покусу, вештачка интелигенција као да нас све више удаљава од Сунца. Густа магла бескрајних информација пада свуда и нико не зна када и где се по коју цену може подићи.

То је само по себи довољан разлог да се детаљније разуме вулканска ерупција вештачке интелигенције, јер ако слепо наставимо махнитим темпом, питање циља и смисла ће неизбежно бити потиснуто и уништено идолатријом средстава. А то такође показује да ћемо истовремено и сами постати гола средства и тужни робови илузија. Заблуда је да ће вешта интелигенција помоћи решавању разнородних проблема. Истина је супротна, неприродна интелигенција нас заплиће у нове равни све замршенијих проблема према којима оне које смо до ње решавали изгледају као обична игра. Може се лако догодити да се стварно изгубимо у лавиринту привида о чијој снази не знамо више од оних који су пали под власт промењених стања свести.

Тренутно је Индија центар светског покрета за вештачку интелигенцију. Али уместо ентузијазма за то, могу само да ти кажем – јадни Ганди. Говорио им је, и симболично и практично, да ткањем своје одеће ослободе руку и да је повежу са свешћу. Само тако, истином целине постојања, без насиља су успели да победе моћну бездушну империју. Он је кроз истину ослободио људе који сада свим срцем покушавају да се врате у ропство јер су им руке невидљивим лисицама везане аутоматизмом технологије, а свест поприма злослутни вештачки облик. Док се надају будућој слободи коју ће им подарити технологија, не препознају у томе нове ланце колонијализма.

Ово је веома слично дивљем покоравању америчких Индијанаца који су били убеђивани да не брину јер је виша цивилизована раса дошла да им подари бољи живот. Међутим, као што знамо тај сан се брзо расплинуо у ноћну мору тоталне преваре. Данас се вештачка интелигенција отворено приказује као виши еволутивни степен људског или постхуманог постојања. Она узима себи право да у пози свемоћног свезнања влада људима разарајући њихова традиционална интелектуална и морална упоришта да би их изгурала као Индијанце у технолошку пустињу резервата „паметних градова“. Због вртоглавог жонглирања илузорним моћима вештачке интелигенције људи углавном не схватају размере злостављања коме су изложени иако се то може схватити и као злочин против човечности. 

Некада се веровало да демократија штити друштво од узурпације слободе. Али, као што је Сократ једном рекао, демократија ће уништити друштво спречавајући људе да говоре истину како би се предавали комфорним лажима. Њега, једног од најбољих међу људима, демократски су осудили на смрт да би поредак остао без ума, што му је ваљда главни циљ да би се као такав брзо распао. Погубни резултат такве политике самообмане је недостатак визије. Више нема неког поузданог друштвеног програма јер се обећање модерности распало на постмодерно расуло неповезаних делова. Остала је само технологија да глуми модернизацију у позоришту без човека.

Савремену технологију политичари схватају као прилику за друштвени оглед нове врсте манипулације и лова у мутном. Они нуде лажне технолошке рецепте за све акутније изазове лепрозног распада етичког и правног поретка. Чини се да више нема никога да извиди и извида ову глобалну техно-пандемију и стиша буку лажних техно-пророка. Каже се да у рату прва страда истина и у том случају вештачка интелигенција је чиста форма рата, ломача за истину, која привидном коришћу тежи да спали цео свет. У томе треба да будемо свесни да се она  храни нашом енергијом, нашим временом које нестаје у дигиталном ковитлацу свега и ничега, нашом свешћу која губи смисао за дубину истине, нашом слободом исцрпљеној у технолошкој контроли и на крају. али не и најмање важно, она се храни нашим осећањима која су одрвенела и угушена у емотивној куги која коси пре свега децу.

„Без рада на осећањима“, каже Никола Тесла, „духовност је само кула од карата“. Под притиском медија људи се данас плаше ратних ерупција, али највеће ерупције које могу све да однесу и сруше су у нама самима. „Подсвест пуна утисака“ (што је једна од последица измишљотина вештачке интелигенције) „чини душу немирном, а осећања тада кључају попут ерупције вулкана“, додаје Тесла. Једноставно речено, вештачка интелигенција може да нам украде душе и да нас нахушка против нас самих. Она руши куле од песка које смо подигли, јер бездушни свет сведен на љуштуру не може да опстане.

Зато глобална политика пост-истине ишчашена из стварности следи само један пут. То је оријентација ка подметању ватре општег рата, што је стара стратегија катастрофе за сузбијање и замену питања узрока и смисла позориштем мировних преговора. Није у томе важно ко ће победити или изгубити, битно је да ватра гори и прождире све. Пепео заборава циљева и вредности тада се рециклира у новом облику плитке владавине дубоких држава скривених од Сунца.

Стога се чини да наша права позиција није да будемо заробљени у бескрајним ланцима опсена вештачке интелигенције и да очекујемо будуће поклоне од технолошког Деда Мраза. Потребније нам је него икад Гандијево зрно соли, које симболизује љубав према најмањем и враћање осећања, како он каже, за „немо Божје стварање“. Духовна, а не технолошка Индија која једнако воли све облике стварности, од најмањег до највећег, не сматрајући ниједан вреднијим од другог, од зрна соли до космоса, међу нашим је најбољим надама и јаким одбранама овог света и његовог смисла.

Београд, 21. фебруар 2026.

Letter to indian friend about AI

On the occasion of the India AI Impact Expo 2026

Dear Swathi,

You asked for my opinion on India’s current place in the AI ​​landscape. That’s a hot topic now, with the five-day India AI Impact Expo 2026 taking place in New Delhi from February 16-20, 2026. This is the first high-level AI summit to be held in the Global South, giving the world’s most populous country the opportunity to establish itself as a major player in the field of AI. The event was hosted by Prime Minister Narendra Modi and was attended by over 250,000 registered participants, including about 20 heads of state and government, along with executives from technology companies including Google, OpenAI, Anthropic, and Microsoft. Moreover, during the February 20, India joined the US-led PAX Silica initiative to secure global supply chains for AI hardware as part of India’s $210 billion investment in the AI ​​industry, and the more than $630 billion that US tech giants will spend this year.

It is difficult to remain indifferent to such a tide and to maintain composure in the face of such a tsunami that rolls in with a force that seems to carry everything before it. And it is even harder, like Leonidas at Thermopylae before the Persians, to stand alone with a critical stance in the face of the AI ​​invasion. But standing tall and not drifting downstream releases the moral energy that is the only solid ground for a credible vision of the future. Faced with such a temptation, one must ask oneself who am I to question and speak about what everyone has already agreed upon? Do I have the right to be critical when everyone swears by the future benefits of this technology? The answer to this dilemma is very simple: who is anyone, who is trying to understand anything? Unfortunately (or fortunately), throughout history the majority has never been right. For all this, the right always belongs primarily to the free person who has broken away from the dictates of power in order to be able to see things with his own eyes. I also feel a call as a member of the International Online Observatory for Posthumanism and Artificial Intelligence to make my voice heard and to that end, to give a short note on this topic in this letter.

As a Hong Kong citizen of Indian origin, who has also worked in Europe, you have a wide enough horizon and you can see that the main problem lies in the fact that no one really knows what artificial intelligence is and what it really means for this world. And the less you know, the more rumours there are about the future. In a consumer society, people believe in new products regardless of the consequences they bring. But while the priests of progress are in a trance of conjuring the future, the old Andersen fairy tale of the emperor’s new clothes helps us to see more soberly the puzzle we face. In its earthly hocus-pocus, artificial intelligence seems to be taking us further and further away from the Sun. A thick fog of endless information is falling everywhere and no one knows when and where it will be lifted at what cost.

This in itself is reason enough to understand the volcanic eruption of artificial intelligence in more detail, because if we continue blindly at a frenzied pace, the question of the goal and meaning will inevitably be suppressed and destroyed by the idolatry of means. And it also shows that we will simultaneously become bare means and sad slaves of illusions. The delusion is that skilled intelligence will help solve various problems. The truth is the opposite –   unnatural intelligence entangles us in new levels of ever more intricate problems, compared to which those we have solved before seem like a simple game. It can easily happen that we really get lost in a labyrinth of illusions about the power of which we know no more than those who have fallen under the power of altered states of consciousness.

At the moment, India is the centre of the world movement for artificial intelligence. But instead of enthusiasm for it, I can only tell you – poor Gandhi. He told them, both symbolically and practically, to free their hands by weaving their clothes and to connect them with consciousness. Only thus, by the truth of the whole of existence, without violence, did they manage to defeat a powerful, soulless empire. Through truth, he liberated people who are now trying with all their hearts to return to slavery because their hands are tied with invisible handcuffs by the automatism of technology, and consciousness takes on an ominous artificial form. While they hope for the future freedom that technology will give them, they do not recognize in this a new form of colonial bondage.

This is very similar to the savage subjugation of American Indians who were convinced not to worry because a higher civilized race had come to give them a better life. However, as we know, this dream quickly dissolved into a nightmare of total deception. Today, artificial intelligence openly presents itself as a higher evolutionary stage of human or posthuman existence. It takes for itself the right to rule people in the pose of omnipotent omniscience, destroying their traditional intellectual and moral strongholds in order to push them like Indians into the technological desert of the “smart city” reservations. Due to the dizzying juggling of the illusory powers of artificial intelligence, people generally do not realize the scale of the abuse to which they are subjected, although this can also be understood as a crime against humanity.

It was once believed that democracy protects society from the usurpation of freedom. But, as Socrates once said, democracy will destroy society by preventing people from speaking the truth in order to indulge in comfortable lies. He, one of the best among men, was democratically sentenced to death so that the order would be left without a mind. It is probably its main goal so that it would quickly disintegrate as such. The disastrous result of such a policy of self-deception is the lack of true vision. There is no longer any reliable social program because the promise of modernity has disintegrated into a postmodern scattering of unrelated parts. Only technology is left to act out modernization in a theatre without a man.

Politicians understand modern technology as an opportunity for a social spectacle of a new kind of manipulation and hunting in the murky. They offer false technological recipes for the increasingly acute challenges of the leprous disintegration of the ethical and legal order. It seems that there is no one left to scout and scout this global techno-pandemic and silence the noise of false techno-prophets. It is said that in war, truth is the first to suffer, and in this case, artificial intelligence is a pure form of war that tends to burn the entire world for the sake of apparent benefit. In this, we should be aware that it feeds on our energy, our time that disappears in the digital whirlwind of everything and nothing, our consciousness that loses its sense of the depth of truth, our freedom exhausted in technological control and last but not least, it feeds on our feelings that are numbed and suffocated in the emotional plague that strikes primarily children.

„Without working on feelings,“ says Nikola Tesla, „spirituality is just a house of cards.“ Under the pressure of media, people today are afraid of war eruptions, but the biggest eruptions that can take everything away and collapse it are in our subconscious. „The subconscious full of impressions“ (that is what AI technology constantly fills us with its fabrications) „makes the soul restless and feelings then boil like the eruption of a volcano“, adds Tesla. Simply put, AI can steal our souls and topple the human world like a tower of sand, and to turn us against ourselves because a soulless world cannot exist.

That’s why global post-truth politics expelled from reality follows only one exit strategy. It is orientation towards lighting a fire of a general war, which is the old disaster strategy for suppressing and replacing the question of cause and meaning with the theater of peace negotiations. That oblivion of human aims and values ​​recycles the domination of hidden powers, shallow deep states, in a new form.

Therefore, our best position is not to be caught in the endless chains of AI illusions and not to expect future gifts from technological Santa Claus. We need a Gandhian grain of salt more than ever, which symbolizes love for the least and the return of feelings, as he says, for „God’s silent creation“. Spiritual, not technological India that loves everything from a grain of salt to the cosmos is among our best hopes and strongest defense of this world and its meaning.

February, 21 2026, Belgrade