О језику

Прва лекција коју студент књижевности на Универзитету научи јеста та да наука о књижевности и није наука. Није наука јер нема дефинисане појмове књижевности и језика, тако да не може бити егзактна као биологија. Језик је првенствено орган, а тек му је секундарно и терцијарно значење граматичко и апстрактно. Књижевност потиче од књиге. Словесност од слова. Међутим, Језик откривамо у говору, а биће књижевности у говору књижевности, у речима и реченицама, параграфима, страницама текста и текстовности. Суштина говора је преношење знања, општење.

Како се говор књижевности разликује од говора администрације, од говора улице или неког другог говора? – Према језичким стилским вредностима, где је „мерило употребљене речи (…) смисаона дубина њена.“¹ Стилске вредности, дакле, имају само највреднија дела људске културе.² Књижевни говор преноси Лепоту. Песнички говор је гласнички говор духа и апстракције. Песнички говор је поунутрашњени говор. Језик је у јези.

Језовитост у којој Језик обитава сведочи о његовој оностраности и свеприсутности. Језивост је аура језика.³ Може бити да се ту крије разлог честог повезивања песничког језика са сном. Језа и сан погодују језику. Језик сам је кућа и маште и бића.⁴ У том простору, на прагу сна и дрхтаја, језик налази своју мисију ологошења. Језик је живи ентитет. Осећамо језик, реагујемо на језик, прожети смо њиме.

Сан и језа су границе јаве, а језик је ту граница између граница. Језик је стабилизатор бића. Човеку је досуђен језик. Ни тишина није ванјезична. – Тишина је најпрецизнији говор језика.

Језик није просто комуникација, већ инвокација. Изговарајући речи, дозивамо биће. Користећи језик, сабирамо присутност, дозивамо, јесмоствујемо. Језик зове у јесмо. Зато је језик општење. Говорити значи призвати унутар и дозвати у себе Логос. Говорење је условљено Знањем, које је Логос. Песник је гласник Истине. Алогосно биће не говори. Алогосно биће је небиће.⁵ Само су осмишљена Логосом слова песничка слова. Само је ословешњена Словесношћу словесност уметничка словесност. Дакле, језик књижевности је књижеван јер је богочовечан. Књижевност је богојављање.⁶

А шта је с временом? Језик не постоји ван времена. Савремени човек брзо комуницира. Језик прати време и развија се упоредо с њим. Доминантне форме 21. века јесу брзи дискурси: meme, reel, shorts. Визуелно доминира вербално јер је визуелно садржајније, згуснутије, информативније и брже. Брз језик одликује експресивност и јачина поетског израза⁷, а не само краткоћа, која је и аудитивна (кратки акценти, брз ритам). Винавер је одличан пример брзог песника. Нажалост, Винавер је пребрз за нас. Не долазимо до лепоте његовог језика јер смо уронули у језичком забораву, атрофиран нам је стилистички мишић. Винаверов стил нам је преархаичан, готово историчан. Последице убрзања уместо да буду позитивне бивају негативне. Одрођујемо се од матице свог језика. Своју срж замењујемо туђицама.

Брзина захтева напор (тумачења). Ко данас (нешколован на катедри књижевној) разуме модерну поезију? Поезија је данас за нас пребрза. Немамо користи од ње јер је не разумемо. Не успевамо собом попунити, резервисане за нас, станове белине текста. Додуше, ово не значи да нисмо убрзани. Убрзани јесмо, али само телом. Телесно размишљање нам је све брже, док духовно успорава. Сократовски речено, не разумемо поезију зато што је не живимо, не трудимо се о себи, мудрости, лепоти и истини. Није нас брига за врлину, вечност, доброту или бесмртност. Старамо се искључиво о материји, док нам се душа деградира, оптерећена теретом пропадљивог. Мудрољубље, уметност, науку, па и (само)рефлексију презиремо, одбацујемо и ниподаштавамо. Постали смо злочинци сопствених савести.

Језик је за нас тамница⁸ до које не допиру слободни зраци поезије. Једино нас поезија, стваралачка употреба језика, може извести из такве тамнице. „Поезија је заправо наш једини језички трзај да изађемо из тамнице језика и да допремо до бића“.⁹

Када човек говори, он не изговара само реч — он даје телу да каже дух. Само тело има свој говор. Реч се не рађа у мозгу, већ у бићу. Зато ниједна истинска реч није празна, већ целовита. Језик надилази тело. Језик је интегрална веза неба и земља. Језик спаја материју и апстракцију, душу и тело. Заиста, сам језик јесте икона Богочовека. Језик има онтолошку димензију. У језику човек, поред тога што говори, и постаје. Постаје оно што је изговорио. Језик нас не само описује, већ и обликује. Ујезичени смо (у) Језику.¹⁰

Језик је заправо присутност. Речи су ентитети. После пада… метафоре су те које нас упућују Бићу. Зато сада све бива као у огледалу (1. Кор. 13: 12). Редови речи наговештавају срж тајне.

Симић 2010: Р. Симић. Стилистика српског језика 1, Београд, Јасен, 36, 42 ↩︎
Исто ↩︎
В. Бењамин. Уметничко дело у веку своје техничке репродукције. Та језивост не мора бити непријатна, напротив, често је пријатна, као код естетичке категорије узвишености. ↩︎
М. Хајдегер. Писмо о хуманизму, Г. Башлар. Поетика простора ↩︎
Проблем настаје када логосно биће, вично и вешто у коришћењу језика, постане слободном вољом нелогосно, шта се онда дешава са језиком? – Питање за неко друго промишљање: Језик злих и зла. ↩︎
Свети Исак Сирин у својој 23. мадраши рефренски пева: „Блажен је Онај који се јави људском роду у свим сликама!“ – У неким преводима стоји „у свим МЕТАФОРАМА“ (истакли ми). Химну је превео М. Милићевић, објављена је у црногорском часопису „Свевиђе“. ↩︎
Бошковић, Д. Б. (2021). Авангардни манифести и убрзање књижевности. Наслеђе: часопис за књижевност, језик и уметност, 50, 423–435 https://doi.org/10.46793/NasKg2150.423B ↩︎
https://izdanja.filfak.ni.ac.rs/casopisi/2012/download/1059_6a3c0b6a11292a77677e53a5062c94ba ↩︎
Мисао мога возљубљеног пријатеља и професора, господина Милоша Милићевића. ↩︎
Хајдегер, На путу к језику ↩︎