Народи у Босни и Херцеговини постају свјесни позиције у којој се оваква БиХ налази. До сада су постојале неке посебне врсте симулакрума у којима је живио сарајевски естаблишмент, па исти преносио на Бошњаке, а тицао се 1. аутовиктимизације и 2. монопола на истину. Та ехо комора у којој су живјели од почетка свјетског напада на здрав разум почиње да пуца, те се из тих пукотина рађа још увијек нешто недефинисано и мијења већ устаљен начин живота.
Срби у Босни и Херцеговини од 1995. године када су је пристанком на заједницу са ФБиХ и створили, не живе у структури, већ у продуженој институционализованој лиминалности. Налазимо се на размеђи, у заједници коју не осјећамо као своју, а ван државе у којој бисмо, са својим народом, радо и природно живјели. Виктор Тарнер, британски културни антрополог, послужиће нам да анализирамо ситуацију у којој се перманентно налазимо још од пада под Османлије па све до данашњег дана, а појмови структуре и антиструктуре биће најбољи показатељ босанске реалности, ако таква уопште и постоји.
Живимо у једном замрзнутом стању лиминалности, пражном стању у којој се налазе све државе оваквог статуса ма колико оне биле богате или сиромашне. У протекторату дискурс су покушавали да контролишу западни изасланици у сарајевском брлогу и Бошњаци кроз јасперовски наратив апсолутне жртве. Мијењају се контролори дискурса, а самим тим и одређене кључне позиције у лиминалној Босни и Херцеговини.
Тарнерова структура и антиструктура
Антрополог Виктор Тарнер у свом дјелу „The Ritual Process: Structure and Anti-Structure“ из 1969, наслањајући се на Арнолда ван Генепа, уводи разлику између структуре и антиструктуре као два комплементарна принципа друштвеног живота. Структура обухвата стабилне, формалне елементе друштва: хијерархије, статусе, институције, право, економију и политику. То је чврст, релативно споро промјенљив оквир унутар којег се одвија друштвени живот. Насупрот томе, антиструктура коју Тарнер често назива communitas, представља подручје живог, непосредног људског искуства: другарства, љубави, једнакости и смисла, али и промјене. Структура је, такорећи, костур друштва, а антиструктура је његова животна енергија. Она није супротстављена структури у смислу рушења, већ је сила која је периодично обнавља и спречава њено окоштавање. Тарнер наводи примјер чаше и воде у њој; чаша је структура, а вода антиструктура.
У поменутом Ритуалном процесу Тарнер разликује три начина на које антиструктура продире у структуру:
- лиминалност – продор кроз пукотине структуре,
- маргиналност – дјеловање на рубовима структуре,
- инфериорност – притисак одоздо, из нижих позиција унутар структуре.
Појам лиминалности потиче од латинске ријечи limen (праг) и означава стање „између и међу“ (betwixt and between). У класичној антропологији (Генеповим Обредима прелаза) то је средишња фаза ритуала прелаза, у којој је стари статус напуштен, а нови још није успостављен (interregnum). Тада се укидају уобичајене хијерархије, идентитети и друштвене разлике: појединци су привремено „без статуса“. У том стању настаје communitas — интензиван осјећај једнакости, блискости и заједничке људскости. Односи нису више дефинисани богатством, моћи или положајем, већ непосредном повезаношћу. Лиминалност је зато често повезана са симболима смрти и поновног рођења, хаоса, мистике и трансформације.
Тарнеров појам лиминалности превазилази ритуале традиционалних друштава. У савременом друштву лиминална стања препознајемо код тинејџера, студената, људи „између послова“, на путовањима, фестивалима или у алтернативним духовним праксама. Шире посматрано, могуће је говорити и о лиминалним епохама, у којима се старе друштвене структуре распадају, а нове још нису консолидоване — што је један од начина разумијевања модерности и нихилистичке кризе смисла.
Маргиналност се односи на оне који стоје на ивицама друштва, али му ипак припадају. Са те позиције они виде структуру јасније од оних у њеном центру. Филозофи, шамани, умјетници, мигранти и различите субкултуре често заузимају ову „ивицу унутрашњости“. Та позиција доноси истовремено рањивост и снажну критичку перспективу. Погледајте само Крајину као један од најбољих примјера маргиналности и лиминалности.
Инфериорност означава ниже позиције унутар саме структуре: потлачене класе, покорене народе, мањине. Иако лишени моћи, ови слојеви често носе снажан симболички и морални набој. У њима се друштву откривају вриједности које структура потискује: једноставност, светост, аутентичност. Зато су фигуре „светих лудака“, дворских луда или религијских пророка типични примјери антиструктурног дјеловања из инфериорности.
Босна и Херцеговина као лиминална творевина
На Опсегу је већ писано о интерегнуму и његовим различитим облицима, морбидним симптомима и општем стању у којем се српско друштво налази, нарочито њен дио у Србији, међутим, нисмо спомињали лиминалност као трајно стање друштва у Републици Српској, почев са Крајином, а онда ни лиминалност саме квазидејтонске Босне и Херцеговине. Претходно објашњена теорија ће нам у овом случају послужити да на нешто другачији начин погледамо стање у нашем прилично кохезивном друштву које спаја двије кључне тектонске плоче у Републици Српској (крајишку и херцеговачку).
БиХ није тарнеровска структура. Она нема суверенитет у пуном смислу јер она нема своју територију, чак у поптуности ни становништво, а некмоли суверену власт. Суверен који у БиХ може шмитовски да прогласи ванредно стање је странац, вануставни високи представник који кроз сарадњу са страним арбитрима одређује односе у антиструктури. БиХ није завршила свој „обред прелаза“ из рата у стабилни мир који ће значити пуно спровођење Дејтонског споразума. Неки би рекли да је овакво стање замрзнута лиминалност и у томе не би погријешили. Планови за рјешавање сукоба у БиХ су, поготово у другој половини рата, предлагали коначан разлаз, а споразум о заједници као прелазни период, конфедерални интеррегнум (Овен-Столтенбергов план). Томе је послужио и Дејтонски споразум иако је гарантована цјеловитост БиХ. Дјеловањем странаца рађено је на развлашћивању ентитета и преносу надлежности на ниво БиХ, односно, рађено је на кршењу Споразума и Устава као саставног дијела. Дакле, дејтонска Босна је била начин за долазак до квазидејтоске Босне у којој Бошњаци контролишу дискурс и креирају односе у антиструктури, кроз директну помоћ странаца.
Срби као лиминални субјект
Рекли смо да Тарнер под структуром подразумијева трајну нормалност, јасну хијерархију и односе у оквиру одређене заједнице, као и реалну предвидљивост догађаја. Са друге стране антиструктура, ни нужно позитивна ни негативна, подразумијева стање до којег доводе напетости у оквиру структуре – неједнакост, непредстављеност, конфликт, потлаченост, итд. Антиструктура није хаос, она је „привремено укидање структуре“. У антиструктури влада лиминалност која је у исто вријеме и фантастична и изузетно опасна, али подразумијева трајну борбу и тзв. communitas.
У дејтонској БиХ, Срби су конститутивни народ који има једнака права као и друга два. У квазидејтонској БиХ, покушано је са маргинализацијом Републике Српске и означавањем Срба као „злочинаца и трајних негативаца“. У јавном дискурсу смо чак и инфериорни, у константном положају одбране своје суверене позиције и права. То код Срба производи осјећај заробљености и понижености. У својеврсној пат позицији коју Роберт Рор дефинише као „edge of the inside“ (руб унутрашњег), Република Српска је дио БиХ, али њен народ нема иста права у партиципацији на највишем нивоу (Уставни суд БиХ). Република Српска је у посебно важној позицији и изузетно је важно анализирати само њу као државу и друштво које је, иако дио српског ареала, различитије у односу на друштво у Републици Србији или Црној Гори.
Република Српска је субјект који се не мири са постојећим стањем у БиХ. Постојеће стање није стање дејтонске тарнеровске структуре већ тоталне антиструктуре. У таквој антиструктури која ће извјесно довести до нове структуре коју тренутно можда ни не можемо имагинарно конструисати (а да не улази у подручје жељеног), Република Српска је посебна врста маргиналности и лиминалности. Још једном понављам и истичем да ове термине користим само у оквиру теоријске структуре Виктора Тарнера која се може транслатирати на ниво друштва и државе.
Александар Лома у преговору Генеповом дјелу „Обреди прелаза“ (1909) пише како „прелазни период има вид путовања“, а у том путовању се преплићу посебна искуства, посебна снага и посебна стања. У лиминалности у којој се налази Република Српска њен народ има посебно значајан положај. Као што већ напоменух, када се налазите betwixt and between онда се рађа посебно кохезиван однос међу становништвом. Наравно, овдје стављамо са стране све свакодневне друштвене проблеме, кризе и губљења повјерења у кључне институције, као и бројне особине које су наслијеђене кроз вишевијековни подјармљени положај. Та кохезивна заједница се назива комунитасом, иако у нашем случају није спонтана, али је уједињена око истог циља. Тарнеров комунитас је интензиван, спонтан и поптуно егалитаран стадијум који се буди у муци прелаза. Република Српска је од свог формалног настанка 1992. године у стању борбе за своју слободу, која није ништа другачија од слобода других народа који имају своју државу. Та борба подразумијева различите начине, али и различите циљеве. Срби су у БиХ једини за дослиједно поштовање дејтонске структуре БиХ, а не квазидејтонске антиструктуре која нас води у стање потпуне инфериорности дјелимично примјењене на Хрвате.
У нашем комунитасу не постоје одређене одлике друштава које су карактеристичне у савременој Европи и свијету уопште, а махом се тичу изостанка распламсалог културног рата који нужно подразумијева идеолошки сукоб. Иако су такви сукоби иманентни сваком друштву, код нас нису од пресудног значаја, нарочито онда када између љевице и деснице постоје тачке око којих ће се беспоговорно сложити. Постоје острва која покушавају да нам донесу „више Европе“, „више просветитељства“, „више модерности“, итд, али просто на овом простору то не може да заживи, јер околне пријетње које су реалне надилазе партизанско-четнички сукоб, лијево-десни концепт, и слично (иако и они латненто постоје). Није чудно што су обично главни градови и урбане срединне смјештене махом у географским центрима држава, поља културних ратова и идеолошких сукоба, а ивичне средине усмјерене на националну одбрану и у перманентној војној служби.
Маргиналци (или они који живе на периферији) су они који стоје на рубовима друштва, али су и даље дио његове структуре — попут, како описује Тарнер, зебри које се налазе на спољашњем ободу крда. Зебре у средишту крда живе у много „зебра-центричнијем“ свијету. Али оне на рубу, иако и даље припадају крду, истовремено су изложене опасностима и љепоти свијета на начин који њихова структурисанија браћа и сестре у средини никада неће искусити. Ова маргиналност подразумијева постојање на ободима државе, што је нарочито везано за некадашњу Војну крајину. Маргиналци виде ствари које остатак друштва не види, и управо они својим кретањима усмјеравају крдо. Као граничност, у додиру са другим цивилизацијама, туђим војскама, и разним завојевачима, граничари, маргиналци и лиминалци живе у посебним стањима, посебном начину погледа на свијет који обично није бинаран, али је иманентно војнички. Крајина, али и Република Српска у цјелини је „предстража славе и плача“ – посљедња или прва православна брана! Управо зато у Српској суштински не постоји класичан грађански наратив или грађанско друштво са свим особинама индустријализованог капиталистичког система.
Лиминална тежња
Сваком народу који је расцјепкан у више држава или државоликих творевина, циљ је да живи у једној држави, заокружен и слободан. Иако нас култура и религија вежу, извјесне разлике постоје и њима се нећемо бавити у овом тексту. У тренутку кардиналних свјетских промјена постоје дијелови српског друштва који своје циљеве поистовјећују са ретроградним циљевима вашингтонског консензуса, избјегавају да прихвате реторту реалности. Са друге стране, државе око нас наоштравају своје народе радикалним идеолошким наративима и активно раде на увођењу војног рока јер разумију да је живот у трајној лиминалности лош за политичку заједницу и њену одбрану.
У Србији се уводи војни рок док траје општа идеолошка ушанченост и растрзаност које су између осталих, створиле велике силе настојећи да управљају Балканом и Србијом као најзначајнијим субјектом југоисточне Европе. Војску треба да прати и војна врлина, осјећај потребе да се у њу иде и да постоји реални непријатељи који вребају преко границе. Ти непријатељи постоје, али су нажалост сврстани у област неутралности због евроинтеграција и прилагођавања Споразуму о стабилизацији и придруживању. Нисам сигуран који би то непријатељ могао у цјелини да уједини српско друштво у овом тренутку, што представља највећи проблем за српску државу односно српску политичку заједницу. Крај лиминалности у ширем политичком смислу би значило јаче повезивање српског друштва, иако је лиминалност и маргиналност Крајине готово неизбрисива и непромјенљива чињеница.
