Ја као осећано – интерно, лични идентитет
Ја као виђено – екстерно, визуелни идентитет
Тематски и методолошки, у овом раду највише ћу се ослањати на аретичку етику, односно етику врлине. У фокусу није процена исправности поступака на осовну универзалних моралних правила, као у деонтолошкој етици, нити анализа последица деловања, као у консеквенцијализму, већ промишљање о томе како обликујемо себе као етичке субјекте и симултано разматрање етичких импликација. Кроз филозофска становишта Лакана, Левинаса и пар других, разматра се идентитет не као статична категорија, већ као процес непрекидног постајања, саморазумевања, односа према Другом. Етика се овде не посматра као списак норми, већ као лична и друштвена пракса обликовања аутентичног, одговорног, и свесног себства. Управо та идеја личног развоја, аутентичности и моралне рефлексије позиционира ову тему у поље аретичке етике.
Сам феномен идентитета првенствено потиче из логике и математике. У математици идентитет је био А = А, односно истост самом себи. Свака ствар је идентична сама себи, односно нешто јесте то што јесте и не може бити ништа друго до тога што јесте. А = А представља стабилност, доследност и једнозначност. За Лакана, који је успоставио концепт подељеног субјекта ( spaltung ), рећи да је ја = ја није ништа друго до илузије. По лакановском схватању, идентитет субјекта увек је расцепљен, конституисан односу према Другом и никад у потпуности кохерентан. Данас, уместо да идентитет представља истост самом себи, чешће се срећемо са супротним – форсирањем различитости; Божидар Кнежевић, наш мислилац који је живео током друге половине 19. века, говори да су први идентитети произилазили одатле што су људи функционисали једни са другима, али никад нису постајали комплетни док не би почели да се разликују. Настављајући нит разликовања; Шуваковић и Краговић истичу да јединство у различитостима треба да омогући сву лепоту постојања људског рода и да опште у појединачном постоји само посредовањем посебног.
Персонални идентитет – „осећано ја“
Данашње друштво посебно је заинтересовано за проблеме личног идентитета, али заузима двојак став према њему; с једне стране, масовно друштво пропагира униформност и анонимост, док с друге стране истиче важност индивидуалних вредности и особености. Долазимо до сукоба пропагираних вредности на макро и микро нивоу.
Чини се да се никада није више причало о индивидуалности, али у целокупној причи о индивидуама занемарује се низ битних аспеката и појмова. Данас је тема идентитета актуелнија него икад, док истовремено бива заборављена од стране јавног дискурса. Низ грло нам се гура наратив да смо сви посебни, да смо ми неке индивидуе и да је то све што је битно. Начину на који ми постајемо исте те индивидуе, реч коју пишем са крајње ироничним тоном, се не придодаје неки посебан значај. Он, дакле, није битан нити пресудан, све што је битно јесте да будемо и останемо посебни. Ту се брише сва дубина коју идентитет и расправа о њему могу поседовати, јер ми нисмо само ми и ми нисмо само оно што се презентује, често визуелно, већ и околности које су нас таквима направиле и наше окружење.
Чињеница која често бива заборављена је управо та да је идентитет сачињен од два аспекта – оног у породици, где дете присваја доминантне обрасце понашања свог окружења и репликује их. У тој, назовимо, инфантилној фази, дете исувише брзо мења те обрасце, па тако не можемо рећи да је дете у уторак исто као и дете у четвртак. Други аспект био би онај социјални – јер прича о личном идентитету била би непотпуна без помињања колективног. Персонални идентитет често зависи од друштвеног, што се огледа у подређености друштвеним нормама и опште прихваћеним моралним вредностима. Владимир Болта, у тексту „Етичка стварност мислећег субјекта“ исто тако наводи: „Ако је морал друштвени производ, тешко би било не сложити се да је и сам појединац друштвени производ, између осталог каже Диркем „Давно је већ Русо то доказао : одузме ли се човеку све што му придолази из друштва , преостаје само биће сведено на чула, које се мање или више не разликује од животиње“ ( Диркем: 2007, 122)“. Ја нисам само оно што осећам у себи – већ сам и оно које делује у односу с другим људима. Као што указује Емануел Левинас, субјекат није самодовољан и затворен у својој унутрашњости, већ етички позван од стране Другог. Лице Другог нас обавезује пре било каквог договора, пре језика, пре слике. У том односу, ја постајем одговоран – пре него што сам слободан. Отуда, идентитет није само ствар личне перцепције или друштвене конструкције, већ и етичке одговорности према Другом који ме гледа, који ме позива и на кога не могу остати равнодушан. С друге стране, лично себство не настаjе само из онога што нам други кажу да јесмо, већ и од начина на које се осећамо као „ја“. Оно није увек речито, често је интуитивно, емотивно, а некад и противречно. Али, и ово се не сме заборавити, управо та контрадикција постојања чини наш лични идентитет живим, у свој динамичности, константној борби против унутрашњих осећања и спољашњих захтева или вредности. У етичком смислу, наш идентитет се не састоји само од тога ко ми мислимо да смо, већ и каква особа настојимо да будемо – он се често може огледати кроз наше идеолошко становиште, наш однос према другим људима, али и наше постојање унутар одаја изолованих од ширег окружења, када нас ослободе окови спољашњих очекивања и туђе спонтане осуде.
Слично томе, Фуко за идентитет каже да он постаје етичка пракса, константан пројекат обликовања и преобликовања себе кроз рефлексију, дисциплину и отпор. Себство, нарочито у позном капитализму, је презасићено, константно у стању перформанса и оптимизирања. Лични идентитет постаје пројекат продуктивности, селф кер је, чини се, међу најбујниим индустријама. Опет се враћамо на, више пута поменути, опсесиван однос према себи, где смо оптерећени сопственим идентитетом, али никако аутентични. Као што су Шуваковић и Краговић истакли малопре, данас је посредовање посебног у појединачном нешто заборављено. Бавимо се собом, али на изузетно погрешан начин. Бавимо се собом не узимајући у обзир Другог, искључиво саможиво.
Лакан издваја три подручја, у чијој интерсекцији настаје идентитет;
- Имагинарни: подручје слика, илузија и идентификација
- Симболички: подручје језика, закона, културе и Другог
- Стварни: подручје које се у потпуности опире симболизацији – трауме, недостатци, оно немогуће.
Враћамо се претходно поменутом детету које, кроз породични аспект идентитета, репликује доминантне обрасце понашања свог окружења и тако се константно мења.
У тренутку када дете, још увек смештено у фрагментисаности телесних импулса, наилази на своју слику у огледалу, оно ступа у оно што називамо стадијум огледала. То није сусрет са собом, већ са сопственом сликом – Imagom – фигуром кохерентности које дете никада није искусило изнутра. Слика је цела, а тело је расејано. И управо ту настаје први гест идентификације, гест који је у својој суштини погрешно препознавање ( meconnaissance ).
Дете не види оно што јесте, већ оно што недостаје – форму тоталитета, коју препознаје као себе. Тако настаје идеално ја ( le moi ideal ), илузија целовитости коју субјект интернализује као модел. Одатле се развија его, лажно ја, изграђено у имагинарној релацији са сликом. То је почетак субјекта у симболичном покрету – али то је уједно и његов губитак, недостатак: јер оно што субјект јесте, оно несвесно, увек измиче слици којом покушава да се обухвати.
И управо у том првом подручју које Лакан назива имагинарним, у подручју слика и илузија, почиње да се обликује и оно што данас зовемо визуелним идентитетом. Још од „стадијума огледала“, где дете први пут препознаје свој одраз као целину, али га истовремено и погрешно идентификује као суштинско „ја“, почиње процес изградње једне сликовне, површне, али моћне представе о себи. Та слика није оно што јесмо, али постаје оно чиме себе представљамо, на крају често и оно што настојимо да постанемо.
Отуда је визуелни идентитет – како га касније профилирамо у дигиталним огледалима – увек заснован на тој истој динамици: покушај да се обухвати оно што не може бити обухваћено. Его је фикција, али фикција је неопходна да би се субјект уопште могао поставити у симболичком пољу. Бити неко, дакле, подразумева да се најпре погрешно препознаш у слици и да од те слике почнеш да говориш.
Визуелни идентитет – „ја као виђено“
У данашњици, та слика се више не појављује само у огледалу. Она је ту на друштвеним мрежама, у селфијима, у профилима, у креираним визуелним наративима о нама самима. Визуелни идентитет постаје не само продужетак имагинарног, већ и његово појачано, медијски обрађено, стално доступно лице. И ту долазимо до новог етичког питања: да ли је овај визуелни идентитет истинит, или је само симулакрум, лажни одраз? Да ли нас он отуђује од себе или нам помаже да себе осмислимо у односу са другима?
Првенствено, шта уопште чини визуелни идентитет? Физички изглед, стил, визуелне репрезентације – слике, онлајн аватари, профили на друштвеним мрежама. Збир тога како смо виђени од стране других, како видимо себе и како бирамо да се покажемо – све у визуелном смислу.
Као последица времена претеране дигиталне комуникације па тако и ишчезнуће оне лице-у-лице, визуелни идентитет постаје више од пуке естетске презентације; он се претвара у свакодневну перформативну праксу. Слика више није само одраз, већ избор. Уређена фотографија, пажљиво одабрана одећа, дизајн профила… Све су то делови једне визуелне репрезентације која није нужно лажна, али је свакако обликована. Живимо у времену где видљивост значи постојање, и где се сопство, по Бодријару, више не рефлектује у огледалу стварности, већ у бесконачним слојевима симулације, као на пример селфијима, филтерима, сторијима.
У том смислу, поставља се питање: да ли визуелни идентитет доприноси изградњи нашег карактера, или га замењује једном прилагођеном маском? Ако се ослонимо на аретичку етику, као што је то чинио Аристотел, онда морамо разматрати не само шта приказујемо, већ какав однос према врлинама тај приказ одражава. Да ли нас наше визуелне представе уче самоконтроли, достојанству, истини, или нас подстичу на таштину, површност и непрестано такмичење? Јер, ако се врлина обликује кроз праксу, онда и наше визуелно присуство мора бити део те етичке праксе. Не да бисмо били боље виђени, већ бољи као људи.
Лакан, као што смо већ поменули, би рекао: наш осећај себе почиње са визуелном сликом која не одражава нашу унутрашњост на прави, адекватан начин. Она не представља нас. Увек трагамо за униформношћу и заједницом кроз визуелне симболе, али истинско себство је расцепано и пуно недостатака. Мислиоци попут Џудит Батлер би додали да је идентитет у сталном односу показивања и доказивања, а визуелно показивање је део грађења идентитета. Али, колико смо слободни да бирамо нашу слику?
Ако идентитет, као што би рекла Батлер, настаје кроз перформативне чине који се понављају у оквиру друштвених норми, онда визуелна репрезентација није само израз већ и средство обликовања себе. Долазимо до парадокса: ако се врлина развија кроз аутентичну, свесну праксу самосавладавања, шта се дешава када та пракса постане спектакл? Да ли врлина, када је доведена у контекст константног шоуа, перфоманса, губи своју суштину? Или је управо у јавном показивању доследности и умерености садржана њена снага?
Визуелни идентитет у медијима и хиперреалности – појам Профилитета
У савременом медијском окружењу, визуелни идентитет све више постаје део хиперреалности — концепта који је Жан Бодријар развио како би описао стање у којем се граница између стварности и симулације брише, а симулакруми (репрезентације без оригинала) постају стварнији од саме стварности.
Када причамо о друштвеним мрежама, појам „профилитета“ може се схватити као нова форма идентитета која настаје кроз куриране и естетизоване представе себе. Овај профилитет није само одраз личности, већ конструисани наратив који корисници граде кроз фотографије, статусе и интеракције. Такве представе често превазилазе стварност, стварајући илузију савршеног живота или идеализоване личности, што је типично за хиперреалне конструкције .
Овај феномен поставља темељ за комплексне етичке импликације. Ако се идентитет гради на основу симулација и перформанса, поставља се питање аутентичности и искрености у представљању себе. Уместо да визуелни идентитет буде израз унутрашњег бића, он постаје средство за постизање одређених друштвених циљева или статуса, што може довести до отуђења и губитка сопствене аутентичности.
У овом контексту, потребно је критички преиспитати како медији и технологије обликују наше поимање себе и других, те како можемо одржати аутентичност у свету препуном симулација и хиперреалних конструкција. У свету презасићеном симболима, симулацијом, брендирањем, унутрашње ја – или унутрашње себство – се брише. Почињемо да осећамо само оно што је унапред кодирано, шта је прихватљиво осећати, шта је лако изразити на тржишту.
Ханс Георг Мелер, у савременом делу „You and Your Profile“ уводи појам профилности као нову доминантну форму идентитета у дигиталном добу. За разлику од премодерног идеала искрености, у којем је особа била верна својој друштвеној улози и модерног идеала аутентичности, који подразумева верност унутрашњем ја, профилност представља идентитет који се заснива на видљивости, оптимизацији и перформансу. Данашње „ја“ функционише као профил; оно што може да се лајкује, прати, мери и алгоритамски вреднује. Идентитет није више питање унутрашње природе и истине, већ вањске функционалности и препознатљивости. Овакав модел идентитета повезан је са етичким питањима самопредстављања, површности и губитка дубље субјективности. Мелер не види профилност као девијацију већ као облик себства, који од нас тражи сталну самопромоцију, адаптацију и присуство у дигиталном простору.
На пример, на Инстаграму имамо опцију профилне слике, биографије, истакнутих прича, постављања објава и таговања на објавама. Кроз све ове алате ми градимо наш онлајн профил, који служи како бисмо стекли валидацију од других. У сталној смо потражњи за афирмацијом нашег профила кроз лајкове, прегледе и пратиоце.
Овај профилни идентитет није случајан, већ је пажљиво куриран, монтажом и селекцијом онога што желимо да други виде. Али, ако се идентитет обликује кроз праксу, као што то сугерише етика врлине, онда је и ова пракса етички релевантна. Да ли уметност аутопрезентације подразумева умереност, искреност, самопоштовање? Или је сама платформа таква да нас гура у претерану експозицију, у нарцисоидну потрагу за одобравањем која угрожава интегритет карактера?
Ако идентитет више није стабилно „ја“, већ профил, онда су и врлине претрпеле трансформацију. Искреност је замењена естетским перформансом; достојанство алгоритамском оптимизацијом; самопознање сталним упоређивањем. У оваквом окружењу, тешко је остати доследан себи, јер је профил увек полуфиктиван, између онога што јесмо и онога што би други хтели да будемо. И ту се, можда, открива најважније етичко питање: не како изгледамо, већ како живимо оно што објављујемо.
Када кажемо „живети оно што објављујемо“, у Лакановом кључу то постаје немогућа жеља за коинциденцијом између „ја“ као субјекта жеље и „ја“ као перформативне слике. Да ли прихватамо ту раздвојеност, или покушавамо да је прикријемо и тиме изгубимо додир са собом?
Мелер, у свом концепту профилитета, управо се бави тим феноменом: уместо да тежимо аутентичном себству, у савременом дигиталном свету ми градимо профил – структуру у којој је идентитет нешто што се курира, одржава, ажурира и оптимизује за видљивост. Профил није личност, већ перформативна шема препознавања. Кроз ту призму, етичко питање се преобликује: не „ко сам ја?“, већ „како се приказујем и шта ми то доноси?“ Уместо да живимо оно што објављујемо, ми живимо за оно што ће бити објављено. А у том и таквом животу, врлина постаје вишак, сувишна, јер није визуелно исплатива.
И Лакан и Мелер, сваки на свој начин, разобличавају илузију да је идентитет нешто што се може коначно ухватити у слици, било у огледалу или на профилу. Уместо тога, они сугеришу да прави етички живот није у слици, већ у односу према тој слици, у нашој способности да будемо свесни њених граница, њене конструкције и нашег места унутар ње. У том односу лежи могућност за врлину: не у искључењу визуелног, већ у прожимању слике и рефлексије, форме и искрености, приказа и живота.
Као што Левинас тврди, суштина етике није у закону или рефлексивној аутономији, већ у безусловној одговорности према лицу Другог. Лице ме позива, захтева, нарушава моју самодовољност – и управо у том нарушавању се открива могућност етичког живота. У дигиталној хиперреалности, где је Други често редукован на публику, алгоритамски број или непријатну критику, ова етика Другог позива нас да поново преиспитамо како и зашто представљамо себе. Не ради се више само о томе шта показујемо, већ коме дугујемо истину.
Идентитет, у свом најдубљем слоју, није нешто што имамо, већ нешто што изнова стварамо; у огледалима других, у језику, у телесним гестовима, у сликама које објављујемо. Данас, када визуелно доминира нашим постојањем, лични идентитет је у опасности да буде сведен на профил, а врлина на естетски избор. Али етика, нарочито етика врлине, захтева више од лепе слике: она захтева живот који је обликован свешћу, одговорношћу и унутрашњим растом.
У том светлу, питање идентитета није питање самопредстављања, већ самопревладавања. Не да бисмо постали слика коју други очекују, већ да бисмо у том лавиринту слика сачували трачак искрености, ону унутрашњу путању која не тежи савршенству, већ доследности. Јер, као што нас Лакан учи, ми никада нисмо потпуно оно што мислимо да јесмо, али у тој пукотини, у том расцепу између слике и субјекта, почиње могућност етичког живота. Аретичка етика нас учи да добар живот није скуп спољашњих слика, већ хармонија између унутрашњег расположења и спољашњег деловања. Визуелни идентитет, у том смислу, може бити инструмент врлине само ако је усклађен са истином субјекта, не са идеализованим, медијски обрађеним себством, већ са оним које је у стању да призна своје слабости, своју непотпуност, и упркос њима, или баш захваљујући њима, тежи ка бољем.
