Мом роду са Космета, грдног судилишта…
Сви краљеви наши, и цареви сјајни,
Осећате ли на небу срамоту нације?
Набацише нам жиг, непролазни, трајни,
Укаљаше образ, и будуће генерације.
Распродају земљу грам по грам,
Унутар одаја Беле куће,
У наслеђе остављају само срам,
Само тугу, чемер и беспуће.
Заридале све иконе са Дечана,
Закукао краљ Милутин из Грачанице,
Увели су божури са Газиместана,
Плачну Љевишку стежу бодљикаве жице.
Док Ибар излива српске сузе,
И две Бистрице литре крви,
Онај што нам земљу узе,
Намери се да нас опет смрви.
Ал’ још Ракић Приштином корача,
Гласно рецитујућ своју „Симониду“,
Не дамо те српски зиде плача,
Вечна препреко издаји и стиду.
