Претходних месеци стекао сам јак осећај да је дешавања на нашим улицама постало излишно коментарисати. Једноставно, интернет простор преплављен је мишљењима, ставовима, анализама и ескалација односа не-читања и коментарисања/писања потпуно се остварује од почетка блокада.
У склопу таквог односа снага у виду одушевљености разним аспектима естетике коју су протести донели – не кажем да је одушевљење нужно погрешно! – један аспект сам принуђен да детектујем и покушам да сагледам, са дистанце у односу на протесте по себи. Конкретно, православна естетика која је нагло излетела у први план на протестима, многе је (укључујући и аутора текста) у почетку позитивно изненадила. Има, наравно, и оних који су очито били упућенији и(ли) оптимистичнији по питању стања у народу, које ово није изненадило.
Ипак, у расправи о новонасталој сцени у којој се Христов лик месецима вијори на заставама по српским улицама, осећам да се превиђа једна јако важна ствар. Чини се да су људи превише лако прихватили као чињеницу некакво новонастало буђење Православља код омладине само на основу естетике протеста, без тога да се загребе у суштину. А за тако нешто не треба нам много више од кратког историјског остврта на периоде буђења Православља у Срба.
Буђења православља у Срба
Прво такво буђење у новијој историји имамо након распада СФРЈ. Срби су се национално освестили, сетили предака, извадили славске иконе са тавана и подрума, почели да се крштавају (од свега наведеног, једино суштински важно…), цркве су се пуниле, градиле, обнављале… Паралелно са тим, криминал је био у успону, корупција достизала неслућене границе, а мржња према припадницима других народа или политички неподобног дела свог народа доводила до низа убистава, пребијања и осталих злочина. Цркве су се градиле од новца стеченог на крви проливеној по београдском асфалту и кафићима, на сузама мајки чија су деца увенула од хероина или извршавала самоубиства. Православна естетика красила је митинге после којих су пребијани политички противници, куће криминалаца, свадбе ратних профитера, песме које су се вртеле као хитови по весељима… Ипак, деведесете године остаће симбол моралног колапса, и оставити милионе људи са неизлечивим последицама траума, депресије, алкохолизма, наркоманије… Да ли је то резултат духовног препорода?
Други такав период задесио је генерације стасале након ратова – „етикетирану омладину“. Бунт оличен у експанзији навијачког покрета и националистичких организација обележио је одрастања великог броја клинаца „са маргине“ у прве две деценије овог века. Данашња перспектива навијача често је обликована на основу онога у шта је (нажалост!) овај покрет склизнуо последњих година, али у времену о коме говорим то је била једна врло развијена субкултура вредна пажње. И кроз њу пријављивала се православна естетика. Изражена као бунт против насилне импутације у српски менталитет вредности које је заступала владајућа партија, једно од својих упоришта омладина је налазила у припадности Цркви. Тако је кроз естетику све прштало од Светосавља, али у пракси… У пракси – иза бојкота утакмица за Васкрс у коме су се навијачке групе ујединиле, већина припадника тих група приватно би за Велики Петак била на журкама, навијачке аутобусе красиле су заставе са иконама али се иза њих вукао спид, а мурали су све чешће били посвећени момцима који су убијени у навијачким сукобима… Да ли је то резултат духовног препорода?
Сличност „студентске духовности“ са свим претходним
Шта је слично у претходна два примера са овим што гледамо данас? Јер верујем да ако бих у данашњој атмосфери ово изнео као тезу у неком ширем друштву, добио бих осуде од стране браниоца наше „дивне омладине“ – као да сам њен непријатељ! Управо у томе је један од аспекта проблема, али кренимо редом.
Не желим да подлежем потреби за правдањем своје позиције која се намеће, али – ја не мислим да је ово на улицама „заведена омладина“. Радује ме њихово деловање, исказивање правдољубивости као једне важне црте српског духа која опстаје кроз векове и околности, чак и када не изгледа тако. Али, у овоме се та омладина не разликује од оне из претходна два примера! И деведесетих су људи притиснути правдољубљем и саосећањем према свом народу одлазили на ратишта, или у демонстрације, или – у крађе (колико год звучало парадоксално). И разне урбане легенде, улични песници који су оверили од хероина осећали су тегобу коју народ пролази – баш као и „наши студенти“. Људи који су палили амбасаде, прекидали утакмице, хапшени и малтретирани – такође су били правдољубиви. Многи од момака који су деценије утрошили по трибинама били су креативни, добронамерни, многи су истински састрадавали са својим народом и још јаче их је због тога притискала немоћ због свега што тај народ сналази. Па ипак, сложићемо се да не можемо да причамо о духовном препороду народа у овим периодима. Дакле, почетна тачка је иста – имамо правдољубиву омладину, коју искрено боли несрећа свог народа.
Оно што се данас успешно прикрива због диктата о нужности величања „дивне омладине“, управо је оно што претходници из личног искуства или не могу или заправо морају да увиде – а то је да истицање естетских симбола Православља НИЈЕ замена за духовни живот! У светлу величања свих ових догађаја, сентименталних сцена које изазивају сузе, сензационалних сцена у којима уплакани људи поздрављају студенте који ходају са иконама, бакљама осветљеним заставама са Христовим ликом – нико не говори о томе да те не чини Хришћанином никакво обележје, никаква застава и никакав политички став. То не могу да их упозоре генерације њихових родитеља, јер и сами нису направили овај скок од површне припадности до духовног живота. У то не могу да их упуте људи који сматрају да је борба против зла једнака деловању против неке странке, власти или појаве у друштву (била то независност Косова или пад надстрешнице). Нико нема храбрости да деци која по читав дан врте барјак са Христовим ликом каже да то није духовна борба, нити исповедништво.
Модерно доба је дефинисано интернет сензацијама. Тако и омладина одрасла у ово време пада на причу да је исповедање Христа једнако сликама на инстаграму које дочаравају њихову енергичност или емотивност при испољавању поменуте естетике, а духовна борба постаје оличена у прављењу МИМ-ова. Молитва је тако замењена заставом или мајицом, а борба против огреховљености бунтом против власти. Познато? Ако сте претходних деценија били део навијачке приче – итекако јесте! Христови војници викенде нису проводили на Литургијама већ по трибинама, уместо молитве певало се о мржњи према противницима, уместо добрих дела разбијале су се главе, уместо Поста трпала се свака дрога и алкохол у организам, уместо борбе са грехом борило се против власти, полиције, страних окупатора, неправде…
Духовно стање „наше деце“
Е, сад је доста! – рекао би замишљени бранилац „наших студената“ који ревносно проводи сате гледајући и делећи дирљиве фотографије по друштвеним мрежама. Наши студенти, та дивна омладина, ни мало не личи на вас који сте се убијали по трибинама, нити на генерације њихових родитеља који су крварили по ратиштима, а затим се на славама тукли са пријатељима из детињства због странке!
На ово би се надовезало рационалније питање, како аутор ових редова зна духовно стање те деце? Иако се то питање не би поставило уколико би „нашу децу“ назвао апостолима и исповедницима, питање ипак има смисла али има и одговор. Свакоме је јасно (осим онима који су моје генерације деценијама категорисале као директне слуге зла и деструкцине) да духовно стање појединца никад не можемо знати ни изблиза, нити наслутути његове интимне борбе и ломове и однос са Богом, ипак неко мерило постоји. „По плодовима њиховим познаћете их“. Ако би се данас сви једногласно сложили са прве две тезе које сам поставио, да у два представљена периода није било духовног препорода, онда се можемо сложити да мерило постоји. А шта показује духовну шупљину која се крије иза спектакуларних снимака са инстаграма?
Црква и друштвено стање
Иако нема оправдања за ћутање Цркве на стање у друштву претходних скоро пола године, још мање за ужасавајућа саопштења „медијске службе“ и појединих владика, показатељ потпуног духовног дисбаланса јесте прича о томе како неко „није мој патријарх/владика/свештеник“. Тако долазимо до тога да свако узима за себе право да бира црквени ауторитет по својој вољи, па је за њега једини легитимни патријарх Павле (због једног одгледаног клипа од три минута), једини владика Григорије итд… Дакле, на основу односа према једном питању у друштву или према тренутној ситуацији, верник вреднује Цркву? За свакога ко је макар мало загребао црквени живот, јасно је колико је овакав став испразан. Али, трагично је што острашћеност људи који овакве ставове заступају иде дотле да се као једини морални параметар поставља однос према питању протеста! Духовни живот, који је код светих оца и учитеља Цркве био динамичан тако да се у току једног дана доживе успони од неизрецивог блаженства до пада у поноре пакла, такви људи у манихејском маниру своде на директну, црно-белу поделу. А најпогубније у свему је то што на овај начин одређују грех и зло као неко „страно тело“, нешто што је ван њих самих и против чега се они, као представници Добра боре! Такве људе ваљало би – да је могуће – упутити да је ово основа већине јеретичких учења.
Оваква детерминисаност, у којој себе на основу заставе коју носиш постављаш на страну Христа или Добра или ма које духовне категорије, лоша је јер осим што блокира могућност за лично преиспитивање, даје „одрешене руке“ за борбу са непријатељем. Јер, јасно, ако сам ја на страни Христа, онда је мој непријатељ слуга оног другог. Наравно, ово је за многе који данас бране овакав став, пре само двадесетак година било монструозно размишљање, када се неки навијач сматрао Христовим, а амбасаду неке земље представништвом Сатане – али данас такав наратив није проблем када се за представника Сатане бира човек или странка против које се боре. Истина, је, ипак, болна, а то је да нико од нас није Христов ратник, нити је Сатана узео обличје једне партије (ма колико се кроз њу интензивно спроводила његова воља). „Нисам ја овде да браним Оног чију помоћ и сам тражим“ – говорио је владика Николај. Онај ко је себе „обележио“ ношењем заставе не тражи активно помоћ, нити пак мисли да је и сам често током дана проводник воље оне друге стране, чије дејство види само оличено у једној партији или човеку.
Духовни живот је борба са огреховљеношћу у себи. Ова изјава није никакав пацифизам, нити пасивност, нити било шта што би у њој видео неко ко не жели да на стварност погледа ван контекста једног историјског момента (протеста против власти). Свиђало се то некоме или не, ово је двадесетовековно искуство Цркве, коју не може да побије ни један цитат или троминутни клип. То не значи не бити политички активан, нити оправдавати негативне појаве у друштву, али фокус живота једног Хришћанина мора да буде однос са Богом, молитва, пост, очишћење срца како би примио у себе Христа, а не праћење вести, тражење негативних појава код друге, „противничке“ стране, или, што је данас посебно актуелно – исмевање противничке стране! Неко ко се труди да очисти своје срце не може да ужива у лајвовима циничног политичара који исмева сопствени народ; не може да сате и дане посвети праћењу испада и грешака“ противника“, не може да се радује било чијој пропасти, а наслађивање глупошћу и примитивизмом „противника“ управо је то, ма како га увили и објаснили. Жао ми је, морам да вас разочарам, али из перспективе духовног живота, неко ко исмева „ћациленд“, дели по интернеру слике и мимове који доказују колико су глупи наши противници, заиста се не разликује од пијаних навијача који певају вулгарне песме о другим народима, полицији или новинарима.
Баш у време успона циничних лајвова новог забављача интелектуално привилегованих маса, а у данима док се прослављао Отац српског народа, сетио сам се приче коју сам чуо о Жарку Видовићу, како је у својим позним годинама, пред прилазак Причешћу говорио имена људи који су га мулили у логорима. Човек прилази Христу приносећи Му и своје џелате. Чак и да нас толико боли судбина сопственог наорда, његова духовна и интелектуална закржалост коју приказују популарни снимци, ако желимо да приђемо Христу ми и слабости својих ближњих треба да Му принесемо као своје. Ако су наши џелати људи са клипова, утолико випе треба да нас боли њихов пад. Нема туђег греха који није наш, то је истина духовног живота, и такав осећај може нас довести да макар размишљамо о овоме што је Жарко Видовић успео да достигне.
Омладинска ексклузивност
Оно што је можда и највећи проблем јесте та атмосфера апсолутног повлађивања „нашој омладини“, које су њихови претходници били лишени; шта више, доминатни наратив била је управо сатанизација ових људи. Данас пак, као да су се људи који машу одређеним заставама унапред претплатили на то да су носиоци свих врлина. У црквеној терминологији, ово се назива прелест. У то стање често упадану људи који (из најбоље намере) по самом уласку у Цркву желе да исправе сваку направду, да сведоче Истину, да се супротставе сваком негативном елементу који виде увек у другима. Такву претерану ревност онај прави човеков непријатељ искористи, и кад већ не може да угуши човекову добронамерност и правдољубље, онда га макар погрешно усмери. Нажалост, ако људи огрезну у оваквом стању, касније им је тешко прићи јер, пошто су себе већ сврстали на праву страну, сваког ко се са њима не слаже аутоматски одређују као припадника друге стране. То се да спречити, уз духовни ауторитет и руковођење од стране људи опитних у духовном животу. Ако преточимо ово у пример о коме је реч у тексту, ствари су јасне, али… Пошто је завладало мишљење да је омладина већ сама по себи паметна, таке је постало светогрђе дирнути у ауторитет њихове процене. Тако им из црквених кругова може ауторитет бити само онај ко њих призна за ауторитет!
Застрашујуће код овог повлађивања је то што огрезлост у стања цинизма, безобразлука, духовног елитизма и осталих које носи ова поставка ствари у којој сам ЈА исправна страна, касније носи озбиљна оштећења која се открију тек ако се озбиљније уђе у духовну борбу, залог дат ђаволу који се са муком отплаћује. Из дате позиције нису у стању да осете да мржња коју уграђују као интегрални део свог духа не може да остане без последица на лични духовни живот, а још мање су способни да увиде да кроз такву немарност за борбу са својим помислима и осећајима постају плодно тло за демонско деловање кроз њих. А онда тако, удружени, са све хришћанском естетиком на себи и око себе, постају проводник за демонски притисак који се о рушава на читаву околину.
Оправдана би била и примедба да је естетика можда некоме одскочна даска, која ће га гурнути у трагање ка суштини. Заиста, колико је људи који су привучени „само“ црквеним појањем или лепотом неке иконе закорачили у озбиљне дубине духовног живота и заиста се преобратили. И наравно, сва наша молитва треба да иде у том смеру, да се код што већег броја људи то деси. Али, то и даље не говори о духовном препороду. Јер и у периодима које сам помињао било је таквих прича. На све дирљиве фотографије и снимке који се обкављују, имао бих да, само из личних сусрета, наведем бројне, исто тако дирљиве примере, у којима је Христос дотицао душе и приводио покајању људе са ратишта или трибина! Па ипак, појединачни примери нису слика колективног народног покајања, које ми као народ нисмо доживели у модерној историји, управо зато што нам је испуњавање форми довољно; јер су генерације наших родитеља сматрали да је довољно што славе славу, наредне генерације што певају о Косову и против педера, а новим генерацијама та форма прети да постане слика на инстаграму.
