Odlomak iz istoimenog naučnog rada profesora doktora Milorada Todorovića (Filozofski fakultet Univerziteta u Prištini) u monografiji Pravo i pravda.
Na početku je morala postojati svest o krivici i samo je njena stvaralačka moć mogla stvoriti zakon.
– Milorad Todorović
Priroda je nanela nepravdu pojedincima dajući im u najvećoj meri nejednaka telesna svojstva i duševnu obdarenost, čemu nema pomoći.
– Frojd
Kao psihoterapijski metod neurotskih smetnji i postupak istraživanja duševnih procesa koji su teško pristupačni, psihoanaliza je (jedina) psihološka teorija zasnovana na istraživanju nesvesnog dela psihičkog života. To nesvesno koje je postulirala psihoanaliza nije podređeni fenomen u odnosu na svesno, to jest svest, iako je nedostupno znanju i svesti. Njega čine duševne radnje isto onako kao što su duševne radnje i one svesne. Prava priroda i značaj nesvesnog mogu se naslutiti iz činjenice što su sve duševne radnje najpre bile nesvesno zbivanje. Radnje koje postaju svesne ne predstavljaju ni drugačiju ni višu vrstu, već je njihovo prelaženje u svest samo svojstvo koje dolazi spolja kao svetlost na predmet.1
Psihologija kao nauka o duši pokazala je već na samim svojim počecima veliko interesovanje za pravnu problematiku u forenzičkoj psihologiji. Knjiga Huga Minsterberga (Hugo Münsterberg) Na klupi za svedoke, objavljena 1908, imala je ponirsku ulogu. U toj knjizi Minsterberg opisuje izveštaje očevidaca i brojne psihičke razloge neslaganja podjednako verodostojnih svedoka koji se trude da daju tačna i istinita svedočanstva. Zašto se njihova svedočanstva tako razlikuju? Minsterberg je objasnio razliku između subjektivne i objektivne istine. Ukazao je na to kako naši oseti mogu biti prevareni i kako sugestija deluje na percepciju. Naglasio je da su sećanja često nepouzdana, posebno kada pokušamo da se setimo događaja koji su se desili pre nekog vremena. Teško je, polazeći od procesa zaboravljanja, naći psihološko opradvdanje za uzimanje svedočenja za „dokaze“ koji će biti osnova za donošenje sudskih odluka, kao što se čini u suđenjima Tribunala u Hagu. Sećanja su nepouzdana čak i uz najbolje namere, idealne uslove te kratko razdoblje između događaja i prisećanja. Zato i najiskrenija zakletva da će se reći „istina, cela istina i ništa osim istine“ nije nikakva garancija objektivne istine.
Kada se od nas posle dosta vremena traži da se setimo nekog događaja, i to pogotovo pod stresnim uslovima svedočenja u sudnici kada suparnički advokati postavljaju sugestivna pitanja, treba očekivati netačnost. Akademsko obrazovanje sudije nužno bi moralo da uključi detaljno razumevanje pojedinih psihičkih funkcija, pamćenja pre svega, da bi se shvatilo koliko se može imati poverenja u sećanje, mišljenje ili opažanje, koliko su sve te sposobnosti ograničene, određene mnogobrojnim faktorima ili podložne „zloupotrebama“ iz raznoraznih motivacija. Da bi sudija znao koliko se može osloniti na nečije pamćenje, nužno bi bilo da – pored funkcija pam ćenja – poznaje i kako „funkcioniše“ sećanje. O tome se mogu naći podaci već u uvodima u psihologiju koji moraju istaći razliku između funkcije pam ćenja i funkcije sećanja.
Bez teorije o psihičkom aparatu zasigurno nije lako shvatiti postojanje razlike između ove dve funkcije. Nije funkcija sećanja, od čega sudije polaze u svom ispitivanju, zaštita utisaka kao što je to kod pamćenja. Sa sećanjem je drugačija situacija, ono suprotno pamćenju teži razlaganju utisaka (Todorović 2011:225). Kada se u suđenju ne pođe od ove destruktivne prirode sećanja, postoji velika opasnost da samo suđenje postane destruktivno. Koliko je smisleno donošenje presude na osnovu „sećanja“ dvadeset godina nakon nekog događaja, najbolje se može videti u sudnicama haškog Tribunala. I pogotovo, koliko to ima veze s pravdom ako su poznate ove psihološke postavke. Svedoci koji se tako dugo sećaju, sećaju se jer je to u skladu s njihovim odnosom prema njihovoj „istini“. Kada bi sudije bile upoznate s Frojdovim (Sigmund Freud) stavom iz Primedaba o jednom slučaju prisilne neuroze, znale bi da se u nemačkom jeziku za osobu koja svedoči na sudu još uvek kaže Zeuge (čit. cojge; svedok, što je nemački prevod latinskog testis = 1) svedok; 2) muška polna žlezda, semenik, kao svedok, svedočanstvo muškosti, i stvoritelj novog života), dakle, prema ulozi koju ima muškarac u činu oplodnje, dok se u hijeroglifima reč svedok predstavlja sličicom muškog polnog organa (Frojd 2003:77).
Minsterberg je osuđivao brutalne metode ispitivanja i iznuđavanje priznanja. Tražio je da se takve varvarske metode zamene psihološkim. Govorio je i o lažnim priznanjima ljudi koji tvrde da su počinili zločine koje zapravo nisu počinili. Čak je naveo i uslove gde se javljaju takva lažna priznanja: dugotrajno i intenzivno ispitivanje ljudi koji žele ugoditi, ljudi koji su skloni pokoriti se snažnim autoritetima, te kod duboko depresivnih ljudi koji osećaju potrebu da budu kažnjeni. U knjizi Um porotnika Minsterberg opisuje eksperimente koje je izveo na Harvardu gde je studenti trebalo da donesu svoj sud, a nakon toga su imali priliku u zajedničkoj diskusiji s drugima raspravljaju o tome i imali su mogućnost da daju drugo mišljenje.
Kada su sami prosuđivali, bili su tačni u 52% slučajeva, a u grupi u 78%. Minsterberg je zaključio da je grupo donošenje odluke psihološki opravdan postupak. Kada se ovo istraživanje ponovilo nisu dobijeni isti rezultati. Zaključeno je da žene nisu sposobne za razumnu grupnu raspravu i da bi pravni sistem dobro funkcionisao kada žene ne bi u njemu učestovale. Pravo i kultura su toliko uvezani da se skoro može reći da je reč o istom. Zakon je obezbedio kulturni razvoj. Da nije postojao zakon, ne bi postojala ni kultura. Da zakoni štite opšte dobro moglo se čuti još od Aristotela (Aristotel 1970:113). To opšte dobro psihoanaliza veže primarno za kontrolu najjačih (nagonskih) sila u čoveku. Nije sporno da racionalni sistemi morala, vrednosti, nauke i razuma određuju linearnu evoluciju društva, u njegovoj vidljivoj istoriji, ali temeljna energija koja pokreće i same ove kulturne tvorevine dolazi s drugih strana koje je psihoanaliza svela na nagonsku prirodu čoveka i dve gigantske sile koje deluju u njemu: eros i tanatos.
„Ta bazična energija potiče od prestiža, izazova, od svih zavodljivih i antagonističkih nagona, računajući tu i samoubilačke, koji nemaju ničega zajedničkog sa jednim društvenim moralom ili sa jednim moralom povesti ili progresa“ (Bodrijar 1991:62). Moć tih sila je toliko velika je da je nužno rodila sam Zakon da bi čovek opstao. Pravo se uvek tiče kulture i uvek je vezano za kulturu, koja, uostalom, zahvaljujući pravu umnogome i opstaje. Pojam prava je kulturni pojam, kaže Gustav Radbruh (Gustav Radbruch 1980:44), a kulturi pripada sve ono što zavisi od sistema normi koje uređuju društvo i koje, dakle, mogu varirati od jedne do druge društvene strukture. Prohibicija, sistem normi i zabrana, upravo su ono što se smatra kulturom i što se, mora se reći, ne postiže lako i bez teških posledica. Za psihoanalizu kultura je stvorena „pod pritiskom životne nevolje na račun zadovoljenja nagona i ona se velikim delom stvara uvek iznova time što pojedinac koji stupa u ljudsku zajednicu ponavlja žr tve u zadovoljenju nagona u korist celine. Među nagonskim silama, tako upotrebljenim, seksualne težnje igraju značajnu ulogu; one se pri tom sublimiraju, to jest odvraćaju od svojih seksualnih ciljeva i upućuju na ciljeve koji su socijalno viši; nisu više seksualni. Ali, ta izgradnja je labilna; seksualni nagoni loše su obuzdani; kod svakog pojedinca koji treba da sudeluje u kulturnom radu postoji opasnost da se njegovi seksualni nagoni odupiru ovoj upotrebi. To neuspešno savladavanje sila koje su usmerene protiv kulture, a stvaraju nemalo zadovoljstvo, jeste sa stanovišta kulture prekršaj“ (Frojd 1970a:18).
Pravna nauka pokušava da vrati taj neukroćeni, nesublimisani deo – označen kao krivica – u kulturne tokove bilo porevencijom bilo sankcionisanjem. Može se reći da je i za pravnike i za psihoanalitičare „krivica“ (prekoračenje norme, prekršaj, greška) centralni pojam. Za sudije je ta „krivica“ u stvarnosti realizovana želja (seksualna ili agresivna), dok je za psihoanalitičare odbačena (potisnuta) želja vraćanjem tog potisnutog napravila „prekršaj“ u vidu simptoma. Dakle, u psihoterapiji se sreće ta ista, presijom ugušena želja, želja od koje se odustalo, koja se u svest i delatnost vraća maskirana. Iako je maskirana, nju u subjektu prepoznaje onaj deo subjekta koji je poznavalac zakona – nad-ja (superego) – prisiljavajući ja (ego) da se oseća krivim, da se samooptužuje i kažnjava. Taj unutrašnji sudija može biti veoma nepravedan i agresivan prema pojedincu i kažnjavati ga kada ne postoji nikakav prekršaj.
Krajnje pojednostavljeno, razlika između sudije i psihoanalitičara sastoji se u tome što sudija na osnovu etičkog načela u pravu kaže: „odustani od svoje želje“, dok psihoanalitičar, nasuprot njemu, navodi pacijenta da ne učini ustupak u pogledu svoje želje. Svako ustupanje, to jest odstupanje od svoje želje, koje se odvija pod budnim okom unutrašnjeg sudije (superega), završiće u simptomu. Upravo zato jedina stvar zbog koje se – u analitičkoj perspektivi – može biti kriv jeste, po Lakanovom (Jacques Lacan) mišljenju, kada se ustukne pred svojom željom (Lakan 1986:17). Zbog toga psihoanalitičar, za razliku od sudije, ne pokušava da pomiri ego s kulturom. Taj odnos između psihoanalize i prava mnogo je iznijansiraniji od onoga koji postoji u sadašnjoj tematizaciji tog odnosa bilo u psihoanalizi bilo u pravnoj nauci. Najbolje bi se mogao shvatiti sledeći lakanovsku strukturalističku psihoanalizu, gde se zakon zasniva na zabrani uživanja, ali on sam ne zabranjuje uživanje niti brani subjektu pristup uživanju. Prepreka o kojoj se radi je empirijska prepreka ili, kao što Lakan kaže, „gotovo prirodna prepreka“: to je zadovoljstvo, ili pak zakon zadovoljstva koji zadovoljstvu postavlja granice (Lakan 2002:821).
S druge strane, sigurno niko od nas ne bi izbegao kaznu kada bi se s nama postupalo onako kako zaslužujemo. Osećanja krivice u nama, naročito ona nesvesnog karaktera, svedoče o bogatstvu naših prestupa, govore o našoj smeštenosti u pravo i o tome koliko mi zapravo živimo pravo, koliko smo mi u njega uronjeni. I onda kada nismo krivi, krivica vlada psihičkim, praveći autodestruktivne ishode ili ozbiljne depresivne pomake, i to mnogo više nego kada smo krivi, i tada smo takođe u poziciji Zakona, očekivane ili željene kazne. Živeći u zabrani, zakonu i kazni, koje proizvodi, koliko god to izgledalo čudno, sama čovekova priroda, preciznije rečeno, želja (mnogo više nesvesno nego svesno), čovekov život je mnogo više određen pravom nego što se to može i pretpostaviti. Pravo je zapravo ono što je psihoanaliza određuje kao princip realiteta od koji se odbijaju naše želje. Pravo je na početku našeg opstanka, sigurnosti, regulacije haosa, ali i na početku odricanja od sebe, neautentičnosti, odustajanja od sopstvene prirode, potiskivanja, izgradnje simptoma ili ozbiljne patologije.
Red koji Priroda podrazumeva ili „hoće“ jeste potpuni nered sa stanovišta Kulture, na isti način na koji je red u nesvesnom delu psihe potpuni haos za svesni deo. Iz tako različitih stremljenja prirode i Kulture, svesnog i nesvesnog i proizlazi čovekova pocepanost i rađaju se patnje i bolesti. To se najlakše vidi ako se simptom shvati kao kompromis između potisnutih želja (uglavnom infantilnog porekla) i društveno nametnutih zabrana njihovog ispunjavanja. Takav kompromis Želje i Zabrana (zakona, prava), koji gradi ili koji čini simptom, shematski smo na jednom drugom mestu (Todorović 2013) prikazali na sledeći način:
Celokupno razumevanje onoga što neko čini (aktivnost, ponašanje, ličnost, subjekt) smešteno je – da još jednom ponovimo – u prostor Želje i onoga što je sprečava, odbija, propušta s većom ili manjom kamuflažom. Otuda svako ko želi da razume, dešifruje nečije ponašanje, bilo u cilju psihoterapijske procene bilo procene koliko je neko odgovoran za učinjeno delo pri odmeravanju kazne ili pohvale, mora poći od ova dva člana. U psihologiji – psihoanalitičkoj psihologiji posebno – željom se označava stremljenje, priželjkivanje, potreba, žudnja, prohtev, to jest svaki oblik kretanja prema nekom objektu čijoj su duhovnoj ili seksualnoj privlačnosti izloženi duša i telo (Rudinesko, E. & Plon, M. 2002: 1130). Nije teško zaključiti da je u tom smislu želja ispunjenje nekog nesvesnog priželjkivanja. Budući da je psihoanaliza jedina psihologija koja polazi od postojanja nesvesnog dela psihe, nesvesnog ’psihičkog’, to nesvesno i jeste njeno ekskuluzivno mesto.
Šta to konkretno znači, možda bi se najbolje moglo videti u susretu ove dve vrste sila. Sile koje blokiraju zadovoljenje Želje, to jest blokiraju momentalno rasterećenje nakupljenog uzbuđenja, deluju kao zabrane ili zakon, a dolaze od spoljnjeg sveta i unutrašnjih sila kao njegovog predstavnika i odlažu zadovoljenje ili čak pribavljaju satisfakciju uprkos preprekama. Sile koje odlažu zadovoljenje, osim u nekim specifičnim situacijama, dovode do povećanja napetosti, to jest do nezadovoljstva koje će se pretvoriti u agresiju usmerenu napolje ili agresiju usmerenu na sopstveni self. Psihoanalitička psihologija je prirodu tih oprečnih sila videla i kao samopodešavajuće tendencije iz samog organizma i kao podešavajuće tendencije koje su društvenog karaktera. One sile koje teže rasterećenju (ili principu konstantnosti) jesu, dakle, primarne biološke tendencije, dok su inhibitorne sile (impulsi) aktivirane spoljašnjim uticajima. U interakciji tih sila odvija se celokupno i predvidljivo i nepredvidljivo mentalno funkcionisanje, ono koje je u skladu s normom ili ono koje predstavlja prekršaj ili premašaj norme, ono koje se može odrediti kao racionalno i ono koje ima karakter iracionalnog.
Kada su tendencije ka rasterećenju imperativne, želje se moraju zadovoljiti bez obzira na posledice koje mogu uslediti bilo po subjekta bilo po onoga ko je njihov objekt. U drugim slučajevima, kada su sile koje se opiru zadovoljenju jače ili zastrašujuće, tendencije ka rasterećenju bivaju ili „isključene“ (potisnute, otcepljene, negirane) iz sveta subjekta, ili možda nađu neki maskirani izlaz koji je suprotan svesnoj volji da se tome odupre. U slučaju da su tendencije ka rasterećenju i inhibitorne tendencije jednake jačine, iako ne postoji nikakav spoljni znak aktivnosti, postoji potrošnja energije u skrivenoj unutrašnjoj borbi. Takvi pojedinci će se žaliti ili na stanje umora i iscrpljenosti, ili dosade, ili mogu uraditi nešto što će svima onima koji ih poznaju izgledati potpuno nerazumljivo, čudno ili neobjašnjivo. Oni sami o tom sukobu, iscrpljenosti, pražnjenju, delovanju malo šta znaju. I u pravnoj praksi, i pri školskom neuspehu, kao i u psihoterapijskoj ordinaciji, može se sresti slična pojava, a naime, da neko kaže: „Nešto znam, ali ne znam šta znam.“ Koliko god zvučalo paradoskalno, aporetično, inkompatibilno ili protivrečno, ovo može biti potpuno tačno – sušta istina (npr., majka – da bi sakrila od sebe znanje o vezi svoje kćerke iz prvog braka sa sadašnjim mužem). Ona to svakako nesvesno zna, a svesno ne zna zato što su, kako Frojd reče, duševni procesi sami po sebi nesvesni i što su, od celog duševnog života, svesni samo pojedini akti i delovi (Frojd 1970a:17).
Precizno sledeći Frojdove reči „da svaki psihički čin počinje kao nesvestan i takav može da ostane, ili pak, u daljem razvoju može napredovati do svesnog, već prema tome da li nailazi na otpor ili ne“ (Frojd 1996:17), psihoanaliza je pokazala koliko ti tajnoviti, nesvesni, skriveni pokretači imaju dominantan uticaj na ljudsko ponašanje. Postojanje nesvesnog dela psihe nameće pitanje koje za pravnu nauku ima veliki značaj: u kolikoj meri mi možemo biti subjekti odgovorni za svoje delovanje, i u kojoj meri naši prividni izbori podležu silama kojima ne upravljamo. Zato se lako možemo složiti sa Kasirerovim (Ernst Cassirer), skoro bi se reklo psihoanalitičkim stavom, da „ljudska priroda postaje shvatljivom tek pomoću neshvatljivosti koju otkrivamo u njenom temelju“ (Kasirer 2003:183). Polazeći od toga da je nesvesno funkcionisanje (kao nesvesno psihičko) neizbežno u procesima na kojima se zasniva psihička aktivnost, izgrađena je psihoanaliza kao nauka koja istražuje te tajanstvene, tamne, nepoznate, nesvesne delove psihičkog. Shvatiti psihičko u celini, ili samo neki psihički sadržaj, bez postuliranja pojedinačnih nesvesnih procesa skoro je nemoguće. Premda je nesvesno zagonetna karakteristika psihičkih procesa, u psihoterapijskom procesu – i nigde drugde – postalo je jasno da se zakoni nesvesne i svesne duševne aktivnosti veoma razlikuju. Kao psihoterapijski metod neurotskih smetnji i postupak istraživanja duševnih procesa koji su teško pristupačni, psihoanaliza je postala sveobuhvatna psihološka teorija zasnovana na istraživanju nesvesnog dela psihičkog života.
Budući da su sve duševne aktivnosti, uključujući simptome i patološka ispoljavanja, izuzetno složene pojave i u krajnjoj liniji uslovljene nagonskim pobudama, to o njima nijedan subjekt ne može precizno svedočiti, biti ih svestan, vladati njima. Svako razumevanje ponašanja neke ličnosti, subjekta ili selfa nužno mora polaziti od njegovog svođenja na nagonske pobude koje ga motivišu. Osnovni momenti koji sačinjavaju pojmovni okvir psihoanalize jesu nesvesno2, potiskivanje3, otpor4, seksualnost5 i Edipov kompleks6.
- S nesvesnim psihičkim pojavama je isto kao i s osvetljenim i neosvetljenim fizičkim pojavama. Sto, lampa, olovka, knjiga, koje smo u toku dana videli u sobi, isti su predmeti i kad su nevidljivi u tamnoj noći bez osvetljenja. Njihovu egzisistenciju ne određuje „vidljivost“ ili „nevidljivost“. To što su oni nevidljivi u potpuno mračnoj prostoriji ne znači da ne postoje ili da postoje samo onda kada su osvetljeni. Svetlost čini samo da se postojanje nečeg oseti čulom vida, ali ni svetlost ni čulo vida ne stvaraju pojave, fenomene, stvari. One su tu i u mraku i na svetlu. I vidljive i nevidljive one pripadaju fizičkom svetu. Slično tome, i nesvesno kao i svesno pripadaju duši. Tako s pojavom psihoanalize nesvesno prvi put u istoriji psihologije nije ono o čemu se ne može znati, već ono s čim se mora računati kao postojećim. To da psihičko nije samo svest već da je psihičko = svest + nesvesno bilo je revolucionarno proširenje naučne sfere društvenog. ↩︎
- Svejedno da li se nesvesno predstavljalo deskriptivno, pridevski, ili topički, prostorno, akcenat je na sadržajima psihičkog koji nisu u aktuelnom polju svesti. U topičkom smislu, nesvesnim se naziva jedan od sistema psihičkog aparata koji se sastoji od potisnutih, iz svesti isključenih, sadržaja kojima je onemogućen pristup u svesno, dok u pridevskom obliku nesvesno nije svojstvo posebne instance, već se njime opisuju karakteristike sistema (instanci), pre svega ona nagonskog dela (ono ili id), ali i drugih dveju instanci (ja ili ego, i nad-ja ili superego). Četiri bitna obeležja nesvesnog kao sistema jesu: a) njegovi sadržaji su reprezenti nagona, b) tim sadržajima upravljaju mehanizmi primarnog procesa (kondezacija i pomeranje), v) ti sadržaji, koji su zaposednuti (katektirani) nagonskom energijom nastoje se vratiti u svest i delovanje i d) u njemu su posebno fiksirane želje iz detinjstva. ↩︎
- U strogom smislu pod potiskivanjem se podrazumeva radnja kojom subjekt nastoji gurnuti u nesvesno ili zadržati u nesvesnom predstave (misli, slike sećanja) u vezi s nagonom. Suština potiskivanja je
isključivo u odbijanju i udaljavanju od svesti. Potiskivanje se događa u slučajevima u kojima zadovoljenje nekog nagona koje može pribaviti zadovoljstvo preti da izazove nezadovoljstvo s obzirom na druge
zahteve, pre svega zahteve savesti ili društva. ↩︎ - Otpor je ona sila koja se svojim delovanjem protivi pristupu u sopstveno nesvesno (na primer, kod psihičkih bolesnika koji se čvrsto drže svoje bolesti te dakle opiru izlečenju). ↩︎
- U psihoanalitičkoj teoriji seksualnost nije samo aktivnost i zadovoljstvo proizvedeno funkcionisanjem genitalnog aparata već obuhvata širok raspon uzbuđenja i aktivnosti koje postoje još od detinjstva, pri kojima se pojavljuje zadovoljstvo nesvodljivo na zadovoljenje osnovnih fizioloških potreba ↩︎
- Edipov kompleks je središnji pojam u psihoanalizi kojim se označava složeni skup psihičkih stanja, zbivanja i karakteristika izazvan univerzalnom zabranom incesta i povezan s njom. Radi se, pre svega, o nesvesnoj predstavi kojom se izražava seksualnost ili ljubavna želja deteta prema roditelju suprotnog pola i njegovo neprijateljstvo prema roditelju istoga pola. ↩︎
