Oktobar je mesec u kojem unutrašnjost bioskopa, a i stvarni svet napolju dobijaju istu atmosferu: tamniju, zasićeniju, ali ipak punoj obećanja pred kraj godine. Dok se bioskopske sale pune premijerama koje traže pažnju, festivali i nezavisna scena šapuću nova imena i hrabre forme koje odbijaju kompromise. U ovom izdanju Ovacija i Negacija prolazimo kroz naslove koji su nas ovog meseca dirnuli, ali i one koji su nas razočarali. Spremite kokice ili pocepajte bioskopske ulaznice: krećemo!
Ovacije – Springsteen: Deliver Me from Nowhere
U poslednje vreme sam postao izrazito skeptičan prema biopikovima o muzičarima. Prečesto dobijamo istu, izlizanu formulu: nekoliko dramatičnih koncerata, sentimentalan bekstori kao lepak za pesme i bezbroj klišea koji filmašu više štete nego što koriste. Iako su tu i retki izuzeci (npr. „Better Man)“, većina naslova u poslednje vreme deluje kao reciklaža koja ni ne ispunjava svoj osnovni cilj: da ostave utisak ili budu nešto više od očekivanog. Zato je najava filma o Brusu Springstinu delovala nepotrebno, ali upravo „Springsteen: Deliver Me from Nowhere“ uspešno razbija ta mala očekivanja.
Film se fokusira na presudan period dok Springstin stvara album „Nebraska“, koji beleži njegov prelaz iz lokalne zvezde u umetnika čija muzika dobija novu težinu. Reditelj Skot Kuper možda ne izmišlja ovaj podžanr, ali njegovo fino vođstvo glumaca i osećaj za intimnu dramu donose svežu varijantu poznatih tropa; Džeremi Alen Vajt nosi film svojom potpunom predanošću, a podrška Džeremija Stronga i Stivena Grejama daje dodatnu emotivnu težinu. Ukratko: film ne pokušava da podigne neku narativnu revoluciju, ali uspešno prenosi srž umetnika: i mene je, kao osobu koja malo znao o Springstinu, naučio i dirnuo.
Ovacije – TRON: Ares
Živimo u dobu filmske nostalgije, a „TRON: Ares“ je najnoviji „legacy“ nastavak koji pokušava da premosti stare i nove fanove oživljavanjem omiljenog vizuelnog igrališta, „TRON“. Film okreće uobičajenu premisu: programi ulaze u ljudski svet, što je narativno obećavajuće, ali scenario uglavnom izbegava hrabre ideje u korist grubih poruka i poznatih blokbaster ritmova (čak pozajmljuje i podzaplet koji neugodno podseća na „The Terminator“). Likovi ostaju plitki i predvidljivi, a priča retko zaslužuje emotivnu ili filozofsku težinu na koju aludira. Ipak, premisa nudi dovoljno svežih uglova da se vidi šta je film mogao postati da su scenaristi otišli korak dalje.
Gde „TRON: Ares“ zaista pobeđuje je u čulnom smislu. U pitanju je zapanjujući audio-vizuelni rolerkoster stvoren za najveći ekran. Neon vizuali su prelepi, a muzika Trenta Reznora i Atikusa Rosa Rosa, podiže gotovo svaki kadar, čineći akcione momente vrhunskim u IMAX-u. Glumačke partiture su mešovite: Greta Li je solidna, Evan Peters i Džilijan Anderson donose poznata lica, dok Džared Leto više uznemirava nego što uverava. Ukratko: nije pametna ili suptilna naučno-fantastična priča, već opojan spektakl za kokicožderače. „TRON: Ares“ je tehnički vrhunski, narativno nedovoljno ispečen i vredan gledanja ako tražite pre svega vizuale i zvuk, ali ne i neku dubinu.
Ovacije – aka Charlie Sheen
Netflixov dokumentarac „aka Charlie Sheen“ zaslužuje ovacije jer uspeva da razbije tabloidnu površinu i pokaže čoveka iza naslova; ne kroz jeftine skandalozne trikove, već kroz pažljivo odabrane arhivske snimke, iskrene intervjue i trenutke tišine koji govore više od hiljadu izjava. Režija zna kada da pritisne i kada da se povuče; film ne romantizuje greške, ali ih ni ne trivializuje, pa rezultat postaje dirljiv portret komplikovane ličnosti koja i dalje fascinira.
Dokumentarac pobeđuje i tehnički: montaža kroji ritam tako da napetost i empatija idu ruku pod ruku, a glasovi sagovornika dodaju slojeve koji otkrivaju motive, poraze i krhkosti. Ukratko: ovo nije samo još jedan podsetnik na skandale, već ubedljiv filmski pokušaj da se razume čovek koji je decenijama bio u službi zabave, a takav pokušaj zaslužuje aplauz!
Negacije – Black Phone 2
Još jedna godina bogata hororima, još jedan podsetnik da kvantitet ne znači i kvalitet. „Black Phone 2“ je tipičan primer nastavka koji postoji prvenstveno zbog profita prvog filma. Dok je original iz 2022. uspešno spojio poznate horor trope i dao svež senzibilitet, nastavak se vrti u potrazi za relevantnošću među mnogo boljim izdanjima 2025. Film prebacuje radnju u smrznuti kamp i stavlja naglasak na snove i noćne more Gven, što donosi najbolje i najpotentnije scene, ali ta ideja nikad nije dosledno razrađena… Umesto toga smo dobili tonalno rascepljen miks slešera, kempa i PG-13 muka koji više zbunjuje nego plaši.
Glumački par (Mejson Tejmz i Medeline Mekgro) donosi solidne momente, a povratak Itana Hoka je zabavan, ali ni to ne spašava narativnu nerazrađenost i osećaj da je vizija redatelja Skota Deriksona obrezana u ime „bezbednosti“ i komercijale. Najjeziviji trenuci pokazuju šta je ovaj film mogao da bude, ali dokle god studio trpi rizik kreativnosti, „Black Phone 2“ ostaje nepotreban i prosečan dodatak serijalu…
Negacije – The Smashing Machine
Braća Safdi su se za sad kreativno razišla, a Beni Safdi je sa „The Smashing Machine“ ispratio priču o pioniru MMA-a, Marku Keru, kroz vrhunac i pad karijere. Film od nešto više od 120 minuta deluje razbijeno: scene i žanrovi se nižu bez ubedljive narativne gradacije, pa teško se uspostavlja emotivna povezanost sa likovima. Benijev osećaj za vizuelni ritam je očigledan: dokumentaristički prikazi borbi i fizičke realnosti boraca imaju snagu, ali scenario jednostavno ne drži sveža i zato film često deluje neusaglašeno.
Spas donose predani glumački nastupi i tehnička strana: Dvejn Džonson se zaista posvetio ulozi, a Emili Blant izvlači iz klišea više nego što se očekivalo, dok Nala Sinefro svojom muzikom često podiže segmente koji bi inače tonuli. Ipak, nijedna od ovih vrlina ne uspeva da prikrije strukturnu tanakost filma; mnogo toga bi bolje funkcionisalo kao dokumentarac (jedan već postoji). „The Smashing Machine“ je ponekad intrigantan i vizuelno lep, ali suštinski previše konvencionalan i slabo razvijen da bi opravdao festivalski hajp.
Negacije – Čarobna Zemlja
Retko mi se dešava da ostanem bez reči, ali Čarobna Zemlja me upravo je toliko zatekla. Više sam bio zatečen njegovim postojanjem nego dirnut njime. Premisa filma obećava: potonuli, nekada talentovani glumac pravi novi život kao klaun na dečijim rođendanima, a zatim ga privuku nazad kao voditelja dečijeg rijaliti šoua za debelu svotu novca. Umesto da iz te postavke izvuče oštru satiru ili emotivnu dubinu, scenario tone u umorne klišee i polovične zaplete. Ima iskri! Nekoliko zaista smešnih parodija apsurdnih TV reklama i poneka podmukla opaska na račun rijalitija, ali su ih premalo i suviše su skromne da spasu narativ iz kreativnog kolapsa.
Tehnički, film je još veće razočarenje: neujednačena kinematografija koja podseća na rastegnuti YouTube video i zvuk koji je toliko amaterski da te stalno izvlači iz priče. Režija deluje površno i žurno, ostavljajući glumce koji se trude: Ljubišu Savanovića, Milicu Mihajlović, Ljubu Bandovića, Gorana Sultanovića; zaglavljene sa tankim materijalom. To čini rezultat dvostruko tužnijim jer je ovo poslednji film reditelja Milorada Milinkovića: projekat koji je nekad mogao nagovestiti nešto zanimljivo postao je sterilni, protraćeni haos. Dokaz da dobra ideja i sposobni glumci nisu dovoljni kada zanat oko njih zakaže.
Oktobar nas je podsetio da su filmovi i dalje ono jedinstveno mesto gde se rizik često isplati, a priča (ako je iskrena) može pomeriti publiku više od vizuelnog šminkanja kadra. Ovacije dodeljujemo onima koji su pokazali autentičnost i hrabrost, a negacije ostavljamo ostvarenjima koja su izabrala prosečnost ili maskiranje nedostatka sadržaja spektaklom. Nastavite da gledate rizično: podržite male autore i tražite žanrovska iznenađenja!
