Marsi Smit, ,,Change Agent: Gene Sharp’s Neoliberal Nonviolence”, nonsite.org, izdanje #28, 10. maj 2019. Sa engleskog preveo David Novaković.
Zamagljivanje proizvodnje
Šarpova „društvena teorija moći“ zaokupljena je načinom na koji „centralizovana država“ poseduje političku moć. U toj teoriji gotovo da nema prepoznavanja načina na koji se moć artikuliše kroz materijalni proces proizvodnje: kroz privatno vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju, eksploataciju radnika putem nadničarskog oblika, imperativ maksimizacije profita kroz stalnu razmenu robe na tržištima, nejednaku globalnu geografiju periferija i jezgara, i neprekidni, brutalni proces direktnog, često vansudskog prisvajanja zemlje i rada – „prvobitnu akumulaciju“¹¹⁵.
Ako su osnovni proizvodni odnosi nevidljivi, onda i objektivna realnost klase postaje zamagljena, svedena na puku kulturnu identifikaciju. Na primer, radnici se ne identifikuju prema svom materijalnom odnosu prema sredstvima za proizvodnju, već prema naglasku, izboru hrane, načinu oblačenja, običajima itd. Zaista, u Šarpovom Rečniku moći i borbe pojam „klasa“ podeljen je na dva: „politička klasa“ i „društvena klasa“. O „ekonomskoj klasi“ nema ni reči¹¹⁶.
Nadalje, kada se država jednostavno demonizuje, umesto da se analizira kao nadstrukturalni, dijalektički odraz proizvodnih odnosa, to stvara ozbiljnu konfuziju u vezi s političkom ekonomijom. Na primer, u Šarpovim Metodima nenasilne akcije, bojkoti od strane potrošača, obustave rada od strane radnika, blokade od strane vlasnika i štrajkovi kapitala od strane banaka prikazuju se kao ravnopravne nenasilne taktike¹¹⁷. Istina je da se svaka od njih može iskoristiti za potkopavanje moći aktuelne vlasti bez upotrebe oružja. Ali ako cilj nije rušenje vlade, već povećanje plata ili veće finansiranje javnih škola, onda te taktike nipošto nisu ekvivalentne.
Zbrkano mišljenje o političkoj ekonomiji vidi se i u Šarpovoj raspravi o zadrugama. Šarp podržava zadružna preduzeća, što na prvi pogled deluje progresivno¹¹⁸. Međutim, Šarp se zalaže za korišćenje „isključivo ekonomskih sredstava – za razliku od političkih“ da bi se „rešili ekonomski problemi i restrukturirale ekonomske institucije“ na zadružni način¹¹⁹. To bi, navodno, omogućilo pokretima da „zaobiđu“ „političke probleme ekonomske promene“. Šarp želi da firme i tržišta dobrovoljno pređu u zadružnu ekonomiju, a ne da budu naterani na zadružavanje kao ishod političke borbe. Tu se javljaju brojni problemi. Prvo, to ne prepoznaje jasno opredeljenje buržoaske moći za sopstvene interese. Drugo, zanemaruje činjenicu da je politika, posredovana kroz državu, uvek prisutna u navodno slobodnim tržištima „ekonomije“, i to najfundamentalnije kroz sudove, koji definišu, upravljaju, arbitriraju i sprovode režime vlasništva. To, zatim, upućuje na treći problem: potcenjivanje bezobzirnosti nesputane kapitalističke konkurencije. „Slobodna tržišta“ se vode zakonom arene – ubij ili budi ubijen – što čini dobrovoljno humano ponašanje, uključujući radničko ili potrošačko vlasništvo, izazovnim za firme. Zbog toga je državna podrška često presudna za razvoj i održavanje zadrugarstva. Na primer, glavni razlog zbog kog su kreditne zadruge konkurentne u Sjedinjenim Američkim Državama jeste činjenica da su izuzete od državnih i saveznih poreza – politika koju kapitalistički bankarski sektor neumorno pokušava da ukine¹²⁰.
Dalje, Šarp tvrdi da u zadružnoj ekonomiji uopšte ne bi bilo potrebe za regulacijom. Zadrugarstvo bi moglo da zameni „državna preuzimanja, državnu regulaciju i oslanjanje na sudske procese, novčane kazne i zatvorske kazne za kršenje zakona i propisa“¹²¹. Opet, ovo je ozbiljno pogrešno. Po svojoj prirodi, tržišna konkurencija – bilo između kapitalističkih firmi ili firmi u vlasništvu radnika – podstiče smanjenje troškova. A da bi se osiguralo da tržišni akteri ne pribegavaju opasnom, destruktivnom takmičenju u obaranju standarda zarad smanjenja troškova, društvu su potrebna opšta tržišna pravila – tj. regulacija.
Možda najneverovatnije, Šarp tvrdi da državna akcija nikada nije „doprinosila demokratizaciji… unutar ekonomskih institucija“¹²². To ignoriše obilne istorijske dokaze koji govore suprotno: ulogu vlade SAD u oslobađanju četiri miliona porobljenih crnih Amerikanaca i rušenju čitavog režima svojine zasnovanog na ropstvu na Jugu; industrijsku demokratiju zasnovanu na sindikatima, omogućenu Vagnerovim zakonom (Wagner Act); i razvoj seoskih elektro- i poljoprivrednih zadruga zahvaljujući državnim politikama Nju dila (New Deal) – da navedemo samo tri primera.
Ovakve greške otkrivaju – i rađaju – smrtonosni pesimizam prema postojećim progresivnim osobinama države, teško izborenim i realno postojećim dostignućima u demokratizaciji proizvodnje¹²³. Kako je primetio Maks Veber, i kako se Šarp slaže, država je najmoćnije sredstvo dominacije u društvu: organizacija koja ima monopol nad legitimnom upotrebom sile na određenoj teritoriji. Gde god većina radne populacije ili njeni saveznici imaju kontrolu nad državom, oni su u stanju da nameću pro-socijalna pravila vladajućoj klasi – zapravo, da joj „diktiraju“ uslove. Pravo na sindikalno udruživanje, dostojanstvenu platu, penziju u starosti – sve su to zahtevi većine koji narušavaju diktatorski sistem proizvodnje orijentisane na profit i privatno vlasništvo. Kapital to savršeno razume. Prepoznaje da takve pobede menjaju ravnotežu moći unutar proizvodnje, i zato ih uvek žestoko osporava.
Ali ako javnost veruje da je država izvor svih problema, a nikada izvor rešenja, zašto bi pokušala da se bori za njenu kontrolu, da postavi progresivne zahteve ili teorijski prevaziđe njene protivrečnosti? Zar ne bi trebalo da svoje kolektivne energije usmeri protiv države? Utoliko bolje za kapital, koji oberučke prihvata svaku pomoć u svom velikom projektu smanjenja države „na veličinu koja može da se odvuče u kupatilo i udavi u kadi“¹²⁴.
Reganova revolucija, komunistički ,,rollback“ i Institut Albert Ajnštajn
Pojava Šarpovih teorija fobičnih prema državi, a prikriveno naklonjenih tržištu, o „nenasilnim društvenim promenama“ tokom sedamdesetih godina prošlog veka bila je pravovremena: zapadne elite su počele da se udaljavaju od „ugrađenog liberalizma“, kejnzijanskog sistema državom upravljanog kapitalizma koji je prihvatao sindikate i dominirao sredinom dvadesetog veka.¹²⁵ Banke su smatrale da je američka radnička klasa postala previše moćna pod dinamičnim ekonomskim uslovima posleratne države Nju Dila. Plate su bile previsoke, sindikati previše jaki, regulacije preskupe, državni budžeti preveliki, porezi preveliki, postkolonijalne države previše drske. I tako je započeo prelaz ka ekonomskom neoliberalizmu, čiji su predvodnici bili Milton Fridman i „Čikaški momci“.
Napredovanje neoliberalizma bilo je dugotrajno, a kao prvi važan trenutak mnogi navode ekonomsku liberalizaciju Pinočeove autoritarne Čilea nakon uspešnog puča iz 1973. godine, koji je podržala CIA i kojim je svrgnuta demokratsko-socijalistička administracija Salvadora Aljendea. Drugi važan trenutak bio je „strukturno prilagođavanje“ Njujorka 1975. godine, kada su poverioci sa Volstrita iskoristili fiskalnu krizu kako bi gradu nametnuli sumorne mere štednje — bez većeg rizika po sebe. Godine 1979, predsednik Federalnih rezervi Pol Volker suočio se sa visokim platama tako što je naglo podigao referentnu kamatnu stopu, koja je dostigla i 20%, čime je SAD gurnuo u „hladno kupanje“ recesije. Usledili su zamrzavanje plata i ustupci, kao i dužnička kriza širom izvoza orijentisanog Trećeg sveta — korisne prilike za nove politike strukturnog prilagođavanja koje su srozavale suverenitet i išle naruku kreditorima. No, neoliberalni napad dostigao je pun zamah sa ,,Reganovom revolucijom“ ranih osamdesetih godina, koja je obuhvatila dramatično smanjenje poreza, smanjivanje javnih usluga, deregulaciju i razbijanje sindikata.
Ova „neoliberalna prekretnica“ bila je propraćena borbenijom, neokonzervativnom spoljnom politikom. Velika strategija SAD prešla je sa pukog „obuzdavanja“ komunističke zaraze na aktivni rollback. Lice antikomunizma se promenilo — od mračnog obaveštajca sa Ajvi lige do krstaškog kauboja sa američkog Sunbelt-a.
Važan instrument nove spoljne politike postala je Nacionalna zadužbina za demokratiju (National Endowment for Democracy, NED), organizacija za „promociju demokratije“ koju finansira Kongres, osnovana 1983. godine.¹²⁶ Godine 1968, Bisel je podsetio prisutne u sedištu Saveta za spoljne odnose da je finansiranje obaveštajnih aktivnosti u tajnosti politički skupo ukoliko bude otkriveno. NED je trebalo da bude drugačiji. Kako je rekao Regan na osnivanju: „Ovaj program neće biti skriven u senci. On će stajati ponosno pod svetlom reflektora… I, naravno, biće u skladu s našim nacionalnim interesima.“¹²⁷ U naredne četiri decenije, NED će otvoreno finansirati „prodemokratske“ opozicione pokrete protiv administracija koje nisu bile u skladu s novom neoliberalnom ortodoksijom ili širim američkim interesima.¹²⁸ Alen Vajnštajn, koji je pomogao da se osnuje NED, izjavio je: „Mnogo toga što danas radimo, CIA je radila tajno pre 25 godina.“¹²⁹
Iste godine kada je osnovan NED, Džin Šarp je pokrenuo Institut Albert Ajnštajn (Albert Einstein Institution, AEI), javno orijentisanu neprofitnu organizaciju posvećenu „svetskom proučavanju i strateškoj upotrebi nenasilne akcije“.¹³⁰ Tomas Šeling, Šarpov mentor iz CIA-e sa Harvarda tokom Hladnog rata, sedeo je u upravnom odboru. Sa neoliberalizmom kod kuće i rollback-om komunizma u inostranstvu, Šarp i osoblje AEI-ja su tokom osamdesetih, devedesetih i dvehiljaditih pratili, proučavali, savetovali i obučavali nenasilne društvene pokrete koji su se zalagali za „demokratske slobode i institucije“ širom sveta.
Prema sopstvenim godišnjim izveštajima, AEI nije davao prioritet borbi protiv diktatura i promociji „demokratskih sloboda i institucija“ u američkim klijentelističkim državama kao što su Saudijska Arabija, Zair, Čile, Salvador ili Gvatemala. Te zemlje se ili uopšte ne pominju, ili se pominju tek uzgredno, u preko dvadeset godina godišnjih izveštaja AEI-ja. Umesto toga, AEI i njegovi saradnici dosledno su usmeravali svoje napore ka zemljama čije je političko rukovodstvo pružalo otpor geostrateškim prioritetima NATO-a i/ili programima ekonomske liberalizacije koje su promovisali Svetska banka, MMF i američko Ministarstvo finansija kroz tzv. „Vašingtonski konsenzus“: zemlje poput Sovjetskog Saveza, Burme, Tajlanda, Tibeta, Jugoslavije, Kine, Kube, Venecuele, Irana, te postsovjetske Belorusije, Ukrajine i Gruzije.¹³¹ U brojnim ovim slučajevima, pokreti obučeni u Šarpovim metodama uspešno su izvršili nenasilne revolucije — ponekad zvane „plišane revolucije“ ili „obojene revolucije“, po karakterističnoj upotrebi jedne boje kao simbola pokreta.
Režimi koji su bili meta jesu, u različitim stepenima, bili korumpirani i diktatorski; građani su svakako imali razloga da žele promene. Ali uvek su „društveni zahtevi za hlebom, za poslom, za efikasnim javnim uslugama, pa čak i za prestankom policijske represije, koji su ljude izveli na ulice“ ostajali neispunjeni nakon njihove nenasilne revolucije.¹³² Umesto toga, u većini slučajeva sledilo je pokoravanje neoliberalnom strukturnom prilagođavanju: prodaja državne imovine, deregulacija i privatizacija državnih i radničkih preduzeća, smanjenje poreza, rezanje socijalne potrošnje, uvođenje restriktivne monetarne politike, uklanjanje kontrole cena, uklanjanje kontrole kapitala, otvaranje tržišta za zapadne investitore i uspostavljanje zona slobodne trgovine. Iz tog razloga, pokojni brazilski radikalni politički ekonomista Moniz Bandeira tvrdio je u svojoj poslednjoj knjizi Drugi Hladni rat: Geopolitika i strateške dimenzije SAD-a da su ideje Džina Šarpa „bile u središtu“ američke politike smene režima u okviru „Drugog Hladnog rata“.¹³³
Iste godine kada su pokrenuti NED i AEI, Centar za međunarodne odnose na Harvardu je takođe dao zeleno svetlo za novi istraživački centar za Šarpa: Program o nenasilnim sankcijama u sukobu i odbrani.¹³⁴ Prema Šarpu, sankcije nisu predstavljale direktno nasilje — poput bombardovanja ili atentata na državnike — te su stoga bile nenasilne. Sankcije su bile među omiljenim metodama rollback-a. Po rečima Šelinga, Šarpov program je predstavljao „zvanično priznanje Harvarda da je ova [tema] legitimno polje proučavanja“.¹³⁵
Godine 1985, pod okriljem svog novog harvardskog programa, Šarp je objavio još jednu značajnu knjigu: Učiniti Evropu neosvojivom: Potencijal civilne odbrane zasnovane na stanovništvu.¹³⁶ U ovom delu, Šarp poziva NATO da primeni njegove metode nenasilne akcije u svojoj odbrambenoj strategiji prema Sovjetskom Savezu i njegovim satelitima. No, u duhu rollback-a, Šarp takođe ukazuje da bi vlade NATO-a mogle koristiti nenasilne metode i ofanzivno: promovišući vesti i stavove neprijateljski nastrojene prema sovjetskom režimu, prevodeći vodiče o nenasilnoj borbi, distribuirajući ih među ciljanom populacijom i pružajući finansijsku podršku opozicionim grupama.¹³⁷ Šarp primećuje da je „jezička, etnička i nacionalna raznolikost“ Sovjetskog Saveza činila ovu zemlju „plodnim tlom“ za strateško nenasilje — retko priznanje korisnosti postojećih društvenih pukotina za entropijsku dinamiku njegove metode.¹³⁸ Sam Džordž Kenan, čuveni američki strateg Hladnog rata, napisao je predgovor za ovu knjigu.
Bankari džank obveznica i kolaps Sovjetskog Saveza
Od 1983. do 2003. godine, Šarp je zajedno s jednim od svojih bivših studenata, Piterom Akermanom, rukovodio Institutom Albert Ajnštajn (AEI)¹³⁹. Tokom prvih sedam godina tog partnerstva, Akerman je bio zaposlen u investicionoj banci Dreksel Bernam Lamber, najozloglašenijoj Volstrit banci osamdesetih godina. Tamo je obavljao funkciju direktora međunarodnog tržišta kapitala, kao „desna ruka“ izvršnog direktora Majkla Milkina. Milkin, poznat kao „kralj džank obveznica“, proslavio se inovacijom poznatom kao leveridž bajaut (kupovina kompanija uz pomoć visoko rizičnih obveznica), finansijska šema koja je olakšala proces deindustrijalizacije Sjedinjenih Država.
Paralelno s promovisanjem nenasilne akcije širom sveta, Akerman je sedeo u upravnim odborima raznih neoliberalnih i neokonzervativnih organizacija, uključujući: Institut Kejto, liberalno-tržišni tink-tenk koji se protivi minimalnoj zaradi i zakonima protiv dečijeg rada; projekat Kejto instituta o izboru u vezi sa socijalnim osiguranjem, koji je zagovarao privatizaciju američkog sistema socijalne sigurnosti; Kuću slobode (Freedom House), organizaciju za promociju demokratije i redovnog korisnika sredstava NED-a, u kojoj je Akerman bio predsednik upravnog odbora, preuzevši funkciju od kolege iz odbora i bivšeg direktora CIA-e Džejmsa Vulsija; Atlantski savet, koji je nedavno bio pod istragom zbog primanja novca od stranih vlada i zastupanja njihovih interesa; kao i Saveta za spoljne odnose, poznatog i kao „Tink-tenk Volstrita“¹⁴⁰. Godine 2003, Akerman je napustio AEI i osnovao sopstvenu organizaciju — Međunarodni centar za nenasilni sukob (ICNC)¹⁴¹.
Delatnosti Šarpa i Akermana tokom osamdesetih, devedesetih i dvehiljaditih godina pokazale su da Šarpove ideje o nenasilnoj akciji imaju „noge“. Kako piše neokonzervativni spoljnopolitički analitičar Maks But, „pravedno je reći da su Šarp i Akerman indirektno odgovorni za više revolucija nego bilo ko od Lenjina ili Maoa“, te da su pomogli da se „stvori veliki broj liberalnih demokratija“¹⁴².
Prvi dramatičan uspeh AEI-ja dogodio se krajem osamdesetih, kada su Šarp i Akerman počeli da se sastaju i dopisuju sa liderima nacionalističkih separatističkih pokreta unutar Sovjetskog Saveza, pre svega u Litvaniji, Letoniji i Estoniji¹⁴³. U isto vreme, na terenu je bio prisutan i NED. Na primer, nacionalistički litvanski front sa kojim je AEI sarađivao — Sajudis — dobijao je sredstva NED-a¹⁴⁴. Novac je kanalisan preko američke nevladine organizacije Pomoć litvanskom katoličkom kleru, na čijem je čelu bio biskup Vinsentas Brizgis. Prema rečima istoričara Holokausta Raula Hilberga, tokom Drugog svetskog rata, za vreme nacističkog režima, Brizgis je zabranio sveštenstvu da pomaže Jevrejima¹⁴⁵.
U martu 1990, oslonivši se na zamajac glasnosti i perestrojke, Litvanija je postala prva sovjetska republika koja je proglasila nezavisnost. Gorbačov, očekivano, nije priznao secesiju, pa su tenzije eskalirale. U leto iste godine, član Sajudisa i direktor litvanskog Ministarstva za nacionalnu odbranu, Audrijus Butkevičijus, dao je da se Civilna odbrana: postvojni sistem oružja Džina Šarpa prevede na litvanski jezik za potrebe državnih zvaničnika¹⁴⁶. U januaru 1991, pokušavajući da uguši pobunu, Gorbačov šalje tenkove u Viljnus¹⁴⁷. Plan se izjalovio, po Šarpovoj logici političkog džiju-džicua: jedanaest civila je ubijeno, a već u aprilu iste godine, Estonija, Letonija i Gruzija takođe su proglasile nezavisnost¹⁴⁸.
Krajem aprila, usred političkog previranja, Šarp i Akerman lično posećuju Baltik¹⁴⁹. Tamo se sastaju sa predsednikom, ministrom odbrane, vojnim osobljem, verskim liderima i vođama Sajudisa, kako bi ih savetovali o upotrebi nenasilne akcije protiv Sovjeta. Šarp je čak sastavio vodič za upotrebu nenasilja za litvansko Ministarstvo odbrane. Strategija je uspela. Sovjeti su se povukli, a u septembru su priznali nezavisnost baltičkih republika¹⁵⁰. Kako kaže Butkevičijus: „Radije bih imao ovu knjigu [Civilna odbrana] nego nuklearnu bombu“¹⁵¹.
Odlazak Baltika ozbiljno je destabilizovao Sovjetski Savez. Haos je dodatno pojačan „pažljivo planiranim napadom na rublju 1989–1991“ kroz „globalnu operaciju špekulanata i profesionalnih perača novca, u koju je bilo uključeno više zapadnih banaka“¹⁵². Rezultat: teška i delegitimizujuća ekonomska recesija u Savezu.
U novembru i decembru 1991, dok je SSSR bio u političkom i ekonomskom slobodnom padu, Šarp i Akerman ponovo odlaze na tronedeljno savetovanje u Rusiju i Baltik¹⁵³. Tamo pomažu anti-sovjetskim aktivistima iz okruženja Borisa Jeljcina, koji su želeli potpuno uništenje SSSR-a i otvaranje njegove ekonomije za prodor privatnog kapitala¹⁵⁴. Iako je Jeljcin bio vođa ruske sovjetske republike, njegova pozicija je bila manjinska: na referendumu 1991. godine, više od 75% građana Sovjetskog Saveza izjasnilo se za očuvanje Unije¹⁵⁵. Volja većine nije bila uslišena. AEI je svoju misiju završio 7. decembra. Već sutradan, Jeljcin i još neki lideri sovjetskih republika potpisuju Beloveški sporazum, kojim je formalno raspušten SSSR.
Jeljcin je uz pomoć Zapada odmah započeo proces brutalne ekonomske „šok terapije“¹⁵⁶. Svet je mali: upravo Služba za razvojne savete CIA-e na Harvardu, kasnije preimenovana u Harvardski institut za međunarodni razvoj (HIID), dobija USAID ugovor za nadgledanje privatizacije ruskih državnih preduzeća i stvaranje tržišta kapitala. Vrhunski kadrovi HIID-a ubrzo su bili pod istragom FBI-ja i američkog Ministarstva pravde zbog pranja novca i konflikta interesa, uključujući tzv. insajderske aukcije „najvrednijih nacionalnih resursa“, u kojima su, na primer, jedini strani učesnici smeli biti Harvardska investiciona kompanija i Džordž Soroš¹⁵⁷.
Novi mandat u Jugoslaviji
Raspad „crvene opasnosti“ i „kraja istorije“ mogao je ugroziti prikupljanje sredstava Američkog instituta za preduzetništvo (AEI). Nakon kolapsa Sovjetskog Saveza, predsednik AEI-a, Kristofer Krigler, podsetio je njihovu publiku i donatore na trajnu relevantnost organizacije: „Petina čovečanstva i dalje živi pod brutalnom komunističkom autokratijom.“¹⁵⁸
Poput NATO-a, AEI je svoj novi mandat našao u krvavom raspadu multietničke socijalističke države Jugoslavije. Nakon Drugog svetskog rata, Jugoslavija je prihvatila razvojne kredite od Svetske banke i drugih zapadnih finansijskih institucija. Do kasnih 1980-ih, zapadni poverioci, predvođeni Međunarodnim monetarnim fondom (MMF), koristili su svoj uticaj kako bi pogurali Jugoslaviju ka neoliberalnoj ekonomskoj restrukturaciji.¹⁵⁹ U januaru 1991, prkoseći tim politikama, Slobodan Milošević, lider jugoslovenske republike Srbije, potpisao je zakon mimo znanja međunarodnih poverilaca, „kojim se nalaže bankama pod srpskom kontrolom da izdaju 1,8 milijardi dolara nove novčane mase“ radi isplate penzionera, seljaka i sprečavanja industrijskih bankrota.¹⁶⁰
Zapad je bio ogorčen ovim nacionalističkim buntovnikom. Zapadni diplomate osudili su Miloševićev potez kao „fatalni napad“ na međunarodni kreditni rejting zemlje, jer je pokazao da Beograd nema kontrolu nad monetarnom politikom.¹⁶¹ Međunarodna štampa je postala neprijateljski nastrojena, SAD su obustavile pomoć Jugoslaviji i zapretile vetom u Svetskoj banci i MMF-u radi obustave kredita.¹⁶² Izvršni direktor Svetske banke izneo je grubo upozorenje u stilu Margaret Tačer: „Očekujemo da [Jugoslavija] ostane pri programu. To podrazumeva disciplinu u fiskalnoj i monetarnoj politici. Bez obzira na društvenu cenu, nema alternative.“¹⁶³
Naredna decenija bila je ružna. Jugoslavija je pala — neki bi rekli bila gurnuta — u užasan nacionalistički rat, poznat kao jugoslovenski ratovi.¹⁶⁴ SAD nisu pomogle situaciji. Centralna obaveštajna agencija (CIA) „pomogla je u obuci“ separatističke albanske Oslobodilačke vojske Kosova — koju su SAD prethodno smatrale terorističkom organizacijom — i „ohrabrila ih da započnu pobunu u južnoj Srbiji kako bi potkopali tadašnjeg predsednika Jugoslavije Slobodana Miloševića.“¹⁶⁵ Kako je rekao jedan evropski komandant KFOR-a: „CIA ima dozvolu da divlja po Kosovu sa privatnom vojskom čija je svrha bila obaranje Slobodana Miloševića.“ NATO je uveo više krugova ekonomskih sankcija, odbijajući da ih ukine osim ako Milošević ne prihvati trajnu NATO okupaciju i potpunu privatizaciju ekonomije — zahtev koji je „namerno“ formulisan tako da ga Beograd odbije.¹⁶⁶ Kada je Milošević, kako se i očekivalo, odbio, NATO je započeo 78-dnevnu vazdušnu kampanju bombardovanja. Čak je i Henri Kisindžer bio zgrožen.¹⁶⁷ Sve to, a Milošević je i dalje bio na vlasti krajem milenijuma. Da bi bio uklonjen, bilo je potrebno nešto više.
Još od kasnih osamdesetih, Institut Albert Ajnštajn, koju je osnovao Džin Šarp, bila je u kontaktu sa „slovenačkim demokratama.“¹⁶⁸ Godine 1997, AEI je počeo komunikaciju sa albanskim studentima, a jednom su se i lično sastali.¹⁶⁹ U martu i aprilu 2000. godine, Institut Albert Ajnštajn organizovao je radionicu o nenasilnoj akciji za dvadesetak članova omladinske antirežimske organizacije Otpor! u hotelu Hilton u Budimpešti.¹⁷⁰ Finansiranje susreta obezbedio je Međunarodni republikanski institut, koji funkcioniše kao posrednik za sredstva Nacionalne zadužbine za demokratiju (NED).¹⁷¹
Radionicom je predsedavao dugogodišnji AEI-jev savetnik pukovnik Robert Helvi. Helvi je bio ekspert za tajne operacije i ranije je bio dekan Obaveštajne škole pri Ministarstvu odbrane SAD.¹⁷² Takođe je bio vojni izaslanik pri američkoj ambasadi u Rangunu i predavač na Pomorskom ratnom koledžu. Od 31. marta do 3. aprila, Helvi je obučavao mlade aktiviste u teoriji Džina Šarpa, „koji je postao neka vrsta gurua za lidere Otpor-a.“¹⁷³ Prema umerenoj oceni New York Times Magazine-a, „ova sesija je bila značajna.“
Delovi Šarpove knjige Politika nenasilne akcije su prevedeni i objedinjeni kao „Korisnički priručnik Otpor-a!“¹⁷⁴ Nevladina organizacija Freedom House, redovan korisnik sredstava NED-a, finansirala je prevod, štampanje i distribuciju 5.000 primeraka Šarpove brošure za nenasilne revolucionare Od diktature do demokratije.¹⁷⁵ Ovi materijali distribuirani su „među 70.000 aktivista širom Srbije.“¹⁷⁶ Prema Washington Post-u, „američki poreski obveznici platili su 5.000 sprejeva koje su studenti koristili da ispisuju antivladine grafite po zidovima Srbije, kao i 2,5 miliona nalepnica sa sloganom ‘Gotov je…’“¹⁷⁷ Po rečima pukovnika Helvija, Otpor! je primio oko 25 miliona dolara od NED-a — činjenicu koju je tadašnje rukovodstvo organizacije navodno krilo od članstva.¹⁷⁸ Do jeseni 2000. godine, „Otpor više nije bio improvizovana studentska grupa, već dobro organizovan pokret sa milionskim finansijama iz SAD.“¹⁷⁹ Otpor! nije uživao samo američku finansijsku podršku, već i kontakte sa visokim zvaničnicima: predstavnicima Američkog instituta za mir, NED-a, bivšim američkim ambasadorom u Hrvatskoj Vilijamom D. Montgomerijem, pa i samom Medlin Olbrajt.¹⁸⁰
U septembru 2000, Milošević je smenjen. Godine 2001. uhapšen je zbog ratnih zločina i, uprkos prethodnim obećanjima, prebačen u Hag na suđenje.¹⁸¹ Godine 2018. posthumno je oslobođen.¹⁸² Sveukupno, NED je potrošio 41 milion dolara na rušenje Miloševića u tzv. „Bager revoluciji.“¹⁸³ Završni ekseri zakucani su u projekt Jugoslavije; ekonomska liberalizacija se ubrzala.¹⁸⁴ Dijana Stefanova, direktorka kancelarije Evropske agencije za rekonstrukciju za privatizaciju na Kosovu, ponovila je neoliberalni refren: „Moramo privatizovati… Nema alternative.“
Zemlje bivše Jugoslavije, koje su pod socijalizmom uživale relativno visok životni standard i političke slobode, danas su među najsiromašnijima u Evropi. Otpor! je u međuvremenu postao popularan model za američke protestne pokrete.¹⁸⁵
Fusnote:
114. Neposredno nasilje se često naziva i „strukturalnim nasiljem“. Vidi takođe Žižekovu ideju „subjektivnog“ nasilja. Zizek, Violence, 1–2 (hrvatski prevod: O nasilju: šest pogleda sa strane, Naknada levak, Zagreb 2008. – prim. prev.). Vidi i Rob Nikson (Rob Nixon), Slow Violence and the Environmentalism of the Poor (Kembridž: Harvard University Press, 2013).
115. Šarp beleži da je kontrola nad materijalnim resursima – „vlasništvo, prirodni resursi, finansijski resursi, ekonomski sistem, sredstva komunikacije i transporta“ – jedan izvor moći vlade. Međutim, u Šarpovoj teoriji, ovi faktori su važni samo ukoliko doprinose političkoj moći vlade. Sharp, The Politics of Nonviolent Action: Part One, 11.
116. Džin Šarp (Gene Sharp), Sharp’s Dictionary of Power and Struggle: Language of Civil Resistance in Conflict (Njujork: Oxford University Press, 2012), 88.
117. Šarp, The Politics of Nonviolent Action: Part Two, 221, 257–279, 235, 239. Šarpova rasprava o štrajkovima kapitala je zagonetna. „Ekonomski pritisci se takođe mogu vršiti uskraćivanjem protivnikovih izvora novca, kao što su plate, budžetska sredstva, zajmovi i investicije.“ Šarp, “Severance of Funds and Credit,” The Politics of Nonviolent Action: Part Two, 239.
118. O njegovoj raspravi o zadrugama, vidi Šarp, Social Power and Political Freedom, 188–189, 401–404.
119. Šarp, Social Power and Political Freedom, 401. Naglasak u originalu.
120. Aleks Sančez, “America’s community banks in danger of extinction due to credit union tax loophole,” Fox Business News, 1. april 2019, https://www.foxbusiness.com/politics/americas-community-banks-in-danger-of-extinction-due-to-credit-union-tax-loophole. Majls Hadfild (Miles Hadfield), “US credit union movement hits back at attacks on tax exemption,” Coop News, 16. april 2019, https://www.thenews.coop/138282/sector/credit-unions/us-credit-union-movement-hits-back-critics-banking-sector/.
121. Šarp, Social Power and Political Freedom, 402.
122. Šarp, Social Power and Political Freedom, 319.
123. Odličan primer dijalektičkog, istorijskog pogleda na buržoasku državu daje Majkl Tajgar u knjizi Law and the Rise of Capitalism. U uvodu knjige, Tajgar piše: „…odbacio sam tvrdnju mnogih radikala i revolucionara [šezdesetih i sedamdesetih] da ‘pravo nije važno.’ Smatrao sam takvo stanovište neistorijskim. Primetio sam da postoji mnogo načina na koje se pravna ideologija može i koristi od strane disidentskih grupa kako bi ostvarile sopstvene ciljeve. Odnosno, i dalje postoje protivrečnosti između formalnih garancija slobode i pravičnosti sadržanih u buržoaskoj pravnoj ideologiji i stvarnosti moći buržoaske države, i neke od tih protivrečnosti rešavaju se u korist ideologije, a ne moći.“ Michael Tigar, “Introduction,” Law and the Rise of Capitalism (Njujork: Monthly Review Press, 2000), 10–11.
124. Citirajući revnosnog protivnika poreza Grovera Norkvista, koji je 2001. godine ironično rekao: „Ne želim da ukinem vladu. Samo želim da je smanjim toliko da mogu da je odvučem u kupatilo i udavim u kadi.“ Morning Edition, “Conservative Advocate,” National Public Radio, 25. maj 2001, https://www.npr.org/templates/story/story.php?storyId=1123439.
125. Vidi opširnije Dejvid Harvi, “Freedom’s Just Another Word…,” A Brief History of Neoliberalism (Njujork: Oxford University Press, 2005), 5–38 (srpski prevod: Kratka istorija neoliberalizma, Medditeran Publishing, Novi Sad, 2012. – prim. prev.)
126. Dobar istorijski prikaz National Endowment for Democracy nudi Branko Marcetić, “Don’t Mourn ‘Democracy Promotion,’” Jacobin, 7. mart 2018, https://www.jacobinmag.com/2018/03/trump-national-endowment-democracy-foreign-policy.
127. Ronald Regan, Remarks at a White House Ceremony Inaugurating the National Endowment for Democracy, 16. decembar 1983, http://www.presidency.ucsb.edu/ws/index.php?pid=40874.
128. Dejvid Injesejvs, “Innocence Abroad: The New World of Spyless Coups,” The Washington Post, 22. septembar 1991, https://www.washingtonpost.com/archive/opinions/1991/09/22/innocence-abroad-the-new-world-of-spyless-coups/92bb989a-de6e-4bb8-99b9-462c76b59a16/?utm_term=.d021b6350ff6.
129. Injesejvs, “Innocence Abroad.”
130. Institut „Albert Ajnštajn”, “Mission Statement,” https://www.aeinstein.org/about/mission-statement/.
131. Sovjetski Savez, Jugoslavija, Ukrajina, Gruzija i Venecuela biće razmotreni kasnije u ovom radu. O Belorusiji vidi Institut „Albert Ajnštajn”, Report on Activities: 2000–2004, 19–21, https://www.aeinstein.org/wp-content/uploads/2014/04/2000-04rpt.pdf. O Burmi vidi Institut „Albert Ajnštajn”, Biennial Report: 1988–1990, 10–11, 14, https://www.aeinstein.org/wp-content/uploads/2014/04/1988-90.pdf. Institut „Albert Ajnštajn”, Report on Activities: 1993–1999, 6–9, https://www.aeinstein.org/wp-content/uploads/2014/04/1993-99rpt.pdf. Institut „Albert Ajnštajn”, Report on Activities: 2000–2004, 24. Meta Spenser, “Training Pro-Democracy Movements: A Conversation with Colonel Robert Helvey,” Peace Magazine, januar–mart 2008, 12. Kacifikas, “Interview with Gene Sharp,” minuta 20:10. Vilijam Dž. Dobson, The Dictator’s Learning Curve: Inside the Global Battle for Democracy (Njujork: Doubleday, 2012), 233. O Tajlandu vidi Institut „Albert Ajnštajn”, Biennial Report: 1990–1992, 13, https://www.aeinstein.org/wp-content/uploads/2014/04/1990-92.pdf. Institut „Albert Ajnštajn”, Report on Activities: 1993–1999, 16–17. O Tibetu vidi Institut „Albert Ajnštajn”, Biennial Report: 1988–1990, 14–15. Institut „Albert Ajnštajn”, Biennial Report: 1990–1992, 12. Institut „Albert Ajnštajn”, Report on Activities: 1993–1999, 14–15. Institut „Albert Ajnštajn”, Report on Activities: 2000–2004, 22. O Kini/Tajvanu vidi Institut „Albert Ajnštajn”, Biennial Report: 1988–1990, 11, 12–13. Institut „Albert Ajnštajn”, Report on Activities: 1993–1999, 21–22. Džin Šarp i Brus Dženkins, “Nonviolent Struggle in China: An Eyewitness Account,” Social Alternatives 8, br. 4 (1990), http://www.bmartin.cc/pubs/90sa/90sa_Sharp.pdf. Meta Spenser, “Killing the Pig to Frighten the Monkey,” Peace Magazine, avgust–septembar 1989, 16, http://peacemagazine.org/archive/v05n4p16.htm. Sekor, “War by other means.” O Iranu vidi Institut „Albert Ajnštajn”, Report on Activities: 1993–1999, 20. Institut „Albert Ajnštajn”, Report on Activities: 2000–2004, 24. O Kubi vidi Institut „Albert Ajnštajn”, Report on Activities: 1993–1999, 19. O Izraelu/Palestini vidi Institut „Albert Ajnštajn”, The First Five Years – 1983–1988 and Plans for the Future, 18, https://www.aeinstein.org/wp-content/uploads/2014/04/1983-1988.pdf. Institut „Albert Ajnštajn”, Biennial Report: 1988–1990, 11–12 (pod “Tunisia, March 1989), 13, 15–16. Neki bi mogli tvrditi da Šarpovo obučavanje Palestinaca predstavlja odstupanje od američke spoljne politike. Ali Šarpov rad nije bio u suprotnosti sa izraelskom državnom politikom. To nije slučaj. Prema istraživačici nenasilja Mariji Dž. Stiven, “Dva meseca nakon izbijanja intifade, 9. februara 1988. godine, Džin Šarp je ponovo otputovao u Izrael i okupirane teritorije. Na poziv bivšeg glavnog psihologa IDF-a, Reuvena Gala, govorio je izraelskim strateškim stručnjacima. Naglašavajući da je palestinsko razumevanje tehnike nenasilnog otpora površno, Šarp je istakao da izraelska vlada treba da bude oprezna u reakcijama, jer bi nemilosrdne represalije mogle ugroziti njenu sposobnost da okonča terorizam. Ubrzo nakon toga, Gal je preneo Šarpova zapažanja generalu Matanu Vilnaju i njegovim visokim oficirima. Prema Galu, njegovo izlaganje Šarpovih ideja ubrzalo bi eventualno izraelsko priznanje da vojna rešenja neće uspeti da uguše intifadu.” Marija Dž. Stiven, Civilian Jihad: Nonviolent Struggle, Democratization, and Governance in the Middle East (Njujork: Palgrave Macmillan, 2009), 145.
132. Rej Valentin, “You Call This an Uprising?” Orchestrated Pulse, 1. jun 2016, http://www.orchestratedpulse.com/2016/06/you-call-this-an-uprising/.
133. Luiz Alberto Moniz Bandeira, The Second Cold War: Geopolitics and the Strategic Dimensions of the USA (Šam, Švajcarska: Springer International Publishing, 2017), 57.
134. “CFIA Launches Program On Nonviolent Political Strategies,” Harvard Crimson, 5. oktobar 1983, https://www.thecrimson.com/article/1983/10/5/cfia-launches-program-on-nonviolent-political/. Prvi istraživački prioritet Centra bila je Južnoafrička Republika, gde su SAD uviđale krhkost aparthejd sistema koji su podržavale, kao i pretnju komunističkog preuzimanja ukoliko ne reaguju. Godine 1998. CFIA je promenila naziv u Weatherhead Center on International Affairs.
135. Harvard Crimson, “CFIA Launches Program.” Šarpov harvardski program će kasnije razviti orvelovski „alat za razvoj podataka“ nazvan Protokol za procenu nenasilne direktne akcije (PANDA). Nudio je „stalni, realno-vremenski sistem nadzora za identifikaciju i praćenje izbijanja akutnih konflikata pre nego što prerastu u nasilje.” Institut „Albert Ajnštajn”, Report on Activities: 1993–1999, 36–37.
136. Džin Šarp, Making Europe Unconquerable: The Potential of Civilian Based Deterrence and Defense (Kembridž: Ballinger Publishing Co., 1985). Vidi takođe Karl E. Majer, “People Power and Superpowers,” The New York Times, 20. april 1986, https://www.nytimes.com/1986/04/20/books/people-power-and-superpowers.html. Ovde Šarp izlaže strategiju nazvanu „civilna odbrana“, koja podrazumeva široku zamenu konvencionalnih vojnih snaga obukom civilnog stanovništva u metodama nenasilne akcije. To se nazivalo „transnaoružavanje“, a zagovornici su tvrdili da ono predstavlja bolju zaštitu od pokušaja neprijateljske invazije i okupacije teritorije. Iako Šarp nije osmislio ovu ideju, dao je značajan doprinos njenoj teoriji.
137. Šarp, Making Europe Unconquerable, 59–62.
138. Šarp, Making Europe Unconquerable, 77.
139. Frenklin For, “Regime Change, Inc.,” The New Republic, 25. april 2005, https://newrepublic.com/article/68175/regime-change-inc.
140. The Project for Social Security Choice, “Board of Directors,” http://web.archive.org/web/20030608235353/http:/www.socialsecurity.org/directors/board.html, arhivirana strana, pristupljeno 4. maja 2018. Freedom House, 2005 Annual Report, https://freedomhouse.org/sites/default/files/inline_images/2005.pdf. Freedom House, 2004 Annual Report, dostupno na: https://freedomhouse.org/sites/default/files/inline_images/2004.pdf. Atlantic Council, 2016–2017 Annual Report, http://www.atlanticcouncil.org/images/publications/Atlantic_Council_2016-2017_Annual_Report_.pdf, 69. Erik Lipton, Bruk Vilijams i Nikolas Konfesor, “Foreign Powers Buy Influence at Think Tanks,” The New York Times, 6. septembar 2014, https://mobile.nytimes.com/2014/09/07/us/politics/foreign-powers-buy-influence-at-think-tanks.html?_r=1&referrer=. Council on Foreign Relations, 2017 Annual Report, https://www.cfr.org/sites/default/files/pdf/CFR_Annual_Report_2017_0.pdf, 36, 40. Vidi generalno Lorens H. Šup, Wall Street’s Think Tank: The Council of Foreign Relations and the Empire of Neoliberal Geopolitics, 1976–2014 (Njujork: Monthly Review Press, 2015). International Center for Nonviolent Conflict, “Peter Ackerman Biography,” https://www.nonviolent-conflict.org/staff/dr-peter-ackerman-founding-chair/. Uoči izbora 2012. godine, Akerman je takođe bio uključen u Americans Elect, pokušaj revolucije odozgo koju je sponzorisao Volstrit s ciljem da se lansira centristički, dvostranački ili treći predsednički kandidat. Džastin Eliot, “The slick shtick of Americans Elect,” Salon, 9. decembar 2011, https://www.salon.com/2011/12/09/the_slick_schtick_of_americans_elect/.
141. Kako izveštava The New Republic, “Kada neki od službenika Stejt departmenta ne žele da izazovu međunarodne incidente savetovanjem aktivista kako da svrgnu vlade, oni ih diskretno upute na Akermana [u ICNC]…” For, “Regime Change, Inc.”
Maks But, „Two Who Have Inspired More Revolutions than Lenin or Mao“, Commentary Magazine, 17. februar 2011, http://www.commentarymagazine.com/2011/02/17/two-who-have-inspired-more-revolutions-than-mao-or-lenin/.
143. Institut „Albert Ajnštajn“, Dvogodišnji izveštaj: 1990–1992, str. 6–9. Šarp je upoznao i započeo komunikaciju sa secesionističkim članovima Litvanske akademije nauka na konferenciji u Moskvi u novembru 1989. Vidi i: Dvogodišnji izveštaj: 1988–1990, str. 13; takođe Secor, „War by other means“.
144. Bruk A. Masters, „Baltic Independence, A Dream Kept Fresh“, The Washington Post, 9. jul 1989, https://www.washingtonpost.com/archive/politics/1989/07/09/baltic-independence-a-dream-kept-fresh/ba26386b-51f6-466b-853c-127e343a5346/?utm_term=.6e6df148186cS.
145. Raul Hilberg, The Destruction of the European Jews (Njujork: Harper and Row, 1985), str. 118; Fil Lip Bonoski, „NED Meddles in Lithuania: Nurturing Baltic Reaction“, Covert Action Quarterly 35 (jesen 1990), https://archive.org/stream/CovertActionInformationBulletinNo35TheCIAInEasternEurope/CovertActionInformationBulletinNo35-The_CIA_in_Eastern_Europe_djvu.txt.
146. Institut „Albert Ajnštajn“, Dvogodišnji izveštaj: 1990–1992, str. 6.
147. Bil Keler, „Soviet Tanks Roll in Lithuania; 11 Dead“, The New York Times, 13. januar 1991, https://www.nytimes.com/1991/01/13/world/soviet-tanks-roll-in-lithuania-11-dead.html.
148. Audrijus Siaurasevičijus (Vilnjus) i Džon Reti, „Lithuania breaks away from the Soviet Union“, The Guardian, 12. mart 1990, https://www.theguardian.com/world/1990/mar/12/eu.politics; Majkl Parks, „Estonia, Latvia Vote Overwhelmingly for Independence“, Los Angeles Times, 4. mart 1991, https://www.latimes.com/archives/la-xpm-1991-03-04-mn-92-story.html; Frensis K. Klajns, „Secession Declared by Soviet Georgia“, The New York Times, 10. april 1991, https://www.nytimes.com/1991/04/10/world/secession-decreed-by-soviet-georgia.html.
149. Institut „Albert Ajnštajn“, Dvogodišnji izveštaj: 1990–1992, str. 6.
150. Serž Šmeman, „Soviet Turmoil; Soviets Recognize Baltic Independence, ending 51-year Occupation“, The New York Times, 7. septembar 1991, https://www.nytimes.com/1991/09/07/world/soviet-turmoil-soviets-recognize-baltic-independence-ending-51-year-occupation-3.html.
151. Roberts, „Gene Sharp, Global Guru of Nonviolent Resistance“.
152. Napad je tada pripisan tadašnjem sovjetskom premijeru Valentinu S. Pavlovu, ali je negiran. Frensis K. Klajns, „Kremlin Accuses Banks in West of Plot“, The New York Times, 13. februar 1991, https://www.nytimes.com/1991/02/13/world/kremlin-accuses-banks-in-west-of-plot.html. Danas se retko pominje, iako je istraživanje koje ga potvrđuje uverljivo i „donekle oprezno priznato“ čak i od strane liberalnog profesora ekonomije i sovjetologa Maršala Goldmana. Piter Redavej i Dmitrij Glinski, The Tragedy of Russia’s Reforms: Market Bolshevism against Democracy (Vašington: United States Institute of Peace, 2001), str. 273–274. Redavej i Glinski se oslanjaju na izvorno istraživanje Kler Sterling u knjizi Thieves’ World: The Threat of the New Global Network of Organized Crime (Njujork: Simon & Schuster, 1994).
153. Institut „Albert Ajnštajn“, Dvogodišnji izveštaj: 1990–1992, str. 7–9.
154. New York Times News Service, „Yeltsin: Economy in Russia Needs a Jolt“, Chicago Tribune, 29. oktobar 1991; Serž Šmeman, „Yeltsin is Telling Russians to Brace for Sharp Reform“, The New York Times, 29. oktobar 1991.
155. Diter Nolen i Filip Štöver, Elections in Europe: A data handbook (Nemačka: Nomos Verlagsgesellschaft, 2010), str. 1647.
156. „Russia Outlines Proposal on Privatization for 1992“, The Wall Street Journal, 27. decembar 1991; Majkl Parks, „Russia Taking Painful Steps to a Free Market“, Los Angeles Times, 2. januar 1992; Lori Hejs, „Russia Removes Price Controls on Most Goods — Yeltsin’s Plan is Expected to Send Costs Soaring as Supplies Grow Scarce“, Wall Street Journal, 2. januar 1992; Majkl Parks, „Unprecedented Auction Puts Russians in Business Privatization“, Los Angeles Times, 5. april 1992; Džon-Tor Dalburg, „Russia Sobers Up a Year After Freedom Binge“, Los Angeles Times, 16. avgust 1992, http://articles.latimes.com/1992-08-16/news/mn-6879_1_democratic-russia; Anatolij Čubajs, „Russia: Birth of an Entrepreneurial Nation“, Wall Street Journal, 16. jun 1993.
157. Džanin R. Vedel, „The Harvard Boys Do Russia“, The Nation, 14. maj 1998, https://www.thenation.com/article/harvard-boys-do-russia/.
158. Institut „Albert Ajnštajn“, Dvogodišnji izveštaj: 1990–1992, str. 3.
159. Barni Petrović, „New man in Yugoslavia to keep promises“, Guardian Weekly, 8. januar 1989; Ričard Lorens, „Yugoslavia Urges U.S. to Boost Support“, Journal of Commerce, 13. oktobar 1989; „Yugoslav currency pegged to mark in austerity package“, The Times, 3. januar 1990.
160. Čak Sudetik, „Financial Scandal Rocks Yugoslavia“, The New York Times, 10. januar 1991, https://www.nytimes.com/1991/01/10/world/financial-scandal-rocks-yugoslavia.html.
161. Ričard Baset i Desa Trevisan, „Serbia prints secret Pounds 1bn to pay debts“, The Times, 9. januar 1991.
162. Tom Meknif Mlađi, „Yugoslavia’s Difficult Choice“, Journal of Commerce, 29. februar 1991; Stiven Engelberg, „Feuds Crippling Yugoslav Economy“, The New York Times, 20. april 1991; Dejvid Binder, „U.S., Citing Human Rights, Halts Economic Aid to Yugoslavia“, The New York Times, 19. maj 1991; Džejms L. Rou Mlađi, „U.S. Aid to Yugoslavia Halted Amid Political Turmoil There“, The Washington Post, 20. maj 1991; Dejvid Binder, „Bush Tells Belgrade That U.S. May Consider Restoring Aid“, The New York Times, 22. maj 1991; Dejvid Binder, „U.S. Resumes Aid It Suspended to Yugoslavia“, The New York Times, 25. maj 1991.
163. Sudetik, „Financial Scandal Rocks Yugoslavia“.
164. Vidi generalno Majkl Parenti, To Kill a Nation: The Attack on Yugoslavia (Njujork: Verso, 2000).
165. Tom Voker i Ajdan Laverti, „CIA Aided Kosovo Guerrilla Army All Along“, Sunday Times; Piter Bomont, Ed Vulijami i Pol Biver, „CIA’s bastard army ran riot in Balkans’ backed extremists“, The Guardian, 11. mart 2001, https://www.theguardian.com/world/2001/mar/11/edvulliamy.peterbeaumont; 12. mart 2000; Džejms Biset, „We Created a Monster“, Toronto Star, 31. jul 2001.
166. „Tajni aneks B Rambuje sporazuma – koji je predviđao vojnu okupaciju cele Jugoslavije – bio je, kako je kasnije priznao ministar spoljnih poslova lord Gilbert pred odborom za odbranu, namerno unet kako bi izazvao odbijanje u Beogradu.“ Nil Klark, „The spoils of another war“, The Guardian, 21. septembar 2004, https://www.theguardian.com/world/2004/sep/21/kosovo.comment.
167. Henri A. Kisindžer, „New World Disorder“, Newsweek, 31. maj 1999.
168. Institut „Albert Ajnštajn“, Dvogodišnji izveštaj: 1988–1990, str. 10.
169. Institut „Albert Ajnštajn“, Izveštaj o aktivnostima: 1993–1999, str. 20–21.
170. Institut „Albert Ajnštajn“, Izveštaj o aktivnostima: 2000–2004, str. 16–18. Vidi takođe: Rodžer Koen, „Who Really Brought Down Milosevic?“, The New York Times Magazine, 26. novembar 2000, http://www.nytimes.com/2000/11/26/magazine/who-really-brought-down-milosevic.html; Majkl Dobs, „U.S. Advice Guided Milosevic Opposition“, The Washington Post, 11. decembar 2000, https://www.washingtonpost.com/archive/politics/2000/12/11/us-advice-guided-milosevic-opposition/ba9e87e5-bdca-45dc-8aad-da6571e89448/?utm_term=.b6f32912991f.
171. Institut „Albert Ajnštajn“, Izveštaj o aktivnostima: 2000–2004, str. 16. Vidi i: Piter Akerman i Džek Duvol, A Force More Powerful: A Century of Nonviolent Conflict (London: St. Martin’s Press, 2000), str. 485–489; takođe Koen, „Who Really Brought Down Milosevic?“ i Dobs, „U.S. Advice Guided Milosevic Opposition“.
172. Institut „Albert Ajnštajn“, Izveštaj o aktivnostima: 2000–2004, str. 16; Vilijam Dž. Dobson, The Dictator’s Learning Curve: Inside the Global Battle for Democracy (Njujork: Doubleday, 2012), str. 230–231; Stiv Jork, „Col. Robert Helvey on Strategic Nonviolence“, PopularResistance.org, 3. avgust 2013, https://popularresistance.org/col-robert-helvey-on-strategic-nonviolence/. Agencija vojne obaveštajne službe (Defense Intelligence Agency – DIA) je jedna od šesnaest agencija koje čine Obaveštajnu zajednicu Sjedinjenih Država. DIA je osnovala Školu vojne obaveštajne službe 1962. godine. Danas je to Nacionalni obaveštajni univerzitet (National Intelligence University – NIU), koji je neko vreme bio poznat i kao Nacionalni koledž za vojnu obaveštajnu službu. Sistem vojnih izaslanika (Defense Attaché System) je ogranak DIA.
173. Koen, „Who Really Brought Down Milosevic?“
174. Akerman i Duvol, A Force More Powerful, str. 485–486.
175. Akerman i Duvol, A Force More Powerful, str. 485; Džin Šarp, From Dictatorship to Democracy. Prvi put objavljeno u Bangkoku 1993. od strane Komiteta za obnovu demokratije u Burmi, u saradnji sa časopisom Khit Pyaing (The New Era Journal).
176. Meta Spenser, Kris Miler i Džin Šarp, „Gene Sharp and Serbia“, Peace Magazine, oktobar–decembar 2001, str. 14, http://peacemagazine.org/archive/v17n4p14.htm.
177. Dobs, „U.S. Advice Guided Milosevic Opposition“.
178. Meta Spenser, „Training Pro-Democracy Movements: A Conversation with Colonel Robert Helvey“, Peace Magazine, januar–mart 2008, str. 12, http://peacemagazine.org/archive/v24n1p12.htm; Tina Rozenberg, „Revolution U“, Foreign Policy, 17. februar 2011, http://foreignpolicy.com/2011/02/17/revolution-u-2/.
179. Koen, „Who Really Brought Down Milosevic?“
180. Akerman i Duvol, A Force More Powerful, str. 486; Koen, „Who Really Brought Down Milosevic?“
181. Stiven Erlanger i Karlota Gol, „The Milosevic Surrender: The Overview; Milosevic arrest came with pledge for a fair trial“, The New York Times, 2. april 2001, https://www.nytimes.com/2001/04/02/world/milosevic-surrender-overview-milosevic-arrest-came-with-pledge-for-fair-trial.html; Redakcija i agencije, „Milosevic sent to Hague“, The Guardian, 28. jun 2001, https://www.theguardian.com/world/2001/jun/28/warcrimes.balkans.
182. Endi Vilkoksen, „The Exoneration of Milosevic: the ICTY’s Surprise Ruling“, Counterpunch, 1. avgust 2016, https://www.counterpunch.org/2016/08/01/the-exoneration-of-milosevic-the-ictys-surprise-ruling/.
183. Jan Trejnor, „US campaign behind the turmoil in Kiev“, The Guardian, 25. novembar 2004, https://www.theguardian.com/world/2004/nov/26/ukraine.usa; vidi i Koen, „Who Really Brought Down Milosevic?“ i Dobs, „U.S. Advice Guided Milosevic Opposition“.
184. Kristijan Parenti, „Colony Kosovo“, The San Francisco Bay Guardian, 29. avgust 2000, http://emperors-clothes.com/news/colony.htm.
185. Engler i Engler, This is an Uprising, str. 59–85; Endrju Bojd, Beautiful Trouble: A Toolbox for Revolution (Njujork: OR Books, 2012), str. 104, 176, 264, 425; Džordž Lejki, „Strategizing for a Living Revolution“, http://www.historyisaweapon.com/defcon1/lakeylivrev.html.
