О скраћењу школских часова, или о проблему реформе образовања

У школству нашег времена је увек врло актуелна тема реформе образовања. Увођење нових стратегија, нових техника, нове технологије, нових система обрачуна, бодовања и тако даље, и тако шире. Толико шире да смо заправо заборавили шта је заправо суштина ове, до сада већ озлоглашене, реформе образовања. Разлог је непрестано фокусирање на форму образовања, које тежи да буде модерно, које наизглед јесте, али је реално модерно само на папиру. Модерно образовање у Србији или било којој другој земљи на Балканском полуострву се заправо не разликује много од пруског система, чији почеци сежу још у време владавине краља Фридриха II Хоенцолерна (у историји познатији као Фридрих Велики, владао од 1740. до 1786). Овај систем је био фокусиран на образовање младих људи Краљевине Прусије у војничком маниру; да он њих створи дисциплиноване, младе људе који ће одано служити својој земљи. Како је био врло популаран у деветнаестом веку, тако је овај систем, ма колико то парадоксално звучало, ефективно остао на снази и до нашег времена. Иако је у своје време био врло прогресиван и напредан, имајући у виду да је био први који је заиста био фокусиран на, пре свега, масовно описмењавање, а затим и образовање становништва о државном трошку, са разноврсним предметима и садржајима, због чега су се многе државе угледале, а неке и директно имплементирале овај систем у оквиру својих граница, чињеница јест’ да је овај систем настао у осамнаестом веку и да је он дубоко застарео. Усиљеност старог система, његова одбојност према прилагођавању свом становништву чини га данас врло непопуларним, те млади на њега гледају као на тековину једног давно прошлог времена. Деценијама након демократских промена и формалног увођења новог система још увек се дебатује о промени. Промена о којој се тако дуго говори није још увек угледала светлост дана. Неки говоре како никад неће ни доћи до реалне промене. Али пре свега се требамо запитат каква је промена до које треба доћи и на чему би требао бити наш фокус? То је тема овог кратког есеја.

Модерно образовање и његов циљ је овде главно питање. Како би требало изгледати? Да ли се мора из корена променити систем; систем који је на снази већ неколико векова, који функционише по систему разреда, часова и предмета? Да ли је систем добар, и треба се прилагодити, коришћењем других, модернијих метода? Да ли је заправо решења увођење нових технологија у процес образовања? Да ли ће то пореметити или модернизовати систем? Да ли ће технологија донети жељени ефекат или је заправо штетна по ученике? Да ли ће трошкови оправдати резултате и у којој мери је могуће спровести? Ова питања треба разматрати са много обзира, и за адекватна решења треба много времена и још више мудрости, јер намах донесе одлуке неће утицати на нас, већ децу која су или ће тек кренути у школу; о чија леђа се увек преломи свака реформа.

 За разлику од пруског система, који је учио послушности и који је масовно образовао, али није био фокусиран на критичко мишљење, културу дијалога, на посматрање одређених питања са другачијих тачака гледишта, на мултидисциплинарост и томе слично, модеран образовни систем би требао не бити његова сушта супротност, већ исправити оне мањкавости које су у њему постојале. Систем који је био базиран на чињеницама и памћењу треба прилагодити и претворити у систем критичком односу према чињеницама, разумевању процеса и појава; дакле, уместо памћења и репродуковања запамћеног – размишљање и разумевање. Ово је уједно и највећи проблем система образовања данас, јер не развија ум младог човека, већ га претвара у машину за стварање новца. Мањкавости система су бројне, но циљ је сасвим јасан. Ово се најлакше може доказати на предмету историја.

Још од петог разреда основне школе, све до краја свог основног образовања ученицима је речено да памте датуме, личности и ратове, али не и да разумеју како је до тих ратова уопште дошло. Не разумеју процесе кратког, средњег и дугог трајања и контекст одређених епохалних промена које су настајале током прохујалих векова, чиме се историја ефективно своди на антикварство, а дечији ум стиче аверзију према историји и свему научном. И тако се једна врло динамична и занимљива друштвена наука претвара у само још један напоран предмет који је фокусиран на фактографију, а не на разумевање, који је ученицима незанимљив и с усхићењем чекају звоно за крај часа. А ако учењем гомиле чињеница које су у великој мери бескорисне ако не разумете историјске процесе, културу и друге факторе развоја људског друштва, онда ће вас начин предавања оставити још обесхрабренијим.

У великој већини случајева у данашњим школама наставници ученицима диктирају градиво које сматрају важним, чиме их ефективно остављају интелектуално осакаћеним. Уместо да наставник буде неко ко упућује млади ум, који га, попут врсног учитеља само наводи, али не и води, ослањајући се на његову способност да може савладати дату лекцију – некад самостално, некад уз помоћ ауторитета – који се на тај начин развија и сам долази до нових открића, чиме се дете учи самосталности и одговорности, данас је већини лакше да деци издиктира оно што цени да је најважније и тако и себи и ђацима учини посао лакшим. Проблем је цена која се плаћа за то. Јер ако од младе особе одузмете сазревање, интелектуални развитак, сваки осећај самосталног долажења до неког решења, чините му медвеђу услугу – као и у физичком развоју; иако је ученик растерећен терета у својим рукама, и то му се намах чини као велико олакшање, јер не мора развијати своје мишиће, то касније долази на наплату, јер без тога његово тело касније не може поднети терет одговорности која ће неминовно доћи. Његове руке су слабашне и његово самопоуздање још више опада. На тај начин професори чине и себи медвеђу услугу: ђак сада не сумња само у један предмет, према коме већ због силне фактографије има аверзију, већ и према самом себи, ако ли не успе да савлада то на начин на који се тражи. Ако не запамти гомилу датума, личности и догађаја, чији значај не разуме, јер је фактографија без контекста не само ученицима напорна за памћење, јер не разуме позадину и значај исте, већ на тај начин постаје сасвим бескорисна.

Мањак креативности у учионици је такође један од, ако не и један од највећих проблема који постоје у модерном образовању. Данас је постало сасвим очекивано да у школама ученици седе међу четири сива зида, где им професори диктирају садржај који они цене као важан и без којег се не може, из књига које, иако штампане нове, нису имале нов садржај још од 2005. године, већ само друге слике и промењен редослед речи у реченици. Без читања и тумачења извора, без културе и обичаја народа и држава о којима се прича; дакле, садржај без садржаја. Али зашто би се зауставили на томе, када има тога још! Као што професори најчешће не дају ученицима слику света о коме говоре, везујући тумачење историје нужно за политику, искључено од друштва, уметности, културе, религије и томе сличног, тако је такође и начин организовања наставе једноличан, незанимљив и застарео. Нема одласка у музеје, анализирања књижевних дела, уметности, традиције и обичаја народа и држава о којима се говори, већ је настава уско ограничена на учионицу, на фактографију и једнолично тестирање и одговарање које изискује знање те исте фактографије, без разумевања процеса, друштва и других далеко важнијих ствари од датума, личности и догађаја. Проблем је, као што видимо, врло слојевит.

И онда долазимо до проблема о коме се у протеклих неколико месеци говори: мањак пажње код ученика. Истина је да је конзумирање краткотрајног садржаја на друштвеним мрежама велики проблем и да је један од, ако не и главни узрок мањка пажње (као део појаве који се у наше време назива brainrot – труљење мозга), који доприноси прераној исцрпљености и хроничном умору, али шта нам је чинити? Које је решење за појаву тако широко раширену међу младим светом? Овде не настојимо да дамо дефинитивно решење за овај врло озбиљан и све већи проблем у нашем друштву, већ само дати предлоге који се требају размотрити. Што се образовања тиче постоји неколико ствари које се може учинити. Пре свега, забрана коришћења мобилних телефона на часовима. Доступност мобилних телефона сама по себи ствара могућност да се фокус са наставе премести ка малом екрану. Друга и то врло важна ствар која се може, и не само може, већ и треба учинити је укључење ученика у наставни процес. Дакле, да ученик више не буде прималац знања, већ стицалац знања – не неми посматрач, који попут сунђера упија садржај који његов професор диктира, већ активан ученик процеса трансфера. С друге стране професор не треба бити давалац, који ће на тај начин одузети ученику сваку врсту сазревања и развоја његовог разума, већ водич, који се претежно држи по страни; који даје ученику сасвим довољно да би он могао сам, својим размишљањем, доћи до одређених закључака. На крају, сама настава мора променити свој карактер, и од безличне предаје знања, односно фактографије, прећи на интерактивни и шаролики процес стицања знања. Без тога, свака прича о било каквим решењима или реформи образовања је излишна, јер ћемо се опет вратити на исто.

Питање које се често у последње време поставља: Да ли је скраћивање часова решење проблема мањка пажње? Можда. Али временско скраћивање школског часа мора да прати и реформа градива, као и реформа наставног процеса. Градиво у целини гледано није лоше, али је, као и читав систем, сувише фокусиран на фактографију, ригидан је и сасвим супростављен развоју креативности, коју не вреднује, већ  памћење и репетицију. Због тога је једно од најчешћих питања ученика: „Због чега ми је ово потребно?“ И ово питање је, са становишта бившег гимназијалца и апсолвента историје једног од угледнијих универзитета Европе, апсолутно легитимно! Јер ако се фокусирамо на фактографију, на памћење одређених чињеница, догађаја и година, оно ће нестати исто тако брзо као што је и научено. Зашто? Зато што те информације не могу постојати и бити адекватно распоређење унутар људског ума без адекватног контекста. Примера ради: предавање о Косовској бици (1389) бесмислено је без разматрања друштвено-политичких околности који су до ње довели – борбе за превласт унутар Српског царства и његов распад, политички савези владара орођених са породицом Немањића, од којих су за Србе најважнији Лазар Хребељанових, Твртко Котроманић и Вук Бранковић и свеприсутни и прожимајући продор Турака на Балкан, у чијем су отпору учествовали Ромеји/Грци, Мађари, Срби и Власи/Румуни (предвођени династама који су у Влашкој и Молдавији били орођени са припадницима династије Немањић) као што ни предавање о Српској аутокефалности (1219) не може бити потпуно без разматрања улоге цркве у доба средњег века (културно, друштвено и политички), а нарочито манастира, нити улоге Растка Немањића, односно Светог Саве, његових политичких концекција са моћним породицама византијског (римског) племства из његових монашких дана, путовања по Истоку и свеукупно његове преговарачке вештине и виспреност. Мозаик има смисла тек када је сваки делић на броју и када све коцкице чине једну целину. Ако од читаве слике одузмете њен централни део, слика губи смисао. Ако су циљ промена само краткорочни резултати, онда је циљ сасвим промашен. Промена која треба доћи треба се фокусирати на интелектуални, културни и морални развој ученика, на развој критичког мишљења, на развој културе дијалога и реалног разматрања друштвених чинилаца, процеса и промена. Промена која за циљ нема фактографију и краткорочно памћење, већ разумевање и сазревање једног младог ума. Скраћење часа је без редукције градива и генерално промене система, који ће се са хладног пруског погледа на школу као институцију која треба произвести добре војнике и послушне раднике трансформисати у једну образовну и васпитну институцију, која за циљ има изградњу једног свестраног, образованог младог човека, који је разуме свет око себе, ко је узвишеног духа и моралних начела. Док то не буде циљ реформе образовања, док суштина остане иста као некада, свака реформа ће бити ништа друго но фарбање зграде којој се фасада круни због дуго нагомилане влаге.