О немоћи, рђавости и борнираности срБских десничара и антикомуниста

У тексту ћу покушати да оспорим измаштану позицију моћи и супериорности са које срБски десничари и антикомунисти нападају комунизам и партизане, указујући на бројне историјске поразе и неуспехе антикомуниста у ратовима, биткама или изградњи квалитетне државе и друштва у новијој и ранијој историји. Такође ћу изложити, на неколико примера, у чему је погрешност, рђавост и контрадикторност уобичајених десничарских критика на рачун комуниста и партизана. Чини се да је управо код ове опције идеологија често изнад патриотизма, што је оптужба коју она износи према комунистичкој страни.

Недовољна моћ данашње Русије и Кине у односу на комунистички период

Видех јуче две изјаве англосаксонских бандита. Амерички сенатор Линдзи Грејeм „саветовао“ је властима Кубе да „траже ново место за живот“: „Мој савет комунистима који управљају Кубом и угњетавају њен народ: позовите Мадура и питајте га шта да радите. Ако, наравно, успете да га добијете. На вашем месту ја бих почео да тражим ново место за живот“. У наставку ове вести на РТ-у можемо прочитати да је Грејeм тесно повезан са лоби структурама САД које промовишу интересе војно-индустријског комплекса, и да због њих САД почињу ратове.¹ Друга је изјава министра одбране Велике Британије Џона Хилија: „Кад бих имао прилику да киднапујем било ког светског лидера, изабрао бих Путина“.²

Помислих, ех да комунисти и даље владају половином Европе, и добрим делом света, не би се ови зликовци тако осилили. Грејем би послао претеће поруке кубанским комунистима, а онда би совјетски комунисти послали нуклеарне ракете на Кубу и запретили да од САД направе ново место за смрт. Бритонс би претио киднаповањем комунистичког лидера, а онда би сам можда био киднапован или ликвидиран. У сваком случају, овакви се вероватно не би усудили да тако нешто јавно и децидно изговоре.

Иако наравно желимо победу Русије у Украјини, и Русије, Кине, БРИКС+ и остатка незападног света у борби против америчке и западне хегемоније на глобалном нивоу, морамо са жаљењем констатовати неке тренутне чињенице. Данашња некомунистичка, и у неким аспектима антикомунистичка Русија, и полукомунистичка и де факто полукапиталистичка Кина, још не могу по моћи или свакако изазивању осећаја страха и претње на Западу, да се приближе комунистичкима Совјетском Савезу и Маовој Кини. Ја не могу да замислим да се овакве речи упуте Стаљину, Брежњеву, Маоу, па и Кастру. Амерички и западњачки империјалистички гангстери су тада знали границе докле могу ићи у физичкој сили и реторици.

Што тако нешто не поруче нпр. Киму и севернокорејским комунистима: „Мој савет комунистима који управљају Северном Корејом и угњетавају њен народ…“ и „Кад бих имао прилику да киднапујем било ког светског лидера, изабрао бих Кима“. О ранијим великим комунистичким лидерима који би уместо Кима могли да стоје у овим реченицама, да не говорим. Волео бих да чујем да ли би се усудили и за Кима и за њих. Надамо се да ће у будућности Русија, Кина и друге државе и њихови лидери који граде нови међународни поредак ослобођен западне хегемоније и терора, доћи до таквог степена моћи да дивљи западни каубоји не помисле да им прете.

У овом контексту, треба истаћи једну важну ствар. Док Русија, Кина и Србија не дођу до тог степена реалне и симболичке моћи које су имали Совјетски Савез, Маова Кина и Титова, па и Милошевићева Југославија и Србија, или данашња Северна Кореја, замолио бих срБске и остале десничаре и антикомунисте по белом свету да престану да реже и лају на комунизам. Изволите, направите ви изнутра боље и у свету моћније државе него што су била комунистичка. Баците се на посао, засуците рукаве, изазов је ту, а антикомунистичке тираде оставите у својој кући и у њима уживајте.

Немоћ и рђавост срБских десничара и антикомуниста

Али авај, уместо тога, шта они раде? Прво, бране и славе поражене и губитнике из Другог светског рата – четнике, недићевце, љотићевце. Четници изгубили рат од партизана који су сами покренули, успут муљали и колаборирали са Немцима, Италијанима, усташама, одрекао их се на крају сам њихов краљ. Ови други отворено служили Немцима. Иако су усташе по много чему, наравно, биле горе од четника, једна порука им се на основу егзактних историјских чињенице са сигурношћу може упутити – Заједно сте се борили против партизана и комуниста, заједно изгубили рат, заједно бежали и заједно страдали. “Онда су почетком 90-их, када су се четници повампирили и поново стекли историјску шансу да нешто ураде, показали да или позивају на дезертерство у ратовима за права и одбрану Срба (Драшковић), или би сумануто ратовали до последњег Србина (Шешељ), или су стајали негде по страни да се „не упрљају“ у директној политичкој борби (Коштуница)”.

Требало је срећом да се нађе један комуниста/социјалиста Милошевић, да спојем патриотизма, храбрости и разумности, у тим изузетно тешким историјским околностима, одбрани и сачува шта се може од Срба ван Србије и саме Србије. И нису могли да га победе све док им Запад својим бомбардовањем и милионима упумпаних долара није помогао да га сруше. Затим кад су добили прилику на власти после 5. октобра, видели смо шта су Коштуница, Драшковић, Батић, В. Илић и други представници десно-антикомунистичке опције (зло)чинили. Можемо ту слободно укључити и Ђинђића, кога многи срБски десничари доживљавају као некаквог „левичара“, док им је заправо по много чему био идеолошки брат и савезник. Па ко је еуфорично и славодобитно скинуо звезду петокраку са зграде београдске скупштине, и изјавио да су „две највеће трагедије српског народа у 20. веку идеологија југословенства и идеологија комунизма“.³ Не треба заборавити да је највећи број професионалних четноревизионистичких историчара дошао управо из редова Демократске странке.

Тако је капиталистички, империјалистички, антикомунистички, затим се испоставило и антисрпски Запад, победом над комунизмом у Европи прво помогао срБским десничарима и антикомунистима да се повампире, а онда и октобарском контрареволуцијом да дођу на власт у Србији, али слаба вајда, ништа значајно и вредно помена од њих. Како би другачије и могло бити? Током 90-их дали предност борби против „диктатора Милошевића“ и „банде црвене“ у односу на борбу против антисрпског Запада (сем Шешеља који се бар ту показао исправнијим), и тако опет ставили властиту антикомунистичку идеологију изнад патриотизма и борбе против окупатора, као што су учинили у Другом светском рату. А 2000-их, чим су зграбили власт, ослободили шиптарске терористе из српских затвора, укинули пресуде против НАТО лидера и ратних злочинаца, ухапсили и на Видовдан изручили лажном антисрпком „суду“ српског председника због шаке долара на некаквој „донаторској конференцији“ у Бриселу, ухапсили и истом хашком „суду“ изручили читаво војно, политичко и полицијско руководство СР Југославије, Србије, Републике Српске и Републике Српске Крајине, растурили државну заједницу са Црном Гором, ликвидирали државна предузећа и банке у пљачкашкој приватизацији, истопили тенкове и ослабили војску, потписали СОФА споразум и ушли у НАТО „Партнерство за мир“, започели улазак у ЕУ-ропске „интеграције“ (које су праћене дезинтеграцијом Србије и српског простора као условом) итд, итд. Да не оживљавамо више мучна сећања на тадашње властодршце, далеко било, не поновили се.

До данас срБски десничари булазне и наричу да „комунисти и даље владају“, ОЗНА, УДБА и шта све не, па ето због тога не могу да остваре своје иначе генијалне планове за државу и друштво. Често се чини да им је борба против комунизма, као у Другом светском рату и током 90-их, опет важнија од борбе за ослобођење Србије од окупатора и домаћих издајника. Ко то онда ставља идеологију изнад патриотизма? Али, чак и да је истина да „комунисти и даље владају“, а не ноторна небулоза, испада да они опет губе од комуниста, да су опет слаби и поражени као у Другом светском рату и током 90-их. “Па што би онда требало дати поверење онима који би из ратова и битака или дезертирали, или ако их и воде, онда их изгубе?!

Да закључим овај део. Доказани лузери, можете да лајете колико хоћете, али деценијама показујете ко сте, шта сте, и шта (не) можете. Када неким чудом успете да добијете ратове и битке, и направите боље и праведније друштво и државу од комуниста, и моћнију на међународном плану, јавите се. Имајући све ово у виду, ја заиста не знам откуда антикомунистима право и образ да комунизам и комунисте користе као врећу за ударање. Вечити историјски губитници и неспособњаковићи никако нису у тој позицији.

Српски левичари и неутемељност десничарских критика комуниста и партизана

Они који се идентификују као српски, патриотски левичари/социјалисти/комунисти имају непријатеље на два фронта. Први су а(нти)национални квазилевичари и либерали, а други наведени десни антикомунисти. У тренутном историјском контексту, први су примарни непријатељи јер су по правилу оријентисани против Србије, Срба и Русије. А оно што је некад био Трећи Рајх, данас је Четврти Рајх оличен у САД, НАТО, ЕУ и наравно опет Немачкој. Док Русија не победи у Украјини, и заједно са Кином и другим државама не сломи америчко-западну хегемонију на глобалном нивоу (што је процес који се одвија полако, али сигурно), и док се Србија не суверенизује тј. док западна хегемонија не падне на нашем простору, антисрпски и антируски „левичари“ и либерали, остају примарни непријатељи. Са (про)српским, антизападним и русофилним десничарима и антикомунистима може се и треба сарађивати у борби за победу Русије, Србије и српског народа, његово ослобођење и уједињење. То је врло слично понуђеној руци сарадње четницима од стране партизана у Другом светском рату. Идеологија за нас, као ни онда, није изнад патриотизма, борбе против фашизма, окупације земље и народа. Велико је питање да ли то важи и за другу страну, и колико је тога (не)свесна.

Али ово избегавање да се са (про)српским и проруским десничарима и антикомунистима улази у фронтални сукоб, све док траје важнија борба у Русији и Србији, не значи да се на њихову упорну и несносну вишедеценијску пропаганду, крцату тешким оптужбама, клеветама и лажима, може и треба ћутати. Зарад истине, правде, и одбране идеолошког и личног достојанства, на то се мора бар понекад реаговати. И овај текст је настао са таквом свешћу и осећајем револта. Да се каже „Доста је било“, и антикомунистички тужитељ бар овде стави на оптуженичку клупу.

Антикомунисти у Србији и даље владају, као и пре и током Другог светског рата, и после 5. октобра 2000, а и 90-их у значајном делу интелигенције и академске и јавне елите. Зато не чуди да је јака антикомунистичка и антипартизанска идеологија и пропаганда у којој се бране и славе четници, недићевци, љотићевци, а псују и пљују партизани и комунисти. Свакодневно, са свих страна, наилазимо на нове случајеве, практично испадају из фрижидера. Наведимо само неколико примера те кампање којима су преплављени телевизија, штампа, интернет, публицистика, академска и научна продукција. Тако један познати неочетнички историчар и историјски ревизиониста, па и фалсификатор, објављује књигу „За Партију и Тита. Партизански покрет у Србији 1941-1944.“ Дакле, наслов је „За Партију и Тита“, а поднаслов „Партизански покрет у Србији 1941-1944.“, а не обрнуто, што такође не би било коректно, али је свакако мање некоретно од овог решења. Тиме се подло сугерише да су се партизани у Србији тобоже борили (само) за Партију и Тита, а не (и) за ослобођење земље од нацифашистичког окупатора и стварање бољег друштва од предратног. Исти је на крају своје колумне на РТ Балкан, под називом „О декомунизацији међ’ Србима“, а поводом двогодишњице почетка специјалне војне операције у Украјини, написао да је „једна од кључних речи СВО била декомунизација“.⁴ Не денацификација, него декомунизација. Шта је ово него грубо и безочно фалсификовање и подметање? Подсетимо, реч је о особи која је 2012. године на једној трибини Српског покрета обнове изјавио да он „није само члан, већ дете СПО“, и да је „Америка пријатељ Србије“. Направио је тобожњи заокрет од детета СПО и искреног американофила до наводног русофила, али антикомунизам је остао константа код које се не бирају средства.

Други пример је подстакнут читањем фељтона у Политици о Заводу за принудно васпитање омладине (1942-1944) у Смедеревској Паланци, који је основао Недић, а идејни творац био Љотић. У одељку под насловом „Божић у знаку славља и репресије“, уз слику Љотића са подмлатком његовог Збора, наводи се да је он у периоду од 13. до 16. јануара 1944. одржао велики број предавања „штићеницима“ Завода. „Говорио је о стању у свету и тобоже великим и позитивним очекивањима која су Србија и Недићева влада имале за предстојећу годину. Централни део његових говора било је опредељење за националну и хришћанску државу, што је формулисано као избор ‘или за Маркса или за Светог Саву’. Такав је био и наслов анкете/писменог рада који су штићеници добили да напишу по његовом одласку“.⁵

„Национална и хришћанска држава“ под Швабама и антихристима, и у квислиншком односу спрам њих, врло занимљиво. Али пажњу ми је пре свега привукла девиза „Или за Маркса или за Светог Саву“. Помислих, па потпуно идентично нам горе поменути десничари и антикомунисти намећу и данас. Отворено или прикривено протурају нам њиховог „Миту“, а свакако нескривено, лажну дилему и избор: Или Маркс или Свети Сава! А ја (им) одговарам: И Маркс и Свети Сава! То двоје може да се споји, само треба имати довољно интелектуалне и духовне ширине. Маркс у добром делу економске, социјалне, политичке сфере, Свети Сава у културној и духовној. И да се не лажемо, више су комунисти поштовали Светог Саву, него антикомунисти Маркса. Упоредимо уџбенике, и шта се генерално писало и причало у комунистичко доба о Светом Сави, а шта у новије антикомунистичко о Марксу. Упућујем десничаре да у том контексту прочитају књижицу Терија Иглтона „Зашто је Маркс био у праву“, где се износе одговори на најраширеније критичке примедбе спрам марксизма.

Таквима бих такође поручио: Изволите, победите већ једном те „комунисте који и даље владају“, направите друштво и државу искључиво на светосављу, без трунке Маркса, па да видимо колико је то изнутра добро, јако и просперитетно, и према споља моћно. Можемо узети једну историјску аналогију. Немањићка лоза и држава, утемељена на светосављу, ипак је изгубила рат од Османлија, и завршисмо у вишевековном ропству. Партизани, ослоњени на комунистичку идеологију, рат против Немаца ипак су добили. Јесте да су комунисти глобално изгубили рат пола века касније, али исто је било са већином православног света у рату против Османлија. И били су потребни векови да се тај свет ослободи.

Ово наравно није усмерено против Немањића и Светог Саве, и подвига српске државе и војске на Косову 1389. Напротив. Тако су се и партизани супротставили вишеструко јачем непријатељу 1941. и тиме однели прво моралну, а затим и војну победу. Исто је било пре тога 1804, 1815, 1914. и после 1991-1999. То је та слободарска и херојска магистрала српске историје која повезује први Косовски бој 1389. и други (или трећи, ако рачунамо Први балкански рат) Косовски бој 1999. Поента је да, суштински гледано, нису четници, недићевци и љотићевци 1941. истински настављачи косовско-лазаревске традиције, већ партизани и комунисти. У окупираној Недићевој Србијици све је праштало од светосавља, српских застава и химне „Ој Србијо мила мати“, али то није могло да сакрије издају и квислинштво. Као што су настављачи српске слободарске традиције крајем 80-их и 90-их били српски комунисти/социјалисти, а не неочетници Драшковића и сличних. Не дајмо да нас спољашња симболика и реторика заварају, и да иза омотача не видимо право језгро и суштину у неким историјским тренуцима – иза српских симбола и реторике издају, иза комунистичких или социјалистичких патриотизам. Штавише, и на плану симболике и реторике су неочетници у погледу Косова и косовског мита заостајали за српским комунистима/социјалистима током 90-их. Толико о њима и томе!

Споменимо и да десничари и антикомунисти често лапрдају да је после Другог светског рата „једну окупацију заменила друга“, у таквој острашћеној мржњи према партизанима и комунистима, на које пак изразито стављају негативни акценат у тој наводној једнакости, да се има снажан утисак да су у неизмерној тузи и жалости што је нацистичка окупација доживела слом, и што на „власти“ у београдском наци пашалуку нису остали „срБска мајка“, „Мита“ и други великани „националне и хришћанске државе“ вођени (наводно) Светим Савом, а против Маркса. Када кажу да су „партизани/комунисти гори од Немаца“, или када говоре о наводним масовним комунистичким злочинима на крају рата („Комунисти су 1944. убили 60.000 Срба“⁶, још једна доказана лаж и фалсификат, од стране такође познатог антикомунистичког и ревизионистичког историчара), а срамно ћуте о немачким, четничким, недићевским и љотићевским злочинима над српским народом, није ли то још један доказ да им нацистичка окупација не пада тешко, и да није нека страшна окупација, за разлику од комунистичке. Мислим да се и Свети Сава у гробу превртао од таквих својих „следбеника“. Неки од њих ипак учествују у Бесмртном пуку који слави победу над нацистичким окупатром и његовим домаћим слугама, што је својеврсна шизофренија, јер тиме истовремено славе оне које сматрају „новим окупаторима“. Ужасавају се звезде петокраке, а посећују бар 9. маја и 20. октобра Гробље ослободилаца Београда, на којима су поред партизана, сахрањени многи црвеноармејци на чијим шлемовима, капама и реверима је стајала управо звезда петокрака. Као да се олако може потиснути или потценити која су држава, идеологија и покрет дали одлучујући допринос у светској победи над фашизмом, а код нас искључиви. Мрзе комунистички Совјетски Савез, а воле Путина који је изјавио да је распад СССР-а „највећа геополитичка катастрофа 20. века“. И да не наводимо даље бројне друге примере искривљене и контрадикторне антикомунистичке (не)свести.

Неки од њих данас ликују што је Мадуро отет јер у томе виде пад још једне комунистичке владе у свету, што им је ваљда главни и „најузвишенији“ циљ, чак и када осипају паљбу по мрском антисрпском Западу (још један случај контрадикције). А интернет је препун мрзилачких и подругљивих коментара на рачун Милошевићевог унука, у којима се таргетирају његови деда и баба као „комуњаре“, просипа бедастоћа од бављења сличношћу унука и бабе, и разне трице, кучине и простоте, којима је антикомунизам један од главних извора инспирације.

Закључак – приоритет заједничке борбе за победу Русије, Србије и Срба

На крају, да ли све речено значи да су југословенски и српски комунисти, или они у свету, били савршени и безгрешни, да су сасвим неподложни критици? Наравно да не. Југословенским и многим српским комунистима из доба СФРЈ, и делом из предратног доба, свакако иде на терет нпр. неправедно решење и огрешење о српски народ и Србију у погледу националног и државног питања, нарочито након Брионског пленума, рушења Ранковића и Устава из 1974. Али, није ли управо један потоњи српски комуниста/социјалиста (Милошевић) исправио ту неправду? Такође, национални идентитет и питање јесте важно, посебно за нас патриотске левичаре/социјалисте/комунисте, и у неким историјским тренуцима најважније, али није једино које је значајно за живот достојан човека. О тематици класних односа и социјалне правде десничари и антикомунисти или нападно ћуте, или када ретко проговоре, нуде погрешна или илузорна решења. То им је тежак дефицит који указује на њихову борнираност и недовољност.

Споменик Младену Стојановићу у Приједору

У закључку само хоћемо да кажемо да морамо бити мало одмеренији, коректнији и објективнији када говоримо о споменутим стварима. Да се неке од њих не супротстављају толико (нпр. комунизам и (српски) патриотизам), и да се не баца толико смеће и анатема на нешто што то не заслужује, свакако не у том степену и облику (нпр. партизански покрет). Будимо мало рационалнији, реалнији и правичнији, и све ће бити у реду. И покушајмо да схватимо да тренутно има важнијих подела од оне на линији комунизам/антикомунизам, и да у тој значајнијој борби за победу Русије, Србије и српског народа морамо бити заједно, без обзира на те идеолошке разлике и супротности. Али, нажалост, ово изгледа тешко допире до мозгова затуцаних и заслепљених десничара антикомуниста.