Хрватски председник Зоран Милановић је пре неку годину дословно изјавио: „Покушавам све време Србији помоћи. Али они имају стално неки 27. март и онда се чуде што су их Немци бомбардовали. Дај смири се човече, ради у свом интересу. Нико те не прозива.“
Психијатар Јован Рашковић је у том погледу поставио колоквијалну дијагнозу: „Срби су луд народ“, како би упозорио Фрању Туђмана да лако устају на оружје. Оно што се у психијатријском жаргону олако карактерише као лудило yправо би чинило повесну динамику народа који је увек спреман поћи за вождом у рат и сеобе. Вожд је наиме звање која обједињује свештену и световну власт, па се у том својству приписује Светом Сави, краљевима Милутину и Стефану Дечанском, цару Душану, деспоту Стефану Лазаревићу и најзад Карађорђу. То није демократска власт већине, већ теократија у виду саборног предавања Богочовеку (Познановић 1999, стр. 44—46). Радило би се дакле о лудилу Христа ради, на које упућује Апостол Павле у 1. посланици Коринћанима. Дооситеј Обрадовић (2009, стр. 42) се отворено изругивао управо тим склоностима народа, као уосталом бројни следбеници модернизације и просветитељства: „Турци су у овом пункту одвећ ортодокси, јер они свакога ко је лишен ума за свеца почитују; но да су христјани кад могли у ово прелаштеније пасти, имајући у руку премудру и здраву евангелску науку, томе се није могуће довољно начудити.“
Мит о Небеском Царству који обједињује миленијалистичке обрасце у српском народу би се тицао пријемчивости на астралне утицаје, што по природи ствари прожима исихастички појам времена. Оно се као такво сусреће у роману Монах Калист или пак у поезији Десанке Максимовић где поприма ликовни израз (Миловановић 2023). Будућа истраживања на ту тему изискују теорију исихазма, што би самим тим обухватило астросимболику која је редовни пратилац миленијалистичких покрета. Метода Лизе Грин (2004, стр. 136—140) која је спој езотеричке астрологије и аналитичке психологије се у том погледу чини нарочито целисходна. Овде је примењена на улазак Плутона у Водолију, што представља патуљасту планету чије би име значило божанство подземља и смрти.
Хороскоп уласка је према томе установио пад надстрешнице на Железничкој станици у Новом Саду 1. новембру 2024. године (Слика 3). У први мах се распознаје опозиција Плутона и Марса који је на безмало истом степену као у Косовском хороскопу, што представља масовни покољ дугорочних последица (Миловановић 2021, стр. 33—42). Истиче се такође конјункција Сунца и Месеца тј. млад месец у Шкорпиону, што би означавало нови почетак у виду сетве. Фортуна је самим тим подударна Асценденту, будући да се ради о арапској тачки која се добија тако што се почев од Асцендента нанесе растојање између Сунца и Месеца. На Асценденту у Јарцу се поврх тога нашла Церера што је патуљаста планета чије име представља Плутонову сестру која је божанство семена и плодности, неговатељ младости и зеленила, чувар брака и закона. Хомемровске химне су је назвале „доноситељица доба“, што се у погледу миленијализма односи на покрет који ће нићи из ове трагедије. Чедомир Антић му је олако прикачио некрополитичко одликовање, губећи из вида да се уопште не ради о политици већ пре свега о повесној збиљи која би постмодерну епоху чинила посве очигледном.
Терминолошко разликовање историје и повести се приписује Мартину Хајдегеру који је на њему инсистирао и темељно га образложио (https://www.danas.rs/kolumna/zlatko-pakovic/povest-i-istorija/). Превод на српски језик је установио Милан Кангрга (1977) који тврди да је тек у појмовима повести реч о времену заснованом на начелу збивања. Линеарна хронологија је насупрот томе елиминисала време, што се огледа у грегоријанском календару новог стила који је посве скрајнуо пасхално правило (Миловановић 2019). Историја је на тај начин сведена на историографску делатност, што је разлог потреби за новим појмом безмало исте садржине. Постмодерна епоха би се самим тим односила на поимање времена које је елиминисано увођењем новог стила (Миловановић 2024).
Миленијалистички покрет студената се испољава у бројним видовима, међу којима је блокада саобраћајница у подне када се трагедија збила. Парола „руке су вам крваве“ добија на значају уколико би се ставила у контекст богослужбеног предања где подне управо означава час Христовог распећа. Минути ћутања који чине обредно правило скупа би изравно упућивали на исихазам чије следбенике Радован Казимировић (1940, стр. 385—392) назива ћуталице што је дословни превод речи (на грчком ἡσυχία – тишина). Велики скуп од неколико стотина хиљада људи се одржао током Васкршњег поста у другој недељи која је посвећена Григорију Палами и исихастичким споровима. При том је Министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Немања Старовић (https://www.youtube.com/watch?v=cso426IHWqU&t=2772s) изјавио како „не треба само гледати у властити пупак“ што би изнова упућивало на праксу исихаста које су због тога називани омфалопсихи (на грчком ὀμφαλὁψυχοι — пупчанодушници). Извесни вид ћутње би такође чиниле обуставе рада које су присутне пре свега у образовним установама. Њихова порука „застани, Србијо“ представља миленијализам блокадера сабраних у намери да се установи епоха.
Роже Бастид (1961, стр. 11—12) упозорава да миленијалистички обрасци обухватају аспекте који би погодовали и оне који нису погодни развоју земље. Уколико њиме управљају виспрени предводници, он би могао прерасти у политички покрет великих размера. Али може такође допринети одустајању од напора у корист сањарија и довести до раскида са стварношћу, па тако из револуционарности прећи у конзервативност и стагнирање. Трајан Стојановић (1969, стр. 33) у прилог овоме другом наводи обреновићевску Србију 19. века, али остаје крајње сумњичав у погледу прве претпоставке. Његово разматрање наводи на закључак да миленијализам има мало изгледа на успех у истински политичком или политизованом друштву, што би значило да је начелно супротан политици.
Посве другачију перспективу међутим нуди 20. век, а поготово његов крешендо током Великог поравнања. Он заправо потврђује запажање Клода Леви-Строса (1972) да је политика надоместила митску традицију. Довољно је сетити се Војислава Коштунице у предизборној кампањи против Слободана Милошевића, када је из нафталина извучена реченица Креманског пророчанства да ће на чело државе доћи човек који у имену носи место свог порекла. Убрзо се показало да је посреди пука неистина – не зато што је установљен његов канон будући да су миленијалистичке слутње по правилу апокрифи, већ што су протрагонисти отворено признали превару. Било како било, Коштуница из Коштуњића је на изборима однео победу оставивши за собом несувисло питање пророштава која то нису.
Зоран Ђинђић (1996) је неколико година раније изјавио: „Оно што ме брине је чињеница да тотална блокада и чишћење јавне свести од свих значајних политичких тема сели политику у афекте. Људи постају некако ћутљиво незадовољни и њихово политичко незадовољство поприма опасно агрегатно стање беса. За опозицију то још може да буде добро, али за Србију у целини није. Не ваља кад људи слушају само једно те исто. Доста путујем и мој је утисак да је Србија постала велика тајна као у оној песми. Све је више непрозирног. Али шта да се ради, тако је како јесте.“
Он притом мисли на песму Спомен на устанак коју је Десанка Максимовић написала 1941. године:
Србија је велика тајна
Не зна дан шта ноћ кува
Нити ноћ шта зора рађа
Не зна грм шта суседни грм сања
Нити птица шта се догађа
Између грања
Али још значајније од песме је сведочанство о њеном настанку: „У јесен 1941. године, нашла сам се у селу Словцу близу Ваљева када су партизани покварили пругу и порушили мост преко којег је пруга прелазила. Немачки оклопни воз који је јурио од Ваљева према Београду био је заустављен. Из шумарка, у октобарском пламену, посматрала сам како је нагло спласла немачка самоувереност, како су се узмували око препреке, наизглед мале, која је зауставила њихову силу; како су се освртали узнемирено на мале кућице по пољу, на њиве и шумарке; како су с подозрењем гледали сеоску децу и старице које су се појавиле по двориштима. Наједном је у мени набујао понос, мада сама нисам допринела овом њиховом страху. Све у мени је запевало од среће што су бар за тренутак заустављени у својој охолости и самоуверености. Било ми је мило што припадам народу који уме да плаши оне којих се цео свет тада плашио – и родио се средишњу стих песме Спомен на устанак који гласи: Србија је велика тајна. Песму сам била тако и назвала, с тим насловом је чекала скривена међу хартијама; али после ослобођења, по савету једног од другова назвала сам је Спомен на устанак јер се збиља у њој говори о првом устанку у Србији, о оним првим светлим данима када се народ после слома пренуо…“ (Максимовић 1960)
Повесна динамика се према томе односи на систем далеко од равнотеже који је суштински непредвидив у појмовима линеарне хорнологије. Посве је примерено у том погледу што га одликује миленијализам који би значио удаљеност од епохалног становишта и тежњу да се наново установи епоха. Кључну улогу у свему томе играло би памћење, што календар чини миленијалистичким обрасцем од прворазредног значаја. Постмодерна се дакле односи на календаристику и поимање времена које је нови стил елиминисао (Миловановић 2024).
Шта је народ?
Појам повесног народа у целости обухвата претходно наведене чиниоце. Ради се пре свега о избору што је установило однос између Бога и народа који га прихвата, по речима Јеванђеља: „Нисте ви изабрали мене, него сам ја изабрао вас“ (Јован 15.16). Народ је образован чином изласка из египатског ропства, при чему му припадају сви који би из Египта да изађу. Он се према томе не заснива на крвном сродству, већ на заједничкој судбини у виду љубави која исцељује и спасава. Пасхално правило се самим тим тиче повесне динамике која је чин васкрсења.
Доментијан (1970) у том погледу Светог Саву назива вождом поредећи га са Мојсијем, што се потом односи на краљеве Милутина и Стефана Дечанског, цара Душана, деспота Стефана Лазаревића и Карађорђа. Ова титула означава јединство свештене и световне власти, насупрот подели власти коју је установила модерна. Мит о Небеском Царству не представља према томе пуку метафоризацију, већ епохално збивање које ће променити свет. Реч је о постмодерном појму народа заснованог на континуитету повесне збиље, за разлику од модерне нације која је скупина индивидуа.
Појава студентских блокада упућује на уплив миленијалистичких образаца који стреме разрешењу по трансгенерацијској вертикали. У питању су делатна начела предака, путеви њиховог страдања и вредности које су брањене животом. Личне, породичне и судбине народа не тичу се само историје, географије и генетике, већ пре свега митологије и повесне динамике у виду исцељујућег преображаја који би препородио заједницу. Установљена је структура опхода, личне жртве, молитвеног стајања у тишини и заједништва које наново конституише народ.
Поредак љубави Берта Хелингера (2014) представља методу како се повесна динамика испољава у животу појединца, често несвесног својих предака. Она има трансгенерацијски карактер, а терапеутски ефекат се огледа у суочавању са сценом која се пред њим збива. У том погледу је Хелингер тврдио да ће систем увек изнаћи поредак, само је потребно „признати оно то јесте“. Истина самим тим постаје делатност у виду вере, што расветљава аутобиографију Махатме Гандија (2014) која носи поднаслов „прича о мојим огледима с истином“. Пут ненасиља (на санскрту अहिंसा – ненасилност) на ком је Ганди (2008) инсистирао би се пре свега односио на признавање истине.
Основни захтев студентских блокада „да институције раде свој посао“ у суштини представља позив на промену парадигме. Образовање би у том погледу значило област личног развоја који је жртва за добробит заједнице, што доприноси смисленом дизајнирању народа. Обустава рада на високошколским установама отвара могућност да се сврсисходност универзитета доведе у питање и преиспита његов дизајн, о чему је пре више од двадесет година говорила Србијанка Турајлић а у последње време Владимир Вулетић и Дејан Вук Станковић (https://www.youtube.com/watch?v=Bzu8mfsnlCk). Реч је наиме о потреби да се образовни систем постмодернизује и прилагоди потребама новоустановљене епохе (Медић-Симић 2024).
Дејан Вук Станковић (https://www.youtube.com/watch?v=Z8pXE1QbxCo) такође сматра неминовним редефинисање управљања на универзитету како се школска година више не би доводила у питање. При том наводи закључке Реткорског колегијума Универзитета у Крагујевцу који су обухватили цео низ правних последица, укључујући постојање опасности да Универзитет буде поново регистрован са потпуно другачијим финансијско-управљачким аранжманом (https://www.youtube.com/watch?v=9DDFBL5LyZ8).
Он поврх тога констатује: „Треба нам озбиљна реконструкција просветног система, јер смо кроз ове догађаје, ова четири и по месеца видели да просветни систем може лако и брзо да се урушава. Ми смо сведоци чињенице да је проблем са просветним системом од првог до осмог разреда у основној школи, од првог до четвртог у средњој школи и од прве године до четврте године, односно до мастера и докторских студија на универзитету. Министар образовања је један од три најзначајнија министра у влади господина Мацута јер он мора да обнови тај систем.“ (https://www.youtube.com/watch?v=Z8pXE1QbxCo)
Захтев за правдом у виду непристрасног судије који би сузбио злочин је такође постмодерна категорија, будући да модерна епоха познаје само конвенционално право и њему прирођене прописе. Он је остварив према томе у теократскиом систему какав је Душанов законик где изричито стоји: „Што нема у овом правилнику да се суди по правилима отаца“. Ради се дакле о законодавству које је израз свештеног предања и према томе не представља конвенцију какав је модерни устав. Јемац закона је у том погледу монарх чије присуство успоставља сувереност законске регулативе (на енглском sovereign – узвишен). Посреди је дакле нечујни вапај за смислом како Виктор Франкл (2019) назива своју методу логотерапије. Михаило Братић с тим у вези запажа: „Није ли онда сувисло поставити питање чему ова држава уопште служи? Јесмо ли то на путу да се одрекнемо исте? Јесмо ли ми грађани колико-толико суверене земље или једне пуке политичке импровизације о којој се данас одлучује у Бриселу, сутра у Стразбуру, прекосутра у Вашингтону или Москви?“ (https://standard.rs/2025/04/09/studentska-pobuna-i-mesijanski-sindrom/)
Прота Матија Ненадовић је непосредно по Карађорђевом ослобођењу Србије предложио да се у својству законоправила установи Крмчија Светог Саве. Обнова монархије је тада наступила под плаштом српске револуције која представља миленијалистички покрет импозантних размера. Актуална збивања у том погледу уливају наду, будући да је талас већ захватио околне народе међу којима су Турци, Грци и Румуни. Значајно је такође самоорганизовање у виду зборова који обнављају црквено-народну саборност, преливајући се у велике скупове какве није видео Београд и остали градови. Оно што при том упадљиво недостаје је артикулација на коју није спремна ни позиција ни опозиција, будући да представљају модерну епоху чији је политички систем увелико догорео. Требало би овог пута пажљиво читати Димитрија Љотића, укључујући његове наследнике међу којима пре свега Драгоша Калајића. И присетити се улоге коју је црква имала у Краљевини Србији: „Сећам се ко да је јуче било – звони са сви страна, а људи дабоме знају да се тако не дозивље на молитве и на покајања, него да се у рат позива.“ (Поповић 1985, стр. 5)
Цела би ствар умногоме подсећала на надалеко чувен оглед који се окончао губитком заједничке државе и сломом њеног система. Али замисао ипак није лишена сваког утемељења, чему у прилог говори примедба Зорана Марковића да би мислио како је Кардељ увео самоуправљање да није читао Хиландарски типик. Братство Хиландара је ишло дотле да доскора уопште није именован игуман манастира, већ су за своја послушања одговарали лично Богородици Тројеручици (Вељановић 2021).
Кризно жариште које миленијалистички образац распирује није друштвено-политичко већ превасходно верско. Ради се дакле о кризи поверења у институције система и систем као такав, што је раван у којој би се излаз морао изнаћи. Установе које имају трајно поверење у српском народу су војска и црква, па се решење на том трагу назире у војној диктатури по благослову цркве која би уједно сменила позицију и опозицију уколико се криза додатно продуби што је посве изгледан сценарио. Одговорност на тај начин преузимају војне структуре у циљу њеног управљања ка епохалној промени парадигме. У том погледу је индикативна песма Београдског синдиката Врати се Аписе (https://www.youtube.com/watch?v=2Bj-CHtu8-E), која расветљава карактер студентских блокада обзнањујући свест да се Небеско Царство узима на силу (Матеј 11.12).
Закључак
Карактер студентских блокада је размотрен са становишта које нуде историјски обрасци православне вере, у циљу управљања кризом и њеним исходима. У том погледу се излажу смернице засноване на миленијалистичким обрасцима дугог трајања, који би чинили повесну динамику народа. Изостанак артикулације у политичком систему модерног вида изискује промену парадигме како би се установила постмодерна епоха. Отуда тактика актуалног режима да блокадере на превару увуче у политику и њихова стратегија да се по сваку цену ограђују од било какве политизације. Уместо делотворних решења је упорно инсистирано на изборима како би се насупрот златном добу наново скончало у каљузи неолибералне демократије.
Блокаде, обуставе рада и обредно стајање у тишини указују на праксу исихазма што је транснационална и трансрелигијска појава присутна на широком појасу евроазијског копна, а сва је прилика да би се нашао и на другим местима уколико буду пажљиво разматрана знајући шта се тражи. Исихастичка теорија је међутим углавном остала неприступачна и доступна само у исказима догматске садржине. У том погледу је преко потребно основати Институт за исихастичку теорију који би допринео расветљавању ове појаве, укључујући њен значај за науку, уметност, образoвање и на крају крајева политику.
Кључна одредница исихазма је поимање времена, што чини да би се теорија непосредно односила на обрасце дугог трајања које по природи ствари прожима астросимблика и астрологија. Отуда значај који се придаје питању календара, чему је Српска црква дала неизмеран допринос. Нови стил захваљујући томе није пустио корена, што представља плодно тло за првоосновани институт који би се тицао исихастичке теорије.
Миленијалистички обрасци су приказани пре свега на Косовском хороскопу чија се делотворност огледа у Плутоновом транзиту од 2023. до 2025. године. Покрет који је самим тим наступио изискује епохалну промену парадигме, што се односи не само на образовни систем већ на државну управу у целости. Излаз се не налази у друштвено-политичкој равни, будући да је посреди превасходно верско жариште које поприма радикални исход.
Литература
Литература је сређена по години издања.
Н. М. Карамзин 1842. История Государства Российского, Санкт-Петербург 1842. , књ. 2, том 6.
Чедомиљ Мијатовић 1877. Шта је желео и радио српски народ у XVI веку, Годишњица Николе Чупића 1, 51—88.
Илија Н. Ђукановић 1935. Убиство Кнеза Михаила и догађаји о којима се није смело говорити, Млада Србија, Београд.
Радован Н. Казимировић 1940. Чарање, гатање, врачање и прорицање у нашем народу: прилог испитивању тајанствених духовних појава, Књижарница Милорада П. Милановића, Београд.
Ненад Јанковић 1951. Астрономија у предањима, обичајима и умотворинама српског народа, Научна књига, Београд.
Ђорђе Сп. Радојичић 1953. Втори век, Наш језик н.с. 5, 3—4, 131—133.
Десанка Максимовић 1960. Како сам певала о рату, Путеви: часопис за књижевност и културу 6(2), 161—162.
Roger Bastide 1961. Messianisme et développement économique et social, Cahiers internationaux de sociologie, 31, 3—14.
Д. О. Святский 1962. Очерки истории астрономии в Древней Руси, Историко-астрономические исследования 8, 9—82.
Трајан Стојановић 1969. Les structure millénaristes Sud-Slaves aux XVII et XVIII siècle, Association Internationale d’Études du Sud-est Européen, Actes du Premier Congrès International deс Études Balkaniques et Sud-est Européennes. III. Histoire (Ve-XVe ss., XVe-XVIIIe ss.), Éditions de l’Académie Bulgare des Sciences, Sofia, 809—819 / Структурне основе меилнаризма код Јужних Словена у 17. и 18. веку, Зборник матеице српске за друштвене науке 120, 2006, 21—34.
Војна енциклопедија 1970. 1, Абандан – Брчко, Војноиздавачки завод, Београд.
Доментијан 1970. Житије Светог Саве, Стара српска књижевност 1, Матица српска – Српска књижевна задруга, Нови Сад – Београд.
Клод Леви-Строс 1972. Структура митова, Дело 18 (3), 241—256.
Милан Кангрга 1977. Хисторијско и повјесно вријеме, Култура 36-37, 14—26 / Човјек и свијет (стр. 12—43), Разлог, Загреб 1975.
А. Н. Зелинский 1978. Конструктивные принципы древнерусского календаря, Журнал Академии наук СССР, 62—135 / Издательство, Подворье Пантелеймонова монастыря 1996.
Драгољуб Драгојловић 1980. Исихазам и богомилство, Balcanica: annuaire de l`institute des etudes Balcaniques 9, 19—28.
Милорад Екмечић 1984. What was European in the Balkan national movement 1790-1918? The European Heritage: Unity and Singularity (Round Table), Geneva 29. June – 2. July 1983, Center for Applied Studies in International Negotiations, Geneva, 29—57.
Данко Поповић 1985. Књига о Милутину, Књижевне новине, Београд. https://www.zbor.rs/wp-content/uploads/2019/11/kupdf.net_danko-popovi263-knjiga-o-milutinu.pdf
Милорад Екмечић 1989. Стварање Југославије 1790—1918, том 1, Просвета. Београд.
Милован Ђилас 1990. Револуционарни рат, Књижевне новине, Београд.
Енрико Јосиф 1992. Речи у времену последњем: казивања Енрика Јосифа, Југославијапублик, Београд.
Hilde de Ridder-Symoens 1992. A History of the University in Europe: Volume 1, Universities in the Middle Ages. Cambridge University Press.
Зоран Ђинђић 1996. Србија је велика тајна, Време: недељни лист 7(273), 13. јануар 1996, 16—18.
Сима Ћирковић 1996. Крај века – крај света: стрепње и ишчекивања код Срба у вези са 7000. годином, Југословенски историјски часопис 1—2, 11—24.
Жељко Познановић 1999. Српска идеја, Слободна књига, Београд.
Јоналда Јакоби 2000. Психологија Карла Густава Јунга: увод у целокупно дело, Дерета, Београд.
Драган Јацановић 2000. Српско календарско знање у епској народној поезији, Центар за митолошке студије Србије, Рача.
Стојан Новаковић 2000. Примери књижевности и језика старога и српско-словенскога, Изабрана дела 14, Завод за уџбеника и наставна средства, Београд.
Edited by Jean Comaroff and John L. Comaroff 2001. Millennial Capitalism and the Culture of Neoliberalism, Duke University Press, Durham – London.
Николај Велимировић 2002. Живот Светог Саве, Петровград, Зрењанин.
Александар Лома 2002. Пракосово: словенски и индоевропски корени спрске епике, САНУ, Београд.
Горан Милекић 2002. Бескрајна астросимболика, Астролаб, Земун.
John Major Jenkins 2002. Galactic Alignment: The Transformation of Consciousness according to Mayan, Egyptian, and Vedic Tradition, Bear & Co., Rochester.
Владимир Лоски 2003. Оглед о мистичком богословљу Источне цркве, Манастир Хиландар, Света гора.
T. F. Peterson 2003. Nightwork: A History of Hacks and Pranks at MIT, MIT Press.
Silvia Ronchey 2003. 1453, qui comincia la sventura Con la caduta di Costantinopoli, il 29 maggio di 550 anni fa, si apriva il grande scontro di civiltà fra Islam e occidente, La stampa, martedi 27 maggio 2003, 26.
Лиз Грин 2004. Сатурн: нови поглед на старог ђавола, Езотерија, Београд.
Милан Д. Јанковић 2005. Спомен-храм: Од идеје до куполе. У: Бранко Пешић (ур.) Храм Светог Саве – Београд (стр. 59-154), Православна реч, Нови Сад.
Махатма Ганди 2008. Пут ненасиља, Службени гласник, Београд.
Доситеј Обрадовић 2009. Живот и прикљученија, Антологија српске књижевности. https://skolskabibliotekassnb.wordpress.com/wp-content/uploads/2015/01/dositejobradovic-zivot_i_prikljucenija.pdf
Дамир Смиљанић 2011. Синестетика, скица патичке теорије сазнања, Адреса, Нови Сад.
Махатма Ганди 2014. Аутобиографија: прича о мојим експериментима са истином, Neopress design & print, Суботица.
Берт Хелингер 2014. Признати оно што јесте, Лагуна, Београд.
Радивој Радић 2015. Друго лице Византије, Еволута, Београд.
Јустин Поповић 2016. Светосавље као философија живота, Хришћанска мисао – Хиландарски фонд – Универзитетска библиотека православни богослови – Задужбина „Николај Велимировић и Јустин Поповић“, Београд – Фоча – Ваљево.
Милош Миловановић 2019. Исихазам и календарско питање, Протођакон доц. др Златко Матић (ур.) Видјехом свјет истиниј: исихазам у животу Цркве Српских и поморских земаља Научни богословски скуп поводом прославе 800 година Цркве српских и поморских земаља и 630 година манастира Тумане, Манастир Тумане, 14. септембар 2019. године, Зборник радова, Институт за Систематско богословље ПБФ УБ, Одбор за просвету и културу ЕПБ, Манастир Тумане, Београд – Пожаревац, 157—173.
Виктор Франкл 2019. Нечујни вапај за смислом: психотерапија и хуманизам, Контраст, Београд.
Горан Вељановић 2021. Акатист Пресветој Богородици Тројеручици Игуманији Хиландарској, Духовни луг, Крагујевац.
Милош Миловановић 2022. Календарско памћење: континуитет и значај астрологије у предању Цркве, Милан Димитријевић (ур.) Зборник радова конференције Развој астрономије код Срба XI, Београд 18—22. април 2021, 699—736.
Александар Лома 2023. И на небу и на земљи: огледи о коренима српске и словенске усмене епике, Српска књижевна задруга, Београд, 2023.
Ивица Тодоровић 2023. Нова испољавања и значења литија – очување идентитета и сакрализација простора и времена у београдском (и ширем српском) контексту, Гласник Етнографског института САНУ 71(2), 55—76.
Милош Миловановић 2023. Ликовна перспектива Десанкине „Пролећне песме“, Philologia Mediana 15(15), 103—118.
Милош Миловановић 2023. Астрални свет у роману „Монах Клаист“ Миливоја М. Јовановића, Митолошки зборник 47, 235—260.
Николај Велимировић 2024. Мисионарска писма, Духовни луг, Крагујевац.
Никодим Милаш 2024. Словенски апостоли Кирил и Методије и истина православља: поводом римског покрета у 1880—81 год. противу Православне цркве, Талија издаваштво, Ниш.
Милош Миловановић 2024. Календарска хронологија повести, Митолошки зборник 49, 1—15.
Гордана Медић-Симић 2024. Математичко моделовање и принципи естетике у теорији управљања васпитно-образовним ризицима, докторска дисертација, Интердисциплинарне докторске студије историја и филозофија природних наука и технологије, Београд.
Мирча Елијаде ? Космичка и есхатолошка обнова.
Аутор: Милош Миловановић, Математички институт САНУ, Београд
