Esej filozofa Mihaila Markovića koji se nalazi pred vama je objavjen pod pokroviteljstvom Beogradskog foruma za svet ravnopravnih, a kasnije je izdata i knjiga pod istim nazivom, 2006. godine.
Pojam nevladinih organizacija i civilnog društva
Kad je Džordž Orvel 1949. godine objavio svoju briljantnu kritičku viziju budućnosti 1984, mislilo se da se ona odnosi isključivo na tiraniju staljinističkog tipa. Izgledalo je da se ona odnosi na samo jedan deo sveta i jedno ograničeno istorijsko vreme. Pošto je to vreme prošlo i pošto su se u tom delu sveta prilike potpuno promenile, moglo se smatrati da Orvel više nije aktuelan i da su njegove negativne utopije prestale da budu relevantne.
U stvari, Orvel je življi nego ikad. On je u svojoj genijalnoj užasavajućoj viziji nazreo dolazak jednog novog tipa tiranije čije vreme je tek počelo i koje ima globalni karakter. Treba se samo setiti njegovog novog govora (new speech) u kome svi termini dobijaju posunovraćeni smisao, potpuno suprotan onom što su prvobitno značili. Uzmimo samo dva, o kojima ćemo posebno goviriti ovom prilikom,,,civilno društvo” i „nevladine organizacije“, da i ne pominjemo reči kao što su „demokratija“, „slobodni svet“, „borci za slobodu“ (freedom fighters), „ljudska prava“, „globalizacija”, „humanitar na katastrofa“, „milosrdni anđeo“, „kolateralna šteta“ i mnoge druge.
Pojam civilno društvo je provobitno značio ono što je različito i suprotno od političkog društva i od države. Po Hobsu, Loku i Rusou, pre nastanka države postojalo je prirodno stanje društva, u kome su svi pojedinci slobodni i jednaki, ali i u ratu svih protiv sviju“. Da bi se prevazišlo nasilje i opšta nesigurnost, ljudi sklapaju društveni ugovor i uspostavljaju državu. Pretpostavka je države da se svi pojedinci odreknu dela svoje slobode i jednakosti, da bi se utvrdila opšta pravila ponašanja. Ta pravila čine pravo a država se koristi zakonima i silom da bi ih primenila u stvarnosti i sprečavala njihovo kršenje.
Kod Hegela je „civilno društvo“ stupanj u razvoju društvenosti. Prvi stupanj je porodica, zasnovana na moralu. Drugi stupanj je civilno društvo (društvo građana (burgerliche Gesellschaft), u kome postoje različite interesne i profesionalne korporacije. Ti interesi su u sukobu, ali i u neophodnom uzajamnom uvažavanju i recipročnom priznavanju. Država je treći stepen društvenosti; ona je zasnovana na razumu, ali i na prinudnom regulisanju sukoba.
Posle toga je Marks razlikovao civilno i političko društvo. Veoma je naglasio ekonomsku dimenziju civilnog društva. Građanin je u suštini buržuj (bourgeois – Burger). Država je, u prvom redu, aparat za prinudno ostvarenje prava koja izražavaju interese buržoaske klase. Burger (buržuj) je dvostruki termin. On znači, s jedne strane: građanin jedne države, s druge strane: vlasnik većeg ili manjeg kapitala.
Marksov projekt budućnosti predviđa prevazilaženje države kao organa prinude i kapitalističke ekonomije koja pretpostavlja iskorišćavanje jednih ljudi od strane drugih. Ostaje društvo slobodnih građana i njihovih zajednica u kojima se sukobi regulišu primenom univerzalnih, dakle, moralnih principa. U ovom kontekstu pojam nevladine organizacije je bio potpuno jasan.
Nevladina organizacija je bila deo civilnog društva. Ona nije bila finansirana od strane države i od nje nije bila zavisna. Imala je svoj sopstveni program, politički, kulturni, ekonomski ili humanitarni. Finansirala se od članarine, priloga, prihoda od svoje delatnosti, eventualno i od ograničene neuslovljene pomoći određenih nacionalnih institucija. Do velike, „orvelovske“ promene značenja ovih termina došlo je pre dvadesetak godina.
Sredinom osamdesetih godina Zbignjev Bžežinski, tadašnji savetnik američkog predsednika Kartera, inače vodeća ličnost u svim tajnim centrima svetske moći (kao što su „Savet za spoljne poslove“, „Bilderberg grupa“,,,Trilateralna komisija“ i druge), predložio je stvaranje jednog vrlo obimnog društvenog projekta kojim bi se obezbedila dugoročna masovna podrška američkoj globalističkoj politici. Cilj je bio da se, van postojećeg američkog državnog aparata, stvore institucije koje bi unapred upozoravale na moguće društvene krize u raznim delovima sveta, koje bi njima upravljale, suzbijale ih, kanalisale i podsticale, u zavisnosti od nacionalnih interesa američke države. Tako su nastale moderne američke nevladine organizacije, među prvima ,,Atlantski savet SAD“, i „Aspenov institut za humanitarne studije“, a zatim i mnoge druge, o kojima će kasnije biti reči.
Za njihov prodor u sve zemlje sveta bitno je to da se one predstavljaju kao politički „nepristrasne“ i „međunacionalne“, nosioci ideologije ljudskih prava, civilnog društva, mira, demokratije, dakle ideologije Organizacije ujedinjenih nacija. Amerika je iskoristila svoj uticaj na OUN pa je proglašeno da nevladine organizacije u svim zemljama treba koristiti radi ostvarenja Povelje OUN. Na taj način je postignuto da se osnivanje nevladinih organizacija, u direktnoj funkciji globalističkih ciljeva, moglo odbiti samo po cenu osude od strane OUN. To je značilo brzu infiltraciju jedine svetske supersile po celom svetu. Sad je jasno o kakvoj gigantskoj orvelovskoj prevari je reč u vezi s „civilnim društvom“ i nevladinim organizacijama. ,,Civilno društvo“ je značilo alternativu državi unutar određene nacionalne države. Sad je to postao onaj deo društva koji se nalazi pod kontrolom svetskih moćnika. ,,Nevladine organizacije“ su po definiciji bile nezavisne od nacionalne vlade, sad su to organizacije finansirane i upravljane od strane centara svetske moći. Prevara nije samo u promeni značenja termina, u lažnom korišćenju reči koje su nekad imale pozitivan i progresivan smisao. Još gora je prevara u tome što se iza plašta mirotvornosti i humanitarnosti krije agresivna, destruktivna, pljačkaška stvarna politika.
Vodeće svetske nevladine organizacije
Sadašnja eksplozija nevladinih organizacija po celom svetu ima svoju predistoriju. Još 1946. je doajen američke spoljne politike Džordž Kenan upozorio da će SAD svoju privilegovanu poziciju u svetu morati da brani kombinacijom sile i ideologije demokratije i ljudskih prava. Prve nevladine organiazcije su već prvih godina posle Drugog svetskog rata osnovane u Velikoj Britaniji. Gubeći kolonije, Britanska upravljačka elita je tragala za nekim drugim načinom ostvarenja svoje dominacije. Pitanje je bilo kako svoju žrtvu dovesti u situaciju da dobrovoljno prihvati stranu vladavinu, verujući da preko vlasti stranaca može ostvariti neke svoje nacionalne interese.
Institucije koje rade na ovakvim projektima morale bi biti formalno nazavisne od državne administracije. One su naizgled finansirane isključivo od strane bogatih pojedinaca i privatnih korporacija. Učešće države je bilo posredno i tajno. Vlada se na taj način obezbeđivala od moguće kompromitacije, a izvršioci njenih tajnih projekata su mogli da se predstavljaju kao „nepristrasni“, „mondijalistički“ orijentisani intelektualci i novinari.
Prva organizacija te vrste bila je Tavistok Institut iz Londona. Pod naslovom „šok budućnosti“ specijalisti ovog instituta su istraživali načine na koje se, serijom šokova, suprotnih, povoljnih i nepovoljnih informacija, koje brzo slede jedna za drugom, jedna populacija može dovesti u stanje konfuzije, bezvoljnosti i apatije. Vrlo istaknuti psiholozi, sociolozi, na primer, veliki Kurt Levin, radili su na tehnikama izazivanja masovnih mentalnih kriza i slamanja morala čitavih naroda.
Istovremeno, već 1946. godine u SAD je američki naftni magnat Robert Anderson osnovao Aspenov institut, a zatim i Stanfordov istraživački institut, koji je imao preko 4.000 zaposlenih i godišnji budžet od oko 160 miliona dolara. Pedesetih godina ta nevladina organizacija, Stanford institut, ulazi u zajedničke projekte s Pentagonom i novoosnovanom američkom Centralnom obaveštajnom službom (CIA). Osnovni cilj svih tih projekata bilo je stvaranje metoda i tehnika za globalnu kontrolu ponašanja stanovništva. Jedan od Stanfordovih programa bio je „operacija protiv pobune civilnog stanovništva„. Taj program je primenjen prilikom pobune crnaca 1965. i studentskog revolta iz 1968. U to vreme je već bilo oko 2.500 nevladinih organizacija koje su bile povezane u mrežu i stvarale svoje ekspoziture širom sveta. Pomenućemo najznačajnije među njima.
- Centar za studije demokratskih institucija, koji se bavi plasiranjem po celom svetu ideja o neophodnosti sprovođenja reformi liberalističkog tipa,
- Fridom Haus (Freedom House – kuća slobode), koja je sistematski među američkim radnicima širila dezinformacije o socijalizmu, a kasnije na globalnom planu, radila na destabilizaciji socijalističkih zemalja,
- Nacionalna podrška demokratije (National Endoment for Democracy), koja se bavi osnivanjem i formiranjem nevladinih organizacija širom sveta;
- Fond za otvoreno društvo Džordža Soroša, koji se bavi kupovinom i dovođenjem na vlast mondijalistički orijentisanih mladih intelektualaca u Istočnoj Evropi;
- Dajnkorp, američko-britanska nevladina organizacija, koja izvodi subverzivne političke i vojne operacije širom sveta;
- MPRI (Military Professionals Resources Inc), nevladina organizacija koja okuplja penzionisane američke oficire i zapošljava ih za potrebe Pentagona i Stejt Departmenta radi obuke tzv. „boraca za slobodu“. Oni su, pored ostalog, obučavali albanske teroriste iz OVK i pripremali hrvatsku vojsku za operaciju „Bljesak” i „Oluju“;
- Međunarodna krizna grupa, koju je osnovao Morton Abramovic, a ovde je predstavlja izvesni američki obaveštajac Lajons. Ona se tobože bavi sprečavanjem kriza, a u stvari ih proizvodi i potpiruje;
- Centar za nenasilni otpor inicira masovne studentske i građanske proteste, ili, kako se to u njihovom žargonu zove, izazivaju „sukobe niskog intenziteta“. Akcijama na terenu rukovodi penzionisani američki vojni obaveštajac Robert Helvi. Taj centar je kod nas stvorio organizaciju „Otpor“ i proizveo tzv. narandžaste revolucije u Gruziji i Ukrajini, a trenutno pokušava da izvede nešto slično u Zimbabveu.
Među najaktivnijim članovima ogromne gomile ovih tzv. nevladinih organizacija nalaze se mnogi naši poznanici po zlu, koji su sve snage uloži li za razbijanje Jugoslavije i pokoravanje Srbije. Među njima su Zbignjev Bžežinski, Madlen Olbrajt, Ričard Holbruk, Robert Gelbard, Voren Zimerman, Voren Kristofer, Žak Klajn, Semjuel Berger, Džejms Rubin, Džefri Saks, Lorens Iglberger, Bani de Mikelis, Eli Vizel, Joška Fišer, Mark Golding, Ričard Goldštajn, Bernar Kušner, Tom Lantoš, Vesli Klark, Vilijam Voker, najzad, pored ostalih, i notorni francuski filozofi Bernard Anri Levi, Andre Gliksman i Alen Finkelkraut.
