Ovaj rad nastavak je teksta koji je objavljen leta 2024. godine: https://opseg.org/manifest-praznine/
2.4
Volja nije odluka. Odluka je akt razuma, ona pretpostavlja alternativu i bira između nje. Volja ne bira, ona izvire. Ona je preduslov svakog izbora, ali sama nije izbor. Otuda se volja ne sreće u trenutku kada čovek „odluči“ da čini nešto, ona se prepoznaje tek kada čovek uvidi da nije mogao drukčije.
2.4.1
Razum laže o volji na sledeći način: prikazuje je kao jedan od mogućih motiva, kao snagu koja se može koristiti ili ne koristiti po nahođenju. Ali volja nije motiv i nije snaga u smislu u kome razum razume snagu. Volja je osnova iz koje razum sam izvire, ona je, dakle, starija od razuma, i razum o njoj nikada ne može reći poslednju reč.
2.4.2
Čovek koji misli da ima volju jer „ima jak karakter“ ili „snagu volje“ u svakodnevnom smislu, taj čovek još uvek govori o razumu koji se disciplinovao. To nije volja. Volja je ono što se ne disciplinuje, jer ona prethodi svakoj disciplini.
2.4.3
Razum želi da volju učini svojom kategorijom: da je nomenklaturno zatvori, da je postavi naspram ne-volje kao njen suprotan pol, da je time učini razumljivom i, dakle, raspoloživom. Ali volja koja postane raspoloživa prestaje biti volja. Ona tada postaje projekat, a projekat je uvek već robovanje nečemu spoljnom, bio to cilj, norma ili drugi.
2.4.4
Volja ne poznaje uzor. Onaj ko voljom teži da bude kao neko drugi, taj već u ishodištu pobrkao volju sa imitacijom. Volja je u osnovi singularna, jer izvire iz onog što je u čoveku neponovljivo. Otuda je svaka pedagogija volje protivrečnost u pojmu: volju se ne može naučiti od Drugog, jer je Drugi upravo ono od čega se volja oslobađa.
2.5
Volja je jedini autentični odgovor na prazninu. Ne u smislu da je popunjava, već u smislu da menja njen karakter. Praznina pred voljom prestaje biti nedostatak i postaje prostor. Taj prostor nije ispunjen ničim materijalnim: ispunjen je samim čovekom, onim što ga čini ličnošću. Volja od praznine pravi dom.
2.5.1
Bez volje, praznina je pakao. Sa voljom, praznina je sloboda. Ova razlika nije apstraktna, ona je konkretna kao razlika između čoveka koji pati od sopstva i čoveka koji sopstvo nosi. Obojica imaju istu prazninu. Samo jedan ima volju.
2.5.2
Praznina bez volje postaje zapušten prostor koji čovek popunjava sadržajima razuma: ciljevima, dužnostima, socijalnim ulogama, materijalnim dobrima. Svaki od tih sadržaja je privremen, i svaki ostavlja prazninu u istom obliku u kom ju je zatekao, samo sa slojem navike koji otežava da se praznina sledeći put uopšte prepozna kao praznina. Čovek koji se na taj način ispunjava nije ispunjen, on je prekriven.
2.5.3
Otuda strah od tišine nije iracionalan: on je sasvim koherentan odgovor čoveka koji zna, a ne zna da zna, da mu je ispod svakog sadržaja praznina. Tišina je najdirektnije suočenje sa onim što se ne može popuniti ni jednom stvari, i zato svaki čovek koji beži od tišine beži od sebe. Volja je jedina koja tu tišinu ne doživljava kao pretnju nego kao uslov.
2.6
Volja i spokojstvo nisu isto, ali su nerazdvojni. Spokojstvo je plod volje ostvarene u životu, ono je stanje čoveka koji je voljom izašao iz kauzaliteta samoljublja i stupio u kauzalitet ličnosti. Spokojstvo nije pasivnost niti odsustvo kretanja: ono je kretanje koje više nije prinudno. To je jedino slobodno kretanje koje čovek može imati.
2.6.1
Zadovoljstvo prolazi jer je vezano za materiju. Spokojstvo ostaje jer je vezano za ličnost. Volja je most između ova dva stanja, ali to nije most koji se prelazi jednom: on se prelazi svakim trenutkom u kome čovek ostaje veran sebi.
2.6.2
Spokojstvo nije sreća u uobičajenom smislu te reči. Sreća je emocionalno stanje vezano za okolnost; spokojstvo je ontološko stanje vezano za biće. Sreća zavisi od sveta, spokojstvo zavisi od ličnosti. Otuda spokojan čovek ne mora biti srećan u svakom trenutku, ali je u svakom trenutku čitav. Ta celina, a ne osećanje, jeste krajnji plod volje.
2.6.3
Razum pogrešno izjednačava spokojstvo sa mirom od sveta. Ali spokojan čovek nije onaj koji je odstupio od sveta, već onaj koji je u svet stupio iz sebe, a ne iz potrebe da potvrdi sebe kroz svet. Razlika između ova dva kretanja nije vidljiva spolja: ona je unutrašnja, i jedino volja zna kojim putem čovek hoda.
2.7
Volja se ne stiče. Ona se otkriva. Čovek koji sebe traži kroz kretanje ka spoljnom, ka ciljevima, sredstvima, Drugom, neće je naći jer je već od nje pobegao. Volja se otkriva jedino okretanjem: kada čovek prestane da beži od sopstva i stane pred njega. Taj susret je bolan. Ali jedino taj susret je istinit.
2.7.1
Otuda patnja nije neprijatelj volje, ona je njeno predvorje. Čovek koji je izbegao svaku patnju izbegao je i svaki susret sa sobom, i samim tim izbegao je i volju. Onaj ko hoće volju mora da pristane na istinu, a istina je uvek najpre bol pre nego svetlost.
2.7.2
Postoji vrsta patnje koja je plodna i vrsta koja je jalovinska. Jalova patnja je ona kojom čovek pati od sveta: od nepravde, od gubitka, od razočaranja u Drugog. Ta patnja ostaje u kauzalitetu samoljublja, jer pretpostavlja da uzrok bola leži negde izvan. Plodna patnja je ona kojom čovek pati od sebe i u sebi; kada uvidi sopstvenu prazninu, sopstvenu iluziju, sopstvenu nesposobnost da bude ono što jeste. Jedino ta vrsta patnje otvara put ka volji.
2.7.3
Čovek koji od sebe zahteva da ne pati zahteva zapravo da ostane u iluziji. Jer iluzija je, između ostalog, i sistem zaštite od sopstvene patnje. Razrušiti iluziju znači pristati na bol koji je ona skrivala, i taj pristanak je prvi, neophodan čin volje. Volja otuda nije snaga koja pobeđuje bol, ona je hrabrost da se bol prihvati bez okretanja glave.
3.1 Apofatika nije metod. Apofatika je jedini počasan stav pred tim što bivstvo ne trpi reč. Jezik nije samo sredstvo čovekove iluzije jer on može zahvatiti nešto od istine, naročito onaj jezik koji je izrastao iz tišine, a ne iz pojma. Ali jezik koji tvrdi da je dovoljan, koji ne zna za sopstvenu granicu, postaje ogledalo, a ogledalo je, kako je pokazano, laž. Stoga apofatika nije nepoverenje u jezik kao takav, nego u jezik koji nije svestan sopstvene nemoći. Ćutanje apofatike nije kapitulacija: ono je najviši oblik preciznosti tamo gde reč, koja ne zna za svoju granicu, laže.
3.1.1 Razum može da opiše ono što jeste. Ali ono što suvereno jeste, praznina, volja, ličnost, nadilazi svaki pojam koji razum nudi. Otuda svaki pozitivni iskaz o bivstvu koji ne nosi sopstveni minus ispred sebe nužno iskrivljuje. Istina se ne kaže kao definicija, ona se živi, ali može biti naznačena kao nedovoljnost, i u toj naznaci jezik još uvek vrši neku službu.
3.1.2 Sekularni, kapitalistički i racionalni Zapad ne poznaje apofatiku. On je čovek definicija, pojmovnih sistema, kategorijalnih mreža, i sva ta arhitektura služi jednoj svrsi: da sakrije prazninu iza fasade smisla. Ne radi se o tome da jezik laže po sebi, radi se o tome da Zapad od jezika traži ono što jezik ne može dati, naime potpunost. Apofatika razara tu pretenziju na potpunost ne rečima, već odsustvom reči na mestu gde reč koja ne zna za svoju granicu laže.
3.1.3 Iluzija je uvek pozitivna, ona tvrdi, imenuje, konstruiše, i ne zna da su joj ruke prazne. Apofatika je njen jedini pravi opozit ne zato što ne govori, nego zato što govori drugačije: ona pokazuje nedovoljnost tamo gde iluzija tvrdi dovoljnost. Ona ne imenuje bivstvo, ali imenuje granicu na kojoj svako imenovanje prestaje da bude pošteno. I upravo je ta pozicija jedina koja nije već unapred kriva.
3.1.4 Apofatika nije ni pesimizam ni nihilizam, mada joj razum pripisuje oba. Pesimizam i nihilizam su i sami pozitivni stavovi, oni nešto tvrde, naime da stvari nemaju vrednost ili smisao. Apofatika ne tvrdi ni to. Ona prosto odbija da stane tamo gde reč ne može stati pošteno. Ali za razliku od nihilizma, ona ne zatvara ono što ostaje nakon te zabrane; ona ga ostavlja otvorenim, jer zna da je druga strana znanja uvek slepa, ali ne i prazna.
3.1.5 Tišina apofatike nije ista tišina kao tišina onoga koji nema šta da kaže. Prva tišina je puna, jer je svesna granice jezika i bira da tu granicu poštuje, ona je reč koja zna za sopstvenu nemoć i koja u toj nemoći još uvek pokazuje. Druga tišina je prazna, jer je puka odsutnost sadržaja. Razlika između pune i prazne tišine jeste razlika između ličnosti i prikaze: u oba slučaja nema reči, ali samo u jednom nema reči zbog slobode.
3.2
Apofatika i volja nisu u suprotnosti. Volja je ono što živi tamo gde reč ne sme da uđe. Stoga je apofatika, kao ne-govor o onom suverenom, istovremeno i zaštita volje od njenog uništenja kroz pojam. Kada se volja pojmovno zatvori, ona postaje ideologija, a ideologija je, poput tehnologije, samo sofisticiranija lagarija.
3.2.1
Jedino ime koje apofatika dopušta jeste ono koje imenuje svoju sopstvenu nemoć: „Ono koje nije ovo.“. I upravo u toj nemoći leži njena jedina snaga, jer je to jedina snaga koja ne laže o sebi.
3.2.2
Ovaj tekst, koji o volji i bivstvu govori pojmovima, nije izuzet od ove napetosti. Ali on je svestan te napetosti, i ta svest je ono što ga razlikuje od pozitivne filozofije koja ne zna za sopstvenu granicu. Kao što je Vitgenštajn lestvicu bacio nakon što ju je upotrebio, ovaj tekst ostaje pisan sa svešću da svaka njegova teza pokazuje na nešto što sama ta teza ne može da obuhvati. Apofatika nije kraj govora, ona je govor koji zna za svoju sopstvenu nemoć i koji tu nemoć ne skriva.
3.2.3
Ideologija volje jeste najgori oblik njenog razaranja. Jer ideologija uvek već preuzima živi pojam i pretvara ga u alat, u zastavu, u program, u kolektivni zahtev. Volja u ideologiji prestaje biti singularna i postaje zajednička stvar, a ono što je zajednička stvar ne može biti izvor, ono je samo slogan.
4.1
Fenomenološka deskripcija nije interpretacija. Ona je opis stanja onakavog kakvo jeste, tu, sada, pre svakog suda. Čovekova praznina nije dijagnoza, ona je fenomen. Ona se ne leči i ne objašnjava, ona se opisuje, jer je svako objašnjenje već deformacija.
4.1.1
Fenomen praznine otkriva sledeću strukturu: čovek je svestan nedostatka, ali ne zna šta nedostaje. Taj ne-predmet nedostatka čini prazninu apsolutnom. Ona nije praznina od nečega, ona je praznina kao takva, bez referenta, bez pola i bez dna. Ovo je njeno fenomenološko lice.
4.1.2
Zadovoljstvo se u fenomenu uvek pojavljuje kao ono-što-već-prolazi. Ono nikada nije potpuno prisutno u trenutku dosuđivanja, već u samom susretu sa njim, ono počinje da se povlači. Stoga zadovoljstvo nije stanje, ono je prelaz. I kao svaki prelaz, ono ne ostavlja ništa iza sebe sem slike u kojoj smo ga zapamtili, dakle, slike, ne njega.
4.1.3
Spokojstvo, nasuprot tome, fenomenološki je ono-što-ostaje. Ono nije doživljaj koji prolazi, ono je kvalitet prisustva. U spokojstvu čovek nije ispunjen sadržajem, on je ispunjen sopstvenim prisustvom u trenutku. Ovo je fundamentalna fenomenološka razlika između dvaju stanja koja jezik često meša.
4.1.4
Fenomenološki posmatrano, kretanje čoveka ka Drugom uvek ima dvostruku strukturu, spoljašnje kretanje je vidljivo i imenljivo, ali unutrašnje kretanje koje ga pokreće ostaje nevidljivo samom čoveku koji se kreće. On misli da teži cilju, ali fenomenološka analiza otkriva da teži popunjenju praznine kojoj cilj nikada neće biti dorastao. Otuda je svako razočaranje konstitutivno, a ne slučajno: ono je nužna posledica nesklada između oblika cilja i bezoblične praznine.
4.1.5
Fenomen ličnosti otkriva strukturu koja je inverzna fenomenu ogledala. U ogledalu čovek postaje objekat gledanja, u ličnosti čovek postaje izvor gledanja. Ali ta razlika nije prost preokret subjekta i objekta unutar iste sheme – ličnost nije čovek koji sada gleda umesto da bude gledan. Ličnost je čovek koji je izašao iz sheme gledanja i ogleda se kao bitisanje, ne kao slika. Fenomenološki, to znači da ličnost nema lik koji bi se mogao videti, ona ima prisustvo koje se može osetiti.
4.2
Ogledalo je fenomenološki paradoks, ono daje sliku ali oduzima biće. Kada čovek stoji pred ogledalom, on doživljava sebe kao objekat, i u tom trenutku prestaje biti subjekt. Ogledalo je, dakle, mehanizam desubjektivizacije: ono ne pokazuje čoveka, ono ga zamenjuje prikazom.
4.2.1
Fenomenološki opis tehnologije otkriva istu strukturu, tehnologija čoveku daje svet kao sadržaj, ali ga lišava sveta kao iskustva. Čovek koji operacionalizuje stvarnost kroz tehnologiju nikada zapravo ne dodiruje tu stvarnost, on dodiruje njen tehnički posrednik. Posrednik je uvek već ogledalo, slika.
4.2.2
Fenomenološka deskripcija volje pokazuje ono što pojmovna analiza ne može: volju se ne doživljava kao odluku, već kao izvor. Ona nije akt koji se izvršava, ona je ono iz čega akti izviru. Otuda volja ne može biti opisana spolja. Jedini legitimni govor o volji je govor iz nje same, a takav govor nije govor, on je život.
4.2.3
Fenomenološki opis iluzije pokazuje kako iluzija nije greška razuma, već njegova nužna posledica. Razum koji se suočava sa bivstvenim pitanjima na koja nema odgovor ne kapitulira, već proizvodi zamenu za odgovor. Ta zamena je iluzija. Fenomenološki gledano, iluzija nema manje realnosti od istine u pogledu svog doživljajnog intenziteta, ona se živi jednako puno. Razlika je samo u tome što istina donosi spokojstvo, a iluzija donosi privremeno olakšanje koje nužno zahteva novu iluziju.
5.1
Antidijalektika nije odbijanje mišljenja. Ona je odbijanje pretpostavke da se sve suprotnosti razrešavaju u sintezi. Hegelijanska dijalektika obećava razrešenje: praznina + punina = novo stanje. Ali praznina čoveka nije suprotnost koja čeka sintezu, ona je konstitutivna. Ona se ne razrešava, jer kada bi se razrešila, čovek bi prestao da bude čovek.
5.1.1
Dijalektika je najprodornija iluzija sekularnog zapadnog uma, jer se ponaša kao da je trijumf nad iluzijom. Ona uzima suprotnosti i obećava mir, ali mir koji nudi dijalektika jeste mir pojma, a ne mir bića. Pojmovni mir je najsofisticiranija lagarija, jer laže na nivou koji većina nikada ne dosegne da ispita.
5.1.2
Suprotnosti u čoveku, praznina i punina, smrt i život, iluzija i ličnost, nisu dijalektički par. One ne teže jedna drugoj kako bi se ukinule. One koegzistiraju kao napon, i taj napon je sam čovek. Razrešiti napon znači uništiti ono što čoveka čini čovekovim.
5.1.3
Dijalektika je i istorijski projekat, ona pretpostavlja da se čovek kreće ka nekom cilju, da postoji kraj kretanja u kome će se suprotnosti pomiriti. Ali ako je praznina konstitutivna i ako volja nije rezultat kretanja nego njegov uslov, onda nema kraja kome se teži. Postoji samo pitanje da li čovek hoda sa voljom ili bez nje. Antidijalektika ovo ne kaže kao pesimizam, već kao tačno čitanje strukture čovekove egzistencije.
5.2
Antidijalektika ne tvrdi da su suprotnosti jednake. Ona tvrdi da je razlika među njima apsolutna i nerazrešiva. Iluzija nije prelaz ka istini, ona je istini neprijatelj. Ogledalo nije stupanj ka ličnosti, ono je njena prepreka. Tehnologija nije korak ka slobodi, ona je njena zamena. Nema sinteze između zatvora i prostranstva.
5.2.1
Antidijalektika takođe odbija napredak kao pojam. Ako dijalektika hrani napredak svojom logikom, svaka faza ukidanjem prethodne, onda je antidijalektika potvrda onoga što je već ovde rečeno: progres je lagarija. Ne postoji linija kretanja od animalne osnove ka ličnosti, postoji odluka. Ona nije stupanj, ona je skok. I skok se ne opisuje dijalektički, on se prosto čini.
5.2.2
Volja je antidijalektički par ekselans jer ona ne dolazi iz suprotnosti, ne razrešava suprotnosti i ne obećava sintezu. Volja jednostavno jeste, ili je nije. Njen jedini antinomijski par nije ne-volja, već praznina. I taj par ne razrešava ništa jer kada volja stupi u prazninu, praznina ne nestaje, ona postaje mesto, a ne odsustvo. Ovo je tajna spokojstva.
5.2.3
Skok o kome je reč nije iracionalan čin, mada razum tako mora da ga vidi, jer razum ne može da pojmi ono što nije postepeno. Skok je akt volje koji se ne priprema akumulacijom znanja ili vrlina, već jednim unutrašnjim okretanjem koje ili jeste ili nije. Ovde se antidijalektika susreće sa apofatikom jer je oboma zajednička nemogućnost da taj presudni čin opišu, i oboma je zajednička doslednost da to ne pokušavaju.
5.3
Apofatika, fenomenološka deskripcija i antidijalektika nisu tri odvojena metoda. One su tri lica jedne te iste pozicije, naime, pozicije čoveka koji je odbio da bude ogledalo. Apofatika ga štiti od laži pojma. Fenomenološka deskripcija mu omogućava da živi ono što jeste, a ne ono što je pojmljeno. Antidijalektika mu održava jasnoću: da između istine i laži nema kompromisa, da između ličnosti i prikaze nema sinteze, da između volje i iluzije nema mira, već samo izbor i odluka.
6.1
Ličnost nije karakter. Karakter je skup navika koje se mogu opisati, klasifikovati i predvideti. Karakter je ono po čemu čovek ostaje prepoznatljiv za Drugog, i otuda je karakter uvek već nešto što je socijalno, što se formira u susretu sa svetom i što svet može da izmeni ili potvrdi. Ličnost je nešto sasvim drugo: ona nije ono što se vidi, ona je ono iz čega se gleda. Karakter je maska sa dušom, ličnost je duša bez maske.
6.1.1
Kada se kaže da čovek „ima jak karakter“, misli se zapravo na to da je karakter otporan na pritisak spolja. Ali otpornost je samo negativna definicija jer ona govori šta karakter nije, ne šta jeste. Ličnost se ne opisuje otpornošću, jer ličnost nije odbrambena pozicija. Ličnost je izvor koji ne treba da se brani, jer svako ko mu priđe ili iz njega pije ili prolazi pored njega. Ličnost nije zid, ona je voda.
6.1.2
Razum poredi ličnosti. On ih razvrstava po vrednosti, po snazi, po originalnosti i sl. Ali poređenje ličnosti je kategorijalna greška jer ličnosti nisu entiteti iste vrste koji bi se mogli staviti na zajednički vrednosni lenjir. Svaka ličnost je svoja sopstvena mera, i jedini legitiman sud o ličnosti je da li je verna sebi ili nije. Sva ostala merila su merila kauzaliteta samoljublja, prerušena u objektivnost.
6.2
Između ličnosti i sveta postoji napon koji se ne razrešava. Svet traži od čoveka da se prilagodi, da postane deo sistema razmene, da svoju bit podvede pod funkciju. Ličnost to odbija, ne kao program niti kao bunt, već prosto kao ono što ona jeste, kao ono što se ne može funkcionalizovati. Taj napon nije tragičan, jer tragedija pretpostavlja poraz. Taj napon je konstitutivan, jer ličnost ne postoji bez otpora koji joj svet pruža.
6.2.1
Čovek bez napetosti prema svetu nije slobodan čovek, on je asimilovan čovek. Asimilacija nije mir, mada se od spolja tako čini. Asimilacija je odsustvo volje prerušeno u prilagođenost. Razlika između spokojnog čoveka i asimilovanog čoveka nije vidljiva iz sveta, ona je vidljiva jedino iz unutrašnjosti, i jedino sam čovek, ukoliko je iskren prema sebi, može znati na kojoj strani se nalazi.
6.2.2
Svet prepoznaje ličnost kao pretnju, čak i kada joj ne može ništa. Jer ličnost, samim svojim postojanjem, otkriva da je sve ostalo prikaza. Ona ne optužuje i ne propoveda jer je ona samo ono što jeste, i to jestovanje je samo po sebi kritika svakog ne-jestovanja. Otuda je ličnost uvek već subverzivna, ne po nameri nego po prirodi.
6.2.3
Ličnost nije zatvoren sistem. Ona jeste singularna, ali singularnost nije izolacija jer je ona posebnost bića koje je uvek već u svetu koji nije prazan. Svet u kome ličnost boravi nije samo svet stvari i procesa, on je svet ispunjen drugim ličnostima ili njihovim odsustvima. Ličnost koja ne vidi Drugog nije ličnost koja je izrasla iznad potrebe za njim; ona je ličnost koja ne vidi svet onakav kakav jeste.
6.2.4
Odnos ličnosti prema Drugom nije potreba u smislu popunjavanja praznine, jer prazninu ne popunjava ni Drugi ni ičije drugo zemaljsko prisustvo. Ali Drugi jeste svedok, ne u smislu onoga koji potvrđuje, već u smislu onoga koji je tu. Razlika između sveta u kome postoji Drugi i sveta u kome ga nema nije razlika u ispunjenosti, već razlika u gustini. Praznina u prisustvu Drugog nije manja; ona je drugačija.
6.2.5
Intersubjektivnost, onako kako je razum razume, jeste uzajamna potvrda: ti potvrđuješ mene, ja potvrđujem tebe, i time se obojica učvršćujemo unutar sveta koji smo zajednički konstruisali. Ali to nije susret ličnost, to je susret ogledala. Ogledalo koje se ogleda u ogledalu ne dobija dubinu, ono dobija beskonačno umnoženu površinu. Prava intersubjektivnost nije uzajamna potvrda. Ona je uzajamno prepoznavanje praznine.
6.2.6
Prepoznavanje praznine u Drugom nije projekcija sopstvene praznine na Drugog, niti je to sažaljenje. Projekcija pretpostavlja da je moja praznina merilo; sažaljenje pretpostavlja da je praznina Drugog nedostatak koji ja nemam. Oboje su oblici samoljublja. Prepoznavanje praznine u Drugom jeste uvid da je Drugi, kao i ja, u strukturi u kojoj mu nedostaje ono što se ne može nazvati: da je on, dakle, živ na isti način na koji sam živ i ja — ne identično, već jednako nesvodivo.
6.2.7
Dva čoveka koji prepoznaju jedno u drugom prazninu ne popunjavaju je jedan drugome. Oni je dele kao prostor. Deliti prazninu ne znači raspoloviti je jer se praznina ne meri i ne deli na delove. Deliti prazninu znači biti zajedno u njoj, ne kao utočište jedno od drugog, već kao zajednička mera onoga što obojicu nadilazi.
6.2.8
Ovo je jedini oblik zajednice koji ne razara ličnost. Svaki drugi oblik zajednice koji čovek poznaje — zajednica interesa, zajednica afekta, zajednica identiteta — zahteva od ličnosti da se podvede pod zajednički imenilac. Zajednički imenilac uvek već ubija ono neponovljivo. Zajednica praznine nema zajednički imenilac jer praznina nije imenljiva; ona je ono što ostaje kada se svi imenilatelji oduzmu. Stoga ta zajednica ne asimiluje, ona samo jeste.
6.2.9
Takva zajednica nema oblik institucije, niti oblik ugovora, niti oblik prijateljstva u uobičajenom smislu. Ona nema ni oblik ljubavi kakvu razum razume. Ona ima oblik tišine između dva čoveka koji znaju, bez potrebe da to kažu, da su obojica ovde i da je ovde teško i da to teško nije privremeno. Govoriti u takvom trenutku znači prekinuti ga. Ne govoriti znači biti u njemu. Apofatika intersubjektivnosti nije metodološka, ona je conditio sine qua non svakog susreta koji nije spektakl.
6.2.10
Otuda osamljenost ličnosti nije patološka. Ona je strukturna. Ličnost je uvek osamljena u onome što je u njoj najdublje jer najdublje ne može biti preneto, ono se samo živi. Ali osamljenost ličnosti nije ista kao izolacija jer je izolacija stanje u kome Drugi ne postoji; osamljenost ličnosti je stanje u kome Drugi postoji, ali između njega i mene ostaje nešto što ni najiskreniji jezik ne može premostiti. I upravo to što ostaje, to neprenosivo, to nepremostivo jeste garancija da je susret koji se dogodi ipak susret stvarnih bića, a ne susret njihovih projekcija.
6.3
Smrt je jedina tema o kojoj je sva filozofija govorila, ali jedina o kojoj ne može reći ništa iz iskustva. Smrt je kraj iskustva, i otuda je svaki govor o smrti govor sa ove strane granice o nečemu što je s one strane. Fenomenološki, smrt nije doživljaj, ona je kraj doživljaja. I upravo taj kraj daje svakom doživljaju koji mu prethodi njegovu jedinstvenost i neponovljivost.
6.3.1
Čovek koji živi kao da neće umreti ne živi, on postaje, jer postajanje pretpostavlja budućnost koja nikada neće biti zatvorena. Ali svaka budućnost je zatvorena smrću, i samo čovek koji tu zatvorenost prihvati može da živi sadašnjost kao ono što ona jeste, kao jedini trenutak koji mu je dat. Prihvatanje smrtnosti nije pesimizam, ono je preduslov za jedini oblik prisustva koji nije iluzija.
6.3.2
Spokojstvo pred smrću nije ravnodušnost prema životu, naprotiv, ono je najdublji oblik privrženosti životu. Jer samo onaj ko je spreman da izgubi sve, može da poseduje ono što ima bez straha. Strah od gubitka uvek već otuđuje od onoga čega se plašimo da ćemo izgubiti, pretvarajući prisutno u potencijalnu buduću odsutnost. Volja koja prihvata smrtnost nije volja koja se miri sa nestankom, ona je volja koja živi slobodna od ucene nestanka.
