U analizi (ideološke) hegemonije Antonio Gramši navodi da se ona ostvaruje ne samo kroz političku i ekonomsku kontrolu, već i kroz kulturnu i ideološku dominaciju: kroz način mišljenja o svetu i zdravorazumske ideje – koje deluju prirodno, univerzalno i neosporno. Sledeći taj tok, Dejvid Havi smatra da je neoliberalizam kao diskurs ostvario takvu hegemoniju u savremenom svetu. Odnosno, da postulati neoliberalne teorije – prema kojima čovekova dobrobit može biti najbolje unapređena dopuštanjem sloboda preduzetničkih aktivnosti pojedinaca, i uopšte prihvatanje (neograničene) slobode pojedinca kao osnovne civilizacijske vrednosti – postaju inkorporirani u zdravorazumski način razmišljanja na koji mnogi od nas tumače, žive i razumeju svet. Ovaj tekst će se baviti subverzivnim načinima putem kojih neoliberalizam, koji je pre svega ekonomska doktrina, širi tržišnu logiku na intimne odnose, i ostvaruje ideološku dominaciju i nad tim kako volimo. Kao i sam kapitalistički način proizvodnje i rada, vrednosti poput – emocionalne “efi kasnosti”, zadovoljavanje ličnih potreba nad svim drugim, individualizma, slobode pojedinaca (putem “slobode” od emotivnog vezivanja za druge ljude) – se putem masovnih medija sa Zapada, nameću kao zdravorazumske. Mlađe generacije uskoro neće ni znati da su do pre 30 godina ovakve vrste odnosa bile ili tabu, ili nezamislive. Dalja analiza se bavi time kako reklama tih vrednosti dalje podupire kapitalistički način potrošnje, i kako toliki fokus na sebe vodi odumiranju kolektivne svesti i solidarnosti. Smatram da se ovakav način razmišljanja infi ltrirao kako među generalnu populaciju, tako i u akademsku zajednicu – koja se bavi analiziranjem efekata neoliberalne ideologije u ekonomskom i političkom smislu, ali minimalnu pažnju posvećuje “zdravorazumskim” idejama i praksama kojima se vodimo u intimnom životu.
Teorija i praksa
U tekstu se ne tvrdi da pre pada Sovjetskog Saveza nisu postojale emotivno nepristupačne osobe, ljubavni jadi, ili da su sebičluk ili kukavičluk u emotivnim odnosima pojave neoliberalizma. Ono što je simptomatično je što danas prvi put postoje termini za takve (ne)odnose. Kao autorka teksta, moram da napomenem da nemam idealizovanu sliku prošlosti. Tradicionalizam sa sobom nosi mnoge terete, naročito za žensku i LGBTTIQ+ populaciju, i heteroseksualne muškarce (npr. patrijarhalni tradicionalni pritisak na brak). Novo vreme sa određenim prednostima donosi nove oblike represije. Ideološka hegemonija neoliberalizma u (ljubavnoj) praksi dozvoljava (naizled) bezgraničnu slobodu pojedincu – ali paradoksalno sloboda za jednog pojedinca nije ideja slobode i za drugog.
Situacija neoliberalizma
U ovom delu ću pojasniti par “praksi” koje se normalizuju (odnosno uveliko su normalizovane) u modernom ljubavnom životu, počevši od situationship-a odnosno “situacije”. Koliko je ta reč sama po sebi lažna kovanica i nezgrapna (spoj reči situation i relationship), toliko je i koncept sam po sebi slika i prilika ljubavnog života u neoliberalnom dobu. Situationship je spoj sa jedne strane svega što odnos nosi – emotivno otvaranje, provođenje vremena zajedno, seksualnih odnosa, i sa druge “slobode” od bilo koje vrste obaveza, odnosno bez očekivanja da odnos bude zvaničan, bez “etiketa”, “ekskluzivnosti” viđanja sa jednom osobom i bez ozbiljnijeg produbljivanja. Situationship uglavnom podrazumeva da jedna od strana nameće navedena pravila. Dakle, u ovoj praksi se vide paralele između posmatranja ljubavnih partnera kao sredstvo cilja za ispunjenje raznovrsnih emotivnih delatnosti preduzetnika.
Među najpoznatijim primerima (subliminalne reklame) situacije je dinamika između likova Keri Bredšo i Zverke, iz američke televizijske serije “Seks i grad”. Premijera ove serije 1998 godine ide uz tezu da se vremenski poklapaju “dominacija” neoliberalizma kao ekonomskog i privrednog pojma i plasiranje načina života – odnosno ovakve prakse “zabavljanja” – kao deo paketa modernih ljubavnih odnosa – koji se podudara sa njegovim ekonomskim principima. Zverka je predstavljen kao vrhunski biznismen i milioner koji ljubavnim odnosima pristupa kao i njegovom poslu, bila to trgovina akcijama na berzi Vol Strita ili procena nekretnina. Tokom 5 sezona serije odnos sa Keri je uzgredna pojava u njegovom životu, koju drži u navedenoj situaciji: ona je šarmantna za islaske, ali nedovoljno statusno i kulturno prikladna za brak, uvek je sekundarna njegovom poslu, dobra mu je drugarica, ali je tu i kada mu treba nešto više od prijateljstva, ali manje od veze, kada mu prava žena dosadi ona je tu da mu bude ljubavnica, ali ne i da je upozna sa majkom itd. U svetu njegove psihe, Keri je svedena na palice za golf, koje će biti upotrebljene kada dođe vreme. Kako je prvo u “centru”, tako je tokom vremena i na “periferiji”. Ovakav modus operandi pristupanju odnosima tokom vremena se sistematski širio preko drugih serija, fi lmova i potom medija kratkog sadržaja, kako bi danas postao svetski opšte priznati pojam – odnosno neupitan i zdravorazumski deo modernih ljubavnih odnosa.
Ljubavni ugovori
Za razliku od vremena kada je faza “zabavljanja” podrazumevala upoznavanje ljudi, u cilju toga da vide da li su kompatibilni za produbljivanje odnosa, danas se ustanovila “kultura” startnog defi nisanja odnosa na prvom sastanku – bila to veza ili, ako tržište trenutno ne traži ozbiljnu investiciju, “prijatelji sa privilegijama”, šema itd. Poput poslovnih ugovora za zaposlenje, ili se u startu prihvataju uslovi rada i ponuđena plata, ili ne. U sladu sa ciljevima kompanije i potencijalu zaposlenih, nema daljeg
menjanja striktnih pravila ponašanja. Mašina je izračunala svoje kvartalne proračune u skladu sa trenutnom klimom emotivnog preduzetnika.
Širenje tržišta
Sledeći primer je masovno širenje ideje i prakse otvorenih odnosa (uz lično ograđivanje da ne sporim seksualno opredeljenje poliamorije i da pojam otvorenih ljubavnih odnosa nekim parovima donosi ideal veze). Normalizovanje ovakvih odnosa, pored toga što se nesvesno reklamira kao poželjno i ljudima koji nužno ne žele takvu vrstu odnosa, takođe se predstavlja kao savršena arena za zadovoljenje svih potreba individue, drugim rečima, kao krajni nivo ljubavne slobode. Jedna stalna osoba za emotivnu i stabilnu formu veze, i ostale za (uglavnom seksualne) druge porive i interesovanja. Jer kako korporacija u današnje vreme da se ograniči na samo jedno tržište, pored toliko opcija za diversifi kaciju emotivno-seksualnog tržišta i profi ta?
(Duhovni) Nestanak
Najmorbidniji oblik raskida u modernom ljubavnom životu je infamozni ghosting – praksa gde jedna strana “nestane” iz komunikacije, dok druga ne bude udostojena ni virtuelnog, a kamoli fi zičkog, prekida odnosa. Čak i aplikacija koja se ne koristi se briše da bi se oslobodila memorija, na pretplatu mora da se klikne ne bi li se završila – dok ova praksa podrazumeva takav vid objektifi kovanja ljudi, odnosno slobode individue od bilo koje vrste obaveze prema drugome, da vodi potpunoj negaciji druge osobe kao entiteta uopšte – i samim tim ne zaslužuje emotivno naprezanje klika i pomeranje palca na ekranu.
Hegemonija korporativne ljubavi i internalizovani kapitalizam
Pored masovnih medija, čini se da i sam kapitalistički sistem rada nameće podelu na emotivne eksploatatore i eksploatisane. Mali šefovi stavljaju odnos u aršine koji im odgovaraju, dok “radnici” imaju uslov da pristanu na uslove rada ili da naprave mesto za druge. Većina ljudi nije u materijalnoj situaciji da napusti posao na kom bivaju eskploatisani ili da odustanu od sfere rada. Čini se da postoji nesveni obrazac prenosa prinudne situacije rada i na ljubavnu sferu u kojoj smo slobodni da biramo ili napustimo partnera – da je i nejednak emotivni odnos “normala”, a da je alternativa, odnosno beg iz nesolidarnog odnosa u kome se nastavlja izrabljivanje, veća muka nego ostati u istom. Doziranje dopadanja i ljubavi po potrebi se poklapaju sa mehanicističkim načinom razmišljanja i u skladu su sa daljim kalkulacijama. Ovakva podela podseća na radno vreme u kapitalizmu, odnosno svođenje ljubavi na satnice – od 3 do 5 sam sa jednom osobom, od 5 i 15 mi više to ne odgovara tj. došao je kraj radnog vremena. Kao što psihoterapeuti kažu, podsvesno tražimo obrasce koji su nam poznati. Oni time prvenstveno misle na psihološke porodične dinamike, prethodna ljubavna iskustva itd. Manje uzimaju u obzir kapitalističke odnose – odnosno da su poslovne dinamike, na kojima provodimo 8 i više sati dnevno svake nedelje tokom više decenija, nešto što možda, takođe, može da se prenese i utiče na intimnu sferu.
Slobodni (da trošimo)
Dakle neoliberalizam pruža “slobodu” pojedinacima – ali dokle god je ta sloboda slobodna unutar granica opše prihvaćenih pravila, koja određuju šta znači sreća, sloboda i (emotivna i ljubavna) ispunjenost. Parovi i individue koji ne praktikuju navedene prakse, takođe, žive u kapitalizmu i potrošackom društvu. Ovde tvrdim da individue koje praktikuju navedene i slične obrasce, misle da time drže kontrolu i dostižu taj ultimativni postulat neoliberalizma – slobodu – ne mogu da izbegnu “zatvor” neoliberalizma. Bivamo reprogramirani da duboke i posvećene ljubavne odnose posmatramo kao preveliki rizik privrednom rastu za individualnu korporaciju, dok se samoća, slobodno vreme, putovanja, nameštaj, izlasci, pretplate, rečju finansije i potrošnja kontrolišu. Sloboda od obaveza prema drugoj osobi se manifestuje ipak samo kao veći fokus na same sebe i ne-slobodu od obaveze trošenja.
Ruka slobodnu ruku neoliberalizma mije
U takvom stanju porasta hronično usamljenih i nesrećnih ljudi, naravno, rađa se dalji obrt kapitala, zmija koja jede svoj rep. Raste broj de facto ljubavnih preduzetnika, terapeuta, gurua, vidovnjaka i ostalih, koji su tu da “pomognu” – za određenu svotu novca, jer nema besplatnog ručka odnosno besplatnog izlečenja. Uz popust na kurs za izlečenje obrazaca vezivanja (50% popusta za crni petak), self-help knjigu za lečenje porodičnih trauma itd, moguće je dostignuti ekvilibrijum i maksimizaciju sreće – ali dokle god poštujemo glavno pravilo kapitalizma – trošenje. Moderni sveštenik u vidu psihoterapeuta će ljubavnim eksploatatorima reći da ljudi greše i “da nam je dozvoljeno da budemo malo sebični”. Ta usluga moderne indulgencije, kako bismo mogli uveče da spavamo snom pravednika, koštaće u ratama od po 5 000 dinara. Eksploatisanima će biti rečeno da su u toj poziciji jer biraju pogrešno – a ne jer žive u društvu u kome se sistematski tržišni obrasci prepliću u emotivne odnose kao standard. Nismo oslobođeni, već usamljeni i slobodni – da konzumiramo.
Fokus na sebe – gubitak fokusa na druge
Širenje tržišne logike u zdravorazumski način razmišljanja i delanja u ljubavnim odnosima, paradoksalno za emotivni odnos – vodi sve većem fokusu na sebe. Ljubavni eksploatatori smišljaju i postavljaju pravila koja njima odgovaraju, dok se eksploatisani dalje bave beskonačnim analiziranjem njihovog ponašanja, nadajući se da će biti “unapređeni” u ljubavnoj profesiji, da će šef primetiti kako su vredni i posvećeni emotivni radnici, i nagraditi ih povišicom u vidu odgovora na poruku itd. Ono što im je zajedničko jeste stalno bavljenje sopstvenim emotivnim procesima – odnosno sobom. Sprečavanje gubljenja kolektivne svesti može da se desi samo putem autorefl eksije i kroz analizu i dekonstrukciju ideologije u svakom aspektu života. Jednima da osveste da sloboda može da se iskanališe na kreativnije i konstruktivnije načine; drugima da shvate da imaju moć, snagu, i dostojanstvo – i da su i oni ti koji su slobodni da izađu iz situacije. Navedeni zadatak nije lak. Čak i oni koji su u akademskim krugovima najkritičniji prema efektima neoliberalizma – na ekonomiju, materijalne uslove života ljudi, zdravstvo, okolinu itd – često se u intimnoj sferi drže njegovih pravila. Lakše je dekonstruisati sistem i ideologiju u teoriji, ali teže suočiti se sa tim koliko efektivno oblikuje naše želje, strahove i odnose – i menjati se u skladu sa tim uvidima. Vladajućim ešalonima i kapitalistima svakako više odgovaraju odvojene, usamljene jedinice molekula koje se bave sobom. Deluje kao da se u toj beskonačnoj introspekciji hegemonija neoliberalizma najpotpunije ostvaruje. Preorijentisanjem moći, sposobnosti i snage sa sebe na druge, oslobađamo mentalni prostor i vreme za razmišljanje o širim procesima – kako smo uopšte došli u ovakvo stanje i kako možemo da ga promenimo. Možda je solidarna, recipročna ljubav danas revolucionarnija nego što mislimo. Ali ona, za razliku od tržišne logike, zahteva da razmišljamo van nas samih.
