Прото-пумпање
У једном Фејсбук кружоку недавно је изникла реч „прото-пумпање“ чија шаљива примена се односи на означавање феномена из прошлости (пре „пумпања“) који су по духу сродни данашњем „пумпању“. Шта значи пумпање – закључите сами. Видевши неколико примера „прото-пумпања“ помислио сам како је у питању још само једна интерна фора/мим која са собом носи или наслађивање сопственим интелектуалним капацитетом да ствари назовемо још „тачнијим“ именом, наизглед превазивши до тад устаљене класификације и бинарне поделе или пак још једну могућност за исмејавање људи дијаметрално супртоних (квази)уметничких и политичких настојања.
Шетајући се улицама Новог Београда, скоро месец дана након што сам се последњи пут сусрео са новонасталом кованицом, из подсвести ми је испливало „прото-пумпање“ заједно са још једним раним сећањем моје политичке свести. У питању је видео из 2017. насловљен „Како Саша Јанковић прелази улицу“. Помислио сам ако прото-пумпање има икаквог смисла тај смисао је остварен у овом видеу. Волео вих да верујем да ме је управо мотив преласка улице подсетио на овај драгуљ од видеа с обзиром на то да је улица којом сам у том тренутку пролазио имала немали број пешачких прелаза. Овај видео, који достојно осликава читаву кампању Саше Јанковића, заснива се на дивљењу просечном, што је истакнута карактеристика многих наших пумпача који узвикују универзалне пароле о младости и слободи. Врхунац тог дивљења достигнут је почетком блокада, када студенти стичу култни статус. Интензитет опчињености просечним је тада био толико јак да свако ко је хтео да то преиспита је био назван сарадником власти и у контексту блокада, убаченим елементом. Значајна последица таквог понашања огледа се у чињеници да данас велика већина студената не зна ко је (лично) и како блокирао факултете.
Још један важан аспект „прото-пумпања“ крије се у префиксу – прото који подразумева временски континуитет са прошлим што указује да пумпање није нешто што је пало с неба већ има своје корене. Ово истичем због тога што се студенти у блокади понашају као да су они први који су увидели мане актуелне власти. Да ствар буде гора њихови родитељи и професори, безидејни и политички немотивисани подржавају „децу“ у пумпању док остатак народа прозивају за неутралност и неактивност. Као када би се дете које никада није присуствовало неком снажном невремену (нпр. торнаду) пробудило у сред олује са уверењем да се олуја као таква дешава први пут у историји – само што би у свакој нормалној кући глава породице наредила које мере треба предузети, а не би вођство предала малом детету.
Илузија дешавања
Уочи сваког изборног дана од како знам за себе, на интеретну се појави видео сниман мобилним телефоном у ком људи псују једни друге или се гурају најчешће поводом некакве изборне нерегуларности. Острашћеност људи у коментарима настала као реакција на нерегуларност може се видети у коментарима типа: „е сад је стварно доста“. Чињеница да се људи примају на сваку нерегуларност и инцидент током изборног дана говори да њихов политички ангажман траје од тренутка кад се биралишта отворе, до тренутка кад се биралишта затворе.
Слично, пробуђени попут малог детета у сред олује, студенти у блокади верују да је политичка мисао почела када су блокирани факултети. Ван блокада и протеста, политика за њих не постоји. То се види из тога што никада пре блокада се нису окупили око неке супкултуре која није финансирана од невладиних организација. Никада раније нису урадили било шта што би конституисало идентитет данашњег студента већ су чекали да неко дефинише студента као „оног који пумпа“. Двојаку кривицу за то носи ФДУ који са једне стране годинама (због мањка талента, непотизма и оштећеног осећаја за стварност) не успева да произведе генерацијски садржај који би хомогенизовао младе људе, већ их путем неоригиналних омаж reels-ова образује у пумпаџије. Мањак квалитетне уметничке продукције потпомаже одушевљавање просечношћу што је видљиво када људи хвале намеру неког дела, а не само дело – што се у последње време све чешће дешава. Да је политика изван свести младих види се и у томе што никада пре блокада нису постављали питање зашто је баш неки бенд, писац или уметник тренутно популаран и погодан па макар се крио иза маске „прогоњеног уметника“.
Годинама тренирани да сваки инцидент прогласе дешавањем, све што није инцидент називају пасивношћу, неутралношћу, млакошћу. Кривећи менталитет народа, велику бригу пумпаџије изражавају када је неки од активиста лично „угрожен“ или ухапшен. Пошто их пешчаник-професори окупљени око трибине „Није филозофски ћутати“ никада нису учили да феномени осим што значе и зраче, (јер да јесу онда би студенти видели њихове аутоколонијалне намере) они немају свест да је хапшење за активисту афирмативан чин, раван одликовању. Окупивши обожаваоце сензационалним хапшењима јадни активисти настављају да исмејавају сваког ко помене обојену револуцију, паралено саветујући грађане како да се обрачунавају са сопственом полицијом. Весело, нема шта. Ти креативни умови препоручују развијање најлона за пецање (ОВДЕ) и просипање кликера по улици (ОВДЕ) као начине сукобљавања са „Вучићевом полицијом“ док омладина са ганућем преко инстаграм сторија прати бесмислена хапшења својих колега.
Секташка атмосфера
Пре неколико година био сам на једној ФДУ журци која се одржавала у дворишту факултета. Било је топло јунско вече и све је на први поглед изгледало нормално. Како је време пролазило све више сам се осећао као да ту не припадам. Касније сам ово осећање увек повезивао са последњом сценом филма Волтера Хила „Јужњачка утеха“ (1981). Посматрао сам људе који се веселе али то весеље нисам могао да поделим са њима. Таква апатичност се није испољавала као падавичарско истицање своје неприхваћености и посебности, већ више као осећање присуства некакве негативне невидљиве силе и жеље да из такве околине што пре изађем. Слично сам се осетио и када сам био на неколико пленума који и по форми и по суштини подсећају на пентакосталну службу – страствене проповеди и подизање руку[1].
***
Обрнута пропорционалност мисли и деловања студената у блокади као и дисконтинуитет настао негирањем прошлих искустава политичке борбе, уз пуну подршку професора произвели су удар на већ крхку српску просвету, непосредно пред истек мандата актуелног предсеника. Са тим на уму остаје нам да поставимо питање које је по својој суштини идентитетско и од чијег кошмарног карактера се леди крв у жилама – Која је ово година?
[1] Млатарање подигнутих руку уведено је на пленумима као немо тапшање како се говорници не би сваки час прекидали и као такво представља само формалну сличност са пентакосталном службом.
