O роману ,,Одлука” Карин Туил, BOOKA, Београд 2024.
У преводу Оље Петронић на српском језику појавио се роман ,,Одлука” истакнуте француске књижевнице Карин Туил. Овај роман уско је повезан са њеним досадашњим професионалним опредељењем адвокатице и прати судбину истражне суткиње Алме Ревел у време страшних терористичких напада исламских фанатика на редакцију листа ,,Шарли Ебдо” и дворану Батаклан. Исповедајући се у првом лицу главна јунакиња бави се темама улоге судства у демократском друштву, одређењем слободе, тероризмом као појавом савременог света, улогом тужиоца, адвоката у друштву, питањем раскорака правде и права, замкама мултикултурализма, судско-правним теоријама и њиховој неспроводивости у стварности.
Главна јунакиња, истражна суткиња, треба да одлучи да ли младић арапског порекла, Абделџалед Касем, осумњичен за придруживање тероризму, треба да буде пуштен на слободу или задржан у затвору на дужи период. Истовремено списатељица улази дубоко у породични живот своје јунакиње која се исповеда – брак са супругом, писцем који постаје јеврејски верски фанатик, се распада, деца граде властите животе, а њен љубавни живот се компликује, јер улази у љубавну авантуру са адвокатом који заступа осумњиченог Касема што компликује њену ситуацију. Алма Ревел изложена је сталним притисцима и претњама што изазива страх, нелагоду, осећај несигурности. Њен посао је процена опасности по друштво осумњичених при којој она показује дозе несналажења, али и либерално-демократски дух који није дорастао новој ситуацији:
,,Увек се рукујем са њима када ми уђу у канцеларију, чак и када су оптужени за грозне злочине: то је начин да им потврдим првенство људскости над варварством, да их подсетим да се налазимо у простору посвећеном правди, да обновимо неку врсту уљудности, да им кажем: Починили сте зверства, али признајем да имате место у заједници људи – ако их заведемо као чудовишта, прелазимо на њихову страну, губимо сваку способност поимаља.”1
Пуштајући на слободу Касема, подлежући његовој лукавој стратегији, Алма чини неопростив преступ (Касем врши терористички напад са смртним исходима) и у највећој могућој мери подрива свој положај, а њена одлука носи драматичне последице по друштво у целини.
У роману ,,Одлука” приметно је да се човеков изворни нагон за стварање аутентичних облика живљења не задовољава свешћу о бесмислу и узалудности људске акције. Роман апострофира главну јунакињу Алму Ревер, тужитељицу, која трага за међуљудским начином живота у коме ће покушати да очува лични и интегритет заједнице чак и у условима претње од тоталне деструкције – појаве тероризма. За њу је тероризам суманути облик разарања, надљудска стварност према којој се она апсолутно негативно одређује тражећи начине да сачува бар неке облике хуманих односа у атмоцфери свемогућег зла. Апсурдни човек одбацује илузију, а главна јунакиња испољава пркосну истрајност која одбацује апсурд и поставља се искључиво на плану рационалног суочена са неминовношћу једне друштвене ситуације. Алмине дилеме су искључиво постављене на плану солидарног учешћа у заједничкој судбини колектива. Свест о заједничкој судбини, коју прожимају и индивидуалне трагедије и удеси, претвара се у револт јер човек у сплету трагичних околности не може избећи окрутност и патњу:
,,Претеће поруке сам примала готово свакодневно. Након што су се окомили на новинаре и полицајце, исламисти су рекли да ће доћи ред на затворске чуваре и судије. Судије које суде терористима и мафији увек су били мета оних који су желели да их ућуткају, да их спрече да раде свој посао. То је занимање у којем се ставља глава у торбу, али се обавља без постављања питања, помало као у случају војника који одлазе на задатак, то је део посла, смрт је једна од опција. Волим свој посао, идеју да служим својој земљи.”2
Роман ,, Одлука” нас суочава са ирационалним основама зла које прожима једно друштво, са неминовношћу људског истрајаваља у условима страха и деструкције. Свака разумна иницијатива, делотворна акција, подређена је хировитој ћуди разорних и ирационалних снага. Опака и загонетна болест звана тероризам влада француским и западним друштима као безумна и смртоносна стихија која не оставља човеку никакву наду, све претвара у фатални поредак ствари у коме нема могућности избора. Револт главне јунакиње претвара се у очајни гест човека над безумњем и хаосом, Алма је присиљена на отпор, али итворемено увиђа да су њене моћи ограничене, подложне сумњи, преслабе у односу на фанатизам надолазећег зла. Главна јунакиња увиђа да је зло неминовност света у коме траје и да је индивидуални и друштвени покушај надилажења узалудан. Зло је у нашем свету постало инкарнација космичког принципа са којим се суочавамо и које нас превазилази. Тероризам добија опште значење човековог постојања у условима насиља, неизвености и страха.
Алма Ревел, главна јунакиња, покушава да живи са злом, али да не постане његов саучесник. То је заправо исцелитељски покушај у коме она тражи сигурни ослонац који ће се срушити лошом проценом у њеним хуманистичким назорима. Поштен однос према професионалним и људским обавезама главна јунакиња води на узбурканом друштвеном тлу, списатељица разоткрива и дубоки јаз између личне одговорности и неминовности друштвене стихије. Ауторка романа проблематизује став своје јунакиње и на крају романа поцртава личну драму и дубоки унутрашњи преображај. Алма преузима одговорност, али њено дело не можемо осуђивати зато што је она трагични јунак потопљен у свет зла и безнађа.
Зло остаје непобедиво. Отуђење је коначница, оно је свест о јазу између човекове дубоке решености да истраје и циничног детерминизма реалности која све пориче.
Главна јунакиња верује у човекову преображајну снагу у историји, али њен поглед носи скепсу када је у питању поредак света. Очигледно је да постоји оптимизам у погледу човекових могућности (посебно видљиво у почетку романа), али песимизам полако, али сигурно преовладава када у први план избију вањске детерминанте човековог постојања. Зло се у овом роману обнавља великом брзином и замагљује човеков протест. Из насиља и тероризма израста бол невиних и узалудни протест праведника. У савременом свету, а нарочито у француском друштву које је у жижи интереса списатељице, зло је свеприсутно било да је у питању етички, идолошки или метафизички контекст. То је заправо кључна тема ове полифонијске композиције о самоћи, страху, отуђености и болу:
,,Много сам читала у тинејџерским годинама, тада се формирала моја политичка свест, на запаљивим страницама које су говориле о варварству никада га не именујући. Када вам насиње преплави свакодневицу, креће се и шири вашим бићем, оно одређује ваше стање и утиче на ваш живот. Књижевност је рабила и откривала сложеност бића; она која сам сваког дана имала пред собом настојала су ако не да прикрију а оно барем да је учине мање видљивом, да испеглају све што је у њима било сурово и крволочно, а иза тог поступка нисам видела манипулацију колико очајнички покушај да се сударе са самима собом. Читати је значило суочити се са другошћу, значило је одбити кривотворене представе света.”3
Француско друштво је дубоко подељено, то је заправо паралелни свет произашао из колонијалног наслеђа – белих, католичких ,,супремациониста” који су вековима сурово владали деловима света и експлоатисали дошљаке из бивших колонија и мигранте који данас живе у француском друштву у неким другим, одвојеним световима и културама. Печат постмодерном секуларном друштву даје једна отуђена и изолована врхушка која занемарује улогу религије као примарног мотивационог покретача. Милиони муслимана у Француској, са маргине друштва и живота, из изолованих гета дословно верују у идеологију Курана и схватају себе као свете ратнике који се боре против сатанске силе и њених назора. Живећи у свом изолованом и маргинализованом свету Касем је заправо праведни ратник против секуларизма и модернизма- ђаволских близанаца који су свет претворили у подаништво богу Мамону:
,,На интернету им се нуди идеја спремна за усвајање, за промишљање, закључано поимање догме: линија живота и моралности; републиканску причу – која више није довољно уједињујућа – замењују религијском причом утемељеном на моралним правилима.”4
У једном тренутку главна јунакиња се окреће љубави и телесним уживањима ка одговору на хаос света и унутрашње потресе. У љубави Алма види могућност бекства из тескобе, пројекцију једног бољег и испуњнијег света. Она улази у облик истинског суочења са нечим што је испуњава, што јој даје нову димензију слојевитости доживљајних садржаја и открива нове импулсе бића. Апокалиптична стварност премрежена је рађањем чудесних сензибилних и нових светова. Љубав, сексуална фантазија постају мера истинског дослуха са светом, коренита измена поретка ствари. Алма дубоко верује да је пронашла формулу која је пут бекства у лепшу паралелну стварност и разрешење властитих немира и страхова. Екстаза и узлет постају идеал, интензитет унутрашње напетости уступа место нечему лепшем. Јављају се контуре једног изгледнијег света, пронађени су, на тренутак, извори нове инспирације.
Захваљујући љубави главна јунакиња романа ,,Одлука” стиче видовитост која је изолује, унутрашњи поглед окреће се ка властитој светлости, фасцинирајућа привлачност љубави обликује чин усхићења, свет имагинације надкриљује тегобну стварност мучних дилема и одлука. Лирска историја душе, бар за тренутак, надмашује ужасну фактографију подељеног француског друштва.
Алма је сензибилни интелектуалац и поседује једну уметничку визију света (Ниче вели да уметник не подноси реалност, већ је улепшава). Она на моменте пориче свет у хаотичним облицима. У понору између аспирације и присуства баналне реалности њен револт отвара властити унутарњи свет као замену за реалност. Њена медитативна суштина обликује вредности које настају изнова и постају део бића отргнутог од стварности и историје. Насиље, као начин изражавања у свету у коме Алма истрајава, она покушава сузбити жељом за бекством у неки други и лепши свеt.
Намера списатељице Карин Туил је да уметничким сведочењем одреди место човека у космичком поретку водећи рачуна да у простору љубави и имагинарне надградње пронађе врхунске вредности које ће амортизовати ужас надируће стварности. Уверење о комплексности људске природе, несводивости ствари и бића на заједничке одреднице, негирање закона унапред одређене логике даје слику многообразности ствари и бића. Суштину ствари човек доживљава у непоредној датости емпирије. Човек је комплексан, разноврстан и неухватљив и то списатељица у роману ,,Одлука” јасно и недвосмислено наглашава.
