Драге студенткиње и студенти,
Говор који ћу вам сада прочитати саставио сам из највеће бриге према ситуацији у којој се налазимо. Дешава се успон ексклузивности која неодољиво подсећа на инквизицију, која у себи за сада садржи фашистоидне елементе. Молио бих вас за стрпљење како бих вам прочитао овај говор и како бисмо онда, напослетку, могли да дебатујемо о садржају овог говора, пошто нажалост у јавном мњењу места за овакво дебатовање не постоји, јер оно није прописано правилом доминатног јавног дискурса. И, питам се зашто. На крају крајева, ми смо студенти филозофског факултета и бавимо се мишљу, мишљењем, ставовима, судовима и теоријама.
Сматрам како, као студенти филозофског факултета, морамо да размишљамо о стварима као целинама, а не као деловима изолованим од целине, и да, исто тако, морамо да размишљамо о идејама које долазе из спољашњег света; одакле оне долазе и ради чега оне долазе. Шта је њихова функција и која је њихова сврха. Ствари о којима ћу ја овде причати нису нимало безазлене и бенигне. Толико наивни не смемо бити!
Изнећу вам три неуралгичне тачке, које ћу онда потом сместити у једну парадигму, коју, када будем представио, остављам вама да коментаришете и тумачите. Између осталог, 100 глава боље размишља него моја једна.
- Иванка Поповић и њена делатност у виду говора у ком је недвојбено и експлицитно навела како интелектуалци (Проглас) морају да преузму протест од сада.
- Филобук, насловна страна – тумачење веома критичне слике.
- Изједначавање и прављење идентитета између појма грађанство и појма народ у јавном дискурсу који се потом „прихвата“ и субјективира од стране нас студената, па тако тај лажни идентитет кружи саопштењима по свим факултетима Универзитета у Београду. Такве ствари нису случајне и такве ствари имају и те како своју сврху.
Сада, да вам дам контекст везано за ове три неуралгичне тачке. Сведоци смо да се у друштвеном делању, и у јавном говору (што на виртуелним друштвеним мрежама посредовањем, што у друштвеном делању лицем-у-лице, које је непосредовано) дешава веома забрињавајућа поларизација друштва на бинарне опозите. Ми и они, морални и неморални, нормални и лудаци, просветитељи и сендвичари, апсолутно добро и апсолутно зло. Да ли ви стварно мислите да ствари тако стоје и да су оне тако баналне и очито јасне? Жак Лакан каже да је онај који мисли да нема заблуде заправо у највећој заблуди; тај став и ја делим. Путем ове поларизације се само зајачава инквизиција, и уколико томе не станемо на крај, и ми ћемо онда бити саучесници. Овај случај је историјски био понављан у многим епохама али бих се овде ослонио на епохе које и даље имају своје појмовно место у нашем свакодневном говору: фашизам и нацизам.
Произвољност, наивност, ирационалност у релату са острашћеношћу, егзистенцијалним страхом и самоскривљеном малолетношћу дају резултате једног правог хорор филма. Нема потребе да наводим ужасе фашизма и нацизма, с њима сте, верујем, овде сви упознати. Кренули смо да проказујемо људе који не дају јавну подршку, који се не оглашавају по питању протеста, кренули смо да проказујемо људе који не желе, неће или не могу да ступе у штрајк; и ја бих зато да вас питам је ли то основа којом се боримо за политичку коректност? За слободу говора, право на слободан избор? Је ли то основа којом ћемо, после успешног протеста, да изградимо плуралистичко друштво које краси правну државу? Како мислите да ће то бити омогућено, када саучествујемо у потпуној негацији тековина либерализма на које се позивамо? Маркс је рекао да је религија опијум за народ, Ниче је рекао да је религија средство слабих људи како би стекли моћ и сигурност. Шта је данас наша религија? Посматрањем и рефлектовањем друштвене свакодневице МОРАЛ се показује као религија, где год да се окренемо видимо вредносне судове и видимо пратеће медицинске анализе-дијагнозе које служе стриктно као етикета илити стигма. Баш ово је исто била фундаментална одлика религије против које су се борили и Ниче и Маркс у 19. веку, свако на свој начин и свако ради свог филозофског циља.
Стога, мене занима одакле нама ова морална опуномућеност да судимо људима и да их искључујемо из друштвеног и политичког живота? Бог је давао то право до 19. века да се суди људима у овоземаљском, и зато је религија била проблем за разне мислиоце модерне. Постајемо полако језуити и фашисти само без Бога као гаранта извесности наших судова. Ако је религија данас мртва, ако је наша држава секуарна и ако као такав Бог не постоји за грађанство, а боримо се против Државе – ко је нама дао моралну пуномоћ да проказујемо и да изопштавамо људе који мисле другачије од нас? Ако смо имало реални, и ако погледамо да је аксиом света у ком смо се родили и живимо исказан у томе да је друштво скуп појединаца и да је друштво апстрактно, док појединац није – одакле онда нама право да дисциплинујемо људе и да им намећемо емотивне уцене којима смо саучесници у једној одвратној биополитичкој игри? Зашто ми надзиремо и кажњавамо? За кога, због чега? Шта имамо од овога? Колико се сећам ми се овде бринемо за нашу безбедност, док, парадоксално, другима одузимамо исту безбедност – било да су за СНС, било да само мисле другачије од нас.
Који је циљ свега овога? Шта ће бити недељу дана после победе над СНС-ом, када су нам основе и праксе апсолутно идентичне њиховима? Отужно ми је и претешко да гледам, а камоли да будем учесник у свему овоме. Делује ми да је наш себичлук и да је наш невербализовани и неосвешћени страх да ћемо сутра нестати једном случајношћу попут пада надстрешнице – заправо једини истински покретач за овакву мржњу коју ми показујемо према свом народу, сопственом народу. Подсетићу вас да је пројекат светског грађанина пропао оног момента када је САД победио Совјетски Савез у хладном рату, што је трагедија по себи, али исто тако и тема за себе. Чему онда идентификација са целим светом, само не са нашим народом, чему та мржња према свему што није грађанство? У чему лежи основа наше етичке изврсности и моралне подобности? Молим да у дебати попричамо о овоме, пошто је морална пуномоћ увек већ повод за чисту фашистичку активност – то је историја показала а не ја.
Морални дискурс, који је супстрат свега што се дешава у друштву, је као врста дискурса увек већ празан. Дискурс је по својој природи неутралан, слично као што је поимана идеологија код неомарксистичких француских теоретичара. Стога, сматрам да иза ове моралне пуномоћи лежи Ништа као такво, то Ништа је заправо празнина коју имамо сви овде јер смо живи људи. Међутим, та празнина је подложна основа за реактивни субјективитет фашизма о чему сведочи књига Алана Бадјуа који у својој књизи „Наша невоља долази издалека – наше зло допире надалеко“ каже следеће:
„Фашизам је реактивни субјективитет, Он је унутар-капиталистички будући да не нуди ниједну другу структуру света…овај фашизам ствара агресивни нагон, нихилистички и деструктивни, јер се ствара почев од унутрашњег и негативног (не)сузбијања жеље за Западом…што се тиче форме, овај модерни фашизам може се дефинисати као нагон за смрћу артикулисан у идентитетском језику.“ (Бадју, 2016: 49, 50).
Подсетићу вас, такође, да је дискурс као феномен регулисана група исказа, која се комбинује са другима на предвидљиве начине. Сара Милс у свом есеју „Шта је дискурс“ каже следеће:
„Појам искључивања је посебно важан за Фукоову мисао о дискурсу, нарочито у Поретку дискурса. Уместо да посматрамо дсикурс просто као групу исказа који имају неку кохерентност, требало би радије да мислимо о томе да дискурс постоји због сложеног скупа пракси које покушаваји да осказе држе у оптицају, и других пракси које покушавају да их одвоје од других и да те друге исказе држе ван циркулације“ (Фуко, 2019: 50).
Дакле, бинарни опозити, искључивање, нихилизам, агресија и деструктуривност – јер, не заборавимо, деструктивност није само материјална делатност, већ је и филозофски и психички феномен, јер деструктивност може за свој објекат имати нечију психу и нечије биће. Сам Фуко, у чијем свету сматрам да живимо, јер је најважнији постмодерни мислилац за дискурс, каже како „свет није саучесник нашег сазнања; не постоји никакво пред-дискурзивно провиђење које нам свет даје на располагање у нашу корист, Морамо поимати дискурс као НАСИЉЕ које чинимо над стварима; у сваком случају као праксу коју им намећемо. У овој пракси догађаји дискурса налазе принцип њихове регуларности.“
Који је наш стваралачки импулс, шта је наша сврсисходност? Шта ће бити наше дело у коначници? Ова питања постављам, како би се дали неки одговори који би могли да побију аргументацију око искључивања, нихилизма, агресије, страха, граничног стања и деструктивности.
Ако је морални дискурс једини дискурс који окупља све људе око политичке борбе, док заправо грађанство као такво искључује све људе који нису део грађанства тиме што грађанство изједначава са народом – ми онда вршимо насиље на сваком појединачном живом човеку који није и који се не идентификује са појмом грађанства. Какву идеју онда ми заступамо? Ми смо као такви хетерогени и иза нас не стоји никаква идеја са супстанцом пошто се позивамо само на реформу и реактивно делујемо на скуп правила који су већ дефинисани неолибералном економијом и неолибералним правом. Ово је скандалозно и ово је буржујски отров који ствари када оду предалеко претвара у фашизам и терор – само што овај фашизам нема за сада политичку моћ али зато има културну моћ, јер грађанство од 5. октобра до данас намеће своју хегемомију путем културе. Бојкоти се намерно називају генералним штрајковима, где приватници-предузетници тиме мажу очи необразованој и политички неписменој грађанској класи и народу. Све ово о чему причам овде, ми студенти филозоског факултета морамо разумети.
Одузми или додај, пре ће бити да смо са оваквим говорним активностима и праксама заправо ми идентитет са СНСом а не народ са грађанством. Лов на вештице и на јеретике због неолибералне религије путем једног моралног празног дискурса који је одвратан, циничан и некрополитички је чист облик садизма над разликама, садизам над живим људским бићима.
И у праву је Бадју, у овоме се крије нагон за смрћу који је артикулисан у идентитетском језику појма грађанин. Ми не стојимо на основама на којима мислимо да стојимо и наша делатност и наша воља ће у овом случау донети за последицу велико зло, само се надам да ако ово не спречимо да ћемо бар осетити грижу савести када нас реалност буде запљуснула истином која ће бити тешка и ружна. Ово ме дубоко забрињава и потреса и ја као неко ко се конституисао у неомарксистичкој и феноменолошкој теорији у овоме не желим да учествујем. Хвала на пажњи, надам се да ће овај говор и дебата мало да раздрмају разговор и мисаоност код нас студената.
