Autor: akademik, filozof Mihailo Marković
Marković, M. (1995). Fašizam i „novi svetski“ poredak. Vojno delo, (3), 61–74.
Pre pola veka poražene su u svetskim razmerama sile koje su pokušale da svetu nametnu „novi“ poredak, zasnovan na brutalnoj nasilnoj dominaciji nad celim svetom jedne fanatizovane, do zuba naoružane elite, koja je samu sebe proglasila nacionalno i rasno superiornom, nekom vrstom nadljudi, čija moć ne priznaje nikakva pravna ili moralna ograničenja, koja sve opravdava i kojoj je sve dozvoljeno.
Snage koje su to zlo porazile, ma koliko bile ideološki, politički, ekonomski i kulturno raznorodne i suparničke, bile su u stanju da svet izvedu iz haosa razaranja i potpune anomije, da mu povrate minimum reda, ravnoteže i stabilnosti, šta više, da ga, uprkos svim razlikama u interesima i idejama, iznova utemelje na nekim opšteljudskim etičkim i međunarodnopravnim načelima. Organizacija Ujedinjenih naroda, pored svih unutrašnjih napetosti, našla je snage da utvrdi neke univerzalne vrednosti ljudskog življenja i izrazila ih je, pre svega, u Povelji o ljudskim pravima, a zatim i u obliku brojnih opšteprihvaćenih pravnih i političkih principa (kao što su: suverenost država, samoopredeljenje naroda, nepovredivost državnih granica, nemešanje u unutrašnje stvari pojedinih država, zajednička borba protiv siromaštva, neprosvećenosti, epidemijskih bolesti, za zaštitu životne sredine, kulturnih spomenika, za pomoć nerazvijenim zemljama, hendikepiranima i deci celoga sveta).
To relativno mirno i stabilno stanje, koje je trajalo gotovo pet decenija, počivalo je na bipolarnosti i na ravnoteži snaga dve supersile. Jedna od njih, Sovjetski Savez, doživela je slom, razbijanje države i raspad političkog i socijalno-ekonomskog sistema, a jedina preostala supersila, zajedno sa svojim saveznicima, pre svega zapadnoevropskim silama, odmah je krenula u akciju za uspostavljanje „novog svetskog poretka“, koji bi, mnogo više nego što je to bilo moguće u vreme bipolarnosti i „hladnog rata“, zadovoljio njihove sebične, posebne interese i aspiracije.
U trenutku kad ceo svet proslavlja pedesetogodišnjicu pobede nad fašizmom, prirodno se nameće pitanje kakav je odnos tog „novog svetskog poretka“ prema poretku koji je fašizam pokušao da uspostavi.
Priroda „novog svetskog poretka“
Ideolozi „novog svetskog poretka“ pokušavaju da ga predstave kao „trijumf slobodnog sveta“, kao definitivnu „pobedu nad silama tiranije i totalitarizma“, kao trajno uspostavljanje ljudskih prava, demokratije i sve većeg materijalnog prosperiteta. U stvari, osnovna karakteristika „novog svetskog poretka“ jeste uspostavljanje nad čitavim svetom trajne dominacije preostale supersile – Sjedinjenih Američkih Država, i njenih saveznika – grupe razvijenih zemalja Zapada.
Ideološka osnova tog projekta je tradicionalni liberalizam. Od tri osnovne vrednosti koje je proklamovala Francuska revolucija (sloboda, jednakost, bratstvo), prihvaćena je i jednostrano naglašena samo jedna: sloboda, ali je ona usko shvaćena kao skup građanskih prava čoveka pojedinca, potpuno izolovana od toga da li postoje socijalno-ekonomski uslovi da svi pojedinci podjednako ta prava zaista i koriste. Liberalizam u tome smislu različit je od demokratije: slobodu organizovanja partija, kandidovanja na izborima, izdavanja novina, posedovanja i korišćenja medija masovne komunikacije faktički će koristiti samo jedna uska elita ekonomske moći.
Ukoliko se naglašava demokratija, pod njom se podrazumeva samo pluralizam političkih oligarhija koje se međusobno takmiče na političkom „tržištu“ za podršku glasača. Tržišna privreda u okviru tradicionalnog liberalizma znači ne samo pravo na privatnu svojinu i slobodu ekonomske inicijative i takmičenja radi veće efikasnosti privređivanja već i odsustvo racionalne regulacije, nagli rast socijalnih razlika i bezobzirno uništavanje prirodne sredine. Liberalistički model države je tzv. minimalna država, koja se stara samo o zakonitosti i poretku, i koja, po pravilu, ima jaku policiju i vojsku, ali se najmanje bavi koordinacijom privrednih delatnosti i obezbeđenjem socijalne sigurnosti. Za liberalističku filozofiju međunarodnih odnosa bila je karakteristična sloboda osvajanja, grabljenja i bezobzirnog iskorišćavanja tuđih prostora i prirodnih bogatstava.
Kako je proticao 20. vek sve manje je za razvijene zemlje bilo moguće da se ponašaju tako prema neposrednoj okolini ili prema drugim razvijenim zemljama. Ali, ono što nije više bilo moguće kod kuće i u klubu bogatih radilo se sa nerazvijenim Jugom i Istokom. Istočna Evropa je poslednjih godina postala posebno privlačna za prodiranja, dominacije i pljačke, jer je, uporedo sa slomom „realnog socijalizma“ i razbijanjem Sovjetskog Saveza, veoma oslabila njena otporna snaga, dok su, s druge strane, njene sirovine još uvek obilne, radna snaga veoma jeftina, a nivo obrazovanja njenih stručnjaka i opšte zdravstveno stanje na zavidnoj visini, naročito u poređenju s Afrikom i Južnom Amerikom.
Pošto Istočna Evropa i Balkan imaju izuzetno značajan geopolitički položaj između Istoka i Zapada i između Severa i Juga, na glavnim putevima od Evrope prema Aziji i prema Africi, oni su u toku cele istorije bili meta velikih invazionih pohoda sa Istoka ka Zapadu (Huni, Avari, Bugari, Mađari, Mongoli, Turci), i sa Zapada ka Istoku (Rim, Vizantija, Rusija, Austrougarska, Nemačka, SAD).
Ako je u prošlosti metod prodiranja i dominacije uglavnom bio direktna agresija vojnom silom, sad je to, pre svega, unutrašnje slabljenje i razbijanje kombinovanjem nekoliko metoda veće suptilnosti i posrednosti, nižeg intenziteta i dužeg trajanja, od kojih se naročito izdvaja jedan: podsticanje etničkih sukoba, podržavanje zahteva za političkom autonomijom ne samo konstitutivnih naroda već i nacionalnih manjina, raspirivanje separatističkih pokreta i težnji za otcepljenjem. Na taj način su vodeće sile „novog svetskog poretka“ uspele da razbiju sve tri višenacionalne zemlje koje su postojale u istočnoj Evropi: Sovjetski Savez, Jugoslaviju i Čehoslovačku. One podstiču sukobe Turaka s Grcima, Albanaca sa Srbima, Grcima i Makedoncima, Mađara sa Srbima, Rumunima i Slovacima, Ukrajinaca, Inguša, Čečena i baltičkih naroda s Rusima itd. Cilj im je stvaranje patuljastih slabih država, koje bi bile nemoćne da se suprotstave prodoru na njihove prostore i da formiraju bilo kakve odbrambene zajednice i saveze.
„Novi svetski poredak“ je, u stvari, novi oblik starih osvajačkih projekata, koji počinju još sa kolonijalnim ratovima i stvaranjem modernih carstava (portugalskog, španskog, engleskog, francuskog, ruskog, austrougarskog, japanskog), i koji su osobito zlogudni vid dobili brutalnom fašističkom ekspanzijom u ovom veku.
Smisao „novog svetskog poretka“ sažeto je formulisao Džordž Kenan, jedan od glavnih stratega američke spoljne politike. U Izveštaju o političkim smernicama broj 23, napisanom za Stejt Department 1948. godine, Kenan je pisao: „Mi imamo oko 50 odsto svetskog bogatstva a samo 6,3 odsto stanovništva… U ovakvoj situaciji ne možemo izbeći zavist i prezir drugih. Naš najveći zadatak u narednom periodu je da osmislimo oblik odnosa koji će nam omogućiti da zadržimo ovu nesrazmernu poziciju… Da bismo to ostvarili moramo se osloboditi svih sentimentalnosti i sanjarenja i svu pažnju usredsrediti na neposredne ciljeve Amerike… Trebalo bi prestati raspravljati o nejasnim i nestvarnim ciljevima poput ljudskih prava, poboljšanja životnog standarda i demokratizacije. Uskoro ćemo morati nastupiti neposredno sa pozicije sile. Stoga, što nam takve idealističke parole manje smetaju to bolje“.
Taj egoistički agresivni cinizam bitno karakteriše ceo projekat, koji su sami njegovi tvorci u poslednje vreme počeli da zovu „novi svetski poredak“. Naravno, u tako brutalno otvorenom, bezočnom obliku taj cinizam je izražavan samo u krugu posvećenih, u samom centru vladajuće elite. Da bi se politika nasilja i gospodarenja tuđim životima i imovinom racionalizovala i legitimisala govorilo se upravo jezikom ljudskih prava, demokratije, prosperiteta i progresa, „partnerstva“ i „kolektivne akcije“. Tako su opravdavane oružane intervencije u Kini (1945), Koreji (1946), Grčkoj (1947), Iranu (1953), Gvatemali (1954), Kubi (1961), Dominikanskoj Republici (1963. i 1965), Brazilu (1964), Vijetnamu, Laosu i Kambodži (1963–1975), Čileu (1973), Nikaragvi (1979), Salvadoru (1980), Grenadi (1983), Panami (1989), Iraku (1990) i u Haitiju i Bosni (1994. godine).
Kao što je istakao Henri Kisindžer, u svojoj nedavno objavljenoj knjizi Diplomatija, Amerika je sa Džordžom Bušom po treći put u ovom veku najavila svoju nameru da izgradi novi svetski poredak primenjujući svoje domaće vrednosti na svet u celini. Prvi put je Vudro Vilson, na Pariskoj konferenciji, u svojih 14 tačaka izneo američke zahteve da se ceo međunarodni sistem preuredi, da više ne bude zasnovan na ravnoteži sila, već na etničkom samoopredeljenju, da više ne počiva na vojnim savezima, već na kolektivnoj bezbednosti, i da diplomatija više ne treba da se vodi tajno, od strane eksperata, već na osnovu sporazuma do kojih se dolazi otvoreno. (Nije teško uvideti da niko toliko nije kršio ta načela koliko sami Amerikanci.) Krajem Drugog svetskog rata Amerika je ponovo izgledala dovoljno moćna, a njeni predsednici Ruzvelt i Truman dovoljno samouvereni da su još jednom pokušali da ceo svet preoblikuju prema američkom modelu.
Oba puta su se pojavile druge sile koje su sprečile ostvarenje te američke težnje za gospodarenjem, slabo prikrivene idealističkim frazama. Ovog puta, na kraju „hladnog rata“, posle propasti jedine rivalske supersile, u redovima američkih stratega i ideologa vlada potpuna euforija i osećanje svemoći. Fukujama, analitičar Stejt Departmenta, proglasio je kraj ljudske istorije jer je ideologija liberalizma definitivno pobedila za sva vremena. S druge strane, Kisindžer, već u prvoj rečenici prve glave, pod naslovom „Novi svetski poredak“, u knjizi Diplomatija, upoređuje nastanak tog poretka s prirodnom zakonitošću: „Skoro kao prema nekom prirodnom zakonu izgleda da se u svakom veku pojavi neka zemlja koja ima moć, volju i intelektualni i moralni podsticaj da oblikuje ceo međunarodni sistem u skladu sa svojim sopstvenim vrednostima“.
Ono što je novo i specifično pri trećem pokušaju uspostavljanja „novog svetskog poretka“ jeste diskreditovanje kao „komunističkih“ svih zemalja koje se opiru, koje teže samostalnosti, i, iznad svega, onih koje se brinu o socijalnoj pravičnosti i poboljšanju uslova života najširih slojeva građana. Svaki put se ideja novog svetskog poretka pokušava legitimisati kao ideja dobra nasuprot zlu. Prvi put zlo su bili „Huni“, ekspanzionizam centralnih sila. Drugi put zlo je fašizam: međunarodni poredak se gradi da bi se sprečila njegova obnova. Sada je osnovno zlo „komunizam“ u jednom veoma specifičnom smislu. Džordž Kenan je na sastanku s američkim ambasadorima u Južnoj Americi 1950. godine istakao da je glavni zadatak američke spoljne politike „zaštita naših sirovina (tj. sirovina koje SAD kontrolišu u Latinskoj Americi)“. U tesnoj vezi s tim je borba protiv „opasne praznoverja koje se širi po celom kontinentu, i koje se sastoji u ideji da je vlast neposredno odgovorna za blagostanje naroda“. Komunizam je, dakle, ta „praznoverna“ ideja.
U praksi, on znači odbijanje jedne zemlje da se pokorava i svojim sirovinama, jeftinom radnom snagom, tržištem i lokacijama za deponovanje radioaktivnog i drugog otpada služi razvijenim zemljama Zapada. Odnosno, svaka pojedina zemlja koja, pre svega, vodi brigu o blagostanju svojih građana – ugrožava američke nacionalne interese. Ona predstavlja primer drugima, „trulu jabuku“, „opasan virus“. Prema rečima državnog sekretara s kraja četrdesetih godina, Dina Ačesona, „jedna trula jabuka može da pokvari celu korpu“. „Virus“ vladavine Aljendeovih socijalista u Čileu je, po tadašnjem Kisindžerovom rezonovanju, mogao da zarazi ceo prostor za koji su SAD zainteresovane. Bilo je, zato, „moralno“ dozvoljeno da se to uguši silom. Kenan je to na pomenutom sastanku objasnio: „ne smemo se dvoumiti da li da se koristimo nasiljem lokalnih policijskih vlasti. To nije sramota pošto su komunisti u osnovi izdajnici… Bolje je imati jak režim na vlasti nego neku demokratsku vlast koja je popustljiva, opuštena i infiltrirana komunistima“.
Pošto su se Amerikanci nesumnjivo borili protiv fašizma i u svetskim i u domaćim razmerama, a, s druge strane, neke karakteristike poretka za koji se tako uporno zalažu, nesumnjivo, nisu bile prisutne u evropskom i svetskom poretku koji je fašizam nastojao da ostvari, potrebno je ispitati šta je različito, a šta slično u dva projekta za dominaciju svetom.
Razlike između fašizma i „novog svetskog poretka“
U teoriji postoje znatne razlike između ideologija liberalizma i fašizma. Dok prva počiva na interesu izolovanog pojedinca, u centru druge je celina kojoj pojedinac pripada: nacija, rasa, država. Prva je pretežno atomistička, individualistička; druga je bila „organicistička“, „totalitaristička“, kako su to voleli da naglašavaju fašistički filozofi: Alfredo Roko, Đovani Đentile i sam Benito Musolini. Istinska realnost je narod, rasa, država, u kojoj razni hijerarhijski uređeni delovi (organi) imaju različite uloge i značaj. Pojedinac se mora podrediti i služiti celini (totalitetu). Najvažnije vrednosti koje u društvu treba negovati jesu: poslušnost, lojalnost, disciplina, obavljanje dužnosti. Liberali su naglašavali prava pojedinaca i obaveze države. Fašisti, nasuprot tome, govore o obavezama pojedinaca i pravu države u odnosu na njih. Oni, čak, u tom naglašavanju dužnosti građana vide najvišu etičku vrednost fašizma. To je i razumljivo kada se uzme u obzir koliko malo mesta su filozofi fašizma ostavljali za bilo kakav moral u shvatanju ljudske prirode i ljudskih odnosa u istoriji.
Shvatanje ljudske prirode nije mnogo svetlo i optimističko ni u filozofiji liberalizma. Čovek je, navodno, u biti slobodno i produktivno, ali i sebično, gramzivo, posesivno i agresivno biće. Doduše, on je snabdeven razumom i savešću, pa je u stanju da se kontroliše i prilagođava. Bar iz pragmatičkih razloga on često bira dobro, a ne zlo. S druge strane, fašisti nikad ne naglašavaju čovekovu težnju ka slobodi, njegov um i stvaralačku sposobnost. Ali zato je, prema njima, čovek biće agresivno, brutalno, u osnovi životinjsko, sklono borbi za teritoriju, dominaciji i osvajanju.
Hitler je u jednom članku 1927. godine pisao da je čovek najbrutalnije i najodlučnije stvorenje na zemlji. On, navodno, „ništa drugo toliko ne želi koliko da istrebi svoje neprijatelje u svetu“.
U drugim prilikama Hitler je govorio: „Prvi temelj racionalnog pogleda na svet je činjenica da na zemlji i u svetu jedino sila odlučuje. Koji god cilj je čovek uspeo da ostvari on ga je postigao zahvaljujući svojoj originalnosti i brutalnosti… Ceo život se zasniva na tri teze: borba je otac svih stvari, vrlina leži u krvi, vođstvo je primarno i odlučujuće“. I dalje: „Očigledno je da jači ima pravo pred bogom i pred svetom da sprovede svoju volju. Istorija pokazuje da pravo kao takvo ne znači ništa, ukoliko se ne oslanja na veću moć… Jači su uvek bili pobednici. Priroda je neprestana borba između snage i slabosti, večno pobeđivanje slabog od strane jakog“.
I najzad: „Ako ljudi žele da žive prinuđeni su da ubijaju ljude. Cela borba za preživljavanje je otimanje sredstava za život i eliminacija drugih koji žele te iste izvore preživljavanja… Čovek je ili čekić ili nakovanj. Priznajemo da je naš cilj da pripremimo nemački narod za ulogu čekića… Priznajemo takođe da ćemo razbiti u komade svakog ko se usudi da nas omete u tome poduhvatu“.
Takva brutalna otvorenost retko se nalazi kod zapadnoevropskih liberala čak i kad su im ciljevi slični. Razlika je, pored ostalog, u objektivnim istorijskim uslovima. Razvijene liberalne zemlje su među sobom već bile podelile svetske prostore i bogatstva. Zemlje u kojima je na vlast došao fašizam stigle su prekasno na svetsku pozornicu i pokušale su da maksimalno mobilišu sve raspoložive ljudske i materijalne snage za preokret postojećeg poretka i za novu preraspodelu. Otuda sav iracionalizam, mistika, rasizam, bezuslovno fanatično okupljanje oko vođe, poziv na osvajanja i stvaranje carstva.
Iracionalizam se ogleda u jakom naglasku na volji, mističnoj moći neposrednog znanja, strasnim kolektivnim osećanjima, pozivanju na naklonost „proviđenja“. Nije slučajno što je Đovani Đentile otvoreno rekao da je fašizam „antiintelektualan“ i da on nije ni filozofija, ni politička teorija, ni utopijska misao, već pre svega, volja za akciju vođe koga svi slede. Vođa („duče, firer“) nosilac je volje celog naroda. On transformiše nejasna osećanja pojedinaca u svesnu volju, on utvrđuje zakone i postavlja velike ciljeve. Zato njegov autoritet mora biti neograničen. Jedna od deset zapovesti za italijanskog vojnika pod Musolinijem glasila je: „Musolini je uvek u pravu“.
Veliki ciljevi opravdavaju sredstva, prema mišljenju fašista, a prvi i osnovni cilj je stvaranje carstva. I u Nemačkoj, i u Italiji, i u Japanu fašisti su se od trenutka dolaska na vlast pripremali za osvajanje okolnih država i stvaranje carstva. Japan je već 1931. godine zauzeo Mandžuriju i počeo rat za osvajanje Kine, 1935. godine Italija je upala u Abisiniju, a Nemci su okupirali demilitarizovanu Rajnsku oblast.
Takav cilj je iziskivao najveću moguću unutrašnju nacionalnu homogenizaciju i angažovanje celokupne narodne energije za rat. Stoga je fašizam, s jedne strane, proglasio kraj klasne borbe i svom žestinom se obrušio na radnički pokret i leve partije da bi ih u što kraćem vremenu potpuno uništio, a, s druge strane, podstakao je ekstremni nacionalizam i rasizam. Prema Ernistu Huberu, „rasa je prirodna osnova naroda“. Nemački rasizam je doživeo paradoksalni, ludački vrhunac u delu Alfreda Rozenberga, glavnog nacističkog ideologa, Mit 20. veka: „Plavooka, plavokosa rasa je odlučila duhovnu sudbinu sveta… Nova vera, se rađa danas… mit krvi… Suština savremene svetske revolucije leži u buđenju rasnih tipova… Sve Evropske države je osnovao i sačuvao Severni čovek… Sudbina Evrope je Nemačka kao rasna i nacionalna država i centralna sila kontinenta…“
U svim tim elementima fašizam se, više ili manje, razlikuje od anglo-američkog liberalizma. Liberali uglavnom odbacuju iracionalizam u teoriji, oni veruju da životne delatnosti treba da se zasnivaju na znanju, koje se gradi od iskustvenih podataka i racionalne analize. Prećutno, oni otvaraju prostor za iracionalizam kad sve osnovne izbore u politici i životu vrše na pragmatični način, sledeći sebične lične i nacionalne interese, a ne prvenstveno objektivne, opšteljudske vrednosti.
Liberali iskreno veruju da ne bi mogli da slede svoje vođe kao što to čine fašisti. Oni se zaista užasavaju svake diktature poput Hitlerove, Musolinijeve ili Frankove. Svoje predsednike biraju na periode od četiri do pet godina i (sa izuzetkom Ruzvelta) dozvoljavaju da budu ponovo birani samo jednom. Činjenica je, ipak, da ih nekritički slede, da vole da se u važnim situacijama zbijaju oko njih i napadno manifestuju potpuno nacionalno jedinstvo. Neretko ih svojski prate u ratovima koje potpuno ne razumeju, uz teško shvatljive izlive nacionalne euforije (sasvim nedavno, rat na Foklandima, u Grenadi, Panami i Persijskom zalivu).
Liberali se opiru formiranju novih carstava. Oni su se, uostalom, borili protiv ruskog, austrougarskog, turskog, nemačkog, italijanskog i japanskog carstva. Ne smatraju da je neophodno da se vojnički trajno okupiraju neke zemlje da bi se naterale na poslušnost i iskorišćavale. Međutim, veliki prostori koje njihove zemlje kontrolišu u ponečemu liče na carstva. Oni su, na svoj način „osvojeni“, naterani na poslušnost, i ako, pri tome, vojničko nasilje nije uvek primenjivano razlog je jedino to što se pretnja vojnom intervencijom pokazivala još efikasnijom. Liberali vole da naglašavaju pluralizam, negovanje razlika, posebnosti, specifičnosti. Ali, oni kod kuće, u stvari, ne rade ono što drugima preporučuju. Etničkim manjinama ne priznaju kolektivna prava, a još manje etničku autonomiju (koju forsiraju u Istočnoj Evropi). Samo u drugim delovima sveta govore o prednostima konfederacija ili labavih federacija. Na svojim prostorima više vole tip unitarne države, a kad se ona zove „federacija“ (u SAD i Nemačkoj), to su prilično centralizovane i u velikoj meri homogene države. Po pravilu, liberali izbegavaju veliki broj političkih partija (kakve sada postoje u Istočnoj Evropi). Klasnu borbu tolerišu, za razliku od fašista, i nisu pozatvarali i pobili sve svoje sindikalne vođe i komuniste kao fašisti tridesetih godina. Ali, zato su oni sve učinili da ih marginalizuju, da ublaže socijalne napetosti i da u svakoj zgodnoj prilici afirmišu nacionalni interes i stave ga iznad socijalnog interesa. Makartizam je, nesumnjivo, imao mnogo srodnih elemenata s fašizmom, mada se može prihvatiti da u većini vodećih zemalja „novog svetskog poretka“ liberalistička tradicija onemogućuje znatan uspeh fašističkih pokreta u doslovnom smislu te reči.
Metodi koje primenjuju vodeće sile „novog svetskog poretka“ neuporedivo su suptilniji ne samo u unutrašnjoj nego i u spoljnoj politici. Fašisti su se forsirano naoružavali, prikupljali strateške rezerve hrane i energije, i u podesnom trenutku vojnički napadali i osvajali jednu zemlju za drugom, ne trudeći se mnogo da agresiju racionalizuju. Razloge su obično nalazili u tobožnjem maltretiranju nemačke manjine.
Tvorci „novog svetskog poretka“ se zadovoljavaju time da od svoje žrtve iznude potpunu poslušnost i pristanak da služi njihovim ekonomskim, političkim i vojnim interesima. Žrtve se obično prvo oslabe: podsticanjem unutrašnjih etničkih sukoba, kulturnom penetracijom, kupovinom istaknutih ličnosti iz političkog, privrednog i medijskog života, kreditiranjem i ucenjivanjem zbog nemogućnosti vraćanja dugova. Kad su dovoljno ekonomski iscrpljene, pokolebane i iznutra podeljene, zemlje koje navodno ugrožavaju nacionalne interese velikih sila razbijaju se otvorenim podrškom secesije, pretnjom ekonomskim i drugim sankcijama i, najzad, pretnjom vojnom intervencijom. Kad ni to nije dovoljno da se žrtva slomi, uvodi se ekonomska blokada (Kuba, Libija, Irak i Jugoslavija) i, pod različitim izgovorima i u raznim oblicima, zavisno od veličine rizika i cene koju treba platiti, izvodi oružana agresija. Tu „novi svetski poredak“ počinje veoma da liči na fašizam.
Sličnosti „novog svetskog poretka“ i nove Evrope i sveta u viziji i praksi fašista
Iza različitih ideoloških plaštova, filozofskih teorija i metoda političke borbe kriju se, zapravo, slični ciljevi: duhovna indoktrinacija radi političke dominacije i monopol političke i vojne moći radi kontrole nad svetskim bogatstvima. Suština je, naravno, u tom poslednjem. Socijalni i ekonomski sistem koji vlada na Zapadu, u glavnim centrima koji se zalažu za „novi svetski poredak“, zasniva se na sticanju najveće moguće dobiti. Većina inteligencije, koja služi eliti političke i ekonomske moći, nema ni interesa, ni smelosti, ni stvaralačke mašte da predlaže neke druge istorijske mogućnosti (na primer, usporeni materijalni rast, ali, zato, ubrzani kulturni razvoj i bitno kvalitativno poboljšanje životnog standarda). Međutim, dok je svet opsednut kvantitetom, idealom što većeg rasta, što bržeg materijalnog bogaćenja i što obimnije potrošnje, materijalna proizvodnja eksponencijalno raste, a potrošnja i traćenje ljudskih materijalnih resursa u najbogatijim zemljama dostižu bezumne razmere. Najrazvijenije industrijske zemlje Zapada uglavnom su veoma brzo potrošile svoje sirovine (čak i SAD, koje su raspolagale ogromnim zalihama nafte i drugim prirodnim bogatstvima). Rad je, zbog visokog životnog standarda, postao preskup, tržišta preuska. Problem novijeg vremena je uskladištenje sve većih količina radioaktivnih i drugih otrovnih otpadaka, koji će vekovima i milenijumima zagađivati životnu sredinu i satirati zdravlje milijardi ljudi. Radi održanja tog tempa rasta i tog rasipničkog, hedonističkog stila života neophodni su tuđi prostori, a njihovo osvajanje i kontrola zahtevaju stravičnu vojnu moć, kvalitativno različitu i superiornu u odnosu na onu kojom raspolažu potencijalne žrtve.
Postoje, dakle, tri specifične novine u situaciji u kojoj se gradi „novi svetski poredak“ u odnosu na onu u kojoj su sličan projekat pokušali da ostvare fašisti:
Prvo, polazna tačka fašizma bila je potpuna oskudica. I Italija, i Nemačka, i Japan i Španija izgubili su u ratovima ili nikad nisu imali svoje kolonije. Da bi dospeli do bogatstva uporedivog s onim u zemljama razvijenog liberalnog kapitalizma trebalo je da ulože neuporedivo više napora i žrtava. Sjedinjene Američke Države i razvijeni Zapad već imaju monopol i kapital, i da bi održavali i popravljali svoje pozicije treba da ulože i žrtvuju mnogo manje, utoliko pre što svuda mogu kupiti tuđe najamne vojnike, stručnjake, diplomate, novinare.
Drugo, tehnologija (uključujući vojnu tehnologiju) koju sada poseduje Zapad kvalitativno je drugačija, superiornija u odnosu na onu kojom raspolažu njene žrtve. Otud već i sama pretnja upotrebom sile deluje užasavajuće, a borba, ako do nje dođe, unapred izgleda sasvim nerealna. Tridesetih godina fašisti nisu mogli da računaju na takvu tehnološku prednost. Nju je mogla da zameni jedino besprekorna organizacija, disciplina, visoka motivacija i spremnost na ogromne ljudske žrtve. Taj uslov ne postoji sada, prilikom formiranja „novog svetskog poretka“. (Da su poslali jedan ili dva miliona vojnika Amerikanci su mogli dobiti rat u Vijetnamu. Oni su ga izgubili jer građani nisu bili spremni da ginu u azijskim džunglama: pola miliona vojnika je bila granica koju Pentagon, uprkos svim svojim insistiranjima, nije uspeo da prekorači. Iz Libana se američka sila povukla posle gubitka nekoliko stotina, a iz Somalije posle pogibije šesnaest vojnika; u Bosnu nije poslat nijedan vojnik).
Treće, da bi kompenzirali nedostatak tehnološke prednosti i obezbedili potrebnu disciplinu i motivaciju fašisti su kod svoje omladine razvijali fanatički i militaristički duh, ali i ideal oskudnog, spartanskog života, potpuno različitog od onog u „truloj“, potrošačkoj, „plutokratskoj“ civilizaciji Zapada. To na Zapadu nije moguće. Ali, da bi uopšte dobili podršku građana za svoje agresivne poduhvate na svim kontinentima, sile „novog svetskog poretka“ primenjuju neke metode analogne fašističkim.
To se, pre svega, može reći za način na koji se u toku celog ovog veka režim u SAD obračunavao sa levicom. Pravila predstavničke demokratije su iziskivala da leve sindikalne i političke organizacije uživaju iste slobode i prava kao sve druge partije i pokreti. To, međutim, nije bio slučaj, naročito posle Oktobarske revolucije. Njihovi funkcioneri i članovi su tretirani kao izdajnici, teroristi, antiamerikanci, „agenti jedne strane sile“. Veoma često su otpuštani s posla samo zbog svog političkog uverenja ili su zatvarani i osuđivani na visoke kazne pod lažnim optužbama. U mnogim preduzećima je prosto zabranjivano stvaranje sindikalnih organizacija pod pretnjom otpuštanja. U tom pogledu, razlika između nacističke Nemačke i sadašnjih SAD jeste jedino u tome što je u prvoj radnički pokret bio totalno uništen, a u drugoj je razbijen i potisnut na marginu društvenih zbivanja.
Druga velika sličnost je dirigovanje medijima u kriznim situacijama i događajima koji imaju veliki politički značaj. Pošto su SAD i zemlje zapadne demokratije kolevka slobode štampe, i dalje se u medijima mogu iznositi najrazličitija mišljenja, uključujući i ona koja su veoma kritička prema vladi i zvaničnoj politici. Postoji, međutim, u svakom trenutku i svakoj oblasti linija koju najuticajnija sredstva masovnog informisanja neće prekoračiti. U pitanju su veliki poslovi u kojima učestvuje ogroman kapital. Interesi su često do te mere usklađeni da se postiže frapantan stepen jednoumlja. Gebelsova propaganda je pokrivala sve aspekte života, ali na malom prostoru i ograničenim sredstvima masovne komunikacije. Propaganda gospodara „novog svetskog poretka“ pokriva samo izabrane osetljive teme, ali zato na celoj Zemljinoj kugli i mnogo moćnijim sredstvima. (Za džinovske korporacije, kao što je CNN, koje 24 sata dnevno plasiraju samo vesti po celom svetu, po sopstvenom priznanju, informacija nije istinito obaveštenje, već sve ono što nekog može zainteresovati i što se, prema tome, može prodati. Takav cinizam nije daleko od Gebelsa. Šteta koju on nanosi, međutim, mnogo je veća). Sada je u sistematskom dezinformisanju angažovana ne samo država – kao u Gebelsovo vreme – već i finansijski moćni privatni centri, propagandne agencije i ogroman broj kupljenih novinara i urednika. Svaki medijski rat za diskreditovanje političkih protivnika i podršku prijateljima dobijen je već unapred.
Metod sankcija protiv čitavih naroda i država u osnovi je fašistički. Pojedinac, pojedinačna odgovornost i krivica jedan je od aksioma liberalne kulturne i političke tradicije. Ako se ne može utvrditi koji je pojedinac učinio krivično delo radije će se, na osnovu te tradicije, dozvoliti da se krivične odgovornosti oslobodi istinski krivac, čija se lična krivica nije mogla dokazati, nego što će se kazniti nevin čovek. Samo fašistički totalitarizam, koji je u tom slučaju sledio običaje najprimitivnijih plemenskih civilizacija, u načelu dozvoljava kolektivnu odgovornost i kolektivnu kaznu nacije ili rase. (Najbolji primer je antisemitizam i genocid nad Jevrejima u toku Drugog svetskog rata.) Sadašnje sankcije protiv svih zemalja koje su se isprečile na putu ostvarenja interesa vodećih sila „novog svetskog poretka“ podjednako pogađaju sve građane, uključujući nemoćne starce i tek rođenu decu, samo zato što pripadaju jednoj zemlji i jednom narodu. Taj moralni i politički skandal svetske civilizacije na kraju 20. veka otkriva način mišljenja koji se ni po čemu ne nalazi u liberalnoj i demokratskoj tradiciji, već potpuno odgovara duhu fašizma.
Najzad, način na koji je primenjivana oružana sila u nekim vojnim intervencijama gospodara „novog svetskog poretka“ ne razlikuje se ni malo od onoga što su radili Japanci u Kini i nemački nacisti širom Evrope. Noam Čomski opisuje, u svojoj knjizi Šta to (u stvari) hoće Amerika, kako su nacistički ratni zločinci postajali specijalisti za gušenje pokreta otpora u Latinskoj Americi. Vojni režimi koje je otvoreno podržavala Amerika i koji su se otvoreno ugledali na Treći rajh angažovali su ih za svoje vojne savetnike. Oni su, pored ostalog, učili latinskoameričke seljake veštini sadističkog mučenja. „To što su radili kontraši – podržavani od SAD – u Nikaragvi i naši teroristički namesnici u Salvadoru i Gvatemali nije samo obično ubijanje… novorođenčad je ubijana razbijanjem o stene, ženama su sekli dojke i derali kožu a lica vezivali za stopala da tako iskrvare do smrti, ljudima su sekli glave i nabijali ih na kolje. Cilj je bio da se slome nezavisni nacionalni pokreti i narodne snage koje bi mogle ostvariti istinsku demokratiju“. Isti metodi terora, mučenja i masovnog uništavanja civilnog stanovništva ponavljani su u Hondurasu, Grčkoj, Brazilu, Čileu i, veoma dugotrajno i masovno, u Vijetnamu. Samo na Laos i Kambodžu bačeno je više bombi nego u celokupnom Drugom svetskom ratu. U Panami su 1989. godine bez ikakvog stvarnog povoda, u potrazi za Norijegom, američki avioni sravnili sa zemljom centar grada Paname i pobili masu sirotinje koja je tamo bila nastanjena. U Iraku je bombardovan jedan od najstarijih gradova svetske civilizacije – Bagdad, a u pogođenim skloništima najviše je poginulo staraca, žena i dece. Irački vojnici su masovno ubijani (oko 100.000 mrtvih) upravo onda kad su prestajali da se bore i izlazili iz svojih utvrđenja.
Kada ne ratuju i ne prete oružanom intervencijom licemeri, koji sve više govore o miru, progresu i ljudskim pravima, podstiču druge da se uzajamno satiru i šalju oružje svojim prijateljima bez obzira na zabrane Ujedinjenih naroda. Za vreme građanskog rata u Španiji to su radili Nemci i Italijani, u Bosni, 1995. godine, to rade Amerikanci. Korisnici pomoći su u oba slučaja fundamentalisti ideološke i klerikalne provenijencije.
Zaključak
Države koje se zalažu za „novi svetski poredak“ imaju ogromnu ekonomsku, političku i vojnu moć. Takva koncentracija sile nije nikad viđena u svetskoj istoriji. Pa ipak, izgledi za uspeh tog projekta nisu previše dobri, i to iz sledećih razloga:
Prvo, ceo taj poduhvat je lišen moralne osnove (kao što je bio slučaj i s fašističkim projektom „novog evropskog poretka“). U oba svetska rata jedan element idealizma je bio prisutan u velikom ratnom angažovanju razvijenih zapadnih zemalja. Iako su materijalni interesi i tada bili neprestano u igri, svet je oba puta bio u realnoj opasnosti, pa je moglo izgledati da je osnovni smisao rata u odbrani od „Huna“ cara Vilijema 1914. godine i od Hitlerovih nacista četvrt veka kasnije. Sada je sve suviše ogoljeno i racionalizacije teško uspevaju. Jasno je da se radi o dominaciji, kontroli prostora i brutalnoj pljački. Očevidan je cinizam koji se krije iza lepih fraza o slobodi, ljudskim pravima i demokratiji.
Drugo, tamo gde je vidljiv cinizam, licemerje i grub, sebičan materijalni interes nedostaje motivacija za masovno angažovanje, za preuzimanje velikih rizika i za lično žrtvovanje. Sada je malo ljudi istinski zainteresovano da gine radi tuđih teritorija. Takva masovna spremnost na moguće žrtve neophodna je za uspostavljanje bilo kakvog poretka. Ako ona nedostaje, ideja će se teško pretvoriti u delo.
Treće, izgledi su mali da će jedina postojeća supersila uspeti da sačuva taj status. Ističe vreme u kojem vlada nesumnjiva hegemonija Sjedinjenih Američkih Država. Uzdižu se na istorijskoj pozornici grupacije koje će u 21. veku biti dovoljno moćne da dovedu u pitanje njihovu prevlast. Jedan takav moćni rival će biti Evropa, koja ima veći privredni potencijal nego SAD, ukoliko se stabilizuje i ujedini. Drugi je jugoistočna azijska grupacija, na čelu sa Japanom, koja ima najvišu stopu rasta na svetu. Rusija je trenutno u velikoj krizi, ali ima ogroman potencijal prirodnih bogatstava i, ukoliko se konsoliduje i sačuva od raspada, pripada joj istaknuto mesto u svetskom poretku 21. veka, koji će ipak biti drugačiji nego što američki ideolozi predviđaju.
Četvrti, i najvažniji razlog za veliku skepsu u pogledu budućnosti onoga što je Buš nazvao, a Kisindžer analizirao pod imenom „novi svetski poredak“ jesu velike, relativno skrivene slabosti iza zastrašujuće moćne fasade vodeće supersile sveta. U američkoj ekonomiji već odavno postoje patološke tendencije: redovni godišnji deficiti od oko 300 milijardi dolara, prevelik uvoz i potrošnja, nedovoljna proizvodnja i izvoz. Trka u nuklearnom naoružanju je uništila Sovjetski Savez, ali je i iscrpla Sjedinjene Američke Države. Unutrašnji dug od oko 4.000 milijardi dolara preti stabilnosti celokupnog finansijskog sistema. Dok je još bio uticajan protestantski moral, Amerikanci su mnogo radili, štedeli i živeli relativno skromno. Sad su oni nerazumno veliki potrošači i mnogo slabiji radnici nego nekad. Hedonistički stil života je oslabio društvenu koheziju i ličnu socijalnu motivaciju i stvorio osećanje dezintegracije i anomije zajednice. Stanje školstva, saobraćaja, problemi velikih gradova, porast kriminala i narkomanije zaista ostavljaju utisak da se Amerika „raspada“. Najzad, ta vodeća vojnička sila sveta, posle bolnog poraza u Vijetnamu, teško podnosi gubitak nekoliko desetina ljudskih života.
Tamo gde se naiđe na odlučan otpor i gde zastrašivanje ne uspe, kao kod srpskog naroda, svi planovi padaju u vodu. Zbog toga se s razlogom može reći da „novi svetski poredak“ kao ni fašistička nova Evropa, neće uspeti, i da će svetska istorija 21. veka otići nekim drugim putevima.
