Dobijam viziju da biste o ljubavi danas, dakle, to je.
Ljubav, kakvu je mi poznajemo, počiva na Red Light Street-u. Jes’. Desanka Maksimović je često htjela reći: Ne pipaj, sine, izlog masnim prstima. Odnosno: Ne, nemoj mi prići! Hoću izdaleka
da volim i želim oka tvoja dva.
Jer sreća je lepa samo dok se čeka,
dok od sebe samo nagoveštaj da.
„Neko će reći – školski primjer prekognicije, dobro poznate u parapsihologiji. Ali ne, to je samo poezija. A ona je oduvek bila prekognicija“, Dragoslav Andrić je zaključio probudivši se u bolnici nakon saobraćajne nesreće. Sledio se kad je ugledao šta je bilo poslednje što je napisao:
Pa ćeš kroz semafor proći,
a onda da si mi zdravo
nastavi samo pravo
do kraja noći…
To je anticipacijska uloga stiha i vizije – to je sve jedno te isto. Stih predviđa, stih jednostavno zna.
KAD JE CRKO MARŠAL
Preminula je i srednja klasa, a došlo potrošačko društvo. Tu završavamo s Maršalom, čudno je da ja kao postjugoslovensko dijete pomalo zadrhtim na pomen bravara, ali to činim da vam približim aristokratiju. Kada nema Boga, nema smisla žrtvovati se za bilo šta. Oderati koljena. Ne spavati, ne jesti. Potrošačko društvo je ubilo Boga i dovelo Damiena Hirsta sa izložbom „Nova religija“ koja paradira Zapadnim Balkanom iz nekog razloga, koji nema snagu religijskog i metalingvistike kada razlaže Isusa na postotke i predstavlja to kao instalaciju. Dakle: 33% + 33% + 33% = 99% si idiot, jarane moj Hirste. Hirst mi tu izgleda kao da se igra sa maminom suknjom i pita „Kako mi stoji?“ – tim komentarom veći znalci od mene reaguju na ovakve budalaštine, oni malo upućeniji znaće da parafraziram profesora Dušana Pajina. „Za postmodernu umjetnost, zaliha tradicionalnih simbola religije, mistike ili alhemije, lišena je i doslovnog i metaforičkog značenja, jer predstavlja gomilu ispražnjenih označitelja.“
Ići ću do kraja u negiranju Hirsta, jer se do kraja ići mora; koga ovo zamara neka pređe na sočnije dijelove. „Postmoderna umetnost religijske momente koristi kao deca kad nađu starudije, umoljčane uniforme i potamnela odlikovanja na tavanu. Igrajući se i oblačeći ih, obraća se publici kao ogledalu s pitanjem: ’Kako mi stoji?’ kao da je ‘ovo’ ili ‘ono’, ona simulira fantazmatski stav sa jednim imeniteljem: ‘Let’s have fun’“. Nije Hirst jedini primjer nuklearnog narcizma i neutemeljene samouvjerenosti, ali neka ovde završim.
Aristokratija je preselila. (Nije gramatička greška). Vijernici imaju ekskluzivnu VIP fotelju u Svemiru, to su ljudi koji spremni umiru. Damien Hirst onaj 1% što nije idiot to je egoista. Sve ti najbolje želim, druže, ali idi tamo gdje te ne vrjednuju čak ni tvoji, dakle na Zapad, lutko. Aristokratija je isto što je bila, samo je više nema. Nedostatak talenta je pojeo talenat, bio je gladan. Kultura je cancelled što bi rekli zapadnjačkim slengom, a Ego je etiopijska kategorija.
TO NAS DOVODI DO TEBE DRAGI MOJ ČITAOČE
Ego ti je iz Etiopije, lutkice malena. Što bi rekao Ekrem Jevrić rahmetli „Ti propadaš kulturno“.
Sjedimo na balkonu prijateljevog stana, već je oko četiri i trideset ujutru, lik koji je došao s nama te noći mi pokazuje neku fotografiju: „Evo, izlazim sa njom u četvrtak. Šta kažeš?“. Meni je sve jasno, meni je sve uvijek jasno. Gledam fotografiju, psihoanaliziram; dosadna, nema nikakvih psihičkih poteškoća, jednostavna, otac joj je bio prisutan u djetinjstvu pa nema nikakav specifikum, majka blago problematična, plakaće za tim mojim balkonskim kolegom bez opšteporodične težine na leđima. Dakle, sasvim dosadna stvar, neće biti razbijanja tanjira i sličnih holivudskih stvari koje lično njegujem jer me to jednostavno zabavlja. Volim dramu; ako je nema, nema ni mene, ali to je već moja toksičnost koju svjesno zalivam i čupam korov mogućeg nadolazećeg mira. Nismo svi odrastali u kući u kojoj se bacaju pepeljare pod kosilicu, na primjer? Takve stvari me lično zabavljaju, ali nije svako dostojan ni da ga pepeljara snađe po sred čela. Ne smije da bude dosadan, morao bi da bude ekstravagantno lud i naoružan.
Takve stvari se vide u očima i nazolabijalnoj regiji. Nije džabe Leonardo Da Vinči proučavao anatomiju da rospiji stavi 150 nazolabijalnih mišića pa da se zagonetno smješka njegova Lisa. Sav psihološki profil se vidi u mišićima lica. „A čekaj“ kažem „koliko si patio za prethodnom, dva dana, tri, pet?“. Odgovor je bio krajnje tužan: „Ja bih volio, ja bih najviše volio da mogu patiti“. Potrošačko društvo.
Ja sve to vidim, ništa od toga njega ne interesuje. Ako mu to propadne, ima ih još milion u izlogu Instagrama. Red Light Street. Sve su Tvoje, a ti nisi njihov. Sve su one Tvoje bijelo roblje koje ćeš potrošiti. Skačete iz „veze“ u „vezu“, kad ćete se više svi potrošiti pa da ne bude svijet prepun gada i američkog nemorala koji na Balkanu smrdi još više. Pipaš izlog masnim prstima, karakteristično za Balkanca.
KRVAVA KOLJENA ARISTOKRATIJE
M. mi je nedavno pustila „Otvorena vrata“, epizodu „Otac Teodor“.
U toj epizodi Dragoslav dolazi 93. put (po Miličinoj strogoj evidenciji) da se pomiri sa Katarinom. Kuca na vrata i kaže: „Katarina, ne budi neozbiljna, budi ozbiljna! Ovaj put ću da uradim ono…“. „Šta ćeš da uradiš, Dragoslave?“
„Ubiću se!“
Potom skače sa prozora i zvoni na vrata prerušen u oca Teodora da sam sebe sahrani. I opet osvoji Cakanu.
I šta, ne podsjeća vas to na nešto?
Na dobar komad budale, izvijesno. Ali ne, to je samo aristokratija krvavih koljena. Ona koje nema.
NEKO PATI NA MOM BALKONU
Ali, kako da vam kažem, u mom stanu je sinoć bio lom jer je došao neko ko se napio od muke, životne. Ja, kao dobar domaćin, nosim Vranac i lažem gosta kako je to najbolja berba, iako jeste, ali te riječi su značile nešto drugo što im je davalo tu lažnu notu: od ovog vina i ni od jednog drugog će ti biti bolje i sve ćeš zaboraviti. Govorim: „Ima ih još, svi su oni Tvoji“… Čekamo sabah sa šejtanom?
