Popularni film Forest Gamp kazuje priču o istoimenom junaku koji pored manjka socijalne inteligencije ima i defekt u vidu funkcionalnosti nogu. U tom kontekstu valja napomenuti da u jednom delu filma mali Forest Gamp zastaje ispred izloga u kome se prodaju televizori, dok ga majka odvlači od TV prijemnika i poklapa mu rukama oči, u izlogu se pojavljuje Elvis Prisli kako igra čuveni pokret što su, podsećamo, i u bivšoj Jugoslaviji uvežbavali takođe filmski junaci Bane Bumbar i njegov prijatelj Čombe dok se se pripremali za odlazak na okretne igre na terenima Kalemegdana. U očajnom stanju, jer mu proteze stežu noge, Forest pokušava da imitira idola sa TV ekrana, u nekom trenutku mu uspeva, a onda trči, trči i trči…
Jedna od interpetacija simbolične scene kada Forest Gamp skida proteze, mogla bi biti da „okovi“ na nogama predstavljaju sve stege pod kojima su živele generacije rođene u Americi pre Drugog svetskog rata, a skidanje tih naprava, odbijanje starih vrednosti i formiranje novog ukusa po meri mladih, njihovih pokreta i subkultura u posleratnom periodu.
Talasi promena zahvatili su i drugu autoritarnu Jugoslaviju, pod Josipom Brozom Titom, i iako su u jednom trenutku tadašnje vlasti bile „zabrinute“ za socijalističku omladinu, rokenrol se ipak primio među građanima. U oscilacijama, čini se da u današnjici rokenrol pokazuje poslednje trzaje, pre nego što se vrati u „more“ ili ostane u čamcu istorije. U toku tih oscilacija pojavljivali su se i nestajali bendovi širom nekadašnje Jugoslavije, ali je nekako Bijelo dugme bilo konstanta kada je reč o popularnosti. To dokazuje i novinarskim rečnikom rečeno „Jugoslevenski Vudstok“, tj. koncert priređen kao svojevrsni oproštaj Gorana Bregovića od publike, budući da je morao na služenje vojnog roka; dešavanje je organizovano na području beogradskog Topčidera u blizini Hajdučke česme, a o broju ljudi koji je te 1977. godine slušao omiljeni rokenrol sastav još uvek kolaju različiti podaci, mada „upućeni“ tvrde da je koncertu prisustvovalo između 40.000 do 120.000 posetilaca.
Svaki istorijski period ima svoje heroje i antiheroje, ali se o njima može diskutovati tek nakon nekoliko decenija kako bi se na valjani način sagledali svi parametri koji učestvuju u kreiranju jednog vremenskog razdoblja, sa svim krakteristikama što ih krase. Dakle – stižemo do srži naše teme – ono što je Bijelo dugme bilo sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, danas su Jasmin Fazlić (Jala) i Amar Hodžić (Buba Corelli). Osim što su i Dugme i ovaj dvojac iz istog grada (Sarajevo), povezuje ih i popularnost, kao i trendovi koje prate. Pojam atraktivnosti među ljudima je promenjen, ali ne u tolikoj meri da je neprepoznatljiv, već se danas većina stvari posmatra iz prizme društvenih platformi, poput Instagrama ili Youtube-a, koliko je pratilaca, pregleda, odnos sviđanja i nesviđanja, komentara. U vreme „dugmića“ sve je, donekle, bilo neizvesno, ali se takođe računalo na broj prodatih ploča ili kaseta i posetu na koncertima. I jedni i drugi se mogu hvaliti činjenicom da su, nazovi, ultapopularni. Kvalitet i onih i ovih je, prema mišljenju „upućenih“, na minimumu; postoje, istina, kritičari i kritizeri pomenutih muzičkih izvođača, ali se zahvaljujući novim metodama na platformi Youtube, pesme ne moraju nužno pevati u sebi, već postoji mogućnost prikrivanja sopstvenog identiteta, pa se umesto pevušenja u nekakvom ćošku, danas, zahvaljujući toj mogućnosti, dernja na sav glas, bez straha od osude većine što se gnuša i jednih ili drugih. Istini za volju, pored nabrojanih sličnosti, muzički pravci nisu isti, mada su i starije i mlađe Sarajlije izvorni muzički pravac kome pripadaju obradili i dodali nešto svoje, ono što, kako se misli, pripada svima na prostorima od Vardara do Triglava, ali i šire. To je melos sa prizvukom pastirskog roka, još više i orijenta. Izgleda da je to ključ uspeha.
Ako bismo pratili genezu rokenrola, odnosno muzike posle Drugog svetskog rata, kretali bismo se od rokenrola, svih njegovih oblika, kao i panka i njegovih podizvođača i pravaca, išli preko popularne muzike i došli do repa, odnosno nove vrste ovog muzičkog žanra, trepa, u osnovi istog kao i njegov „stariji brat“. Svaki od ovih pravaca u muzici predstavljao je jednu, svojevrsnu vrstu bunta ka nečemu prethodnom. U tekstovima i agresivnoj muzici naslućuje se ovako nešto, ali i način modnog oblačenja i stajlinga se ne može zapostaviti. Od zalizanih pevača u odelima, preko dugokosih znojavih maljavih muškaraca, do čirokane i kožnih odevnih predmeta, nastavlja se dalje do jeftinog izgleda kod žena i predatorskog izgleda (u seksualnom smislu) kod muškaraca, sve do malo spuštenih pantalona i bar jednog broja većih dukserica, sve do današnjice u kojoj su „svetski“ brendovi glavni pokretači i ulaznice za mnoge događaje. Današnji bunt mladih oličen je, mogli bismo konstatovati, u hedonizmu, u nečemu za što se misli da bi trebalo, a bez jasnog putokaza, dok je jedan od puteva na tom pravcu – ne povinovati se sistemu, prezir ka državnim institucijama (često se, primera radi, pogrdno govori naročito o policiji), ali i izvesnim autoritetima društva. U tom smislu, nije redak i oksimoron među novijim izvođačima trep muzike kako bi pesma bila pevljiva i naizgled poučna, ali i dobila na ritmici, što je bio slučaj i u rokenrol muzici u Jugoslaviji.
„Seks, droga, rokenrol“, krilatica pod kojom su stvarali mahom svi rokeri, bila je zamka, ali i strast i želja kojoj se težilo. Da li se danas šta promenilo? Ništa, osim poslednjeg pojma u paroli. Danas je trep muzika ono što je bio rokenrol, bunt, osećaj jedinstvenosti, unikatnosti, način prepoznavanja u društvu, nerazumevanje za mlađe generacije od starijih, stvaranje i na kraju popularnost; sve to na ovdašnjim prostorima pokazuju i dokazuju Jala Brat i Buba Corelli.
Kroz uporednu analizu Bijelog dugmeta i dvojca Jala i Buba može se, po svoj prilici, posmatrati i društvo, ali i politika, pa i dominantne ideologije na prostorima (bivše) Jugoslavije. Moto Komunističke partije tj. SKJ – „bratsvo i jedinstvo“ bio je snažan, efikasan i prodoran. Ofanzivna odbrana. Čuvari popularnog slogana u dominantnoj kulturi u periodu druge polovine 20. veka bili su muzičari Bijelog dugmeta. Branili su slogan do poslednjeg daha. Sličnost, ali i razlika u primeru današnjih najpopularnijih Sarajlija jeste ta da i oni brane dominantnu ideologiju (nacionalizam) što u svim bivšim republikama Jugoslavije polako dostiže izvestan zenit.
Različite ideologije, ali isti zadatak, reklo bi se.
To je teret vremena ili, možda, svih vremena!
A žal za tim vremenima, ili jednostavnije, vremenom, biće vidljiva tek onda kada današnje generacije budu imale sinove i kćeri!?
