Ovoga mi krsta imam jednu sentimentalnu epizodu koja se desila na peronu broj 29 sada već pokojne beogradske autobuske stanice. To je jedna simbolikom nabrekla životna storija koja uključuje ljubav prema ženi, ljubav prema otadžbini i uopšte jako geopolitičko prožimanje. Već sam nakon svog zašećerenog nostalži fejsbuk posta etiketiran kao reakcionarni petit bourgeois i Miketić za bogate tako da oklevam da dodatno razblažavam poentu ovog pisma čitalaca svojim malograđanskim dogodovštinama. Nije sad vreme za buđavluk.
Poslednji radni dan BAS autobuske stanice, u subotu 28. septembra, bio je još jedan praznik srpske demokratije u kojem smo svi odigrali svoje arhetipske uloge. U nedostatku mogućnosti da makar i simbolički utičemo na najvažnije svetske procese pa čak ni ove naše lokalno komunalne, sve što nam je preostalo je tinejdžersko naguravanje oko reakcija na pomenute odluke niskog nivoa. Na žalost ovih dana ta se razmena mišljenja i uvreda uglavnom prelama samo na Vučićevoj osi. Istrajni ali zaista duševno oštećeni mrzitelji Vučića uskočili su u sada već tradicionalni vozić ispižđenih i razočaranih građana dok su njihovi heterogeni ”protivnici” zauzeli busiju iz koje nije teško ispaljivati otrovne strelice relativno zdravog razuma.
Pa opet to lupanje dandara, gurkanje i napušavanje je nešto što moramo da radimo i u tom smislu mi je drago da kroz srpski narod i dalje teče nešto malo životnih sokova. Iskoristio bih ipak ovu priliku da vratim nešto malo vode na svoju malu teorijsku vodenicu.
Dakle, kao što sam rekao u svom vešto sročenom statusu, ne suzi meni oko zato što moja mladost odlazi u zasluženu penziju ili zato što je narušena urbana statika lepog Beograda. Malo sam sentimentalan zato što je BAS autobuska stanica bila jedno od poslednjih svetilišta SRJ estetike. Pretpostavljam da je svakome jasno o čemu govorimo, ali ako ima onih koji ne razumeju da pojasnim da mislim na… neprijatno mi je što koristim ovu reč ali… IDIOSINKRATIČKI dizajn enterijera i javnih prostora koji je nastao za vreme postojanja države Savezna Republika Jugoslavija. Banalizovano do groteske u pitanju je mizanscen koji znamo iz univerzuma Srećnih ljudi, Porodičnog blaga i televizijskih studija Palme i Trećeg kanala.
Mučena SRJ, najlepša i najpoštenija država naših naroda i narodnosti stvarala je u izrazito nepovoljnim tržišnim uslovima tako da je kapitalnih projekata u pejzažnoj arhitekturi bilo relativno malo. Ako ne računamo objekte visokogradnje, u Beogradu nam je preostalo tek nekoliko arheoloških nalazišta gde možemo napipati naš jedini pravi fin de siècle koji bi mogli da opišemo kao sirotinjsku interpretaciju dizajnerske Memfis grupe.
Podzemna stanica Vukov spomenik krunski je dragulj ovog izraza ali je na žalost već duže vreme u nekoj vrsti palijativne nege. Pretpostavljam da će svoj život nastaviti kao SNS-rebrendirana stanica metroa, ako se ovaj ikada bude izgradio. Nešto malo više životne aktivnosti ima po malim tržnim centrima, nekadašnjim žilama kucavicama šverca i druge sive ekonomije. City pasaž, nekada Herods našeg detinjstva, sada je beživotniji od Potemkinovih solitera u Beogradu-na-vodi. Ostatak umornih i zapuštenih tržnih centara (Lomina, Staklenac, Požeška,…) odavno su zamenili svoj originalni enterijer za ogromne LED panele MocartBeta i Meridiana.
Zahvaljujući svom monopolskom položaju kao i zbog izvesnog i još odavno oročenog kraja života, zapišana i neugledna BAS stanica je uspela da ostane mala pulsirajuća enklava tog sada već antičkog dizajna. Na malo mesta u gradu ste mogli da vidite takve arhitektonske kombinacije od kojih bi i Etore Sotsas zanemeo. Najveća sala za kupovinu karata bila je raščlanjena stubovima boje lososa, tim kraljevskim pigmentom koji je gospodario molerskim portfolijom zlatnih devedesetih. Stubovi u specifičnoj balkanskoj verziji dorsko-jonskog stila bili su opervaženi debelom mesinganom lajsnom. Bojim se da današoj omladini teško može da se dočara šta je značio mesing u enterijeru tokom devedesetih. Nešto slično onome što mlečnoprovidni oniks znači danas. Pultovi na kojima su se habali laktovi miliona znojavih putnika bio je optočen vrlo specifičnom vrstom granita rozikasto-graoraste boje sa šarom sitne granulacije. Zakunuo bih se da je to isti materijal od kojeg su nekada pravljeni stolovi u MekDonalds restoranima, koji su uzgred budi rečeno još iz Slatko od snova perioda takođe udžbenički primer SRJ porna. Dodatnu živinu unosi veoma krupni raster ukrasnih plafonjerki kao i konstruktivni stubovi same dvorane koji su imali neku vrstu Versaće šare napravljene od neonskih mini panela. Na ulazu u ovaj renesansni grotto, sasvim u duhu južnjačkog hedonizma nalazila se fontana sačinjena od parčadi sige sa kojih se voda slivala u omanji bazenčić dok se na zidu patinira ogromni logo stanice izrađen od masivnog mesinga ili bakra.
I sad dok ovo pišem pretpostavljam da je sva ta materijlno-nematerijalna baština na putu za Vinču ili neku drugu deponiju. Očigledno je da zbog toga niko neće proliti more vrelih suza ali ne mogu da se otmem utisku da ćemo uspeti da spasimo crveni kiosk, verovatno i neke hale beogradskog sajma, ložionicu, vodotoranj, Staro sajmište pa čak i ad-hok napravljen nacistički most. Jedino će SRJ dizajn da napusti ove tri dimenzije koje imamo i preseli se u imaginarijum Siniše Pavića.
Pa ipak sa nevidljivom rukom tržišta nema raspravljanja. Idemo dalje u nove pobede, nova autobuska stanica zahteva nova napušavanja, nove žalopojke i nove životne dogodovštine i razume se da ćemo u tome svi predano učestovati. U svoja četiri zida ipak nećete moći da me sprečite da plačem za izgubljenim vremenom.
