Nakon poraza u najvećem sukobu u ljudskoj istoriji i prvom i jedinom upotrebom nuklearnog oružja, društvo u posleratnom Japanu našlo se u moralnoj krizi. Jedini izlaz iz te krize bilo je stvaranje novog Japana, fokusiranog na pacifizam i mirovnu politiku. Ustav Japana direktno tvrdi da se japanski narod „zauvek odriče rata kao suverenog prava nacije“. Ovakvi stavovi su prisutni i u takozvanom „mirovnom obrazovanju“, pristupu u japanskim školskim sistemima sa vrlo jednostavnom idejom: obrazovati decu o idejama mira, pacifizma i tolerancije, bez usađivanja mržnje i želje za osvetom. Druga ideja predstavlja cilj koji je naročito teško ispuniti, budući da je izbegavanje negativnih emocija usmerenih protiv doskorašnjih neprijatelja ogroman izazov za bilo koji narod, uključujući i Japance. Za mirovno obrazovanje, ne treba uperiti prst na neprijatelja, već na samu ideju rata, te staviti akcenat na ljudske žrtve i predstaviti rat kao ono što jeste, a to je najveća i univerzalna ljudska tragedija. Ipak, školski sistem nije jedini koji obrazuje ljude o patnji rata, već bitnu ulogu imaju i nevladina društva, mediji i umetnici, što u znatnoj meri uključuje i kinematografiju.
Rat se u japanskoj posleratnoj kinematografiji retko koristi kao osnova za akcione, herojske filmove. Umesto toga, služio je upravo pomenutoj svrsi: rat kao tragedija, horor, trauma koja iz korena menja ljude. Film ima svoju ulogu u moralnom i društvenom preispitivanju, koje je bilo neophodno posleratnom japanskom društvu. Ožiljci rata su bili još uvek sveži, pogotovo zbog atomskih bombi. U Hirošimi, u kojoj je u jednom momentu temperatura dostigla preko 3 hiljade stepeni celzijusa i ubila preko 140 hiljada ljudi, izgrađen je Memorijalni park mira, sa Memorijalnim muzejem mira. Antiratni film „Deca Hirošime“ ima posvećeni pano u stalnoj postavci muzeja kao prvo filmsko ostvarenje koje je prikazalo događaje koji su se desili šestog avgusta 1945. godine.
Film „Deca Hirošime“ režirao je Kaneto Šindo 1952. godine. Šindo, koji je i sam iz Hirošime, angažovan je od strane Japanskog sindikata nastavnika da adaptira skup svedočanstava devojčica i dečaka o atomskoj bombi, koji je objavljen pod nazivom „Deca atomske bombe“. Film prati profesorku Tekako, rodom iz Hirošime, koja se vraća u svoj rodni grad da poseti porodični grob. Tokom posete se sreće sa poznanikom Ivakičijem, starijim čovekom koji je „hibakuša“, izraz koji se koristi za ljude koji su preživeli eksploziju. Ivakiči je u ratu izgubio sina, a atomska bomba mu je oduzela vid, zbog čega nije sposoban da radi i da se brine o svom unuku Taru, kojeg je ostavio u sirotištu. Taro, kao i na stotine druge dece koja su ostala bez porodice, su centralna tema ovog filma.
Scena detonacije atomske bombe je svesno fokusirana na jutarnju svakidašnjost. Ljudi idu na posao, deca se pakuju za školu, ali nelagodu uvodi konstantan zvuk otkucavanja sata i povremeni kadrovi kazaljki koje prikazuju da se bliži vreme. Nakon što sat pokaže 8:15, bljesak pretvara normalno jutro u scene golih, krvavih ljudi, razorenog grada, uvenulog cveća, a zvuk sata zamenjuje plač dece. Posledice bombe se primećuju u svakom liku, u vidu slepila usled eksplozije ili sterilnosti i bolesti od radijacije.
Tekako posećuje svoju učenicu Tošiko, koja je na samrti zbog radijacije. Tošiko tokom njihovog razgovora izgovara „verujem da mi najbolje znamo koliko je rat strašna stvar. Rat je pakao“. Slepi Ivakiči, u nagonu besa, proklinje rat i bombe i spaljuje svoju kuću, ali nam film ne pokazuje direktno da li je kuću zapalio namerno ili ne. Ovo se može razumeti kao metafora za Japan i japansko društvo, koje je svojim vojnim ambicijama i agresivnim militarizmom dovuklo rat na sopstvenu teritoriju. To je direktna podrška ideji mirovnog obrazovanja da ne treba svaliti krivicu na neprijatelja, već na sam rat.
Iako je film doživeo veliki uspeh i u Japanu i inostranstvu, uključujući i prikazivanje na Kanskom filmskom festivalu, deo Japanskog sindikata nastavnika nije bio zadovoljan. Kritikovali su film zbog preterane sentimentalnosti i straha od politizacije teme. Tako je došlo do stvaranja druge adaptacije, pod nazivom „Hirošima“, koja je izašla godinu dana kasnije pod rediteljskom vizijom Hidea Sekigave. Sekigava i Šindo su se znatno razlikovali u pristupima i u poruci koju film treba da pošalje. Dok je Šindo stavljao akcenat na tugu i tragediju rata, Sekigava je želeo da prikaže bes koji gaji zbog atomske bombe.„Hirošima će sada postati grad leševa“, izrečeno je u govoru naratora kojim ovaj film počinje. Scena detonacije i neposrednih dešavanja je dugačka, mukotrpna, bez spektakla i dramatizacije. Standardna pripovedačka struktura se u toj sekvenci gubi i gledaoci su uvučeni u potpuni haos ljudi koji lutaju naokolo, okruženi ruševinama, vatrom i dimom. Sekigava je angažovao prave „hibakuše“ kao statiste za ovu sekvencu. Otprilike jedna četvrtina filma je posvećena prikazivanju živopisnog nasilja i stradanja.
„Hirošima“ je kritikovana kao antiamerički film, što se direktno protivi početnoj ideji mirovnog obrazovanja. Ipak, ovaj film nudi mnogo više od toga. Sekigava glasno kritikuje, ne samo Sjedinjene Države već i japansku Vladu iz tog vremena, prikazivanjem načina na koji se vojna vlast ophodila prema ljudima u Hirošimi. Zbog toga je pogrešno gledati na ovaj film samo kao na jednodimenzionalno prikazivanje bombardovanja kao animozitet prema Americi. Film je veoma uspešan u prenošenju užasa rata gledaocima, što stoji iznad svih političkih elemenata. Dugačke i bolne scene ipak stavljaju do znanja da to toga više nikada ne sme doći. Jedno kasnije ostvarenje japanske filmografije će direktnije povezati ideju pacifizma nakon suočavanja sa ratom, a to je film „Burmanska harfa“.
„Burmanska harfa“ je film iz 1956. godine, u režiji Kona Ičikave. Dok se prethodna dva filma bave atomskom bombom, Ičikava u ovom filmu za glavnog lika ima japanskog vojnika Micušimu, koji je zajedno sa svojom jedinicom u okupiranoj Burmi. Ovaj film govori o moralnoj transformaciji japanskog vojnika i okretanju pacifističkim idejama budizma nakon suočavanja sa ratnim traumama. Još u prvom činu filma Micušima i ostali vojnici saznaju da je rat gotov i da je Japan kapitulirao, nakon čega se predaju Britancima. Micušima je zatim poslat kod druge japanske jedinice koja nastavlja borbu da bi ih naterao da se predaju, nakon čega sledi centralna scena o filozofiji ovog dela.
Stav Micušime, koji veruje u to da je nastavak borbe uzaludan i da će poginuti, sukobljava se sa pogledima ponosnih japanskih vojnika koji odbijaju da žive uz sramotu predaje i žele borbu do smrti, a Micušimu nazivaju kukavicom koji ne može da bude pravi Japanac. Nakon što nastavljaju borbu sa Britancima, svi do jednog bivaju ubijeni, osim Micušime, koji ostaje bez svesti. On se budi, okružen beživotnim telima, i na putu nazad nailazi na još mnogo tela stradalih. Micušima se usled ratnih trauma okreće budizmu i posvećuje svoj život sahranjivanju poginulih. Lik Micušime je ideal mirovnih vrednosi, koji je od vojnika postao radikalni zagovornik mira. Na tom putu se sukobio sa zagovornicima militarizma i (za njih) herojskog žrtvovanja, koji su na kraju zaista i postali žrtve sopstvenih uverenja. Ni ovaj film ne preskače jezive scene stradanja, sa kadrovima tela koji proganjaju Micušimu.
Još jedan film vredan pomena je dobro poznati animirani film Studija Gibli iz 1988. godine, „Groblje svitaca“. Reditelj Isao Takahata je institirao na tome da ovo nije antiratni film, već kritika autoritarnog društva i društvene izolacije glavnih likova. Glavni likovi su četrnaestogodišnji Saita i njegova četvorogodišnja sestra Secuko, koji su izgubili majku tokom bombardovanja i primorani su da žive sa tetkom. Ideja Takahate se najdirektnije vidi u odnosu dece sa tetkom, koja na njih gleda kao na teret koji, za razliku od njenog muža vojnika, nikako ne doprinosi ratnim naporima. Saito i Secuko odlaze od nje da žive sami u pećini, koja je uveče puna svitaca. Iako se veoma teško snalaze za hranu, Saito odbija da se vrati kod tetke.
Tetka koja meri vrednost čoveka u odnosu na njegov doprinos ratu, i Saita koji se vodi sopstvenim ponosom, kao i vojnici u „Burmanskoj harfi“, odlike su društva koje je preduboko potonulo u militarizam i dovelo do nesagledivih posledica. To je ključna namera Takahate. Iako on ovo nije zamislio kao eksplicitno antiratnu poruku, nemoguće je ignorisati da je film apsolutno obavijen ratom. Za razliku od prethodnih filmova, scene ratnih užasa su ovde znatno ređe i nisu u fokusu, već se ovde rat podrazumeva i daje osnovu za ostatak priče. Činjenica da je film animiran daje na težini ovom filmu. Animacija se uklapa u simpatične i detinjaste scene sa malom Secuko, ali to preseče kontrast dečijih stradanja i njenog pitanja „zašto svici tako brzo umiru?“
Japanska kinematografija svojim realizmom jasno stavlja do znanja da je njena uloga komplementarna sa mirovnim obrazovanjem. Ratno herojstvo oblikovano od strane militantnog nacionalizma se raspada kada se suoči sa posledicama. Te posledice se pojavljuju u vidu neprihvatljive cene u ljudskim žrtvama, koju su mnogi shvatili tek kada je bilo prekasno. Pomenuti filmovi, bilo kroz tugu, bes ili kajanje, imaju isti cilj. Likovi kao što su Micušima ili Ivakiči ličnim iskustvom potvrđuju uvodne reči japanskog Ustava: „odlučni smo da nas nikada više neće pogoditi užasi rata“.
