Ovaj tekst će se baviti paralelama geopolitičke i interne situacije u Sjedinjenim Američkim Državama u periodu pred početak invazije na Irak, i dvadeset godina kasnije, vojne agresije na Iran. Biće korišćeni uvidi Dejvida Harvija iz knjige “Novi imperijalizam” (napisane u predvečerje invazije na Irak).
Harvijeve teze služiće kao teorijska potpora objašnjavanja značaja koji Bliski istok, u kontinuitetu (više) od pola veka, ima za imperijalne ciljeve Sjedinjenih Država, kao i to kako se takve vojne akcije “pravdaju” kao mirnodopske misije – unutar njihovih granica i u svetu.
Unutrašnje kontradikcije: Uzroci geopolitičkih pretenzija SAD
Sjedinjene Države su jedinstven primer interkulturalnog “meltingpot” društva doseljenika sa svih strana sveta, pokretanog izrazito kompetitivnim individualizmom koji neprestano revolucioniše društveni, ekonomski i politički život zemlje. Usled tih okolnosti, demokratija je ovde hronično nestabilna, a upravljanje njom teško, ako ne i nemoguće, osim posredstvom koruptivnog delovanja finansijske moći. Hana Arent je takvo građansko društvo opisala na sledeći način:
“Pošto je moć suštinski samo krajnje sredstvo, zajednica zasnovana isključivo na moći mora se raspasti u spokojstvu reda i stabilnosti… Samo sticanjem više moći ona može da garantuje status quo; samo neprestanim širenjem moći i samo procesom akumulacije moći ona može ostati stabilna…
Hobs u teoriji prirodne države otelovljuje potrebu za akumulacijom moći ‘situaciju neprestanog rata’ svih protiv svih, u kojem pojedinačne države ostaju neprijatelji kao što su bili njihovi pojedinačni podanici pre nego što su se podredili autoritetu Države. Ta uvek prisutna mogućnost rata garantuje Državi izgled trajnosti jer joj omogućava da poveća svoju moć na račun drugih država.”
Hegel u “Filozofiji prava” zapaža kako unutrašnje kontradikcije koje se manifestuju kao gomilanje bogatstva, s jedne strane, i stvaranje armije prosjaka, s druge, primoravaju buržoasko društvo da rešenja traži u spoljnoj trgovini i kolonijalnim/imperijalnim praksama.
U skladu sa navedenim uvidima, Sjedinjene Države još od kraja XIX veka usavršavaju načine da očevidnost svojih teritorijalnih dobitaka i osvajanja sakriju iza maske vanprostornog univerzalizma sopstvenih vrednosti, koristeći retoriku koja je konačno kulminirala pojavom koja se danas opisuje kao “globalizacija”.
Zbog toga što se i sama Amerika oslobodila sopstvenom borbom za nezavisnost, bilo je potrebno razviti sredstva imperijalne dominacije koja nominalno uvažavaju nezavisnost drugih država, ali omogućuju uspostavljanje kontrole. Unutar granica “slobodnog sveta”, Sjedinjene Države su instrumente mešavine trgovinskih privilegija, patronata, klijentelizma i “prikrivene” prinude, primenjivale u okvirima bilateralnih odnosa. Posvetile su se izgradnji međunarodnog poretka otvorenog za trgovinu, ekonomski razvoj i brzu akumulaciju kapitala u skladu sa kapitalističkim načelima, i tako se pozicionirale kao centralno čvorište sa dobro razvijenim vezama sa mnoštvom zemalja širom sveta.
Moguća pretnja udruženog delovanja koja bi ugrozila dominaciju američke moći neutralisana je strategijom “zavadi pa vladaj” (Responsibility to Protect, peace through strength). Individualni aranžmani za svaku zemlju ponaosob umanjili su njihovu kolektivnu autonomiju.
Geopolitika i spoljna politika: Bliski istok
“Bilo to Irak ili Iran, moramo uzeti u obzir geopolitički kontekst i značaj koji Bliski istok u celini ima za globalni kapitalizam.
Onaj ko bude kontrolisao Bliski istok kontrolisaće globalni protok nafte, pa tako i globalnu ekonomiju, bar u doglednoj budućnosti… kontrola Bliskog istoka, koji se vidi kao deo stare Britanske imperije, presudno je važan za ekonomsku, vojnu i političku kontrolu planete – između ostalog i zbog toga što se tu nalaze najveće poznate zalihe nafte na svetu.”
Počevši od 1945. godine, angažman Sjedinjenih Država u regionu Bliskog istoka je sve naglašeniji, a već pedesetih godina Sjedinjene Države započele su seriju “tajnih” operacija u regionu. Najpoznatiji primer je rušenje demokratski izabrane Mosadekove vlade (koja je nacionalizovala strane naftne kompanije u Iranu) i instaliranje na njegovo mesto iranskog šaha i njegov diktatorski režim 1953. godine uz pomoć CIA-e.
Zahvaljujući objavljenim izveštajima britanske obaveštajne službe, danas pouzdano znamo da su SAD imale spremne planove za okupaciju naftnih polja u Saudijskoj Arabiji, Kuvajtu i Abu Dabiju još u vreme naftne krize 1973. godine. Kraj osamdesetih je važna prekretnica, jer od tada angažman Sjedinjenih Država uključuje i direktno vojno prisustvo u ovom regionu.
Sasvim slučajno, prema većini procena, tempo eksploatacije svetske nafte je baš osamdesetih nadmašio tempo otkrivanja novih nalazišta – dok se jedino za naftna polja u Iranu, Iraku, Saudijskoj Arabiji, UAE, Kuvajtu i Venecueli može sa sigurnošću tvrditi da će trajati još najmanje pedeset (odnosno trideset godina od momenta kada Harvi piše).
Irak – na putu nafte i demokratije
U skladu sa početnom tezom kako Sjedinjene Države održavaju svoju nadmoć na svetskom nivou – preferisanjem isparcelisanih država, naročito na Bliskom istoku – više američkih administracija bilo je opsednuto strahom od uvećavanja moći Iraka i rađanja potencijalno opasnog panarapskog pokreta.
Još od ranih 1990-ih, sa geostrateške tačke gledišta za SAD, Irak je već dugo bio na listi za odstrel. U planovima za rušenje režima u Iraku otvoreno se tvrdi da bi uticaj jedne demokratske (proameričke) vlade blagotvorno delovao na čitav region i druge slične režime. Harvi tačno predviđa 2001. godine kako su Iran i Sirija očigledne sledeće mete širenja demokratije.
Harvijeva analiza imperijalnih ambicija SAD ne bi bila potpuna bez uvida u unutrašnju krizu samog američkog društva. Još devedesetih godina prošlog veka, američko građansko društvo postajalo je sve manje građansko – fragmentiralo se i raspadalo zastrašujućom brzinom, nezaustavljivo tonući u besciljni i besmisleni haos privatnih interesa, upravo onako kako je Hana Arent predvidela.
Početkom 2000-ih SAD su se nalazile u teškoj situaciji. Recesija je počela u prvoj polovini 2001. godine i nije pokazivala znake posustajanja, stopa nezaposlenosti je rasla, a ekonomska nesigurnost bila je gotovo opipljiva. Bušovoj popularnosti i pobedi u kampanji 2000. godine najviše je doprinelo obećanje da će građanskom društvu koje propada vratiti pouzdan moralni kompas, te da će uspostaviti i održavati red, kako u zemlji tako i na svetskoj sceni.
U jednom izveštaju iz 1999. godine rečeno je da bi za opravdanje akcije na Irak pred domaćom i inostranom javnošću bio potreban katastrofalan i katalizujući događaj uporediv sa napadom na Perl Harbor. Prilika se konačno ukazala 11. septembra 2001. godine. Na insistiranje Sjedinjenih Država, i uz zapaženu podršku Britanije i Španije, vojna akcija protiv Iraka je otpočela 20. marta 2003. godine. Politički kolaps republikanaca tada je sprečila tek duboka solidarnost, na ivici nacionalizma, proizvedena događajima od 11. septembra.
Irak se nakon tog događaja predstavio kao jedan od stubova “osovine zla” i najveći deo američke javnosti prihvatio je ideju da su Al Kaida i režim Sadama Huseina povezani, kao i to da je Sadam dovoljno opasan i podli neprijatelj kao opravdanje na pokretanje vojne kampanje za njegovo rušenje.
Neokonzervativci koji su tada bili na vlasti očekivali su obnovu Iraka na način koji je primenjen u Japanu i Nemačkoj posle Drugog svetskog rata. Irak će se otvoriti za slobodan kapitalistički razvoj čiji je konačni cilj stvaranje bogatog konzumerističkog društva sličnog društvima na Zapadu, koje bi trebalo da posluži kao model za ostatak Bliskog istoka – dok će se Iračka nafta koristiti za finansiranje obnove i pokrivanje dela troškova rata.
Tramp i Iran: vraćanje istog
Dve decenije kasnije, scenario se ponavlja. Trampova administracija suočava se sa sličnim unutrašnjim tenzijama, a ponovo se kao „srećna okolnost” pojavljuje vojna intervencija – ovog puta na Iran.
Analitičari upravo ovih dana izveštavaju da se američki core oil reserves (ključna nalazišta u Teksasu i Novom Meksiku) približavaju iscrpljenju, i da će proizvodnja u SAD dostići vrhunac u martu 2026. – upravo u trenutku kada se pokreće invazija na Iran. Kako se američki resursi troše, a marginalni troškovi proizvodnje rastu, Bliski istok – sa svojim neuporedivo jeftinijim rezervama – ponovo postaje strateški prioritet.
U obraćanju naciji 28. februara 2026, predsednik Tramp direktno je pozvao iranski narod na rušenje vlasti, i eksplicitno povezao napad sa slobodom iranskog naroda, poručivši im: „Narodu Irana večeras poručujem da je čas vaše slobode na pomolu. Ostanite u skloništima… Kada mi završimo, preuzmite svoju vladu. Biće vaša.” Ovim rečima administracija otvoreno je potvrdila da se vojna intervencija vidi upravo kao sredstvo za nametanje demokratskih promena. Vins Voren, izvršni direktor Centra za Ustavna prava, navodi kako “Tramp izgovara naglas stvari koje je Bušova administracija radila iza zatvorenih vrata”.
Onako kako je Buš svoj rat pravdao moralnim načelima, tako i danas, prema svedočenjima vojnika, pojedini komandanti trupama poručuju da je bombardovanje Irana „deo većeg Božijeg plana”. Prema izveštajima podnetih žalbi, vojsci se govori da je tekući rat deo biblijskog plana koji treba da dovede do kraja sveta kakvog poznajemo, odnosno Armagedona (pri čemu se citira Knjiga Otkrovenja) a Tramp se predstavlja kao oruđe Isusa Hrista, izabran da „zapali vatru signala u Iranu” i time označi početak kraja.
Evropljanima nije lako da shvate da približno jedna trećina stanovništva SAD čvrsto veruje u Apokalipsu, što implicira spremnost da se prihvate svi užasi ratovanja (naročito na Bliskom istoku) kao priprema za ostvarivanje Božje volje na zemlji. Kao i pre dvadeset godina, i danas se većina pripadnika oružanih snaga SAD regrutuje iz južnjačkih država, gde su takvi stavovi dominantni.
Ovakva retorika nije ograničena samo na vojne komandante. Konzervativni komentatori su još početkom 2000-ih pružali snažnu podršku Šaronovom nasilju nad Palestincima – takođe u nadi da će taj sukob doneti Armagedon i drugi Isusov dolazak. Dakle snažna i nepokolebljiva podrška Izraelu dodatno učvršćuje američko prisustvo u regionu, bez obzira na njegovu politiku prema Palestincima.
Američki ambasador u Izraelu Majk Hakabi nedavno je u intervjuu za Takera Karlsona izjavio da bi Izraelu „bilo u redu” da uzme svu teritoriju od Nila do Eufrata, pozivajući se na Knjigu postanka i obećanje dato Avramu. Na pitanje da li Izrael ima pravo na tu teritoriju, odgovorio je potvrdno – ignorišući činjenicu da se na tom prostoru danas nalazi više suverenih država i miliona ljudi koji nemaju nikakve veze sa biblijskim narativom.
Ironije i paradoksi demokratije
Američke administracije osuđuju „islamski džihad” kao varvarsku pretnju civilizovanom svetu i takvo karakterisanje koriste kao moralno opravdanje za svoje političke i vojne poteze. Međutim sopstveni verski (hrišćanski) narativ i pozivanje na Sveto pismo predstavljaju kao pobožnost (ali ne fundamentalizam) i moralnu utemeljenost.
U sukobu sa arapskim svetom, Trampova (i pre njega Bušova) administracija lako skliznu u retoriku hrišćanskog krstaškog pohoda, koji treba da učini kraj islamskom džihadu – nesvesni, ili možda sasvim svesni, ironije da se na isti način pozivaju na svete tekstove kao i njihovi neprijatelji.
Pored mesijanskih narativa, glavni alat pravdanja invazija je širenje demokratije. Kao što je pred invaziju na Irak 2003. godine retorika oslobođenja i uspostavljanja demokratije služila kao opravdanje za rušenje Sadamovog režima, tako se i danas u javnom diskursu o napadu na Iran ističe potreba za oslobađanjem iranskog naroda od tiranije – posebno žena, čija su prava u fokusu zapadnih medija i zvaničnika.
Još jedna ironija je da ista administracija koja danas navodno brine o pravima Iranki (odnosno Iračanki) bez problema održava tesne veze sa ključnim saveznicima u regionu – čvrstim monarhijskim režimima Zaliva koje su bez demokratskih tradicija, poput Saudijske Arabije, Ujedinjenih Arapskih Emirata, Katara, Kuvajta, Bahreina i Omana. Uprkos sistematskom kršenju ljudskih prava, odsustvu političkih sloboda (u kojima su žene bile i ostale lišene osnovnih prava), gde se i dalje sprovode javna pogubljenja, diskriminacija verskih manjina kao i eksploatacija i ekonomsko izrabljivanje migrantske radne snage – ove države ne samo da ne smetaju Vašingtonu, već uživaju njegovu punu podršku.
A vredi napomenuti da Trampova administracija unutar samih Sjedinjenih Država sprovodi politiku koja sistematski radi na ukidanju reproduktivnih prava žena, smanjuje pristup zdravstvenoj zaštiti i poništava decenije stečene zaštite žena od diskriminacije.
“Krstaško-demokratskom pohodu” prihvatljive su samo određene vrste vlada – demokratija i ljudska prava postaju oruđe intervencije kada je to geostrateški korisno, ali se potpuno zanemaruju kada njihova osnovna načela krše saveznici.
Dugoročni planovi
Harvijevi uvidi iz „Novog imperijalizma“ nisu bili puka teorija – pokazali su se kao gotovo proročki. Još 2001. godine on upozorava kako invazija na Irak nije kraj imperijalnih ambicija Sjedinjenih Država: već tada je bila otvorena rasprava o Iranu, koji će posle okupacije Iraka biti potpuno okružen američkim snagama i očigledno ugrožen. Sirija je takođe bila meta optužbi, kojoj su se pretile moguće “posledice”. Citirajući dokumente Stejt departmenta o Venecueli predviđa da će se slične akcije i pretnje sustići i tu zemlju.
Ono što je Harvi video kao strateški cilj za Irak i pretnju za Iran, Siriju i Venecuelu, dvadeset godina kasnije postalo je operativna stvarnost uz zvaničnu retoriku koja taj cilj javno artikuliše. Asadov režim u Siriji srušen je u decembru 2024; nakon toga, SAD su ukinule sankcije i omogućile zapadnim kompanijama povratak u sirijski naftni sektor. U Venecueli je u januaru 2026. izvršena invazija na Karakas i uhapšen je predsednik Maduro, i američke kompanije počele su da upravljaju venecuelanskom naftnom infrastrukturom – prva prodaja nafte pod američkom kontrolom završena je već 14. januara. Kuba je potom stavljena pod efektivnu naftnu blokadu, nakon što joj je presušio glavni izvor snabdevanja iz Venecuele, a Tramp je u februaru 2026. najavio i carine na naftu trećim zemljama koje bi snabdevale ostrvo.
Sa obzirom na to da članovi Američke vlasti (još uvek) ne navode da su Venecuela ili Kuba “obećane u Bibliji”, kao i to da njihovi režimi ne krše ljudska prava na način koji bi opravdao “humanu intervenciju”, za njih su našli moralni narativ borbe protiv kartela droge i “tiranina”.
Iako se politika mešanja u unutrašnje poslove nezavisnih država i dalje pravda posvećenošću demokratiji, taj princip ne predstavlja smetnju kada se ruše demokratski izabrane (ili nedemokratske, ali nepodobne) vlade zarad postavljanja marionetskih režima koji pružaju ekonomske i, pre svega, naftne koncesije – na uštrb sopstvene ekonomije, a u korist zapadnih vlada predvođenih Sjedinjenim Državama. Taj kontinuitet selektivnog „širenja demokratije“ prisutan je i danas, ali suština je uvek ista: kontrola nad energetskim resursima, za koju se uvek pronađe pravi moralni narativ kako bi se opravdala.
Danas, kada su naftna polja na izmaku, Harvijevo upozorenje ostvaruje se na terenu – SAD se sve oštrije bore za kontrolu nad preostalim svetskim rezervama, u zemljama čija naftna polja će nastaviti da proizvode naftu još decenijama. Dakle, Trampova (odnosno Bušova) zainteresovanost za širenje demokratije putem pokretanja vojnih akcija deo su šireg plana koji Sjedinjene Države sprovode širom sveta decenijama (ako ne i vekovima).
