U uvodnim poglavljima Herodotove „Istorije“, autor objašnjava motive koji su naveli Persijance da krenu u rat protiv Grka i iznosi razloge persijske helenofobije. Persijanci su, navodno, smatrali da su dužni da se osvete Helenima za opsadu i razaranje Troje. Nepravda koju su Heleni naneli Aziji i koju je trebalo osvetiti bila je njihova neprimerena reakcija na otmicu princeze Jelene, vođenjem rata do istrebljenja i otvaranjem novog, do tada neviđenog sukoba između Evrope i Azije.
U stvarnosti, Persijanci teško da su poznavali Homerovu epsku tradiciju, a još manje su na njoj zasnivali svoju politiku. Jasno je da su pravi ciljevi Ahemenida u Grčko-persijskim ratovima bili mnogo prozaičniji i da su motivi koje Herodot pripisuje Persijancima zapravo helenska izmišljotina. Nije ih izmislio sam Herodot, oni se javljaju već kod Eshila u „Persijancima“, ali ih on koristi kao centralnu temu svog dela.
Upravo zahvaljujući njegovoj umetničkoj snazi, ova fantazija o „sukobu kontinenata“ stekla je veliki uticaj i ostavila ogromne političke i moralne posledice od kada je pojam „Evrope“ počeo da se koristi kao kulturni sinonim za zapadnu civilizaciju. Zapad je počeo da posmatra Aziju i orijentalne delove Evrope kao „zaostale“ ili „devijantne“, što je dovelo do trajnih političkih tenzija i produbljivanja svih mogućih predrasuda.
Na ovo Dugin misli kada kaže da je „naša … vizija istorije grčko-centrična i da zato Iran gledamo očima neprijatelja“, a Edvard Said je na razobličavanju ove predrasude zasnovao čitavu jednu akademsku oblast poznatu kao orijentalizam.
Nije nimalo slučajno što je Benjamin Netanjahu u svom poslednjem obraćanju iskoristio dihotomiju Džingis Kana i hrišćanstva za predstavu Irana kao surove sile varvarskog tipa, koja ugrožava vrednosti „demokratskog Zapada“, uz koji se Izrael deklarativno svrstava. Džingis Kan je orijentalistička metafora koja sugeriše da je Iran simbol azijatske despotije i stalna pretnja „civilizovanom“ Zapadu, predvođenom Sjedinjenim Državama.
Ta izjava je i obračun sa ruskim „nasleđem Džingis Kana“ iz istoimenog eseja Nikolaja Trubeckoja, koji je utvrdio da se „dogodilo čudo preobražaja mongolske državne ideje u pravoslavno-rusku državnu ideju“. Iran i Rusija se doživljavaju kao neukroćene sile, underdog narodi, čija „varvarska“ priroda služi da opravda strah i kolonijalnu agresiju Zapada prema odmetničkim zemljama (rogue states).
Kada Bibi kaže da „istorija, nažalost i nesrećno, pokazuje da Isus Hrist nema prednost nad Džingis Kanom“ i da „ako si dovoljno snažan, nemilosrdan i moćan, zlo će nadvladati dobro“, on, na prvi pogled, ne kaže ništa drugačije od Nikolaja Berđajeva, koji pravi razliku između „carstva duha“ i „carstva ćesara“:
„U uslovima našeg sveta, u našem prostoru i vremenu, ne može se misliti o konačnoj pobedi Duha nad Ćesarom. Neprekidno proizilazi samootuđenje duha u objektni svet i neprestano duh treba da se vraća u sopstvenu dubinu. To je samo delimično shvatio Hegel svojim istorijskim panteizmom… konačna pobeda duha nad ćesarom moguća je tek u eshatološkoj perspektivi“.
Ono gde u kontekstu hrišćanstva Netanjahu odstupa od velikog ruskog filozofa je plitko poistovećivanje istorije sa pukom silom. Za Berđajeva, činjenica da Džingis Kan u istoriji često pobeđuje Hrista ne znači da je on nadmoćan u suštinskom, duhovnom smislu, već da je istorija prostor otuđenja, u kome vlada ćesar, a ne duh. I Pilat je raspolagao većom fizičkom silom od Hrista, ali je u borbi ideja, borbi za ljudske duše pobedio Hrist, a ne Pilat.
I danas je to borba koju epstinovci ubedljivo gube u svom neizazvanom sukobu sa Iranom. Prividna nadmoć u tehnologiji, kapitalu i vojnoj sili ne može da nadoknadi deficit moralnog autoriteta, niti da poništi percepciju nepravde koja se neumitno širi svetom. Upravo na planu ideja i legitimiteta odlučuje se ishod koji istorija često odgađa, ali retko propusti da svede račun pobednika i poraženih, po nešto suptilnijim kriterijumima od narcisoidnih i samoljubivih monologa narandžastog Kaligule. Što bi rekao naš narod, ko ne plati na mostu, plati na Ormuzu.
Dodatni problem za proponente anglo-cionističkog džihada protiv Irana je taj što su u Islamskoj Republici Iran naišli na dostojnog protivnika, čiju snagu ne mogu da potčine čak ni golom silom. Sa moćnim raketnim arsenalom, vojnom disciplinom i strateškim kapacitetima dovoljno jakim da neutralizuju agresora, Iran se pokazao čvršćim od planinskih venaca Zagrosa i Alborza. Prosvetiteljska dimenzija Islamske revolucije i vizija imama Homeinija leže u osnovi tog uspeha.
Paralela koja u zapadnoj istoriji najviše odgovara velikom imamu Homeiniju može se pronaći u poznom Srednjem veku. Homeini je po pristupu najviše podsećao na neumoljivog Đirolama Savonarolu, propovednika koji je ljude pozivao na pokajanje i koji je krajem 15. veka kneževinu Firencu revolucionarnom snagom pretvorio u teokratsku državu, povukao narodne mase i svojim kletvama se obrušio na „nemoralne“, „nevernike“, političare, sveštenstvo…
Asketa iz Firence i asketa iz Koma postupali su slično, svesni da su protagonisti jednog radikalnog društvenog zaokreta u kome je jedan video kako neposredno predstoji dolazak Hrista, a drugi je očekivao povratak Mahdija, „uspavanog“ dvanaestog imama. Obojica su svojim nastojanjima hteli da korenito reformišu svet kome su pripadali i predstave ga u najčistijem obliku za dolazećeg Spasitelja.
Međutim, jedna od najčuvenijih misli iz Makijavelijevog „Vladaoca“ je ona da „su svi naoružani proroci pobedili, a nenaoružani propali“. „Mojsije, Kir, Tezej i Romul ne bi uopšte mogli privoleti ljude da dugo poštuju njihove odredbe da su bili nenaoružani“, primećuje firentinski mislilac, „kao što se u naše vreme desilo fratru Đirolamu Savanaroli, koji je propao kada je pokušao donošenje novih zakona; čim je masa prestala da mu veruje, nije imao načina da natera one koji su verovali da istraju, niti da nevernike primora da mu veruju“.
Za razliku od golorukog Savonarole, iranski proroci, mule i ajatolasi, spadaju u „naoružane proroke“. Oni su se, poput osnivača dinastije Ahemenida, Kira Velikog, koga Makijaveli uzima kao paradigmu „naoružanog proroka“, decenijama spremali za jedan ovakav napad. Oslanjajući se na sopstvenu pamet, širenjem STEAM obrazovanja i ulaganjem u sopstvenu vojnu industriju, opremili su zemlju sofisticiranim naoružanjem i dalekometnim balističkim raketama, koje čine da svaka vojna agresija na Iran izgleda rizičnije od svake potencijalne dobiti.
Zato danas slušamo rastrojenog Kaligulu iz Vašingtona, koji svaki čas proglašava ubedljivu pobedu epstinovske koalicije i istovremeno, pet po pet dana, odlaže napade na iransku infrastrukturu i predlaže primirje od mesec dana za pregovore. Još nisam čuo za pobedonosnu imperiju koja u naletu trijumfalizma odlaže svoje napade i traži pregovore sa poraženim neprijateljem. „Ljudi mogu ući u rat kada žele, ali se ne mogu uvek povući kada žele“, još jedno je svevremensko zapažanje besmrtnog Firentinca.
Možda je Iran pretrpeo veću materijalnu štetu u dosadašnjim divljačkim napadima epstinovaca. Možda su Iranci uknjižili više ljudskih žrtava u neselektivnom bombardovanju civilnih ciljeva, među kojima i ženske osnovne škole u kojoj je ubijeno preko sto šezdeset učenica. Možda će generacije oboljevati od raznih karcinoma izazvanih bombardovanjem naftnih skladišta u Teheranu, zbog čega je dva dana padala crna toksična kiša koja je pekla kožu i kontaminirala pluća.
Ali uprkos svemu tome, trenutni odnos snaga na bojnom polju uverljivo govori o iranskoj strateškoj pobedi, dok je geopolitički salto mortale epstinovske koalicije postao suštinski nepovratan.
