U ovom tekstu, pokušaću da predstavim prikaz (srpskog) društvenog stanja u eri neoliberalnog kapitalizma. Potrudiću se da tekst ne bude jezički prezahtevan i da u tekstu bude osetan subjektivni element. U tekstu će čitalac pronaći neke reference, kako bi struktura teksta ipak sadržavala objektivnu notu i supstantivne argumente; tako ostavljam reference, u nadi, da će čitalac ovog teksta dobiti podsticaj da se upozna sa tom literaturom. Između ostalog, bez te literature ne bi ni bilo ovog teksta – a u krajnjoj, ni mene.
Ko god je upoznat sa mojim javnim radom, upućen je u određene noeme kojima se bavim. Te noeme su: neoliberalizam, kapitalizam, politika, socijalna ontologija i sl. Manje-više, te noeme će biti predmeti ovog diskurzivnog poduhvata. U razgovoru sa jednim mojim kritičarem, dobio sam jednu valjanu kritiku vrednu meditacije. Naime, ta kritika sadržala se u tome kako nijedan moj tekst ne daje „protivotrov“ i neki „bolji svet“ kao zamenu za svet koji „rušim“. Prolazeći moje tekstove, uvideo sam da je kritičar u pravu i posledično tom saznanju, prepustio sam se meditaciji (filozofskoj) i introspekciji; pitanje sa kojim sam započeo meditaciju glasilo je: „šta je koren ovog pesimizma?“. U ovom tekstu ću se potruditi da dam implicitne i posredne odgovore na to pitanje, ergo, u ovom tekstu ćemo se baviti korenima.
Vrhovna stvarnost i (moj) svet u njoj
Čitalac će primetiti da izbor naslova ovog teksta nije slučajan, niti proizvoljan. Naslov je „ukraden“ od francuskog pisca Onorea de Balzaka, koji je napisao knjigu istoimenog naslova. Knjiga Izgubljene iluzije predstavlja klasik književnog pravca poznatog kao realizam. U to ime, pokušaćemo da budemo na visini zadatka i da ovaj tekst predstavimo u svetlu u kom je briljantni Balzak predstavio francusko društvo 19. veka.
Prvo treba poći od kratkog prikaza knjige, predstaviti sadržaj knjige u kratkim tezama kako bi bio jasniji relat između savremenog stanja stvari ovog teksta i stanja stvari koje je Balzak predstavio u svojoj knjizi.
U knjizi Izgubljene iluzije, glavni lik Lisjen Sarden predstavlja mladog naivnog momka koji je ispunjen idealizmom. Mesto iz kog dolazi Lisjen je mesto koje je malo i u kom nema književnih i umetničkih mogućnosti, ergo, u pitanju je jedan tipičarn provincijski sanjar iz malog mesta Anže, na jugozapadu Francuske. Lisjenov san je da postane veliki umetnik i tim povodom on u Pariz gleda kao na mesto gde će ostvariti svoj san. Pariz je u njegovoj predstavi prikazan kao grad kulture, umetnosti u kom postoje velike mogućnosti. Međutim po dolasku u Pariz, u Parizu ga sačekuje moralno dekadentno društvo i urbani cinizam tipičan modernom kapitalističkomdruštvu. Po dolasku u Pariz iz Anžea (Anže je simbol provincijske zaostalosti), njegovi ideali ogledani u postizanju književne slave i težnji ka umetničkoj istini vrlo brzo nailaze na veliku prepreku i na suočavanje sa onim što Lakan naziva – Realno[1]. Romantični ideali koji su derivati simboličkog poretka Lisjena, dolaze u direktan okršaj sa hladnim, ciničnim i gramzivim odlikama pariskog „visokog“ društva. Knedla koju je teško Lisjen progutao, predstavljala je prihvatanje ideje postvarene umetnosti kao objektivnog činioca. Ergo, Lisjen shvata da je umetnost roba tržišta i da je uspeh u umetnosti zapravo usko povezan sa novcem, intrigama i kompromisima – ono što bi mi u Srbiji nazvali „kombinacijama“. Društveno licemerje i moralni relativizam su fundamentalna određenja kapitalističkog „visokog“ pariskog društva. (Lični) interesi i korist, ophođenje prema ljudima kao prema sredstvima a ne kao prema cilju[2], odsustvo moralnosti i kolektivne saosećajnosti, postvarivanje umetnosti kao proizvoda tržišta, prilagođavanje literarnog jezika za potrebe (društvenog) senzacionalizma i sl. su elementi koji su prosto naprosto zapljusnuli Lisjenov idealistički nazor i koji su tako izvršili invaziju na njegovu dušu i njegov bitak. Surova stvarnost Pariza je, manje-više, potpuno koruptirala Lisjenovo naivno provincijsko biće. Njegova vera u čistu umetnost je po dolasku u Pariz dobila neočekivani i bolni zaokret u vidu određenja književnosti-i-jezika kao sredstva za društveni uspon. Književnost nije više bila duhovna vrednost najvišeg reda već je postala čist postvareni tržišni proizvod. Ovaj trijumf cinizma nad nevinim idealizmom, ergo, pokazuje kako mehanistička priroda kapitalističke društvene strukture „guta“ pojedinca koji gaji idealističko-romantičarske vrednosti i pogled na svet.
Kako ne bi dalje odavali sadržaj ove sjajne knjige u nadi da će se čitalac latiti da je pročita, dodaćemo ovde samo jednu poentu – koju smatramo glavnom. Glavna poenta ovog romana, koja je filozofska i koja će takođe biti centralna tema ovog rada, glasi: pojedinca oblikuje društveno okruženje u kom dela i u kom provodi svoju svakodnevnicu.
Određenje savremene društvene formacije
Uzećemo sada opšte određenje društva u vidu: postmodernog društva u postindustrijskoj društvenoj organizaciji i podeli rada; ova dva određenja ćemo uvesti u jedan širi pojam Ideologije, koji predstavlja predmet ovog rada, u pitanju je pojam ‘neoliberalizam’. Zašto ovakav potez radimo? Zato što se ne plediramo da se bavimo ekonomskom analizom, već, plediramo na bavljenje određivanja ideologije i politike savremenog neoliberalnog društva – onime što se u marksističkoj metafori građevine (baza-nadgradnja) naziva nadgradnjom.
Kako bi uveli priču do nadgradnje, moramo prvo objasniti šta podrazumeva baza neoliberalnog društva. Baza neoliberalnog društva podrazumeva da smo trenutno u fazi kapitalističkih društvenih odnosa koje karakteriše globalistički način proizvodnje, dominacija finansijskog kapitala, prekarijat i fleksibilna radna snaga, ekranokratija, tehnokapitalizam, deregulacija i privatizacija. To su sve odlike koje fundamentalno dokazuju kako više ne živimo u industrijskom društvu i u moderni. Sada kada smo opisno predstavili bazu, pređimo na nadgradnju.
Savremeno društvo najbolje je po našem mišljenju opisao sociolog Zigmunt Bauman u sintagmi likvidno društvo. Šta je njegovo određenje, šta možemo iz ovog pojma i ove sintagme zaključiti? U pitanju je jedno post-moderno društvo u kojem je savremeni život fluidan, nestabilan i u stalnoj promeni jer je cilj postmoderne bio da se prevaziđe anksioznost i neizdrživost dvosmislenosti koju je sa sobom zakucala moderna. Dakle, za razliku od čvrstih struktura prošlosti u likvidnom društvu sve se izokreće u svoju suprotnost. Odnosi postaju potrošni, identiteti promenljivi, institucije su oslabljene i time se, paradoksalno, dolazi do trajne neizvesnosti – čime se cela svrha nastanka postmoderne zapravo ništi. Ništi, jer dvosmislenost nije rešena – niti će negiranjem njene bitije ikada ona nestati. Tako u savremenom društvu, dobijamo hronično bolesno društvo od anksioznosti i apsolutno slobodne individue jer su individue primorane da se neprestano prilagođavaju i sami izgrađuju sopstvene životne puteve – jer ne zaboravimo, kako je to rekla Margaret Tačer, ne postoji društvo postoje samo pojedinci i porodice (sic!). Kako bi priveli ovo poglavlje kraju, iznećemo opisno par Baumanovih određenja postmodernog (savremenog) društva, koji će nam biti od koristi za dalje. Za Baumana neke od ključnih karakteristika likvidnog društva (savremeno postmoderno društvo) su: 1. fluidnost i nestabilnost, 2. individualna odgovornost, 3. potrošnja kao identitet (slično kao kod Bodrijara, iako je to kod Bodrijara opšta simbolička stvar, dok je kod Baumana identitet postao proizvod potrošnje), 4. oslabljene veze – tradicionalne zajedničke i porodične veze slabe i bivaju zamenjene privremenijim odnosima (čitalac bi ovde trebalo da pogleda na internetu Teoriju razmene od bihevioralnog sociologa Džordža Homansa, kako bi razumeo odakle dolazi ovakav zaokret!) i 5. mobilnost i nomadizam – za savremenog čoveka ljudi prolaze kroz život, poslove, mesta boravka i odnose gde poput turista traže nova iskustva umesto dugoročne stabilnosti. Ovim rečeno, možemo preći na sledeće poglavlje i sintezu.
Iluzije na mestu stvarnosti
Sad bi valjalo pitati, ko je u postmodernom i neoliberalnom srpskom društvu Lisjen Sarden? Svi po malo, to bi bio najpošteniji odgovor. Svi smo mi po malo Lisjen Sarden jer smo se rodili i delamo u svetu spektakla i iluziija. Rođeni u globalnoj provinciji maštamo o Parizu. Da li stvarno mislimo da je ljudsko biće i da je ljudska duša podložna ovakvom životu i ovakvom društvu kako ih je opisao Bauman? Odgovor je naravno da ne. Uočićete da je svakoj prednosti koju je donelo likvidno društvo, zbog njene antitetičke prirode, doneta još nekolicina mana. Stanje stvari je prosto neizdrživo i to svi osećamo na svojoj koži. Ontološka nesigurnost (dixit Gidens) je dovedena do krajnjih konsekvenci sukobom Rusije i NATO pakta, izraelskim genocidom nad Palestincima i najvažnije, tišinom Lisjena Sardenova ovog sveta. Za Lakana, ljudi često u svom imaginarnom poretku ekstraktuju značenja iz simboličkog poretka kako bi prikrili fatalno Realno, fatalnu prazninu. U takvom svetu danas, besumnje, živimo. Čovek ne može da se načudi a da ne stekne utisak, kao da svi znaju da ništa nije u redu ali se prave da je sve u redu. U suštini, nema ’kao’, stvar jeste takva – svi znaju da ništa nije u redu, ali bi spoznaja takve, kako bi Lakan rekao, ultimativne istine, dovela do potpunog urušavanja svega. Nikakva konvencija, nikakvo pravila i nikakva vrednost koja je do tog trenutka bila prepoznata i poznata, prosto više ne bi važila. Tu ne bi bilo zgoreg postaviti pitanje – a nije li onda odavno prestalo sve važiti? Deluje da jeste…
Kada govorimo o iluzijama, prosto bi bilo nepošteno ne dati nikakvu sadržinu čitaocu i zadržati ovaj tekst na nekakvoj apstraktnoj ravni. Stoga, ovde bismo opisno pobrojali neke od tih iluzija koje cure iz metaideološke (hegemone) konfiguracije neoliberalizma: 1. večni mir-kraj istorije (ovde se najbolje može videti kako je put od Kanta do Fukujame, dominantno uslovljeno libertarijanskom utopijom u kojoj vreme nije prepreka jer se vremenito svojstvo istorije negira radi liberalnog progresa), 2. apsolutna sloboda za sve, sintezom objektivne i individualne slobode (ko još mari za Palestince, dovoljno su daleko od zagrebačkog meridijana!), 3. sloboda govora (ova iluzija je najlepše upakovana apstraktna odredba, ona podrazumeva da ako nemate delikt mišljenja u vašem ustavu – onda ste vi demokratsko a ne totalitarno društvo; međutim, koliko je američkih studenata dobilo zabranu studiranja zbog učestvovanja u propalestinskim protestima? Koliko je ljudi samo prošle godine i ove godine bilo uhapšeno u Nemačkoj i Velikoj Britaniji zbog podrške Palestincima na društvenim mrežama?), 4. eshatološki atomizam (ova iluzija je takođe prelepo i prepredeno postvarena u popkulturnom sadržaju kojim su nas „kljukali“ i kojim smo gradili svoju subjektivnost od malena – preko crtaća i muzike, pa do filma i izbora književnog žanra koji čitamo) je neologizam kojim bih voleo da čitaocu predstavim pravu prirodu individualizma, na ovom pojmu ćemo se malo zadržati.
Eshatološki atomizam
Treba reći pre svega, da je eshatološki atomizam posledica sekularizma u kom je i dalje, u hegelovskom smislu, ostalo ostataka iz religijskog određenja koji je negiran sekularizmom. Dakle, ako je vama pravo na apsolut i na odnos sa njim oduzet i ako su religijske institucije podvrgnute ruglu, to ne znači da takva i takva situacija rešava vašu unutrašnju potrebu i htenje za odnosom sa transcendentnim. Naprotiv, ako je dogovor u materijalnom i prolaznom svetu predstavljen kao nešto apsolutno, vi morate uvek znati kako je sam čovek osuđen na smrt – pa tako i svaka konvencija, koja se lažno predstavlja kao apsolutna. Elem, eshatološki atomizam, podrazumeva, aleatorno projavljivanje svetskog duha u telu jednog pojedinca (individuuma) koji u sebi nosi sve potrebne vrline da može da povede unapred projekat libertarijanske utopije raja na zemlji koji je prvi formulisao Frensis Bekon – a koji su anglosaksonski prosvetitelji zakucali u same temelje moderne i kapitalističkog društva. Pošto nemamo na osnovu čega da očekujemo libertarijanskog mesiju, jer je sve relativno u postmoderni i likvidnom drušvu, došlo se na jednu smelu ideju kako možemo da znamo da je svetski duh emanirao u pojedincu koji je dobio Poziv da globalno društvo podvede ostvarenju liberatrijanske utopije. Naime, prirodi događaja ne predstoji nikakav znak (dixit Badju), samim tim pošto ovom događaju u libertarijanskoj utopiji bog nije garant njegovog ontološkog statusa – onda mora da postoji neki način kako možemo znati da je neki ’atom’ (individuum, pojedinac) poseban i da je on taj koji će nas voditi do večnog mira. Stvar je prosta, uključićemo političku korektnost, bezrazložnu toleranciju, laskavi jezik i tako ćemo svakog pojedinca tretirati kao čovekoboga. U milionima ljudi, ovakav pristup, izrodiće nekolicinu onih najgorih koji će konvencije i pravila iskoristiti tako da steknu moć i da u strukturi polja globalnog društva preuzmu sve bitne pozicije, sa kojih će dalje razvijati projekat libertarijanske utopije i raja na zemlji – ali, izgleda po cenu, da ljudi na planeti zemlji više ne bude. Eshatološki atomizam je dakle, hegelovski rečeno, svetskoistorijska figura koja gubi atribut svetskoistorijske figure (ona mora da bude poznat pojedinac koji je pokrenuo Istoriju i zauvek je promenio, poput Cezara i Napoleona) ali zadržava apsolutno svaku funkciju koju svetskoistorijske figure imaju! A, ono što je najlepše, u školama nam svima pričaju da mi sutra možemo biti neki od tih neznanih junaka korporativne strukture, pa bože zdravlja, marnim radom možemo postati CEO neke korporacije. Da ne govorimo o NVO radionicama koje se u srednjim školama uvode kao vannastavna praksa, u pitanju je klasična praksa regrutacije.
Pa nije li ovo nadiluzija kojom se aficira i subjektivira svaki Lisjen Sarden ovog sveta? „Baš ti možeš biti taj!“, „samo tebe čeka ova prilika, važno je samo da se trudiš i da budeš odgovoran…“, „ sve možeš što hoćeš, samo moraš da radiš da svoju želju ostvariš!“ i tako dalje. Ovo čovekoboštvo, potpuno neopravdano se nameće svima na glavu po samom rođenju u postmodernom svetu kao apsolutna istina i kao apsolutna prednost, dok se latentna funkcija ove iluzije krije. A upravo, njena latentna funkcija je da se pojedincu svet slomi na leđima, da prosto ne može da podnese teret svoje posebnosti i svoje slobode. Da se uguši u svojoj sopstvenoj anksioznosti za koju je sam kriv jer je nesposoban, a nesposoban znači, čitajte, dobar čovek. Funkcija ove iluzije, u vidu eshatološkog atomizma je filtriranje. Ona je kao čistlište kod Dantea, da se vidi ko nije podroban za raj na zemlji koji podrazumeva libertarijanska utopija. Svrha je da vidimo, koji Lisjen Sarden je spreman do kraja da proda veru za večeru, koji Lisjen Sarden je spreman da ide do samog kraja gde će mu zakonima imanencije nagrada biti data iz njegove sopstvene nutrine. Tako to izgleda u poremećenom zapadnom kapitalističkom svetu, koji je u postmodernom stanju društva samog sebe ogolio do kraja. Pitate nas za argumente? Pa gde ima boljeg argumenta doli mentalnog stanja društva u kom živimo! Pogledajte samo koliko postoji psihoterapeuta, koliko postoji psihoterapijskih orijentacija, koliko postoji psihoterapijskih podkasta – svetu kom je metaideal eshatološki atomizam je preko potreban lekar-regulator koji će popravljati sistem deo-po-deo kada to god bude bilo potrebno! Pitanje mentalne nege je postao podsistem u javnom diskursu, koji bitiše i postoji sam za sebe, naizgled. Ali, evo, mi vam u tekstu otkrivamo kako to nema nikakve veze sa individualnom odgovornošću već sa zlonamernom strukturalnom uslovljenošću, iliti sa strukturalnim determinizmom ovakve postavke iluzija na mestu stvarnosti. Pravo pitanje je, koliko će još neuspešnih Lisjena Sardenova nestati, da bi se nekolicina uspešnih Lisjena Sardenova razvilo i povelo ovaj svet u sunovrat iluzije raja na zemlji, ka kom je ovaj svet nesumnjivo krenuo nastankom atomske bombe i njenom prvom upotrebom u Japanu?
Metež nas preokupira i, prosto, nemamo vremena da stanemo[3]. Jurcamo od jednog do drugog mesta, živimo život obećanog raja na zemlji, iako taj raj nikada nije stigao. Čeka se njegov mesija, čeka se taj poseban atom koji će eshatološku bajku liberalizma konačno dovesti do eshatona. U međuvremenu, izgubili smo razumevanje za sebe, jer sebe zapravo i ne poznajemo. A za upoznavanje sa sobom potrebno je malo više vremena sa sobom i malo manje vremena u metežu. Ako ne razumemo sebe, kako onda uopšte možemo razumeti druge ljude? A ako ne razumemo druge, kako ih možemo voleti — izgubiti se u njima i upravo se u tom gubitku pronaći ponovo sebe, kako Hegel govori o moći i znanju ljubavi? Kada svega toga nema, nema ni toplog ljudskog dodira. Ostajemo stranci u globalnom selu, u potrazi za terapijom i za smislom, kao da očekujemo da nas neki psihijatrijski vidovnjak popravi poput automobila kod automehaničara. Tako danas vidimo sebe: kao mašine. Lisjen Sarden više nije tragični junak; on je potrošni deo u sistemu koji se samopopravlja terapijom. To više nije — a u stvari, to nikada nije ni bila — drama jednog čoveka. To je dijagnoza savremenog društva.
Literatura
Schopenhauer, A., & Шопенхауер, А. (2017). Paraneze i maksime (1. izd., стр. 125). ITV Centar plus.
[1] U Lakanovoj teoriji Simboličkog, Imaginarnog i Realnog, Realno predstavlja fenomen koji izmiče diskurzivnoj artikulaciji i bilo kakvoj simbolizaciji. Realno ne predstavlja Istinu u metafizičkom ključu, niti predstavlja objektivnu stvarnost u pozitivističkom ključu – Realno predstavlja neizrecive susrete u subjektovoj delatnosti u-svetu, koji narušavaju njegov Simbolički i Imaginarni poredak stvarnosti. Stvarnost je u ovom slučaju subjektivna predstava stvarnosti, suma sumarum, traumatski događaji predstavljaju predmete Realnog.
[2]Ovaj iskaz je direktan opozit Kantovoj drugoj maksimi kategoričkog imperativa koja glasi: „Postupaj tako da čovečanstvo, bilo u svojoj ličnosti bilo u osobi bilo kog drugog, uvek upotrebljavaš u isto vreme kao cilj, a nikada samo kao sredstvo.“. Ovo mesto je stoga heuristički plodno, pošto nam ostavlja prostor da dovedemo samu stvar u pitanje: Da li je priroda kapitalističkog društva neetička, bez moralnih vrednosti?
[3]Ukoliko iko bude čitao ovaj tekst, ostavljam čitaocu jedan citat poput poruke u boci, da ga nađe. U pitanju je citat od Šopenhauera iz knjige Paraneze i Maksime: „Ali onome koji, naročito u mladim godinama, ma koliko da ga je pravedna mržnja na ljude oterala u samoću, ipak ne može duže vreme da snosi njenu prazninu, – tome savetujem da se navikne da jedan deo svoje samoće ponese u društvo, da, dakle, nauči da i u društvu donekle bude sam; da ono što oni kažu neprima za gotovo; i da, štaviše, ni moralno ni intelektualno ne očekuje od njih mnogo, pa da prema tome, u pogledu njihovih mišljenja, učvrsti sebi onu potrebnu ravnodušnost koja je najsigurnije sredstvoo da čovek postane pohvalno tolerantan.“ (Šopenhauer, 2017: 46)
