Стање у коме се налазимо захтјева од политиколога, филозофа, социолога, и других који се позорно баве друштвом и друштвеним процесима, апсолутни повратак у науку, у теорије које је историја потврдила или оповргнула, у законитости које се непрестано перпетуирају упућујући на одређену свјетско-историјску материјализацију, у књиге које су већ деценијама на себи скупљале прашину, условно речено, мирних времена. Највећи је проблем друштва што су стручњаци „у рововима“, јер су неопредјељени априорно флековани као „сендвичари“, а неутрална медијација је неопходна. Сада смо у ситуацији која се може описати као мир (ако рат посматрамо клаузевицевски), или као прави рат (уколико су нам ближи Карл Шмит и Ернст Јингер). У сталном смо, а сада никад израженијем политичком рату, са никад јаснијим односима пријатељ-непријатељ.
Посматрајући промјене које се дешавају ван наших земаља, на непрегледним источним бојиштима, сјеверним избједјелим „неутралностима“, западним декадентним парламентима и јужним фавелама, природно се наметнула помисао на то како све промјене могу да утичу на нашу политику, друштво, и на крају, државу. Након четрнаест година грађанског рата у Сирији, Башар ел Асад је протјеран од стране терориста, а над хришћанима и нусајритима је извршен геноцид. Евидентно се ближимо прекретници, можда чак и први у Европи. Та промјена је као и увијек преплављена страхом народа, неизвјесности и несигурности. Под велом је мистерије коју чак и они најхрабрији својим знањем и умијећем једва дотичу и недовољно одагнавају.
Органска криза и морбидни симптоми
О проблему интеррегнума у овом вијеку је највише писао Зигмунд Бауман, означавајући га као посве нормалну појаву у „флуидној модерности“ (или постмодерни). Бауман је тврдио да у тој флуидности „промјена је једина константа, а непознато једина сигурност“, о чему је већ говорио и Хераклит. Бауман је неријетко и гријешио, нарочито у тврдњи да се не можемо вратити у Вестфалски систем држава, јер оно чему свједочимо, од Сан Франсиска до Букурешта, јесте јасна тенденција ка ресуверенизацији и ојачавању идеје Држава-нација, док су источне државе као тврђаве. Интеррегнум је према њему настао падом Берлинског зида јер се десило одвајање власти (способност да се нешто уради) од политике (спремност да се одлучи шта да се ради). Власт се тако ослободила политичке контроле и надзора народа (ако је уопште икад и постојао). „Крај историје“ којег и Бауман критикује, подразумијевао је крај Вестфалског система и класних сукоба (јер је класа деполитизована) у капиталистичком либералном систему.[1]
Међутим, о интеррегнуму је подробно у својим Писмима из затвора писао и Антонио Грамши, чију ћемо теоријску конструкцију користити као аналитички апарат за покушај утврђивања стања у којем се налазимо.
Грамшијев концепт кризе се састоји из три основна дијела: 1. процесност (кретање глобалне економије), 2. органичност (ниво држава), 3. морбидилитет (ниво друштва).[2] Но, прије него кренемо у анализу његова два кардинална појма – органске кризе и морбидних симптома, неопходно је да се подстјетимо либералног институционализма. Живећи у држави (и Србија и Република Српска) која је прихватила и имплементирала парламентарни систем либералне представничке демократије, креиране су интитуције и тзв. „заједнички грађански идентитет“ (ЗГИ).[3] Тај идентитет подразумијева: прихватање политичке демократије, уставне власти, индивидуалних права, економског система који је заснован на приватној својини и капитализму као основном принципу друштвене размјене, толеранције неграђанских облика различитости, итд. Органска криза настаје када грађани повуку подршку институцијама система (што је глобална тенденција: у Конгрес САД вјерује свега 8% грађана), и тада долази до интеррегнума.
Криза се састоји управо у томе што старо умире, а ново не може да се роди; у овом интеррегнуму појављује се велика разноликост морбидних симптома.[4]
Када старо умире, када нису више у питању само људи и кадровска рјешења него институције, начини живота, када ништа не одговара conditio humana, а нови систем не може да се конституише, наступа период органске кризе, кризе у којој стари систем губи легитимитет, а нико не нуди суштинско рјешење. Морбидни симптоми су другачији у друштвима, али неки који се издвајају као доминантни су отворено политичко насиље (касније ћемо детаљније разрадити), манифестација масовног незадовољства, успон и прихватање екстремних идеолошких позиција и лидера, промјене у међународним односима невиђених размјера, те изненадно исцрпљивање некада јаких институција. Грамши их је назвао морбидним јер се не могу ријешити у оквиру постојећег система. У интеррегнуму владају „болести“ којима се не може управљати, а не представљају одрживу алтернативу будућности. Као неке од покретача тих симптома наводи корозију вриједности и ставова либералног система. Грамши је то писао у затвору прецизно демистификујући све симптоме који су довели до успона фашизма.
Српски интеррегнуми
Почетком рата у Украјини јавно је обзнањена пропаст система америчке глобалне доминације. Наравно, мултиполаризација је почела одавно, а само је било потребно да нам то неко саопшти. Нажалост, то су саопштили Словени ратујући једни против других. Доласком Доналда Трампа на власт, на велика врата враћен је реализам, а угушен „систем заснован на правилима“. Он је званично саопштио крај либерализма. Долази до ревитализације идеје о Држави-нацији, о суверенизму. У свјетском интеррегнуму свако се бори за позиционирање и опстанак. Свјетски економски систем пуца по државним границама, јер у оквиру њега бјесни рат. „Мумифицирани и анахрони актери“ не могу да ријеше кризе у оквиру постојећих облика управе.
Протести и блокаде које трају у Србији већ четири мјесеца јасно дистанцирају два контигента која производе несносну поларизацију у друштву. Пишући овај текст гледам сцене из Ниша, сцене у којима људи трче једни за другима, лупају јаја о главу, етикетирају за свако другачије мишљење, остракизују из „друштва привилегованих“ и убацију у „ћациленд“. Такође, сцене из петнаестомартовског Београда показују до сад најозбиљније мобилизован број људи против власти и степен набујале кризе. Али нико није спреман нити активно жели рјешење проблема. Зато је ово прави интеррегнум.
Када говорим о контигентима, мислим на власт и демонстранте (студенти и грађани). Студенти, траже испуњење захтјева, а о томе одлучују самозвани анкетни одбори и групе које углавном чине професори, не желе изборе нити референдум јер се боре против система (како мијењати систем без персоналних промјена људи на власти?), све то наравно под плаштом борбе против корупције; оградили су се од опозиције и неких интересних група. Студенти и грађани око њих јасна су средња класа о чему је професор Антонић детаљно писао, уз тенденцију укључивања и других у тај контигент. Акције студената су претежно ненасилне (у пуком физичком смислу), али подразумијевају политичко насиље[5]. Када прочитамо захтјеве и погледамо идеолошку парадигму, демонстранте доминантно можемо повезати са „заједничким грађанским идентитетом“. Морална супериорност је главна карактеристика медијског уоквиривања позиције студената. Њима се додворава јер су апсолутно доминантни на друштвеним мрежама и у перцепцији младих.
Власт, са друге стране, тврди да су захтјеви испуњени уз прилично неконзистентне изјаве и карактерисање ситуације (обојена револуција), нуди разговор (главни тужилац, предсједник, премијер, предсједница Народне Скупштине, па чак и предсједник Матице српске), не одговара на блокаде улица и тргова насиљем, нуди изборе и референдум. Уз власт је радничка класа која је чврсто повезана партијском структуром, и велики дио „нове елите“.
Уколико би ово била ситуација ван интеррегнума, институција попут парламента би требало да ријеши ситуацију превасходно кроз опозиционо заступање интереса демонстраната, грађанске иницијативе или пак изборе. Међутим, у оваквој органској кризи не постоји повјерење нити у институције нити људе. То је прави крах парламентарне демократије. Веома је опасна ситуација у којој ова два контигента немају институционалну повезаност. Не постоје они који би били неутрални и не били нужно сврстани у један табор. Јасно је да су опозицонари и партије као систем организовања и очувања статуса кво кроз своју бирократију, „мумифицирани и анахрони“. Власт још увијек није делигитимизована, иако је појам легитимитета најделикатнији у политичкој науци.
Многе грешке су начињене у овом периоду. Власт не поштује сопствене законе и то још јавно истиче, уз редовно подсјећање да ће „држава преживјети“. Овакво стање интеррегнума, у коме нема везе између два контигента, доводи до два исхода:
- диктатуре челника извршне власти, предсједника у овом случају, како би се спријечио потенцијални хаос,
- стање хаоса, нарочито зато што не постоји јасно изражено вођство контигента демонстраната, а потом диктатура која би то требало да ријеши.
Као и у свакој револуцији, хаос је неминован, а једна класа у њој доминира (у овом случају средња). Међутим, све је ово превасходно посљедица неадекватног управљања државом. Уколико се не појави „објективни медијум“ који ће постати истинска спона, па чак и ванинституционална, можемо само да лицитирамо до кад ће Држава да траје.
[1] “Междувластие.” Россия в глобальной политике, 2017, www.globalaffairs.ru/articles/mezhduvlastie/. приступљено 21. март 2025.
[2] Babic, Milan. “Let’s Talk about the Interregnum: Gramsci and the Crisis of the Liberal World Order.” International Affairs, vol. 96, no. 3, 21 Jan. 2020, https://doi.org/10.1093/ia/iiz254.
[3] Da, N. “The Nature and Sources of Liberal International Order.” Review of International Studies, vol. 25, 1999, pp. 179–196, library.fes.de/libalt/journals/swetsfulltext/8357287.pdf.
[4] Gramsci , Antonio. Prison Notebooks. ElecBook, 1999, 556.
[5] Политичко насиље је директна или индиректа примјена силе у сфери политике. У политичко насиље убрајамо широку лепезу дејстава, од притиска (Гандијевска борба), до психофизичког злостављања и рата. У Енцикопедија политичке културе, Савремена администрација, Београд,1993, стр 735.
