I da su samo dani, pa i ‘ajde…
„Oni ni za šta na svetu i nikada neće poverovati da mi zaista možemo učestvovati zajedno sa njima i ravnopravno sa njima u daljoj sudbini njihove civilizacije. Priznali su da smo mi tuđi njihovoj civilizaciji, da smo došljaci i samozvanci… Za sve ovo postoji jedan poseban razlog: Mi nosimo ideju koja nije njihova” Fjodor Dostojevski
Dabome, recidivi burne prošlosti i dalje bde nad ruskim svetom, ali narodi Ruske federacije su se za razliku od naroda srpskog već uveliko dali na rešavanje jednačine što kao rezultat daje – slogu! Za slogu, sabornost, najpre je važno pronaći najmanje zajedničke sadržioce. I napisaću ponovo – pronaći najmanje zajedničke sadržioce. Vuče me priznajem, zapitam se postoji li uopšte šansa da se nekad, ako ikad, na prosečnoj srpskoj slavi ne nalazi pet osoba, a sedam različitih mišljenja.
Možda da se složimo oko odbrane teritorijalnog integriteta naše domovine, možda oko važnosti hrišćanstva i naše crkve, uostalom, ako smo već rešili zasesti na slavi. Za početak. A kasnije se možda dotaknemo i kolonijalnih odnosno pljačkaških talasa, bure obično sa Atlantika. Ne, ne koristim prejake reči. I ne, ne moramo preko Atlantika da bi se uverili u kontinuitet nepočinstva, dosta je i preko Jadrana. Neka ti reč „pljačka“ bude ugravirana u mali mozak sledeći put kad u proleće budeš zobao bolonjeze u Veneciji.
“Vetar sa zapadne strane donosi suze” Vladimir Solovjov
U Rusiji uveliko jednačinu rešavaju. Otud, između ostalog, i Dan zastave (22. avgust) kada se u Sankt Peterburgu u isti mah dižu tri zastave – Ruske imperije, Sovjetskog Saveza, Ruske federacije. Ovdašnje ljude ume da buni. Upadnu u zečiju rupu pa se na kraju upitaju – kako jedan, nekadašnji agent službe KGB, kako on može da finansira povratak Ivana Iljina u svoju otadžbinu? Od Iljina nije bilo puno „beljih“.
Ujediniše ih neprijatelj? Delom, neminovno, jeste istina. Jeste jedan od faktora što su pogledi popreko, kao i pogledi preko plota, kao i preskakanje kapije, ruskih dveri, faktor je što su prečesto dolazilli iz Berlina, Pariza, posredno preko Londona, i dalje.
“I evropska civilizacija je postala duh koji uopšte niko ne vidi i ukoliko pokušate da ga uhvatite rukama, on se raspada. I progres, njega je takođe bilo dok o njemu nisu počeli da misle, i kad su počeli da ga love, on se raspao” Nikolaj Gogolj.
Ni takva senka od Evrope, krnja Evropa, ne prestaje, nama nameru da odustane. Svedočili smo i sami početkom meseca maja, kada su ponovo rešili da kradu dane. Od krucijalne je važnosti u umovima zameniti Dan pobede sa Danom (krnje) Evrope. Nije do rđavih uspomena na komunizam. Pošto, ma koja da se od tri pomenute zastave diže, njima neće valjati. I slepima je jasno – problem je šta globalni istok predstavlja. Sredstva u borbi se ne biraju i uskoro možemo očekivati da će poricati i postojanje Gruzina Melitona Kantarije što nabi zastavu na vrh Rajhstaga. Po svaku cenu, mora se svojima izvesti predstava simboličnog naslova „Demon stanuje na istoku“, i ako je moguće, usput nabaciti smešak, jer oni tako vole. Sa druge strane, podlo, Putinu će nabaciti Hitlerove brčiće, pravdajući postupak navodnim buntom. Lično sam murale sa Putinom i brkovima nemačkog lidera viđao u Stokholmu. Sreća moja, pa se nisam zadržavao u skandinavskom minimalizmu bez ukusa. Ali opet, zar da nas iznenađuje?
“Mi smo se privikli na svet apokalipse, štaviše, saživeli smo se sa njim” Aleksandar Solženjicin
Arogancija stanovnika krnje Evrope, čitaj – belog čoveka, ne da nije od juče, odavno ona nije „bag“ u sistemu, već postade pravilo. I ne dajte se zavarati, ne jenjava. Počnimo od nas samih, osvrnimo se niko sebe. Ne sumjajte, da baš oko vas postoje ljudi čiji ego, naprosto – napumpan, i danas nastoji da raznim plemenima, od Papue Nove Gvineje do Anda, da im ubrizga sopstvene autistične i eksluzivističke, lažne i olovom natopljene nazovi civilizacijske tekovine.
U potpisu, Evropljani na konopcima. Evropljani koji braniše svoje neprevaziđene civilizacijske tekovine i na istočnom frontu.
Za medicinsku analizu je što krnji Evropljani stanje svesti grogiranog boksera uopšte ni ne osećaju. Naprotiv. I dalje vlada misao koja veli da se zaostala Rusija tuče sa lopatama. Eventualno motikama.
No dobro. Njihov problem. Em problem, em njihov.
Samo, kako onda očekivati da će do njih dopreti teorija po kojoj se istok svojim reakcijama, zapravo, brani? Opet, na stranu naše mišljenje, da li treba možda drukčije, njima je prosto nepojmljivo da je možda pak, da je na delu reakcija, a ne akcija.
Manjak svesti i samokontrole, amovi dugo vajani od strane evropske arogancije i atistokratije, sve skupa podupire tezu po kojij su aktuelni vojni sukobi (naravno, jasno, mili su njima i resursi istoka) zapravo, metafizička bojišta, sukob sistema vrednosti. Razvijemo li u film decenijama prikupljan, videćmo koliko zapravo liče izjave visokih zvaničnika krnje Evrope i Napoleona, ratni plakati Hitlerove Nemačke odnosno parole današnjih nazovi branioca evropskih vrednosti. Komotno zaključujemo, da hladni rat, traje li traje… Nebitno ko sedi sa one strane okeana. Zanimljivo, Nikolaj Trubeckoj drži da su sukobi sigurni, budući da usvajanje romansko-germanske kulture neminovno dovodi do kulturološke asimilacije i nestanka naroda koji se nalazi pod uticajem. Nažalost, poput zarobljenog hrčka, oni moraju da utiču, oni moraju da utiču, kapitalizam nalaže.
Napravićemo paralelu. Nije li fašizam ništa drugo nego kolonijalizam s čvršćim nacionalnim konceptom, pa još ako dodamo kao kocku za supu u zdelu nešto paganizma (jer tako, između ostalog, dokazujemo da od nas nema ni starijih!), i eto onda nama karambola. A kada do rusvaja dođe, prihvata se, može i paganizam i hrišćanstvo, sve po potrebi. Zanimljvo, ispravite me ako grešim, nije li upravo hriščanstvo, jedna antielitistička religija? Jesu li Hrista fariseji kritikovali zato što sedi sa grešnicima?
„A fariseji i književnici gunđahu govoreći: „Ovaj prima grješnike i jede s njima„.
*Lk 5, 30, 7, 34; 19, 7.
Da li je Hrist odgovorio kako je baš njima, više potrebna pomoć? Ljubav, a ne glancanje ega. Da, širi ti reč Hristovu, ali ne odbacuj, ne postavljaj se iznad, ne guraj se u redove da bi se istakao. Ima nešto i o redovima u Svetom Pismu.
Uzalud svirate svirači, ali hajde, pokušaću još jedared – Evropo, nemoj patiti od kompleksa više vrednosti, ljubi te brat. Kompleks te je doveo do hubrisa, da uporno grizeš jabuku koju nema sile da progutaš. Ne pravi se važna.
„Jer svaki koji sebe uzvisuje poniziće se, a koji sebe ponizuje uzvisiće se„
*Mt 23, 12; Lk 18, 14.
Aleksandar Dugin kao Katehona, branu od antihrista, vidi ulogu Rusije. Pobožnost je poput preduslova. Ne iznenađuje što se čine istinite i reči Sergeja Polovinkina koji smatra da je humanizam odvratio evropsko čovečanstvo od pokornosti volji Božijoj. Umesto sozercanja, opšta alavost, hedonizam do daske, prečesto prisustvujemo usiljenom zajedništvu.
Sloga naroda Rusike federacije je organska, ona se vremenom taložila, nastala je bez performansa – jer stvarno nema potrebe klečati pred sportsku priredbu zarad nazovi solidarisanja sa ugroženim skupom. Uostalom, kleči se pred Bogom.
Istoku bi valjalo da spreči ugledanje na zapad, makar kada su u pitanju banalne stvari. Muke zavisti, nisu od juče. Prisilno šišanje brade kod Petra Velikog stvarno jeste školski primer pukog pomodarstva, te istočne bolesti što je kroz vekove umela ne samo da okrzne, već i pokupi sa sobom sloj autošovinizma, te sablasti i nama dobro znane. Uostalom, šta se čudimo što od iste bolesti bolujemo, i mi smo istok. Zanimljivo, sa takvom konstatacijom se ne bi složio jedan poznati domaći slikar. Veli – mi smo najistočniji zapadni narod… Ili, pre će biti obratno. Najzapadniji istočni? Ali razumem, ponovo pogledajmo oko sebe, lako ćemo da pronađemo, žig se kači onome što je istočnije od nas. Što južnije to tužnije, što istočnije to bednije. Zavodljive su i dalje, bečke ulične sijalice. Nažalost, i Petar se previše ugledao, od estetike (videti pod – zamak Peterhof) do odnosa prema crkvi i duhovnosti. Solženjicin spominje i “tanano-otrovni” vetrić sekularizma, još jedan plod dobro znanog vladara. Nikada se ne sme smetnuti sa uma u kojoj meri su Petrove reforme stvarale čitave generacije nove inteligencije, otuđene, otrgnute od naroda, ii što je još grđe, udaljene od monaštva i sveštenstva. A pravila se znaju, nisu tajna. Dok car ne zaboravlja čiji je, dobro je. Dok partrijah pridržava merdevine uperene ka carstvu nebeskom, na dobrom smo putu. Dostojevski nije slučajno crkvu, smatra Vladimir Solovjov, nije je slučajno oslovljavao sa “naš ruski socijalizam”.
Greške su pravljene, greške goleme, što na spoljnom što na unutrašnjem planu, i o njima se pisalo i pisaće se, Bogu hvala, introspekcija je preduslov za napredak.
“Dar pokajanja, kojim se možda više od bilo čega drugoga razlikuje čovek od životinjskog carstva, većma od svega drugog je nestao iz savremenog čoveka. Zastideli smo se svi tog osećanja, i sve je neprimerenije na zemlji njegovo dejstvo na društveni život. Sav naš osurovljeni i sumanuti svet izgubio je pokajanje” ponovo Solženjicin
Nema sumnje, odnos komunizma prema pravoslavlju je za kategoriju „ne ponovilo se nikad“. Jasno je. Takođe, iz današnje perspektive, nije zgoreg postaviti pitanje – da li zaista smatrate da je lešinarima najvažnije priznanje, uzmimo kao primer – zločina u Katinskoj šumi? Uostalom, dobiše ga.
Ili će pre biti da je dobra Rusija samo Rusija koja se šlihta, ugleda, savijene kičme, da ne kažem nešto teže, možda – porobljena Rusija, kulturološki, duhovno, po mogućstvu i teritorijalno… Ma, ako već mora da postoji neka Rusija…
S hroničnim licemerima imate posla, ne zaboravite. Ruskom šahisti, Sergeju Karjakinu, zbog podrške „pogrešnoj“ strani, eno, zabraniše da se bavi šahom. Kako se usuđuje da stane uz agresora. Bobi Fišer, već veteran, reši da odigra partiju u našem dvorištu protiv staroga drugara, i pade veto na rođeno nekаda „čudo od deteta“. Kako se usuđuje da NE bude na strani agresora!
A kad se već dotakoh, što se tiče naše avlije, pa, teško da srpski narod može ostati neopredeljen. Govorimo o masi naviknutoj da i kad gleda fudbalsku utakmicu četvoroligaša, klubova sa kojima nema ama baš nikakve veze, mi jednostavno moramo da navijamo, da se opredelimo. Ako ništa, biramo kom ćemo se taboru prikloniti ocenjujući lepotu dresa. Ili, moguće, navijamo za slabijeg (kako drukčije, ako Srbima ide počasno mesto u taboru (od milošte – u oboru) zajedno sa braćom varvarima!). Ili podržavamo, eto, onog ko nas nije bombardovao… Pošteno, priznaćete.
Ali da. Borba nas je održala, zato njojzi hvala.
Služimo Bogu, služimo i narodu.
…I nastaviće se.
Do sada se vazda nastavljalo. Nije do nas.
“Ako kultura zamišlja sebe kao univerzalnu, ona će neizbežno sa demonskom upornošču nametati sebe celom svetu”. Evgenij Avdejenko
No dobro. I da je tako, Bože moj, neka bude motiv više! Zadatak Katehona, makar je poznat. Stoga:
“Kada bi se od mene zatražilo da ukratko imenujem glavnu crtu čitavoga dvadesetog veka, ni tu ne bih imao ništa tačnije ni sadržajnije od reči – Ljudi su zaboravili Boga. Poroci ljudske svesti, lišene svoga božanskoga vrhunca, izazvali su sve glavne zločine ovoga veka...” Na bis, Solženjicin
