Психоаналитичка и друштвено-политичка перспектива трауме у односу појединца и заједнице
Данас, када појам „траума“ излази ван терапијских пракси и улази у јавни дискурс, питање је колико заиста разумемо њену сложеност. Да ли смо, упркос, или,управо, због популаризације њеног термина више удаљени од стварног суочавања с траумом, шта значи живети са траумом унутар заједнице која и сама носи трауме (колективне: историјске, политичке) и како психоанализа помаже при расветљавању индивидуалних и друштвених механизама одбране, отпора, али и могућности исцељења. О овим и другим питањима разговарала сам са Миланом Дамјанцeм, филозофом и конструктивистичким и егзистенцијалистичким психотерапеутом.
1. За почетак, како објашњавате популаризацију термина „траума“ и општу психологизацију друштва?
Пропали су колективни идентитети, нема више идеологије и слојевитог посматрања света, а индивидуални идентитет се урушава. Људи постају потрошачи, осећају празнину, а траума је начин за успостављање било какве везе са идентитетом. Затим, влада неразумевање тога шта је личност, која је разлика између стреса и трауме. Тиме долази до девалвације трауме, сви се осећају трауматизовано и своје поступке оправдавају исказима: „да ми се то и то није десило, ја не бих био овакав.“ – Али, то важи за све људе. Такође, слична је ситуација и са употребом термина „аутентичност“ и „личност“ – човек постаје личност само у друштву. Ми се не рађамо са кривицом, нисмо аутентична бића, већ смо више слични него различити, али се због индивидуалистичког друштва то нама продало. Самим тим, људи верују да је доказ њихове трауме нека мука из детињства, а то није исто. Тиме се девалвирају праве трауме. Стручњак може, причајући са човеком, да примети да ли је траума стварна чак иако човек ње није свестан.
2. Шта је траума и како је најбоље дефинисати?
Траума је, у суштини, сваки психолошки догађај који превазилази границе нашег психичког система. Она може да нам поништи и физички и психолошки интегритет и идентитет: ја не постојим ако се то деси. Траума је нешто што ми осећамо у телу и не односи се на оно што нам се догодило – права траума је оно што се никада није завршило! Траума је нешто што те обележи, али истовремено не желиш да ти се то понови: тај осећај беспомоћности, угрожености. Комплексна траума се дешава у породици и то је најтежи облик трауме, када те издају они који треба да те штите. Наравно, постоји и други вид трауме која се дешава касније, од стране неких других људи.
3. Колико људи има капацитет да препозна сопствену трауму?
Кад структурно гледаш систем, има више траума него што мислимо, а мање него што осећамо. Траума може да се сагледа из више перспектива. Ја, рецимо, своју трауму могу да користим као изговор, што не значи да се она није догодила, већ да је она до те мере обележила мој идентитет и наратив да се ја плашим да нема изласка из тога. А ако се ја плашим да нема изласка, онда ћу ја цео свој идентитет да обојим траумом, тако да ја не постојим без те трауме. Мој свет се дели на пре и после трауме и због ње не може да ми буде боље. То је проблем оволике приче о менталним проблемима, јер људи од њих стварају идентитет, а особе које су стварно трауматизоване због тога могу да оду или у жртву или у непризнање сопствене трауме.
4. Које су предности и мане популаризације трауме?
Предности: већа пажња је усмерена ка искуству. Самим тим, кад неко то препозна, има већи капацитет за суочавање са сопственим проблемима, већи капацитет да не пренесе те обрасце даље, увиђа пројекције, мање потискује ствари, те могу бити бољи партнери, родитељи, пријатељи. Озбиљна мана, као и код популаризације било чега тог типа: улога жртве – не налази се решење, већ оправдање за не преузимање одговорности за сопствене поступке.
5. Како су друштва на Балкану, а посебно српско друштво, изградила идентитет у односу на колективну трауму?
Идентитет на Балкану је апсолутно грађен кроз трауму и ми живимо у стању константног преживљавања и шока. „Живот је мука, живот је бол“ – што наравно јесте, и то, али наши наративи су да мора да ти буде лоше. Јер, једино ако ти је лоше увек си спреман на неки проблем. А када стално очекујемо лоше, онда се и осећамо лоше. Заглављени смо у колективној трауми и чекамо да нас неко спаси, бојимо се одлуке, одговорности. Много је боље да одаберемо вођу који нас тлачи, па га онда мрзимо, доведемо следећег и тако у круг. Ми смо уплашени, али не без везе јер, кад узмемо у обзир историју, овде се губила глава, што од страних, што од домаћих. У суштини, ми смо напаћен народ који је морао да се одржи на два начина: или компензацијом, путем нарцизма: „немамо хлеба да једемо, али смо слободни“, или убијањем самопоуздања, што је добра позиција за роба, а онда из те трауме бивамо ретрауматизовани – трпимо, у страху да нас неко не повреди, затим идемо у храбри бој и онда се то перпетуира од породице до политике. Ми немамо колективну акцију, колективну идеологију, нити помирење на националном нивоу, а ни на нивоу појединца.
6. Ерих Фром тврди да човек има дубоку потребу за припадањем, док критикује модерна друштва јер подстичу изолацију и отуђење. Како Ви то видите?
Човек када није способан за блискост, он пати, а та патња се одражава кроз свест о томе да нешто није присутно. Сартр то назива „свест о недостатку“. Та празнина је главни проблем данашњег човека, он гравитира између блискости и сигурности. Ако си близак у ризику си, а ако држиш контролу сигуран си. Главни проблем је у томе што, да би био близак с неким, мораш да га пустиш да види делове тебе који су теби неприхватљиви. Људи то не желе јер се презентују, као роба, то је потпуно идеолошка ствар. Неолиберализам је обликовао односе, они су површни и интересни, емпатија пада, а нарцизам расте. Отуд и такмичење са илузорним стварима, јуриш срећу која не може бити дохваћена јер је срећа транзиторна ствар, не може да траје, а то утиче на све односе. Онда постајеш несрећан, а тако несрећан си и даље добар потрошач.
7. Ако траума постане основна идентитетска тачкадруштва и појединца у њему, постоји ли могућност њеног превазилажења?
Постоји, али није лака. Неопходно је успоставити поверење. А поверење се не гради презиром, тако што половина популације жели да поништи ову другу половину, као Прва Србија Другу Србију, а и Друга Прву. За превазилажење тога је потребан компромис, тако што препознаш да је овај други особа, а уколико се неко понаша искључиво са њим нема преговора. Исто је и са појединцем, не можеш превазићи трауму ако одбацујеш тај део себе. Што си више у сукобу са собом, ствараш симптоме који те суочавају са собом, а то не можеш поднети, па онда лечиш фрустрацију на другима.
8. Како доминантна идеологија утиче на подношење трауме?
Доминантна идеологија се увек служи одређеним терминима. Постоји нека врста „трендова у психологији“, што говори колико је политика с тим повезана. Једно време је била траума, сад је већ: нарцизам, емпатија, аутентичност, границе… И то што имамо све веће потребе за терапијом такође говори о друштву. Aли, битно је нагласити да није проблем сама траума, ми нисмо трауматизованивише од наших предака, али они су имали репаративна искуства. На неке начине су надокнађивали оно што им недостаје, ако је у питању породица – онда кроз комшије, окружење, заједништво са неким. Проблем је економски систем, он те исцрпљује. Не предузимамо идеолошку колективну акцију, а субјекат се генерише кроз потрошачке односе, кроз бренд, у томе је највећи проблем.
9. Шта је психоанализа, које су њене методе и разлике у односу на друге врсте терапија?
Психоанализа спада у психодинамске терапије које се баве несвесним делом бића. Несвесни мотиви воде човека, несвесно је веће. Трансфери, оно што ти се дешавало у кући, те воде кроз живот, па тек онда рационални део тебе. Оног момента кад је човек постао део друштва, добио је личност, јер личност се развија у друштву. Психоанализа је пре свега ударац на нарцизам човека, човек није владар у сопственој глави, већ су потребе оно што владају. Пре свега, дечије неиспуњене потребе, начин односа према родитељима који се касније настављају кроз друге односе, најпре љубавне, а и односе са разним врстама ауторитета. Методе анализе су разне, од слободних асоцијација па надаље, али кључна метода је рад на отпору и на трансферу. На трансферу од родитеља на терапеута и друге људе, а у отпорима, односно у савлађивању механизама одбране, да би увидели зашто радимо ствари које радимо.
Различити терапијски правци различито дефинишу трауму. Нема разлике начелно у концепцији, нпр. когнитивно-бихејвиорална терапија се своди на уверења. Тежи се бихејвиоралној промени уверења, обрасца, док у психоанализи имаш јак наратив да уверења нису оно што је примарно, већ емоционални доживљај који је створио та уверења. Јер, уверење је формирано да би те заштитило од суочавања са телесном повезаношћу за неки тежак догађај који је проузроковао емоционални доживљај тога.
10. Психоанализа је добила велику пажњу у популарној серији TheSopranos. Колико је психоаналитичка терапија реалистично приказана у односу између Тонија и др Мелфии шта нам то говори о месту психоанализе у дискурсу данас?Осврнула бих се на још једну серију са краја 90их, Породично благо, у њој чланови породице Гавриловић такође одлазе код психијатра.
У обе серије психоанализа није баш добро приказана. Свакако јесте допринело томе да се о терапији више прича, али терапеути су представљени као људи који се не контролишу, који деле моралне савете, излећу из улоге, те су више осликани друштвени обрасци. Терапеут је приказан полу-карикатурно, барем смо ми то тако доживели. Оно што је занимљиво је зашто је данас психоанализа у једној врсти ревитализације, поготово у Јужној Америци и, сада већ, и у Европи, а истовремено у неком општем прогону у научној заједници. Далал пише о „дискурсу менаџмента“, па се терапија своди на промену симптома и она више није „анализа“, већ „клијент“. Опет долазимо до економског система, до потребе за брзом терапијом, да нам се за пар сеанси промени живот, а да третирамо себе као предмет – да смо споља што бољи, а изнутра није важно. Због тога се ревитализује, јер су људи све болеснији, има све више граничних обољења, не осећају идентитет, а кратке терапије у томе не помажу. Психоанализа се враћа, јер нам је пропао животни смисао, треба нам блискост и упознавање себе самих.
11. Какав је однос психоанализе и дискурса и да ли можемо говорити о „колективним потиснућима“ унутар једног друштва?
Без потискивања не бисмо преживели и оно што постоји код појединца, постоји и код друштва. Битни су обрасци које користимо, рецимо можемо имати обрасце који су дечији, али и оне који су зрелији. На терапији радиш на томе да незреле механизме одбране замениш зрелијим. Исто је и код друштва, када оно превише користи црно-беле обрасце, то говори о томе да је трауматизовано и да избацује из употребе делове које не жели да види. Код таквог друштва и таквог појединца се историја не завршава, јер се ништа ново не одвија, вртимо се у кругу из кога не можемо да изађемо.
12. Габор Мате је недавно, у анализи за Компас, коментарисао протесте у Србији, уз осврт на психоанализу председника. Из читавог текста, на друштвеним мрежама највећу пажњу добио је део у коме он говори о „тешком детињству председника“, уз подсмех и аминовање да је то „свакако очигледно“. Може ли се психоаналитичка метода у анализијавног дискурса, па и конкретног политичара, уопште учинити продуктивном?
Може да се примени, али је врло опасно ако се психоанализа, као и било који други наратив, користи као једини наратив у посматрању света. У том контексту, свашта може да се анализира на тај начин, али никад неће бити потпуно. Када све гледаш кроз патријархално друштво, кроз феминизам, капитализам, комунизам, религију… Чим се сведе на једну димензију, искључују се остале, а ствар треба да се гледа из више углова. Као изјава Габора, океј имао је тешко детињство, па шта? Многи су. Управо оно лоше што ти се десило те и гура напред, као тежња да се испуни тај недостатак. Битно је да постоји одговорност у поступцима, а када особу сведеш на једну карактеристику, нпр. да је нарцис или психопата, ти га дехуманизујеш, а себе оправдаваш. Требало би да га разумеш, а наметањем етикете показујеш да га не разумеш. То се најбоље види у везама, када једни оптужују друге да су овакви или онакви, понављају обрасце и не уче из тога да и они имају одговорност за своје понашање. Наравно, сви се можемо наћи у различитим односима, како приватним тако и јавним, али остајање у том односу је већ комплекснија ствар.
13. Данашњи друштвени и културни контекст препун је симулакрума, мимова, ироније и визуелне хиперпродукције. Има ли у њему потенцијала задубљу психоаналитичку рефлексију?
Нема потенцијала за рефлексију јер се нема времена, у онтолошком смислу. Када останеш сам са собом, то мало времена што имаш желиш да искористиш што боље, затрпаваш се. Најбољи начин да се човек остварује је да чита, да изражава своју креативност, да истражује, па тек онда да уђе у колективну акцију. Данас тога нема, јер постоји колективно затрпавање које свима одговара, а рефлексија је противна свим правилима таквог друштва. Ако нема рефлексије, ти си несрећан и тугујеш. А човек не види краја својој моћи, док се не разболи или док му се не деси нешто страшно у животу.
Препоруке за читање:
