Tekst pred čitaocem je nastao u formi prilagođenoj govoru na tribini pod nazivom „Imam Homeini (r.a), Međunarodni sistem i Palestina“. Spomen na trideset i petu godišnjicu od smrti Imama Homeinija, osnivača Iranske revolucije, podstakao me je da, pripremajući se za sam skup, napišem govor koji objedinjuje najšire implikacije ovog značajnog događaja za naš savremeni istorijski trenutak i rađanje novog sveta multipolarne kooperacije, koja bi se temeljila na potpuno drugačijim principima od trenutno vladajućih. Mnoge od tih principa sam prepoznao u činu Iranske revolucije, zbog vremenske nemogućnosti da integralno na skupu izgovorim sve što sam u govoru pripremio, koristim platformu portala Opseg da u celosti prenesem misao koja me je okupirala danima pred ovaj značajan događaj.
Želeo bih još jednom da iskoristim priliku da predstavnicima iranske države iskažem saučešće povodom tragičnog preminuća predsednika Raisija i ministra Amir-Abdolahiana. Patriostka evroazijska javnost iskreno sudeluje u vašem bolu u jednom delikatnom momentu za čitav slobodarski svet. Ne sumnjamo da će na njihova mesta doći jednako kompetentni ljudi, koji će moći dalje da rade velike zadatke koji stoje pred čitavim istokom, ali i iranskom državom.
Promena dinamike moći na Bliskom istoku – od političkog Islama do uticaja na energetska tržišta
Svedoci smo nečega što se kontinuirano i ukratko može sumirati kao potpuni debakl ugovora i obaveza, koji se sada već kolokvijalno nazivaju, ’međunarodno pravo’ ili ’međunarodni sistem’, sa centralnom ulogom državnih terorizama određenih zapadnih režima, čiji najskoriji masakr gledamo u Palestini.
Fokus mog izlaganja naravno da se odnosi na prvenstveno epohalnom doprinosu Iranske revolucije u savremenom svetu, sa svim tektonskim promenama koje je ona izazvala, ne samo u islamskom svetu – već godinama unazad svedoci smo svojevrsnog domino efekta sa najširim duhovnim, geopolitičkim i praktičnim implikacijama na čitav rađajući svet.
Iranska revolucija trajno menja odnose igrača na svetskoj tabli, koja je vekovima dominirana mrežom zapadnih interesa. Promena dinamike moći bila je višestruka; Iranska revolucija dovela je u pitanje dominaciju zapadnih sila, posebno Sjedinjenih Država, na Bliskom istoku. To je dovelo do proterivanja Šaha, dugogodišnjeg saveznika SAD, i uspostavljanja islamske vlade koja se zalagala za oštar antizapadni kurs.
Taj kurs je prouzrokovao prvenstveno procvat političkog islama. Uspeh Iranske revolucije inspirisao je islamističke pokrete širom muslimanskog sveta. To je pokazalo da bi religijska ideologija mogla biti moćna sila za političke promene, što bi dovelo do uspona političkog islama kao značajnog igrača u globalnoj politici. Na duge staze, pokazalo se krucijalnim to što je model iranskog inkluzivnog islama postao ključna barijera, čak i obračun sa salafističkim ekstremizmima, koji je za vreme terora ISILa pretio da sravni sa zemljom Levant i Bliski istok.
Sledeći važan doprinos Homeinijeve revolucije ogleda se u geopolitičkom prestrojavanju. Revolucija je promenila saveze i geopolitičku dinamiku na Bliskom istoku. Iran, pod novom islamskom vladom, zauzeo je antizapadni stav i vodio politiku usmerenu na suprotstavljanje zapadnom uticaju u regionu. To je doprinelo regionalnim rivalstvima i sukobima, kao što je iransko-irački rat, ali i period zatezanja odnosa sa zalivskim monarhijama. Možemo reći da je već tad model Iranske revolucije nailazio na mnoge otpore u samom islamu, dominantno sunitskom, što je često korespondiralo sa finansijskim interesima Zapada.
Ni uticaj na energetska tržišta nije bio zanemarljiv. Iran, kao velika zemlja proizvođač nafte, ima značajan uticaj na globalna energetska tržišta. Revolucija je poremetila snabdevanje naftom i doprinela nestabilnosti cena nafte, naglašavajući međusobnu povezanost geopolitike i energetske bezbednosti. Zapadnim imperijalnim kompanijama je obustavljen dotok jeftine nafte odatle, koju su skoro ‘krali’ za vreme režima Šaha.
Međutim, takvi krupni i konkretni geopolitički i politički rezovi često dovode do straha. Neposredno posle vidnijih efekata iranske revolucije raste zabrinutost zbog širenja iranskog oružanog programa; Iranski raketni sistem i ideje o nuklearnom programu, koji se pojavio nakon revolucije, bio je izvor napetosti u međunarodnim odnosima koju su mnogi koristili da bi diskreditovali Islamsku revoluciju i ajatolaha Homeinija kao ‘opasan i teroristički režim’. Pod efektima histerije i straha došlo se do zaključka da će Iran nabaviti nuklearno oružje, što je ubrzo prouzrokovalo nove mere blokada, sankcija i regionalne nestabilnosti. Iranu je u suštini aktivno onemogućavano da razvije ikakav ozbiljan raketni i artiljerijski program i da ima samostalan sistem odbrane, koji takva zemlja zaslužuje.
Već tada, u toku galopirajućih osamdesetih, mogli smo da čujemo krilaticu o “odmetnutim državama” – gde su bili Iran, Libija, Irak, Severna Koreja, ponekada i Kuba. Ubrzo zatim američka diplomatija i njeni EU lakeji počeli su pripremu za isključivanje bilo koje nepokorne države iz globalnog političkog aranžmana.
Izraz ‘osovina zla’ tada se često mogao čuti kao plod zapadnog diskursa u raspodeli globalne moći. Postaje jako simpatično što je taj diskurzivni temin ponovo počeo da se koristi na Zapadu, označavajući ključni strateški savez Istoka; Rusiju, Iran i Kinu. Neki bi rekli, na Zapadu ništa novo i to je možda tačno, ali je Istok (ili Globalni Jug) za vreme od kraja osamdesetih do evo dvadesetih godina XXI veka prošao jako bolne, katastrofalne momente zarad evroatlantskog imperijalnog interesa.
Nećemo nikad zaboraviti strahotni rat Irana i Iraka u interesu SAD i sramotnog odnosa Sadama Huseina, kako prema šiitskoj populaciji sopstvene države, tako i prema Iranu kao i bratskom delu BAATH partije u Siriji, kojem je najbrutalnije okrenuo leđa. Ličnost kao što je Sadam Husein trebalo bi potpuno revidirati iz registra “antiimperijalista”, budući da je to bio režim oslonjen na brutalnu silu prema skoro svima koji se nisu slagali, ali i sramotnu saradnju sa SAD. Na kraju krajeva, dobar deo onoga što je bio Sadamov stravični vojni i državni aparat, ISIL je regrutovao nastavljajući skandalozni projekt terora i klanja regiona koji je kolevka civilizacije.
Sumrak međunarodnog prava u korist Zapadne imperije kao zajedničko iskustvo Irana i SRJ
Svedočili smo potpunoj karikaturizaciji sistema UN i nizu odluka koje su bile van pameti, fantomskim sudovima pravde, suludim jednostranim sankcijama u koje su bili uključeni u raznim sekvencama i Iran, i Kuba i Libija, a potom i SRJ i Venecuela. Pad Berlinskog zida i krah SSSR-a bio je finalni signal da orgije zapadne pošasti mogu da počnu bez ikakvih ograničenja, gde naravno zapadni imperijalni okupator nije oklevao.
U jeku raspada SSSR, SFRJ je počinjala krvavi bratoubilački rat u kome su zapadni faktori igrali pozamašnu ulogu. Taj rat bio je početak stigmatizacije srpskog naroda koji je optužen kao isključivi krivac za proces u kome su ravnopravno sudelovale sve tri najveće države, uz Sloveniju, koja se jednostrano otcepila. Uz sve užasne incidente koji su se dešavali na sve tri strane sukoba, nelogično je optužiti samo jednu stranu kao ključ, stranu koja je pritom bila noseći stub te federacije i razlog njenog postojanja. Tu moram povući paralelu sa iranskim narodom, koji je više puta od same revolucije proglašavan za ‘faktora destabilizacije’ tog regiona.
Moramo biti maksimalno svesni da su ovo sve taktike zapadne okupacije i diplomatije da nas podele, razdele i spreče da vidimo zajedničke interese i neprijatelja. SRJ je onda dočekao finalni novi šok (koji je efektivno i ugasio državu), a to je skandalozna agresija 19 zemalja Zapada na suverenu državu, bez ikakve konsultacije sa Saveta bezbednosti UN. Braneći se od navodnog terorizma (na sličan način kao što su to posle nas radili i rade i Sirija i Irak, pa i sam Iran, ako imamo u vidu suludo kurdsko pitanje) – SRJ je opet dobila epitet zlikovca i regionalnog režima koga zanima samo ubijanje nekih nevinih civila. Mi smo bili zec za eksperimente svega onoga što će se zapadna mašinerija započinjati posle rutinskog iskustva sa SRJ.
Podsećamo da je za vreme agresije pogođena i kineska ambasada u Beogradu, na isti način na koji je iranski konzulat u Damasku. Sve to je vežbano na nama, puna tri meseca do kapitulacije dela naše teritorije, koji je i dalje okupiran i na kome se sprovodi sistemski aparthejd nad srpskom manjinom. Na sličan način su okupirani i delovi Sirije sa kojih i dan danas američke firme neometano odnose ogromne količine nafte.
Naravno, SRJ, koja je na obodima EU i koja je esencijalno mala država, bila je proba za krupnije zahvate. Krupniji zahvati su usledili nakon 11. septembra i skandaloznih agresija na države Iraka i Avganistana kao i brutalna bombardovanja nad tim državama. Velikim delom bilo je jako važno skinuti režime koji su Zapadu do juče bili produžena ruka – Sadamov u Iraku i režim talibana u Avganistanu, koji je koliko osamdesetih podupiran boreći se sa sovjetskom vojskom. Drugim delom, bilo je važno okupirati dve države u srcu Azije i uzeti te resurse. Trećim delom, bilo je važno doći do Irana i Sirije, jedine dve države u tom pojasu koje su ponosno trpele i odupirale se stezanju obruča oko njih, kako ekonomski, tako i vojno.
Političkom mahinacijom u vezi ‘arapskog proleća’, koji je dokazani CIA manevar, SAD i partneri pokušavaju da severnu Afriku stave pod poklopac, vezujući čitav lanac nasilne promene režima koji je preko Sirije i Iraka trebalo da ide do Irana, gde bi u suštini bio zaključan čitav svet islama. Ako dodamo zalivske monarhije u kojima je Zapad odavno zastupljen, imamo monstruoznu sliku za islam i arapski svet, koju je Zapad planirao.
Naravno, na čelu celog projekta bi bio mezimče i omiljeno dete američke spoljne politike tzv. Izrael, koji bi ceo taj potez kontrolisao i menadžerisao. Međutim, postojao je problem koji je bio ne tako mali, a to je odgovor nečega što će antiimperijalna javnost nazvati ‘Osovinom otpora’, tj. mreže iranskih saveznika, koje su bile spremne da na dalekim mestima brane prijateljske režime. Finale tog bala vampira u islamskom i arapskom svetu bila je pojava nečeg goreg i od Al Kaide, a to je tzv. Islamska država Sirije i Levanta.
To je bio kapitalni, monstruozni projekat ogromnog dela islamskih država, koji su bili protiv Libana, Sirije i Irana, zatim Mosada koji je operaciono bio zadužen za ISIL i za medicinsku brigu o borcima i ogromnom strateškom učešću planiranja Amerikanaca. Ta suluda aždaja sa 100 glava i napunjena salafističkim ekstremistima celog sveta zaista je pretila da zgnječi celo bogatstvo Levanta, ceo civilizacijski tok kolevke istorije, da zatre korene biblijskim narodima i da istrebi šiite i hrišćane, pre svega. Paralelno sa aktiviranjem ISILa u Siriji i Iraku desila se ogromna, opet vazdušna, agresija na Libiju, čija je posledica bila obaranje režima Gadafija i skandalozno ubistvo u aktu torture. Doduše, Gadafi je u dobroj meri takođe platio cenu koketiranjem sa zapadnim akterima, koji su mu u poslednjem trenutku okrenuli leđa, kada su ga izolovali od režima koji su nudili pomoć.
Istorijski savez na sirijskom bojištu
Građanski rat u Siriji i Iraku koji se desio sa ISIL-om prvenstveno bio je najkompleksnije i najšire moderno bojište. Uključenjem jedinica Al-Kaide, pojavom tzv. ’Oslobodilačke vojske Sirije’ i pojavom tzv. kurdskih snaga, najdirektnije podupiranih od strane Amerike, činilo se da region klizi u pakao. Sirija je ubrzo tonula u haos i rat, Irak se još nije ni oporavio od haosa izazvanog padom režima Huseina.
Paralelno sa tim, noževi u leđa se guraju još jednom herojskom narodu, kroz pokret AnsarAlah u Jemenu, kako ga mnogi zovu ’pokretom Huta’. Naime, tzv. ’arapska koalicija’ vođena Saudijskom Arabijom i Emiratima pokušavala je da spasi zbačeni režim dotadašnjeg predsednika Hadija i otpočela široku kampanju bombardovanja onih delova Jemena pod kontrolom pokreta ‘Ansaralah’, režim blokade puteva i luka, praktično odsecajući veći deo Jemena od snabdevanja. Građanski rat u Jemenu doveo je do nezapamćene krize lekova i hrane – krize koja je ignorisana u svetu sve ove godine, a koja je odnela stravičan broj života ljudi.
Sve u svemu, od početka sukoba u Siriji i Iraku, zatim Jemenu, sve do kraja aktivnih vojnih sukoba (iako na dosta mesta sukob nije dobio finalne tačke) – Levant i Bliski Istok prošli su tektonske promene i gledali nestanku u oči. Na sreću, rezultat nije bio kakav su želeli, herojskim odbranama Osovine otpora i širokim angažovanjem Rusije u Siriji.
O dometima i značaju saveza koji je na sirijskom bojištu stvoren između Irana i Rusije, a povodom odbrane višenacionalnog, multireligijskog nasleđa Sirije – tek će u istoriji biti reči. Za sada je dovoljno insistirati na tome da je ta tačka prekretnica, ne samo radi toga što je vojna imperijalna mašina Zapada zaustavljena na mitološkim mestima Sirije i Iraka, već i što su tu iskovani savezi koji zapravo jedino imaju vojni ali i duhovni kapacitet da se suprostave bezumlju Zapada.
Suludo i morbidno je, baš zato, da Iran deceniju i više biva optuživan da je generator „nemira i terora“ u tom delu sveta, nakon svega što smo videli od Amerike, Al Kaide, ISIL-a ili zalivskih država. Nakon više decenija terora po Aziji i Africi, miliona žrtava i devastacije ogromnog prostora, uz potpuno odobravanje većine te tzv. „međunarodne zajednice“ – na kraju smo završili da je ta Osovina otpora, koja je branila goli opstanak, optužena za terorizam.
Gotovo identična stvar desila se sa Rusijom i sukobom u Ukrajini, gde je NATO pakt praktično došao na vrata Rusiji i ignorisao sva moguća upozorenja. Kulminacija je svakako cionistička kataklizma i pomamljeni pir u Palestini, gde je zapadna politička elita dala ne samo zeleno svetlo, već i aktivnu logističku podršku masakru koji se dešava nad palestinskim stanovništvom, nad verskim objektima, kako muslimanskim, tako i hrišćanskim. Dobar deo nas pravoslavnih vernika itekako je svestan terora koji nelegalni režim u Izraelu sprovodi nad verskim objektima, kako nad Al Aksom, tako i na spomeniku Hristovog groba. Srbi to iskustvo imaju sa Kosovom, koje za našu zemlju ima isti značaj koji ima Palestina za ovaj budni i svesni deo islama, koji predvodi Iran.
I da zaključim ono što mislim da je konačno sada jasno dobrom delu planete – ne može nikada da postoji nikakav „međunarodni sistem prava“ ukoliko on služi da bi samo opravdavao i racionalizovao potrebe i zahteve zapadnih imperijalnih centara. Živimo u epohi promene čitave logike međunarodnih odnosa, odnosa među narodima, državama i religijama i mi u Srbiji se iskreno nadamo i radujemo tome da će naša država, kao uvek do sad, biti na pravoj strani istorije. Zajednička borba prethodnih decenija i prevazilaženje eventualnih razlika očigledan su primer onoga što svet sutra mora da bude – iskreno partnerstvo i razumevanje.
Ispred kolektiva TCL pozdravljam herojski primer iranske države i žrtve koje su uložili da Azija i bliski Istok ne budu ono što je Zapad hteo da taj region bude.
