У свом роману V13 – хроника суђења терористима (v od vendredi- петак на француском), Емануел Карер пише о најсмртоноснијим нападима на тлу Француске од Другог светског рата. Баш те вечери, терористи су на три локације у Паризу и околним местима убили 130 и ранили на стотине људи. Процес суђења је трајао девет месеци – од септембра 2021. до јуна 2022., а у њему је учествовало 14 оптужених, 2400 оштећених, 350 адвоката оштећених и барем по двоје адвоката оптужених, а досије је имао преко милион страница и био је дугачак 53 метра.
Емануел Карер је пратио суђење од првог до последњег дана, откривајући приче адвоката, преживелих, чланова породице и оптужених. Ове хронике су објављене у Обсту, преузела их је Ла Република у Италији, Ел Паис у Шпанији, Ле Темпс у Швајцарској. Сама хроника састављена је од три дела – жртве, оптужени и суд.
У првом делу жртве наилазимо на заиста потресна сведочења људи који су некако успели да преживе масакр у Батаклану, али занимљива је и појава извесне Фло која се појављује као жртва Батаклана, а испоставља се да је варалица која је само желела медиијску пажњу.
,,Имагинарно зло је романтично, романескно, разноврсно, стварно зло је суморно, једнолично, досадно. Имагинарно добро је досадно; стварно добро је увек ново, величанствено, опојно.“
О мистерији зла се много и радо говори. Бити спреман да умреш да би убијао или бити спреман да умреш да би спасавао, шта је већа мистерија?“1
Занимљиво је сведочење људи који су изгубили своје најдраже у Батаклану, они су наводно листом сви цитирали наслов књиге човека који је изгубио супругу у Батаклану- Нећете имати моју мржњу, тај наслов је постао слоган жртава који нису тражили освету, већ праведно суђење. Ту је и искрено сведочење једне од преживелих девојака, извесне Кларисе, која је имала 24 године када је почињен масакр. Она каже да је платила 30 евра да би била убијена на концерту калифорнијских реднека. Преживела је захваљујући бегу до труле таванице где је провела четири сата чекајући и скривајући се.
У делу оптужени говори се о терористима и самоубицама, ту занимљиву реченицу изговара Салах Абдеслам један од преживелих: ,, Све што кажете о нама џихадистима, то је као да читате последњу страницу књиге. Требало би да књигу читате од почетка“. Управо о почецима, регрутацији, животу под Исисом у Сирији, животу у бриселском предграђу Моленбеку и говори део о оптуженим. Како је текла регрутација и како су се инспирисали фанатизмом из крволочних снимака које је снимао Исис. Кареру је замерено што у неким деловима има разумевања за терористе, али лично сматрам да је изузетно објективан и да никоме не држи претерано страну. Штавише, мислим да Карером влада јака емпатија према жртвама, али и благо разумевање према терористима у смислу њихове уништене земље из које произилази потреба да се свете. Мржња терориста је и историјски инспирисана, јер не треба заборавити сурову колонијалну политику Западне Европе која је провођена кроз векове.
Последње поглавље обрађује функцију суда и његове одлуке. Ту писац акценат ставља на објективност суда и узмање свих чињеница релевантних за догађај који се збио. Посебно место у суђењу заузимају адвокати, њихове одбране и оптужбе које су у великој мери прилично пристрасне, што Карер посебно наглашава.
Ово је изузетно литерарно дело које успева из различитих углова да нам осветли појаву тероризма и његове несагледиве последице по свест и опредељење људи. Тероризам је постао незаобилазни друштвени фактор који у великој мери одређује политику Западне Европе.
- Емануел Карер – V13, Академска књига, Нови Сад, превод Светлана Стојановић, 52. стр. ↩︎
